Црногорци - Срби или посебан народ

[gost 371695]

Ako si primetio tendenciju sa Milutinovićem, Medakovićem i Milakovićem, za crnogorske nacionaliste to sveto MMM trojstvo posrbljavanja, osnovna teza koju oni forsiraju jeste da se Srpstvo navodno pojavilo tako što su ovi Srbi iz drugih krajeva došli u crnogorske i uređivali stvari, prosvećivali narod, itd...e tako se pronašlo da je u XVIII st. Dositej Obradović bio u Boki kotorskoj, pa je zato upotrebio taj opis. Navodno, Dositej je došao tada u Boku kotorsku sa namerom da prevari ljude da su ono što im teče u krvi i ubedi da su Srbi.

Pretpostavljam i da Šuković nema na umu da barski nadbiskup 1652. godine opisuje Paštroviće, u preporukama arhiđakona Marka Ljubiše i Stefana Ristovića, da su Paštrovići srpski narod grčkog obreda.

Pogledajte prilog 513200

Taj Šuković je neozbiljan. Generalno tema koja se forsira iz tih krugova je neodrživa, barem ne u naučnim krugovima.

 

[RickRoss]

Problem je što ima neadekvatne goste koji ne znaju da uzvrate, pa ovaj s vremena na vreme može da izvuče neki citat za koji retko ko je čuo i da ispadne pametan, a gosti glupi.
Pa tako Šešelj i Čavoški ne znaju te citate i izvore koje ovaj vadi. Njima je glavni argument da su Crnogorci Srbi to što je to ''opšte poznata stvar'' + Gorski vijenac.

 

[Gledston]

Problem je što ima neadekvatne goste koji ne znaju da uzvrate, pa ovaj s vremena na vreme može da izvuče neki citat za koji retko ko je čuo i da ispadne pametan, a gosti glupi.
Pa tako Šešelj i Čavoški ne znaju te citate i izvore koje ovaj vadi. Njima je glavni argument da su Crnogorci Srbi to što je to ''opšte poznata stvar'' + Gorski vijenac.

То је генерални проблем с балканским медијима: као што сви знају медицину боље од лекара, тако и сви знају историју боље од историчара. Колико знамо историчара да гостују када се говори о историји? У медијима су експонирани само Чедомир Антић и Милош Ковић, а мој је утисак да се они више воле бавити политичким него историјским питањима. Водитељи, поготово они који могу да уређују свој програм, попут Шуковића, не користе своје емисије да саслушају нечију причу, већ да истичу себе. Медији, како комерцијални тако и тзв. јавни сервис, бирају рађе Зукорлића, новинаре или естрадне појаве када се прича о историји, јер их не интересују чињенице и тумачења историчара, већ дизање граје. С друге стране, колико ја мало као лаик успевам да испратим, професори историје више воле да се играју шпијунских и политичких игара на факултетима (не бих, опет као лаик, да оцењујем њихову стручност; но не знам колико би и могли они да допринесу, будући да нама фале неки основни историографски пројекти, које су одређене европске државе учиниле пре пар векова).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Problem je što ima neadekvatne goste koji ne znaju da uzvrate, pa ovaj s vremena na vreme može da izvuče neki citat za koji retko ko je čuo i da ispadne pametan, a gosti glupi.
Pa tako Šešelj i Čavoški ne znaju te citate i izvore koje ovaj vadi. Njima je glavni argument da su Crnogorci Srbi to što je to ''opšte poznata stvar'' + Gorski vijenac.

Da, o tome se radi. Pa upravo su zato, ciljano takvi gosti u emisiju i pozivani.

Šešelj nije nikakav intelektualac u istoriografskom smislu. On poznaje istoriju bolje od prosečnog Srbina, ali samo zbog toga što je to uobičajeno za pravnike, kao i zbog toga što Šešelja to lično malčice više interesuje, pa je ponešto gdekuda i pročitao. Njegovo kapitalno delo, Ideologija srpskog nacionalizma, predstavlja slobodno prepričavanje dela Laze M. Kostića koje se maltene graniči sa plagijatom. On se hvali često kako je sve Kostićeve knjige iščitao i da ih, kao, drži u malom prstu, a mogao je barem pre emisije prelistati koju stranicu recimo ove knjige ovog i samog Bokeljanina, koji je upravo učestvovao u ovim procesima u Boki kotorskoj tokom 1918. godine (bio tu i kada se zavijorila ta sporna srpska zastava u Budvi).

