- Poruka
- 13.833
-
- Popularno:
- Cetnici na Sremskom frontu
- Majka maloletnika prijavila tužilaštvu...
- Putin je Izdao
- Dužina polnog odnosa u kilometrima
- Koja je svrha kupati se ako nikad nećeš...
- Forumasi u pornicima
- Plazma keks se proizvodi u Nigeriji
- Oprosti Volodimire, ne može...
- Kako da verujem AI?
- Da li Novom Sadu zaista treba još 11...
Čiji je naš jezik
- Začetnik teme Konstantin Veliki
- Datum pokretanja
- Poruka
- 13.833
Мирослав Пантић претпоставља да су Рођеријеви извођачи баш из Србије и то објашњава њиховим именима, језиком којим су певали, а највише песмом коју су извели пред напуљском краљицом. Песма није могла настати у Италији, а Пантић претпоставља да није настала ни у приморју, где је живаљ краткотрајно боравио, већ у Србији, чак негде око Смедерева или у самом граду. Један од доказа који наводи у прилог свом тврђењу је и чињеница да је деспот Ђурађ, који се у другим бугарштицама често назива невером, овде описан као славни деспот.
Zar se čakavski i ikavski govorio ne samo u Zeti nego u dalekom Smederevu i nitko nije znao nijednog turcizma, a imali su kontakte s Turcima više od stoljeća?
- Poruka
- 13.833
E moj Pantitju ...Мирослав Пантић претпоставља да су Рођеријеви извођачи баш из Србије и то објашњава њиховим именима, језиком којим су певали, а највише песмом коју су извели пред напуљском краљицом. Песма није могла настати у Италији, а Пантић претпоставља да није настала ни у приморју, где је живаљ краткотрајно боравио, већ у Србији, чак негде око Смедерева или у самом граду. Један од доказа који наводи у прилог свом тврђењу је и чињеница да је деспот Ђурађ, који се у другим бугарштицама често назива невером, овде описан као славни деспот.
Zar se čakavski i ikavski govorio ne samo u Zeti nego u dalekom Smederevu i nitko nije znao nijednog turcizma, a imali su kontakte s Turcima više od stoljeća?
- Poruka
- 13.833
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.327
- Piše: Miodrag Mihajlović:
Devet naselja gde se seče badnjak
U pokrajini Molize, u XIV veku bilo je devet srpskih naselja. Do XIX veka tri naselja su uspela da savladaju sve izazove i prepreke vremena, da zadrže svest da su Srbi, da sačuvaju svoje poreklo samim tim da sačuvaju srpski jezik i običaje od kojih istraživači kao najautentičniji ističu "nalaganje božijeg badnjaka kao zavjet". Ostalih šest naselja su izgubili jezik, zaboravili srpski, savladali jezik svoje nove domovine Italije, ali i bez obzira na to imali u glavi istetovirano svoje poreklo – Srbi.
Naseljavali su Cerifelo (njega već nije bilo u XIX veku), Palatu, Tavenu, Akvavivu, San Feliče, Montemiro, San Đakomo, Ripaldu i San Bjaze. Srpski jezik se, po podacima iz 1885. godine, sačuvao samo u Akvaviva Kolekroće, u San Feliće i u Montemiro.
Broj stanovnika se kretao od 3000 do 5000, zavisno od istraživača.
Ovim Srbima su se bavili nemački, italijanski i normalno i jedan naš istraživač. Najpreciznije su ih obradili italijanski lingvista i državni savetnik kraljevine Italije, gospodin Askoli, zatim pisac Tomaso Vitale i naš energični i uporni i temeljni profesor Rista Kovačić, koji je od 1884. godine boravio u Molizu i svoje izveštaje o Srbima u Južnoj Italiji objavio 1885. godine u "Glasniku Srpskoga učenog društva" (knjiga 62; štampanog u Beogradu u štampariji Srbije a prodavanog u knjižnici V. Valožića).
Državni savetnik Kraljevine Italije i lingvista gospodin Askoli je pisao: u "Politecnico di Milano" februara 1867. godine:
"Slovenski jezik moliških kolonija srpski je, tj. onaj što se govori s malijem varijacijama u Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji itd.
