Ниси уопште скренуо са теме, јер изворник Марије Живковић и Небојше Ђокића ,,путује'' до Зетске митрополије и Барске архиепископије.
Превирања у то доба незаобилазно су утицала на стање Српске православне Цркве у свим деловима Пећке Патријаршије над којима је имала своју јурисдикцију.
Са правом си лепо ,окарактерисао' Руварца јер свесно заобилази кључне елементе стања Српске Цркве у доба Српске Деспотовине односно након пада Смедерева, поготову након пада Угарске и битке на Мохачу. Стање се дакле у сваком погледу драстично променило. Све то се треба посматрати из тог угла.
Деловање Фанара у Цариграду у то доба имало је одрешене руке ка пастви и свим православним црквама широм Хума. Задржали су примат у Трансилванији, Влашкој без обзира на пад Угарске, поготову на југу у Охридској Архиепископији, и након 1535. године и настанка Бугарске Патријаршије, дакле требало је ,држати' под контролом све признато од Фанара уз фермане османске Порте. Османски фермани су били кључни. Руварац се позива на њихово непостојање, све до првог познатог из доба Арсенија II, на оне фермане који су били издати Српској православној Цркви. Свака архиепископија без обзира на смрт архиепископа, или због његове смене, из било ког разога, поготову због промена на трону на самој Порти, преко Фанариота морала је затражити нови ферман-дозволу за постојање и рад. Такво понашање Порте односно у време њене владавине није давало озакоњено право на постојање православних цркава, већ је годишњим или превременим ферманима издавала дозволе на привремено постојање. Фанар је због свог специјалног статуса у Цариграду, деловао је ,заобилазним' путевима због својих трговачких заната.
То време се може поредити са борбом Светога Саве за аутокефалност Српске Цркве, и борбом са својим братом Стеваном, и наравно Вуканом, јер су здушно сарађивали са тадашњим западом и римокатоличком јереси. Свети Сава је у коначници успео да Цркви издејствује независност и аутокефалност. Потом и након 200 и више година након пада Цариграда и продора Османлија и њиховог освајања Хума, Фанар и тада ужива специјални статус, одржао га је у свим својим помесним дијецезама. Суштина је дакле у независности и слободи деовања.
Декловање Охридске ариепископије био је кључ за Фанар и Фанариоте. Специјалним ферманима од Порте бирали су и постављали су своје људе на кључна места, а сада долазимо до деловања Прохора и његово припајање Пећке Патријаршије Охридској Архиепископији, такође насупрот томе деловању Смедеревског архиепископа Павла на повраћају независности Пећке Патријаршије.
Фанариоти су обзиром на кључне елементе фермана добијене од Порте деловали су војно и војнички према својим паствама, понајвише у оним припојеним деловима Охриду над којим је јурисдикцију имала тада укинута Пећка Патријаршија.
Прохор је са османским ферманом, али не само он, већ ко год је од Фанара био задужен, имао је војну пратњу турских власти у скупљању зулума од својих пастви искључиво за архиепископије под заштитом Фанариота. Не чуди чињеница да је Арсеније Чарнојевић повео Србе у сеобу не због турског зулума, већ због историјске чињенице, због незајажљивости и отимачине грчких трговаца Фанариота и то под православним одеждама, са дугим брадама, и увек под пратњом османских властодржаца. Индикација свега тога су биле сеобе, они који нису успевали да беже ка Смедереву и Северној Србији подлегали су добровољној исламизацији читавих својих породица. Највећи број арбанашких породица које су у 90% биле православне бивале су исламизоване. Већма од истих настала је војска зулумћара. Охридска ахиепископија уз напоре и препоре Фанара 1535. године ствара Бугарску Патријаршију из једног простог али главног разога, због очувања своје православне пастве. Исламизовани Бугари али такозваног словенског порекла уз своју браћу Шиптаре постајали су камен темељац у одбрани турске власти на просторима Скопљанске, Ђустенсилске, Нишке, Видинске, Пролога, Разлога, Костура, Косова и Метохије, Рашке, Лимске долине и. т. д.
Деловањем великог везира Мемед паше Соколовића ситуација се драстично мења.