A mogao je prelistati i...

Šešelj svojim nastupima (i to posebno u poslednje vreme, kada bih rekao da je manje-više i duhovno odustao od svega, uključiv i da ubeđuje bilo koga u išta) ne objašnjava argumentovano, ne može da odgovori adekvatno i ne uspeva da na ikoji način privoli nekoga svojem gledištu. On se danas dobro snalazi samo ako se pokrene neko striktno pravno pitanje ili kada treba da priča o događajima i mafijašima iz 1990-ih godina, kada voli da živo prepričava. I to je sve. A još, dozvoliću sebi da kažem, deluje i da je istoriju dosta pozaboravio nakon toliko dugo vremena posle fakultetskih dana. Samo vrti u krug nekoliko prežvakanih podataka i to vrlo često mitova. U tom smislu, savršeni je gost Šukovićev za ismevanje srpskog nacionalizma (iliti, eto zašto ne treba da budete Srbi, da ne budete kao Šešelj, što je, da se ne lažemo, krajnja poenta).

 

[Demagogic]

Ниједан српски интелектуалац се није одважио да у јавној дебати са дукљанима искористи најјачи могући аргумент против њихових подвала. А то је чињеница да су Црногорци само становници 4 нахије, што потврђују сви документи из тог периода. Дакле, кад ти доказујеш српство Црногораца, глупо је помињати Дробњаке, Ровчане или затарске Србе. Или Марка Миљанова и његове Куче. То нису Црногорци. Црногорци су у историјском смислу искључиво они Срби који насељавају Катунску, Ријечку, Црмничку и Љешанску нахију.
У том случају, ти си већ одрадио 90% посла и доказао им да су управо заступници новоцрногорског идентитета ти који желе асимиловати Србе, а да није обрнуто. Хоћете доказ? Па ево ти га - данас имаш Куче, Пипере, Дробњаке, Ровчане и затарске Србе који се изјашњавају Црногорцима, а који се не сматрају Србима, а до 20. вијека су се сви они сматрали Србима, а нико Црногорцем.
Идентитет Цетиња и околине је наметнут свим православцима од Пљеваља до Улциња и од Бара до Плава, прво у српској форми током комунизма, а онда у антисрпској након 1997.

 

[RickRoss]

Taj argument je Stamatović koristio kada je gostovao kod Adžića, a Adžić je odgovorio da su svakako svi oni nekada bili Dukljani.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Znači po njemu su Kuči, Vasojevići, Piperi, Drobnjaci... sve narodi za sebe?

Da dodam jedno pojašnjenje ovde; u istoriji nisu pojmovi bili strogo definisani tako kao danas, a posebno pre nekih standardizacija koje su proizvodile rečnike. Pojam narod koristio se i da označi jedan segment stanovništva, neku lokalnu zajednicu i podetniju. Jedino pojavom modernih nacija, koja ima tendenciju da sve objedini pod jednim jedinstvenim krovom, mi smo se ograničili na percepciju kao što je srpski, bugarski ili hrvatski narod. Iako danas takva formulacija može izgledati čudno, iz prostog razloga što je niko odavno više ne upotrebljava, nekada je bilo sasvim normalno kazati srpski narodi. Iliti, recimo, da se kaže kako su Vojvođani, Hercegovci i Krajišnici srpski narodi, jerbo je reč narod označavala, najprostije rečeno, zajednicu ljudi (kakva god bila i nebitno je li ona u isto vreme i deo neke druge, šire zajednice, ili se deli na još manje, kao što bi, recimo pojedinačna, bratstva mogla biti narodi).

Uzmi, recimo, Balevićev kratki istorijsko-geografski opis Crne Gore iz 1757. godine.