Srpske kolonije u Molizu živo ljube svoj srpski jezik i svoju srpsku narodnost, ali u isto doba ljube također i otadžbinu italjansku. I među mučenicima za slobodu Italije živom se svjetlošću blista jedan Srbin iz Aquaviva Collecroce; a to je: Nikola Neri, koji je umro godine 1799. na gubilištu, zajedno sa Paganom, Karafom, Karaćolom i dosta ih je još slavnih italijanskih patriota. A taj je slavni italo-srbin (Nikola Neri) imao običaj, opraštajući se sa svojim mještanima koje je često pohodio, preporučivati: "Nemojte 'zgubit naš jezik"! I kad sam ja pohodio Akvavivu (oktobra 1864.) živjela je još onda Nikolina udovica i dočekala me je na vratima svoje kuće načinom i riječima tako, da me je zanijela u srpsku legendu.
Ovim Srbima u Molizu Italija bi se mogla koristovati da joj pomognu sklopiti novih saveza, civilnih i političkih sa Srbima što su s druge strane Jadranskog mora."
Ovo dopunjuje monsinjor Tria koji kaže da je utvrđeno srpsko poreklo Palate, a u San Đakomu se još i u XIX veku slavio dolazak Srba u to mesto. Spominje se da je kolonija San Bjaze srpskog porekla (knjiga: Bullettino delle Sentenze broj 3, 1810. god. str. 46-47.) i da je prvi poziv i dolazak, valjda da bi se osvežila krv, usledio 1509. godine od vlastelina Đirolama Karafe koji se onda lako za preseljenje dogovorio sa srpskim kolonijama.
U kolonijama je Italija dala Srbima, po tome se vidi da im je bilo važno da zadrže Srbe, ustupak da 50 godina budu oslobođeni svakog nameta.
U italijanskoj pokrajini Molize, u četrnaestom veku bilo je devet srpskih naselja: Cerifelo, Palata, Tavena, Akvaviva, San Feliče, Montemiro, San Đakomo, Ripalda i San Bjaze. Srpski jezik sačuvao se, prema podacima s kraja prošlog veka u tri naselja: Akvaviva, San Feliče i Montemiro. San Đakomo je slavio dan dolaska Srba u ove krajeve. A zapisano je da su San Bjaze preplavili srpski kolonisti, koje su naselili obećanjima da će pedeset godina biti oslobođeni poreza. Osim u provinciji Molize, Srbi su živeli u Abrucu, Avelinu, Pulji, Kalabriji. U Kijeti jedno veliko mesto zvalo se po Srbima Schiavi d' Abruzzo (Abrucki Srbi). Mesto Polkarino bilo je čisto srpsko, po popisima iz 1591. A u crkvi u Baočju bio je srmom ukrašen oltar – dar srpskog kralja Milutina
Uzgred, pesma "Orao vija se" zaisana je na štokavskoj ekavici.
- Poruka
- 13.833
Dobra ilustracija stila srpske "nauke".
ZabranjeniLegenda
Buduća legenda
- Poruka
- 35.796
A koji je to cakavizam?
- Poruka
- 13.833
črvene
ZabranjeniLegenda
Buduća legenda
- Poruka
- 35.796
Pa vidis sa u originalu nije. Ide “serene” dakle crvene
- Poruka
- 13.833
- Poruka
- 13.833
Ne piše, to je se, nego -rene. Zašto je tako pročitano, pitati druge.No to je samo dio priče, i u pjesni se vidi ono što je Šimunović napisao:
9. – jatechui (= ja te ću). U starijim čakavskim spomenicima, i u današnjem šklavunskom, pokatkad pronominalna enklitika u sličnim slučajevima prethodi glagolskoj: ja ti sam rèkla itd.U današnjem moliškom čest je proklitički (čakavski) razmještaj enklitika: Je-pòšâ Lamèrik. Neke od tih (i drugih) pojava mogu se tumačiti (ovdje i ondje) utjecajem talijanskog jezika.
