Да, у праву си. Већ на неким мапама (додуше савременим али базираним на списима из тих времена) из II.вијека (рецимо ова
овдје) налази се град Доклеја.
Коста (па готово извјесно) греши.
Везано за ову тему, ништа не мијења, како си и сам примијетиоиако имамо и обратних примјера да би области и провинције били именовани по неком народу, чешће би имали примјер да би област, некад и административна јединица (а то би некад укључивало и домицијално племе/на којe је настањује, посебно ако би процес романизације боље ишао) били именовани по граду, овдје је то извјесно случај.
Ključne odgovore po tim pitanjima daje etimologija. Iako Dokleja jeste bila nesumnjivo rimska varoš, po svemu sudeći naziv nije došao od jezika Rimljana, već je bila preuzeta od autohtonih Ilira. U nauci rasprostranjena su dva mišljenja povodom porekla naziva ovog toponima:
1) Najrasprostranjenije mišljenje utvrdio je hrv. ilirista i trakolog Antun Majer. Po njemu naziv vodi poreklo od praindoevropskog
*dhoukl-, u značenju „mračan“, „sakriven“, „skrovit“. Na osnovu tog, trebalo bi da je nastalo
*Doukl-i̯ā, odnosno nama već poznato
Dōclea. Ova pretpostavka, otprilike, geografski odgovara području na kojem je izvršena ubikacija tog antičkog grada, po čemu bi lokacija predstavljala nekakvo tamno, skrovito mesto. Međutim, problem ovde stvara što je napravljena u izvesnom smislu jedna akrobacija, ubacivanjem glasa -l- u izvornu protoindoevropsku reč *
dheuk̑- odnosno *
dhouk̑-.
2) Radmila Šalabalić je osporila ovo stanovišta i podvukla da koren treba tražiti u *
kleu̯, što znači „teći“, „plaviti“, „prati“, „čistiti“. Naziv
Doclea bi trebalo da bude sastavljen ovako:
Dō-kleu-a (alomorf *
dō/*
dē bi trebalo da znači „ka“), što bi trebalo da znači „ušće“, „uvac“, a
Docleates (kao
Dō-k̂leu̯-atai) bi trebalo da bukvalno znači „Slivljani“, „Porečani“. Ovo mišljenje bih rekao lično da zvuči dosta logičnije, jer se Duklja i nalazi na samom susretu dve reke: Zete i Morave (pored toga što imamo i potok Širaliju). Na tragu upravo ovog razmišljanja Risto Radunović je dodao
dū +
kleu; zbog dvorečja (što ima smisla samo ukoliko definitivno degradiramo Širaliju na nivo potoka).
3) U novije vreme, Aleksandar Loma predložio je vezu toponima sa grčkim ličnim imenom
Dioklês (
Διοκλῆς, Diokle), ukoliko je moguće da je izvorni naziv bio
Diókleia (
Διόκλεια). Doslovno ne shvatam zašto razmišlja u tom smeru, jer i sam priznaje da pre pomenutog Pseudo-Aurelija Viktora (
Epitomae de caesaribus) iz poznog IV stoleća ne postoji nikakva potvrda za tako nešto. Ne samo to, već mi se čini da se Loma tu malčice i pogubio, preterejući u pokušajima da objasni kako je tačno došlo do našeg narodnog
(car) Duklijan (u kojem nedostaje glas -i-, za koji je još Petar Skok pretpostavljao da je dokaz da su morali postojati potpuno nezabeleženi toponim *
Duklja i etnonim *
Dukljanin). U tim pokušajima, Loma pretpostavlja da je grad Danj nastao posrbljavanjem *
Dianium ili *
Diania kako bi trebalo da je možda bilo njegovo ime u antička vremena. Da bi svoju argumentaciju ojačao, navodi glasovne promene istorijski zabeleženog
Medeon >
Medi̯on >
Medun. Nema razloga da se ozbiljnije usvoji Lomina teza, mada dobro skreće pažnju na otvoreno pitanje otkud tačno naše narodno ime za cara Dioklecijana.
Dalje na tragu ovih razmišljanja jedan vrlo interesantni rad od Bojana Novakovića, što ga je objavio nedavno Centar za kulturu Nikšić:
Doclea - Genta - Praevalis. Moram priznati da se delomično slažem, u aspektu da nije isključeno da je tu postojalo neko pleme, distinktno u odnosu na svoje ilirske susede. Ne zaboravimo, posmatrajući primere rimskih osvajanja širom ostatka evromediteranske zone, da je moguće da su Rimljani u izvesnoj meri zatekli i očuvali (odnosno nadgradili) zatečenu organizaciju. Činjenica da za Dokleate ne znamo u ranijem periodu može biti posledica upravo onog što sam već spomenuo; i pre Rimljana to pleme (bez obzira da li su nosili to ime samosvesno, za šta nema dokaza, dakle kako god se zvali) možda nije bilo zabeleženo iz prostog razloga što je po svemu sudeći brojalo svega nekoliko hiljada duša.
Dakle, ako je složno da je toponim Doklea dospeo od Ilira, a pleme Dokleate kao etnik nastalo ilirskim
t-sufiksom, na osnovu čega se tačno temelji tvrdnja da je pleme (definitivno) dobilo ime po rimskoj varoši?
Posebno ukoliko za njegovo vreme znamo i pre epohe potpunije urbanizacije i romanizacije, te osnivanja i municipija na Dukljinom mestu? Ne kažem da se slažem sa Novakovićevom hipotezom da je postojalo to pleme i pre Rimljana, jer jednostavno nemamo čvrstih dokaza, već pokušavam da kažem da mi nije jasno na čemu se zasniva ta decidnost. Kao ni odakle, tačno, naše staro
*Duklija.
Međutim, zbog Rovinskog svi su se uhvatili kao pijan plota tog pravoslavizma još od Kulišićevog vremena. Bilo bi im mnogo pametnije da su ostali na Brkovićevom hrišćanizmu (naravno, to stvara probleme kada nailazimo na Srbe muslimane u Crnoj Gori, kada i sam toliko puta pominjani Holeček nailazi na Srbe muslimanske veroispovesti koji negiraju Turci, i to nepismene seljake, a ne neke školovane pa da kažeš da im je obrazovni sistem to u glavu utuvio...onda im je verovatno najpametnije da se opredele da pojam Srbin i Srpstvo prevode kao «avramovstvo» iliti «pripadništvo avramovskim religijama»).
I još, u sledećem stigu piše da Srpkinje sad rađaju heroje kao što je bio Dmitrij Požarski, što bi značilo da mater ovog ruskog kneza, pravoslavka po imenu Marija, nije «Srpka». Štaviše, čak se i u kontroverznom službenom pravopisu crnogorskog jezika na str. 14 vrlo jasno nalazi ovaj citat kao primer etničke ili nacionalne pripadnosti.
Kao da su birali nešto što je što lakše moguće osporiti. Za dopunu, komentar od Milana Rešetara iz Enciklopedije Njegoš (str. 543): 
Međutim, meni ostaje nejasno da li je možda postojalo nekakvo pleme Dokleata i pre Rimljana, odnosno na čemu se zasniva ta decidnost u vezi razdoblja Rimskog carstva.