On pominje sva ta plemena kao slovenosrpske narode, koji se ubrajaju u Crnogorce ili ih Crnogorci smatraju svojima. O tim narodima isto piše vladika Vasilije u Istoriji (str. 17):

O slovenosrpskim narodima govori i Sv. Petar Cetinjski i još i mnogi drugi. I to nije apsolutno nikakav specifikum crnogorskih krajeva; i na području Srbije vrlo često se tako govorilo (pa se to može primetiti i kod Garašanina, primerice). Niti je to specifikum uopšteno naših krajeva ili jezika...nadbiskup Vicko Zmajević (1670-1745) govori (li Popoli Serviani di Montenegro, e Zuppa) o srpskim narodima Crne Gore i Grblja (odnosno, tu su crnogorski narod i grbaljski narod).

Zbog toga Pavel Rovinski piše tako, da nema kod Crnogoraca razvijene svesti oko toga šta je narod, jer se svi oni tako identifikuju, u skladu sa svojim rodnim krajem i sa sopstvenom plemenskom zajednicom. Utoliko postaje Holečekova opaska nejasnija, jer je u izvesnoj meri u kontradikciji sa doslovno svim što znamo u vezi stanja samostvesti i plemenskog identiteta u tadašnjoj crnogorskoj državi (ne samo zahvaljujući pomenutom Rovinskom). Da parafraziram jednog kolegu diskutanta iz Crne Gore (Casino Royal) verovatno je češki putopisac upitao nekog i dobio taj odgovor, da je čovek Crnogorac i Srbin i na osnovu toga to uvrstio u svoj putopis. Najverovatnije se radi o nekom stanovniku Stare Crne Gore, a ako je i o širem kraju, to može biti indirektno i svojevrsno svedočanstvo početaka širenja crnogorskog imena na i neke druge stanovnike te države.

U svakom smislu, iznad tog plemenskog identiteta, nalazi se srpski. On (Srpstvo) očigledno je poznat i najobičnijim, nepismenim Crnogorcima i drugim plemenicima (usled čega se ne može objasniti, kako se često pripisuje, srbizaciji kroz prosvetni program ili kako se vrlo često voli istaći, navodno, srbijanske udžbenike) i u svom iskonu, on podrazumeva pripadnost pravoslavnoj varijanti hrišćanstva, sa čim je neraskidivo povezan, ali nije u funkciji najbanalnijeg sinonima. Ono u svojoj najvećoj meri uključuje pravoslavlje, jer se nalazi u identitetskom korenu Srpstva (nije nikakva slučajnost što se i danas Srbima smatraju praktično isključivo pravoslavni građani Crne Gore, dok su Crnogorci, kao nešto što se čvrsto oslanja na konceptu građanske nacije, u jednoj meri i muslimani, pa ih se javlja čak i po koji rimokatolik...tu se mogu videti i koncepti sudaranja dve nacije, jer se u srži nalaze zapadna i istočna varijanca nacionalne konstrukcije [građanski i etnički]). Na kraju krajeva, svi ljudi identifikovali su se sa svojim vođama, a to su bili u Evropi ili kneževi ili episkopi. U tome se nalazi i suština dva glavna oblika širek kolektivnog osećaja pripadnosti:
* podanstvo (recimo, kao što je neki francuski trgovac Pikardijac, ali kao podanik onog dalekog kralja koji sedi u Il-de-Fronsu on je pripadnik francuske nacije, naravno ne u savermenom konceptu značenja te reči)
* konfesija (to je slučaj na područjima Osmanskog carstva i Habzburške monarhije, koje su bile multikonfesionalne zajednice sa konceptima verske tolerancije i društvene segregacije; upravo tu leže i koreni društvenih problema, odnosno neuspeha tih velikih carstava, jer je XIX-stoletna ideja da se stvori osmanska nacija, između ostalog, doživljena i kao nešto agresivno, što preti da ugrozt sopstveni identitet). Ovde spadaju, između ostalog, i Crnogorci, koji su u tom značenju pripadnici srpske predmoderne nacije. Poturčenjem to nestaje i prevreni pojedinci prelaze u jedan drugi tabor (kod Crnogoraca, mesto monarha iz pređašnjeg primera popunjava srpski patrijarh u Peći). Inače, upravo se iz ovog razloga o zajednicama u tim velikim carevinama u naučnoj literaturi govori kao o etnokonfesionalnim, iz razloga što se ne radi, prosto, o tome je li ko kakve vere, već se radi o etničkim obeležjima.