10. – seruene creucze (= črvene krvce). Ako je točno Pantićevo čitanje (ser- = čr-, na što ga upućuje grafija u imenu Busicchio, što je bez sumnje Vučić), bio bi oblik črvene u ovom slučaju čakavizam. Takvih leksema s nezamijenjenim skupom /čr-/ ima u šklavunskom: črv, črîva; črčâk ..., ali uvijek crn i crńeia »crven« (m.), crńela (f.). Oblik crńeia tumači se metatezom i zamjenom palatalnosti crlen>* crńel>crńeia
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.105
Ima dosta toga za objašnjavanje u sadašnjoj CG...
Nakon 33:00
Truć.
Čim vidiš da jezikoslovac kreće od Popa Dukljanina, odmah je jasno da je reč samo tu o nacionalnom romantizmu.
Ali kod ovog što optužuje Đorđa Balaševića za genocid u Srebrenici, nije ni iznenađujuće.
- Poruka
- 13.833
Njetko može biti slab u dijelu argumenata, no Dukljanin je svakako pouzdaniji od Einharda, pa nješto ne vidim da se srpska historiografija oko toga muči da i to pokopa, nego joj sve visi o dijelu jedne nebulozne rečenice. A bez ulaženja u povjesnicu, sve konkretno onomastčki i dijalektološki u Vidovićevu iskazu je točno.Truć.
Čim vidiš da jezikoslovac kreće od Popa Dukljanina, odmah je jasno da je reč samo tu o nacionalnom romantizmu.
Ali kod ovog što optužuje Đorđa Balaševića za genocid u Srebrenici, nije ni iznenađujuće.
Dakle, srpski diskurs kao takav nema više prođu..
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.105
Njetko može biti slab u dijelu argumenata, no Dukljanin je svakako pouzdaniji od Einharda, pa nješto ne vidim da se srpska historiografija oko toga muči da i to pokopa, nego joj sve visi o dijelu jedne nebulozne rečenice. A bez ulaženja u povjesnicu, sve konkretno onomastčki i dijalektološki u Vidovićevu iskazu je točno.
Dakle, srpski diskurs kao takav nema više prođu..
Ovo ti je spinovanje, zato što Ajnhard nema nikakve veze sa mojim unosom. Ali hajde, makar bilo spinovanje, da ti udovoljim: iskreno, zanima me šta imaš da kažeš.
Sad bi i apsolutno svakog hrvatskog medievistu bacio u smeh.
Je li bi mogao (makar pokušati) da obrazložiš koje je značenje sintagme „Dukljanin je svakako pouzdaniji od Ajnharda“. Baš da čujem, kako to i zbog čega.
Kako može biti izmišljena narativna istorija (autor, dakle, laže od početka) u kojoj on govori o nečemu što se, navodno, u toj romansiranoj verziji desilo više od polovine milenija ranije, biti značajnije od živoga svedoka koji ostavlja savremeni zapis?
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.105
To ti je osnovni ukazatelj. Kad neko govori o identitetima u ranom modernom dobu i konstituisanju modernih nacija, pa počne od Popa Dukljanina, odmah znaš da se radi o trućologiji. To ozbiljan niko u svetu nigde ne šljivi ni 2%; samo u mašti klasičnih balkanskih bandoglavaca to ima nekakve logike ili veze sa bilo čim naučnim.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.105
Ima dosta toga za objašnjavanje u sadašnjoj CG...
Nakon 33:00
Hajde, iz iskustva videh da je tebi srednji vek baš slabija strana, pa te neću baš mučiti oko ove blamaže s Popom Dukljaninom (ozbiljno, samo kod mitomana ćeš čuti to što si čuo; ono što je sa tvoje strane strašno licemerno je što bi upravo samo da je taj čovek što je kod Đorđe-Balašević-genocidiste gostovao bio Srbin u upotrebio iste ove argumente, ti bi ga okarakterisao kao tipične srpske tlapnje).
Nego, hajde, zašto je spomenuo i Stjepana Zanovića međ' slavne Hrvate iz Boke?
