RAT U DOMU KARAĐORĐEVIĆA - Princ Vladimir Karađorđević prekida svoje ćutanje
Izvinjavam se mom narodu - 1
Ne vidim da je takvo postupanje princa Aleksandra otvoreno ili pošteno kako bi se očekivalo od jednog starešine kraljevskog doma. Sasvim sigurno ono nema nikakve veze sa bilo kakvim idealima demokratije. Čovek koji se pravi da je guru demokratije, otvoreno se služi elementima totalitarizma
Razgovarala: Mira Beham
Na opšte iznenađenje i javnosti i ostalih članova kraljevskog doma, prestolonaslednik princ Aleksandar II Karađorđević uputio je početkom avgusta Vladi Srbije Predlog zakona o dvorskom kompleksu koji predviđa neku vrstu “renacionalizacije” Belog i Starog dvora. Prema tom predlogu, ukazom iz 1947. godine konfiskovana imovina porodice Karađorđević na Dedinju bi pripala državi, a ekskluzivno pravo na korišćenje jedne od kraljevskih palata i njene pokretne imovine bi uživali samo princ Aleksandar, njegova supruga i njihova tri sina. S obzirom na to da pitanje svojinskih prava porodice Karađorđević do današnjeg dana nije rešeno ni zakonom o restituciji imovine, ni ostavinskom raspravom, članovi kraljevskog doma, zatečeni predlogom princa Aleksandra, obratili su se srpskoj javnosti protestujući protiv tog dokumenta, jer neposrednog dijaloga sa prestolonaslednikom očito da nema.
Princ Vladimir Karađorđević, najstariji sin princa Andreja, brata Kralja Petra II, u Nemačkoj, gde živi i radi, objašnjava za NIN pozadinu i predistoriju najnovije kraljevske rasprave.
Vaše visočanstvo, kako ste saznali o spornom Predlogu zakona o dvorskom kompleksu koji je podneo prestolonaslednik princ Aleksandar?
- Naši advokati su ga iskopali. Kažem iskopali, jer predlog prethodno nije nigde objavljen niti nas je neko o njemu obavestio.
Bilo je burnih reagovanja nekih članova porodice Karađorđević na inicijativu princa Aleksandra. Zašto?
- Ako princ Aleksandar zaista veruje da je on glava naše porodice, onda je trebalo odgovorno da postupa i da nas sve obavesti o tom dokumentu. Čini se, međutim, da je dokument potpisan a da bilo ko od drugih članova porodice nije znao za njegovo postojanje. Ne vidim da je takvo postupanje mnogo otvoreno ili pošteno kako bi se očekivalo od jednog starešine kraljevskog doma. Sasvim sigurno ono nema nikakve veze sa bilo kakvim idealima demokratije.
Bojim se, nažalost, da će ovaj javni spor porodice Karađorđević kod našeg naroda izazvati razočarenje i ogorčenost zbog još jednog srpskog raskola. To je greška princa Aleksandra i njegove supruge i do toga je došlo zbog njihovog ponašanja prema nekim članovima porodice i njihovog celokupnog nepoštovanja ostalih Karađorđevića.
Da li su već duže napeti odnosi među Karađorđevićima ovim sporom dostigli vrhunac netrpeljivosti?
- Jedna stvar koju sam u životu naučio jeste da čovek u svemu što čini i govori mora da pokuša da bude ljubazan i da bude diplomata. Svi znamo da to u pravom životu nije uvek moguće. Odnosi unutar porodice Karađorđević su stigli do veoma tužnog stanja. Ja sam se uvek, zajedno sa drugim članovima porodice, trudio da posredujem između onih članova koji su bili u sukobu. To je bilo veoma naivno sa moje strane, jer se na taj način prelazilo preko suštinskih problema. Kad se vratim u vreme pre jedne decenije i više, veoma jasno mogu da prepoznam da je kamen temeljac sadašnje situacije postavljen već tada.
Možete li da nam to objasnite malo podrobnije?
- Postoje događaji koji govore za sebe. Na sam dan sahrane moga oca 1990. godine, princ Aleksandar mi je prišao i upozorio me da odmah moram da se vratim u London, jer je za mene opasno da ostanem u Americi. Danas shvatam šta je on tačno hteo da mi kaže. Nije to bilo opasno za mene - nego za njega. Moj otac, princ Andrej, bio je veoma omiljen u Americi, mnogo više nego princ Aleksandar. Odjednom ga više nije bilo, ali zato sam ja bio tu, princ Vladimir, sin tog toliko popularnog čoveka. Danas sam sasvim siguran da princ Aleksandar nije hteo da ja kao sin princa Andreja uberem plodove te popularnosti, jer je to moglo da baci senku na njega čija je popularnost trebalo da raste posle smrti moga oca. Ja sam bio previše naivan da to tada razumem, pa sam se posle šest nedelja vratio u London.
Međutim, to je bio obrazac ponašanja koji nas je doveo do današnje situacije. Doživeo sam niz takvih primera, pri čemu su se princ Aleksandar i princeza Katarina uvek trudili da sklone što više članova porodice iz sjaja njihove slave. Mi smo uvek bili samo potrebni kao vojnici porodice kad je trebalo da se podrži njihova stvar i da se dokazuje porodično jedinstvo.
Ovih dana je u srpskoj javnosti često bila reč o despotskom ponašanju princa Aleksandra. Biti okarakterisan kao despot znači da vas sredina doživljava kao zapovedničku, bahatu i samovoljnu osobu. Čini se da vaše priče i ocene idu u prilog takvom mišljenju?
- Nažalost, da. Ima bezbroj dokaza za to. U leto 2001. godine, na primer, princezi Jelisaveti je odbijena molba da se nastani u dve sobe u Belom dvoru, gde je rođena. Tu je provela lepo detinjstvo. Za mene je to bilo tužno, ali ne i iznenađujuće. Uprkos svemu što je princeza Jelisaveta učinila za princa Aleksandra i njegovu suprugu kao krvni rod Karađorđevića i veoma omiljena i lepa princeza. Ali, ona je morala da ide jer je bila opasnost za popularnost i rejting gazde Belog dvora.
Tada smo mi, potomci princa Andreja i princa Tomislava, počeli da brinemo o našim pravima. Postalo mi je jasno da bismo mi na Dvoru uživali neku vrstu tolerancije jedino kad bismo princu Aleksandru obećali bezuslovnu poslušnost i okrenuli leđa nekim članovima porodice, kao, na primer, princezi Jelisaveti. Ako bismo postavljali pitanja ili prekoračili dozvoljene granice, pretilo bi nam se oduzmanjem titule, ili bi princeza Katarina, koja nema ni krvnu vezu sa porodicom, vikala na nas.
Znate, svaka glava porodice - a još više starešina kraljevskog doma - mora da bude uzor odgovornosti i pravednosti i svojoj porodici i društvu. Njegova hrišćanska obaveza i dužnost su, između ostalog, da se stara za dobrobit svih članova porodice i da obezbedi slogu među njima.