Eto, to su stvari, ukretko rečeno, koje većina ljudi koji se bave ovim pitanjem ne shvataju. Nepismeni seljak koji živi skroz iza brda naravno da sebe ne smatra Srbinom u današnjem, nacionalnom, značenju. To je, suštinski, argument crnogorskih nacionalista da ospore srpski identitet (a u izvesnoj meri, barem delomice, ka poentiranju tako nečeg naginje i Andrijašević). A kako i bi, ako ono ili nije bilo izumljeno, ili se još uvek nije bilo proširilo na podneblje gde on obitava sa svojom porodicom? No, Crnogorci govore srpskim jezikom, tako ga i zovu, oni koji su kojim slučajem pismeni svoje pismo zovu srpskim imenom. Crnogorac peva o Kosovskoj bici i o srednjovekovnom Srpskom carstvu, svoju veru zove srpskim imenom, a to sve leži, kako da se izrazim, razbacano po svuda. To su sve, pojedinačno, elementi koji čine kulturu nego naroda, nepovezani i podloga za prosvećenje (ali i indoktrinaciju) kakvo pruža moderno obrazovanje da se sve te tačke jedne podloge međusobno povežu u konstrukciju moderne srpske nacije. A to se upravo i dešavalo, od kada je Njegoš otvorio prvu narodnu školu na Cetinju 1834, pa sve to nestanka te države 1918. godine. Niko nije došao da nekome promeni identitet, već se radi o (manje-više) prirodnom produžetku sleda nekih viševekovnih socijalnih procesa.

P. S. Inače, da iskoristim priliku da se ovde osvrnem i na neke iluzije srpskih nacionalista, kada smo već spomenuli i Šešelja: Suštinsko nerazumevanje konstrukcije identiteta i onoga na čemu se to oslanja, uz, pa, naučeno ponavljanje nekih floskula (ništa preterano drugačije od brojih crnogorskih primera koje smo naveli) iznova i iznova dvesta godina, doprinelo je tome da se, uz pomoć teorija zavere, objasni ta navodna nepravda koja bi trebalo da se desila srpskom narodu u vreme konstrukcija hrvatske i/ili bošnjačke nacije. Odnosno, usled čega mnogi ponavljaju određene arhaične lingvističke teorije i tvrde, iz nenaučnih pobuda, da su skoro svi Bošnjaci i najveći broj Hrvata do relativno skorašnjeg vremena imali, tobože, srpske pretke. Okrivljuju se za to razni spoljašnji faktori; Vatikan, Austrougarska i komunističke zavere protiv Srba. Naravno, nesporna je istorijska činjenica da su svi ti uticaji u ogromnoj meri oblikovali istorijsko trajanje na ovim balkanskim zemljama, ali nijedan od njihovih pokreta ne bi se toliko uspešno primio da nije pronašao toliko plodno tlo za nacionalni rad. Mnogi Srb govore o tim tzv. štokavcima-Srbima, potpuno prenebregavajući da se radi o zamišljenim Srbima; o hipotetičkoj zajednici (a o čemu se maštalo u zastareloj objektivnoj etnologiji i antropologiji, koja je u potpunosti ignorisala čoveka kao pripadnika zajednice) a koja nikada u istoriji nije postojala I zato danas dolazi do toliko mnogo nesporazuma, jer ljudi npr. stalno postavljaju pitanje Zašto Muslimani (tj. Bošnjaci) nisu Srbi (i onda ide narativ o Benjaminu Kalaju, o ustašama, o komunistima, itd...). Dok je to, naravno, jedno savršeno legitimno pitanje, kao da niko ne razume da shvatiti neki istorijski problem znači sagledati obe strane novčića, a to počinje sa postavljanjem još jednog pitanja: Zašto bi Muslimani bili Srbi?

Taj argument je Stamatović koristio kada je gostovao kod Adžića, a Adžić je odgovorio da su svakako svi oni nekada bili Dukljani.

To je jedan tipičan odgovor nekoga ko ne razume istoriju (ili ko je zloupotrebljava iz politikantskih uzroka). A šta mu, života ti, Stamat na to odgovori?

Evo, mogu i ja tako da se igram. Svi smo mi ovde bili Rimljani. Dakle, Crnogorci su Srbi.

 

[sumljiv_tip]

To je jedan tipičan odgovor nekoga ko ne razume istoriju (ili ko je zloupotrebljava iz politikantskih uzroka). A šta mu, života ti, Stamat na to odgovori?