Zvonimir Božić
Zainteresovan član
- Poruka
- 446
To je jedna od malignih posljedica interneta. Takvi likova kao ovaj nesretni Vidović gledaju srpske mitomane na You Tube-u i kreiraju svoju mitomaniju na osnovnu srpske. Pravi Hrvati ne vole mitomaniju, odnosno oni Hrvati koji kažu "Ala šu, movi se" što ova Hrvatina sa čistim hrvatskim imenom i još čišćim srpskim prezimenom ne zna ni izgovoriti.
Hrvati Istre, Kvarnera i otoka, Hrvati iz Hrvatskog Zagorja, Gorskog Kotara, Prigorja, Bilogore, Podravine... kao i urbani Hrvati iz Pule, Rijeke, Zagreba, Varaždina... nemaju mitološku svijest. Oni ne žele da su najstariji narod, da su najveći narod, najpametniji narod. To ne znači da oni ne vole svoje, i te kako vole, ali oni su ljudi poput Slovaka i Slovenaca, radni, vrijedni, mirni, ne vole se eksponirati.
Kad jedan čovjek iz Krapine ima na računu 200 000 eura, on vozi auto od 2 000 eura. Kad jedan Srbin iz Srbije ili pokatoličeni Vlaj da ne kažemo Srbin (kao ovaj Vidović) iz Zapadne Hercegovine ili Dalmatinske Zagore ima 200 000 eura, oni ih ni drži na banci, nego vozi auto od 150 000, a na kući nema fasadu.
Srbi imaju mitološku, skoro mitomansku svijest. Kod Hrvata takvu svijest imaju samo pokatoličeni Srbi.
Srbi vole da je sve kod njih "najbolje na ovim prostorima." Kada se u Jagodini otvori novi bazen, normalan, lijep bazen, Srbi odmah pišu "najbolji bazen na ovim prostorima". Takvi su i pokatoličeni Srbi. Split je grad sa najvećom koncentracijom pokatoličenih Vlaja, da ne kažemo Srba. I sad gledaj: "Hajduk je najbolji na svitu" (a nije skoro 20 godina bio prvak), "Bačvice su najlipša plaža na svitu" (a ima i oko Splita ljepših), "Split je najlipši grad na svitu i nima Splita do Splita"...
Da se vratimo na početak, na tog jadnika s krizom identiteta. Po Jungu, sjena je ono što smo potisnuli duboko u podsvijest. Srpstvo je njegova sjena. I on kad čuje Deretića, duboko u njemu to pogađa one arhetipove koje nosi generacijama, koje su mu nosili i "čača i mater i dida i baba", onaj jezik simbola koji najbolje razumije... Kad taj nesretni Vidiović ili ovaj vječni asistent Pripić, prognanik s hrvatskih foruma u azil srpskih foruma, čuju "nigdar ni bilo da nekak ni bilo, nigdar ne bu da nekak ne bu" oni na to ne reagiraju. Oni neće biti zadivljeni dok putevima Frankopana ulaze u Tribalj. Oni ne vole slušati "Gustafe". Ne.
Oni traže neki starinu Hrvata, najradije bi da su i "Nimanjići" Hrvati, ne zanima ih briljantni hrvatski znanstvenik Andrija Mohorovičić, oni hoće Teslu i Ruđera Boškovića. Kakav "Veli Jože", niti imaju riječ "veli" niti ime "Jože", daj ti njima "Pad Smedereva" i "moliške Hrvate" koji nikad za sebe nisu ni rekli da su Hrvati, a vjerojatno im je taj pojam bio potpuno nepoznat, daj im Gundulića koji je gotovo cijelog Osmana posvetio Srbiji, a njegov posljednji potomak bio gradonačelnik dok je srpska stranka vladala Dubrovnikom.
Kad jedna grupa otpadne od neke veće grupe, uvijek najviše mrzi one od kojih je otpala. I ima patološku fiksaciju na tu grupu. Recimo, kad neka grupa katolika otpadne od katolicizma i osnuje neku svoju sektu, njih više ne zanima islam ili ateizam ili neke druge problemi koje su u fokusu katolika, njih zanima samo da budu antiteza katolicizmu i Vatikanu.