Evo, mogu i ja tako da se igram. Svi smo mi ovde bili Rimljani. Dakle, Crnogorci su Srbi.

Realno sta odgovoriti na ovako nesto?

 

[Сораб]

Оно што је мени занимљиво је да их се '48. године 90% изјаснило Црногорцима у националном смислу а тек 1 и нешто % Србима. Апсолутно је немогуће да су комунисти за три године, у том метежу, успјели да измисле и утуве црногорство црногорским Србима. Што је најјаче од свега за вријеме комуниста Срби процентуално јачају у ЦГ. Значи довољно је било да им се пружи прилика да се тако изјасне и они су је објеручке прихватили. Јаз је значи постојао од раније, да ли је то била кулминација династичког сукоба или шта већ не, нешто јесте било. Можда је ЦГ као рубни дио српства била подложна мијешању са другим народом или је тамо тај старосједилачки ген остао мало јачи у односу на словенски или им је једноставно карактер промијењен у сплету историјских околности.

Што се тиче Ровинског изгледа да је он сматрао одређена црногорска племена старосједиоцима Балкана. Јес' да ни ја не волим са Аналитике цитате постављати.

 

[Gledston]

Оно што је мени занимљиво је да их се '48. године 90% изјаснило Црногорцима у националном смислу а тек 1 и нешто % Србима. Апсолутно је немогуће да су комунисти за три године, у том метежу, успјели да измисле и утуве црногорство црногорским Србима. Што је најјаче од свега за вријеме комуниста Срби процентуално јачају у ЦГ. Значи довољно је било да им се пружи прилика да се тако изјасне и они су је објеручке прихватили.

Подсетићу те да 1948. није било на попису ни Муслимана, ни Бошњака. Да ли су се и они осећали Црногорцима и процентуално јачали у СФР Црној Гори?

Јаз је значи постојао од раније, да ли је то била кулминација династичког сукоба или шта већ не, нешто јесте било. Можда је ЦГ као рубни дио српства била подложна мијешању са другим народом или је тамо тај старосједилачки ген остао мало јачи у односу на словенски или им је једноставно карактер промијењен у сплету историјских околности.

Онда се поставља питање зашто је 1909. у независној црногорској држави било равно 0 Црногораца по националности: да ли су Срби контролисали Црну Гору из сенке?

 

[Sotir zvani djubre]

Ako svi relevantni izvori iz ranog srednjeg veka kao sto je na primer Konstantin Porfirogenit navode da je Duklja samo jedna od srpskih zemalja, ako je u novije doba zastava Kraljevine Crne Gore bila crveno-plavo-bela sa srpskim dvoglavim orlom, ako su Njegos i svi crnogorski vladari isticali svoje srpstvo, ja onda ne vidim apsolutno nikakvu dilemu.

Crna Gora je otprilike za Srbiju ono sto je Austrija za Nemacku. Ima odakle da crpi svoju drzavnost ali je u pitanju jedan te isti narod i cesto su Austrijanci vatreniji Nemci od Nemaca, kao sto su i crnogorci neretko zesci Srbi od Srba iz Srbije.

Gde je nastao problem? Pa jedan mali deo crnogorskog stanovnistva nije gledao blagonaklono na gubitak drzavnosti i unitarnu Srbiju ciji bi Crna Gora bila deo, pa se onda odatle u teskim vremenima javljaju neki ekstremi poput Sekule Drljevica ali opet, to je manjina. E onda dolazi Josip Broz i nasilno proglasava sve crnogorce za Crnogorce i podstice se njihova nacionalnost. U vreme srpskog budjenja 90tih godina stvari se delimicno popravljaju, medjutim kasnije Milo okrece curak i na delu je jos veca propaganda i asimilacija nego za vreme komunista.

Medjutim ja smatram, da ukoliko bi se Srbija digla ponovo tipa vratila Kosovo ili pripojila Republiku Srpsku ubedjen sam da bi u tom slucaju od svih pravoslavaca u Crnoj Gori najmanje 70 posto njih bi ponovo bili Srbi.

 

[Gledston]

Ako svi relevantni izvori iz ranog srednjeg veka kao sto je na primer Konstantin Porfirogenit navode da je Duklja samo jedna od srpskih zemalja

Колико сам ја разумео, ти студираш/студирао си историју?