Ovi Srbi sa područja negdašnje Hercegovine Svetog Save, negdašnje "južne Dalmacije također zvane Srbija", Huma, Zahumlja, Travunije, Paganije, Duklje i Raške, dakle izvorne srpske države, su progonjeni tim svojim otpadom, patološki fiksirani na Srbe od kojih su otpali.
Oni ne žele prigrliti svoju sjenu i zato ona uvijek eruptira u Pribilovcima, Gruborima... ili u mirnodobskim uvjetima ovakim Vidovićevim verbalno-mentalnim dijarejama koje Prpić ovdje postavlja. Kad bi se sjena ispoljavala samo na koncertu Aleksandre Prijović u Areni Zagreb, to bi bilo čak i simpatično, ali njihova sjena je daleko malignija, ona je tumor Balkana.
Vidović je običan crackpot, ali većina glasača HDZ-a i Domovinskog pokreta u Hrvatskoj su takvi. I to je opasno. HDZ je unutarnja elementarna nepogoda, pljačka i uništava Hrvatsku državu i narod, a Domovinski pokret sa srbofobnim lajanjem može biti opasan i na van.
Ono što rade te Hrvatine sa srpskim prezimenima je samo bjesomučno čerečenje, premetaje i krađa srpske povijesti da bi održali onaj privid u njima samima o njima samima.
Šta su oni ako nisu anti-Srbi? Srbi?!
Oduzmi Vidoviću krađu srpske povijesti, oduzmi Milogorcu antisrpstvo i obojica su mrtvi ljudi. Oni moraju tumarati po srpskim zapisima i dokumentima, po srpskim forumima, po srpskim You Tube kanalima da bi uopće opstali kao entiteti i osobe sami sebi poznate kao takve. Zato se stalno bore protiv Srba, da se ne suoče sami sa sobom.
A, prava je istina da ni Prpić ni Vidović ni Thompson nikad stvarno nisu postali Hrvati niti su razumjeli hrvatstvo. Prpić i Vidović su dva čovjek a iskonski preplašena konstantnim i prijetećim rasapom njihovih vlastitih osoba.
Osobnost i jednog i drugog su šizofreničari, um kaže Ida Prestar, srce vrišti Aleksandra Prijović.
Njih dvojicu treba ozbiljno žaliti, a sve nas druge još i više, jer su ove raspaljene ličnosti kadre odvesti i nas ostale u ponor vječni.
- Poruka
- 13.833
Tekst dobar za ilustraciju srpskoga svjetonazora, slitine paranoje, megalomanije i komedije.
Sad, u doba slobode, prošlo je vrijeme kad su vas shvaćali ozbiljno, vas i vaše burgije.
Čak i na svjetskim jezicima, ono što vaše elite pokušavaju plasirati- nitko ne šljivi.
Za vas vrijedi- finili su Mare bali.
Poslednja izmena:
U niti jednom izvoru se ne spominje etnonim Srbi za moliške Slavene.
https://www.google.com/books/editio...a+degli+Schiavoni&pg=PA46&printsec=frontcover
Bullettino delle Sentenze, n. 3 (cioè tomo III), anno 1810, a p. 46–7 "... esistono tuttavia le capitolazioni stipulate colla colonia degli Schiavoni chiamata dagli antichi baroni ad abitare il feudo (di San Biase)... Le capitolazioni primordiali furono stipulate nel 1509 fra Girolamo Carafa ed i coloni Schiavoni".
Palata je 1518. "hoc primum Dalmatiae gentes castrum incoluere".
San Felice (Štifilić) je još u 16. st. zapisao "vescovo di Termoli, Tomaso Giannelli scriveva: Sul principio del XVI secolo era privo di popolo; onde i Dalmatini, ch'erano venuti per fissare in queste contrade il loro domicilio, nell'anno 1518 vi formarono piccola colonia, la quale adesso è cresciuta tanto che vi si numerano anime 657. La venuta degli Schiavoni fu nel detto anno 1518."
San Giacomo degli Schiavoni ili San Giacomo "nel governo di Mons. Vincenzo Durante, eletto Vescovo di Termoli ai 4 Luglio 1539, vennero dalla Dalmazia uomini e donne ... edificassero case alcuni Vomini e donne che poveri e meschini dalla Dalmazia"
Molišani su u 19. st. govorili kako su došli "d'one bane mora" i "z Dalmacije". U toponimiji i prezimenima spominju se Klissa, Lisa, Zara, Rauzei, Schiavone di Corzula, Traù, Ciuppana, de Raguza, Dalmatia, Porto Croatico i Valle Croatica.
Slaveni koji su dolazili i osnivali naselja i crkve od 13. do 16. st. su bili Hrvati iz Dalmacije i katolici, a vidi se i po tome jer im daju nazive po svojim svecima zaštitnicima (San Biase je Sveti Blaž/Vlaho, San Đakomo je Sveti Jakov, u Montemitru su slavili Svetu Luciju čiju su relikviju po predaji donijeli sa sobom itd.).
To su sve Dalmatinci-Hrvati koji su imali stoljetne prekomorske veze s tim talijanskim regijama i su pobjegli pred Turcima. Jedino su oni većinom pobjegli u te talijanske regije. To se dobro zna iz povijesnih izvora, jedino ako netko želi tvrditi kako onda do početka 16. st. u cijeloj Dalmaciji nije bilo Hrvata. Među moliškim Slavenima je možda moglo biti nešto malo Crnogoraca (ne i Srba) jer se u izvorima spominju i Albanci što se odnosi na mletačku Albaniju koja je uključivala obalni dio Crne Gore i Albanije (ali talijanski lokalci radije žele da ih nasele "Schiavoni" koji su drugačiji od "Albanesi" i pričaju drugačijim jezikom).
"Sclavi, Schiavoni" koji su dolazili su bili siromašni, a naselja su bila oštećena potresima i ostalom zbog čega su bila bez stanovnika. Zbog obnove građevina i normalnog života ih se oslobodilo od nameta, a ne kako bi se Schiavoni zadržali.
Izmišljotina.
Onaj tko je to napisao ne zna što je štokavska ekavica. Milan Rešetar je napisao kako je posve neosnovana teorija kako su moliške kolonije osnovali Crnogorci i kako dijalekt moliških Slavena nema nikakve veze s dijalektom Crnogoraca za što je dovoljno vidjeti kako Crnogorci govore jekavski, a Molišani govore ikavski. Kaže kako čak i da se održalo nešto ikavice u Crnoj Gori, prema svim drugim karakteristikama moliški dijalekt nema ništa što bi ga se specifično moglo definirati kao crnogorskim i puno toga što onemogućava za pomisliti na Crnu Goru (crikva, hiža, malin, nišće itd. pa germanizmi rehtar i škare kojih nije bilo tada ni u Dubrovniku). Kako su moliški Slaveni od samoga dolaska bili i mogli biti rimokatolici, a da su bili Crnogorci i drugdje bi bili pravoslavci. Pjesma i cijeli govor moliških "Slavena" je zapadnoštokavski-čakavski ikavski prepun čakavizama i ništa turcizama. Čakavci u Dalmaciji isto imaju ekavizme. Da su bili štokavski ekavci značilo bi kako su porijeklom istočno od Drine, nebi imali čakavizme, imali bi turcizme i bili bi pravoslavci, a od svega toga ništa.
Drúga drága hóma u ružítse
drúga drága né-morem dóǩie’
drúga drága zášto né-moreš dóǩie’
ímam stráho do Ívan Carlovítz
jéssu séddam gódišti
ke se ne náda ne žívote ne živót...
pérve sfítja ke Mára je nabrála
zgóra stíne mormorítze je veržíla
tâko dá-bi sa šúšja sé’rtze Ívan Carlovítz
kâko sa šúšu ové sfítja zgóra stíne mormorítze
ćúlla Mára svónitze do kenjíć
je pítala što jéssu te konjíć
te jéssu kónje Ívana Carlovítz
Ko íma jéna prass
ga résta tust
ko íma jéna sîn
ga résta pust
Ja gredáhhu sâmu po pút
sa víddja jen lîe’pu divojk
di greš lîe'pa divojk mója
ôna smiúć smiúć
je mi bé’rnila pléća
ni jenu rîe’ć
je mi tíla rîe’ć
Lípa mója mat
di sa nas óstala
u sri pût
vérnissa matm
rétzemi štókodi
kóje pût mam vazt
ja sénze níkrog
Poslednja izmena:
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.105
I dalje lepiš ogromne slike koji nemaju nikakvog razloga da budu toliko glomazne.