 

[RickRoss]

Porfirogenit nije ubrajao Duklju u srpske zemlje, a zelenaši bogami uopšte nisu bili ''jedan mali deo crnogorskog stanovništva''. Pre bih rekao da su pre bili bliži 50-50 nego toj prvoj konstataciji, mada svakako je bjelaša bilo nešto više.

Stranka Sekule Drljevića je na izborima 1923. godine bila druga po snazi u Crnoj Gori, a 1925. je postala i prva tako da nema smisla govoriti o nekom malom delom crnogorskog stanovništva.

- - - - - - - - - -

Онда се поставља питање зашто је 1909. у независној црногорској држави било равно 0 Црногораца по националности: да ли су Срби контролисали Црну Гору из сенке?

Na popisu iz 1909. godine nije bilo pitanja o naciji, već samo o jeziku i veri.

Tada podrazumevalo da su svi u Crnoj Gori osim Albanaca Srbi, pa je pitanje o naciji rešavalo jezičko pitanje.

 

[RickRoss]

To je jedan tipičan odgovor nekoga ko ne razume istoriju (ili ko je zloupotrebljava iz politikantskih uzroka). A šta mu, života ti, Stamat na to odgovori?

Evo, mogu i ja tako da se igram. Svi smo mi ovde bili Rimljani. Dakle, Crnogorci su Srbi.

Mislim da nisu dugo raspravljali o teoj temi. Uglavnom Stamatović je spomenuo zakonjik knjaza Danila u kojem se u prvoj tački jasno razlikuju Crnogorci od Brđana, pa je Stamatovič pitao gde su odjednom nestali ti Brđani, a ovaj je odgovorio da je to samo geografski pojam i da su svi nekada bili Dukljani.

A to sa Dukljom je jako smešna prična, jer prvobitna Duklja je bila samo jedan grad u blizini Podgorice, što znači i da su prvobitni Dukljani bili samo stanovnici tog grada.
Ime Duklja ili Diokleja je nastalo od rimskog vladara Dioklecijana što automatski briše bilo kakvu priču o Dukljanima kao o nekakvom posebnom narodu, sa posebnim etničkim imenom.

Ista je priča i sa grčkim gradovima-državama.
Recimo Atina koja je takođe nosila ime po jednoj osobi (doduše mitskoj), koja je takođe prvobitno bila grad koji je kasnije prerastao u državu, pa su tako Atinjani bili svi stanovnici te države.
Ali danas niko u Grčkoj ne kaže da su ti Atinjani bili poseban narod u odnosu na Grke sa kojima nisu imali ništa.
To samo ovde kod nas prolazi.

 

[Sotir zvani djubre]

Колико сам ја разумео, ти студираш/студирао си историју?

Mozda. Sto pitas?

 

[Gledston]

Mozda. Sto pitas?

Зато што сам ја лаик и српски ми није матерњи језик, па знам да Порфирогенит не пише о Дукљи као о српској држави.

 

[RickRoss]

Evo Slavene. Sada baš vrtim neka gostovanja Kilibarde kod Adžića i naletim na onaj deo kada je govorio da se u Crnoj Gori o Svetom Savi govori tek od sredine 19. veka.

37:55

A na 39:50 Adžić dodaje da duh Svetog Save nikada nije ušao ni u Balšiće što je ovde već opovrgnuto.

 

[Sotir zvani djubre]

Зато што сам ја лаик и српски ми није матерњи језик, па знам да Порфирогенит не пише о Дукљи као о српској држави.

Kako bre ne pise? Kad nabraja tamo Travunija, Zahumlje, Paganija, jasno kaze i Duklja.

 

[RickRoss]

Nema Duklje tamo.

 

[Gledston]

Kako bre ne pise? Kad nabraja tamo Travunija, Zahumlje, Paganija, jasno kaze i Duklja.

Стави прст на чело, ако студираш...

 

[RickRoss]

Porfirogenit ne navodi Duklju kao zemlju koju su Srbi naselili, ali opet treba biti obazriv, jer čini se da je Porfirogenit nabrajao zemlje koje su Srbi dobili od Vizantije na upravljanje, a Duklja je tada ostala pod direktnom upravom Carigrada.

No, Porfirogenit navodi da je Duklja opustela usled stalnih upada Avara i da je ponovo naseljena baš otprilike u isto vreme kada su Srbi i Hrvati došli na Balkan, ali ne navodi koji su je to ljudi ponovo naselili.

Ako ništa drugo znamo da su to zasigurno bili Sloveni po imenima dukljanskih vladara (Jovan Vladimir, Stefan Vojislav...)

 

[Gledston]

Мислим да је Славен овде окачио тезу да су Војислављевићи били из Рашке, а не Дукље.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Realno sta odgovoriti na ovako nesto?

Pa eto, pomenuh stare Rimljane, a možemo da ubacimo tu negde i Ilire, Tračane ili Vinčansku civilizaciju. Na smejuriju je najbolje odgovoriti analognom smejurijom uz hiperbolu, da se ukaže koliko je nešto rečeno besmisleno. No, iako je sasvim evidentno da Adžić ne učestvuje u rasvetljavanju nekih problema i utvrđivanju istorijskih činjenica, već u, zapravo, konstrukciji nacionalnog mita, hajda da analiziramo teritorijalno rasprostiranje te Porfirogenitove Dioklitije i da tako utvrdimo koliko se ono, odista, poklama sa granicama današnje crnogorske države:

Vrlo grubo oslikavajući na današnje stanje, to bi trebalo da izgleda ovako:

I još, radi se o jednoj izuzetno malenoj teritorijici, najmanjoj od možda svih slovenskih država na Balkanu. Porfirogenit kaže da se u njoj nalaze svega samo tri grada, dakle zemlja je manja od jedne Paganije.

Sada, svestan sam da postoje izvesne dileme u pogledu severoistočne granice (čuveno Podgorje Popa Dukljanina) odnosno da se najranija poznata dukljanska država vrlo moguće prostirala još malčice u smeru prema Kolašina. Čak i u toj situaciji, i najbanalnijim, laičkim čitanjem najranijih sačuvanih pripovedačkih izvora o ovim južnoslovenskim zemljama, ispalo bi da su u vreme doseljavanja Hrvata i Srba na Balkansko poluostrvo (tj. najverovatnije oko 630. ili 631. godine) Srbi naselili po Crne Gore (ako ne i većinu). Što je, takođe, vrlo interesantno po celo pitanje ovih prepirki nacionalnih Crnogoraca i Srba u Crnoj Gorim jer se u izvesnoj meri gotovo pa oslikava celo to nacionalno pitanje.

Inače, postoji nešto što se slobodno može nazivati porfirogenističkom sektom (u šali rečeno, naravno :lol ). Iliti, precizniej, to je fenomen porfirogenitomanije koji je posebno rasprostranjen kod Srba i Crnogoraca. Od te „bolesti“, nažalost, pacijenti umeju ponekad da budu čak i pripadnici naučne zajednice. U slučaju konkretnog primera popularnog u crnogorskim i srpskim sredinama, radi se o (suštinski nekritičkom pristupu i naučno neobjašnjenim stavovima) interpretaciji po kojoj dotični pojedinci poentiraju (u zavisnosti od toga kom „taboru“ pripadaju) jednu od dve stvari:
1) Na osnovu Porfirogenitovih dela može se savršeno precizno rekonstruisati etnički prostor srpskog naroda tokom IX i X stoleća
2) Porfirogenit potvrđuje etničku zasebnost Dukljana kao samostalnog naroda, koji ne bi trebalo dovoditi u vezu niti sa Srbima, ni Hrvatima

Po pitanju identiteta ovih ranosrednjovekovnih „sklavinija“, Živković je dao jedno toliko precizno i jasno pojašnjenje da bismo se mi sada ovde debelo pomučili kada bismo porazmislili šta bismo mu mogli dodati. Opservacija je učinjena u vezi Neretljana, koji su bili predmet rasprave, ali se može u svojoj konturi preneti na sve druge državice koje su se prostirale na istog sve do doline Drima, u Gornjoj Dalmaciji. Str. 12 i 13 rasprave Neretljani — primer razmatranja ideniteta u ranom srednjem veku:

..у раном средњем веку не може да буде говора о постојању неког српског или хрватског идентитета изван политичких оквира њихових кнежевина. Етнички моменат је заправо потпуно подређен политичком, па је тако и формирање племенских државица Јужних Словена последица политичког развитка, а не некаквог независног развоја етничке/племенске свести.

Konkretno, u crnogorskoj kako profesionalnoj istoriografiji, tako i publicistici, do posebnog izražaja je došla porfirogenitomanija do te mere da se nezaobilazno nalazi svuda, domalo kao neka Biblija crnogorske nacionalne posebnosti. Verovatno je svima poznato da je glavna crnogorska istorija jedna koja je izašla upravo povodom sticanja državne samostalnosti 2006. godine (obuhvata period od najranijih vremena do 2003); napisali su je zajedno Andrijašević i Rastoder

Bojim se da nemam pri ruci originalno delo, ali evo relevantnog delića iz njenog prevoda na engleski jezik, koji je izašao gotovo simultano:

Ovi zaključci za ozbiljnu istoriografiju, maltene, prizivaju podsmeh zbog načina kojim se polemički problem razrađuje. To je jedan eklatantni primer šta se može desiti kada se medijevistikom krenu baviti ljudi koji su stručni za moderno istorijsko razdoblje (zbog čega predstavlja i svojevrsnu mrlju u Andrijaševićevoj bibliografiji). Ali poruka čitaocu je jasna (kao što je i kontekst jedne nacionalne istorije, koja se piše u žiži referenduma i obnove samostalnosti u 21. veku, uprkos tome što je, u duhu ideje o građanskoj crnogorskoj naciji nazvana Istorija Crne Gore umesto, recimo, istorija crnogorskog naroda). Ona nije da se informiše o nekim činjacama iz istorije na jedan adekvatan način, već da objasni zašto bi trebalo on da sebe smatra Crnogorcem u nacionalnom smislu, a ne nekako drukčije (recimo, Srbinom).

 

[Konstantin Veliki]

Sta mi svakako nije jasnu dali Neodukljani tvrde da ostali Hercegovci ne samo oni u Staroj Hercegovini su imali crnogorsku svest. Nekako ko da slucajne granice Knezevine Crnegore ili AVNOJSKE slucajno bas pasu za osecanjem Crnogoraca. Svako ko se razume kako su te granice nastale, zna da je to ne vidjena glupost.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kao jedan svojevrsni doakz istrgavanja iz konteksta i zloupotrebljavanja Holočeka, postaviću ovde jedan delić iz Crne Gore u miru (1884):

Pogledajte prilog 513145

hahaah sto ovo dobro ....ima neko fejs ili mejl od ovog CG novinara da mu posaljemo ovo?

Nisam shvatio šta je RickRoss govorio. Koliko ja razumem, Šuković je (nezavisno od toga što radi kao novinar na crnogorskoj državnoj televiziji) on i dalje glavni i odgovorni urendik Antene...odnosno da ga možeš dobiti na onoj email adresi. Samo, nije dovoljno poslati ovaj primer, u vezi stranca koji se izblamirao misleći da postoji posebni crnogorski jezik, umesto srpskog. Holečeku ovaj govori da se Srbin može prepoznati po tome što ovori naški:

On sreće Crnogorce koji ovako sanjaju i ovakve vizije imaju o budućnosti:

Kada Holeček obilazi muslimane, taman kada je pomislio da je skontao stvari i da su samo Crnogorci Srbi, a oni da se smatraju Turcima, iznenađuje ga Mustafa Bibezić u podgoričkom kraju koji decidno odbacuje etnonim kojim ga kiti Holeček i insistira da su i on i Luka Pišteljić sasvim jednako Srbi, s tim što je Luka pravoslavnog zakona, a on muhamedanskog:

Holeček sa Crnogorcima diskutuje o Milošu Obiliću i Kosovskoj bici.

..ili o Svetom Savi:

Pogledajte prilog 513398

...možemo ići do besvesti i postavljati i još deset ili i više ovakvih primera iz njegovih tekstova. Jozef Holeček je proveo mnogo godina pričajući sa Crnogorcima, objavio više knjiga i doslovno stotine i stotine strana o njima napisao. Ali nije jednog Crnogorca kakvog zamišljaju Adžić, Šuković, Zeković, Brković, Ćosović i mnogi drugi...pronašao.