Vidi svih 12. točki koje je spomenuo Šimunović, a ne samo 9. i 10. točku o toj pjesmi (ostalo o moliškom govoru vidi kod Šimunovića i Rešetara jer idu u detalje):
1. – orauias (= ora [se] vijaše). M. Pantić očito pogrešno, čita: orao. Naime /-1/ na kraju riječi i na kraju sloga nije se izgovarao već u staroj domovini. Sekvencija /-al/ u takvu položaju beziznimno se ostvaruje kao /-ā/: òrā, kòtā, pòšā itd.
2. – nitkore (= nitkore). Ova neodređena zamjenica u tom primjeru zadržava suglasnički skup od dva zatvorna suglasnika /-tk-/, koji se skup, kao i drugi slični, pod utjecajem talijanskog jezika rasterećuje: nìkor. Navezak /-r(e)/ čuva se do danas: nìkor, gen. nìkrog (nastao metatezom). —nichiasce (= ne ćaše). Vjerojatno ne tijaše, prema današnjem šklavunskom liku tijeaho (3. lice mn.). Početni h /x/ potvrđen je samo u prezentnim likovima.
3. – gouorasce (= govoraše). U ovoj pjesmi isključivo, a u šklavunskom govoru kudikamo najčešće prošlo vrijeme jest imperfekt: vijaše (1), tijaše (2), govoraše (3).– istmice (= iz tamnice) i tamice (9) (= tamnice). Suglasnički skup /mn/ pojednostavnjuje se, poput drugih sličnih suglasničkih skupova, od dva ili više zatvorenih suglasnika: nikor (= nitkore), di (= gdje), tić (= ptić), loka (= lokva), kat (= tkat), ńat (= gńat), tila (= htila) itd. Tako je danas u mnogim čakavskim (i zapadnoštokavskim) govorima na primorju.
4. – sidi (= sidi). U pretiskanoj pjesmi M. Pantić (ako u pretisku nije tiskarska greška) piše siđi. Pretpostavljam da je njegovo prvo čitanje ispravnije. To je lik 2. lica jednine imperativa »ikavskog« oblika glagola sist (*sĕsti), sìdem (*sedo), kako je danas u šklavunskom. Samo dva stiha dalje Pazienza je /đ/ u 2. licu jednine imperativa glagola poći zapisao prikladnom grafijom: pogi (= pođi).
5. – progouoru (= progovoru) ... zimaju (= jimaju ?). Takvi dočeci u 1. licu jednine prezenta u našim spomenicima u XV. st. prilično su česti. U šklavunskom danas nema tih prezentskih nastavaka. Usporedi čak. hòćem, mòrem (<*možem).bigomte (= Bogom te). Usporedi bide (za: bude), kòsila (za: košulja) itd.
6. – smederesche (= smederevske). Tako i u 8. i u 9. stihu. Najvjerojatnije je ispao /v/ utjecajem talijanskog sufiksa -esco u tvorbi ktetika. Usporedi oblik turečke (10), od Turak (turački), utjecajem istoga sufiksa.
9. – jatechui (= ja te ću). U starijim čakavskim spomenicima, i u današnjem šklavunskom, pokatkad pronominalna enklitika u sličnim slučajevima prethodi glagolskoj: ja ti sam rèkla itd.U današnjem moliškom čest je proklitički (čakavski) razmještaj enklitika: Je-pòšâ Lamèrik. Neke od tih (i drugih) pojava mogu se tumačiti (ovdje i ondje) utjecajem talijanskog jezika.
10. – seruene creucze (= črvene krvce). Ako je točno Pantićevo čitanje (ser- = čr-, na što ga upućuje grafija u imenu Busicchio, što je bez sumnje Vučić), bio bi oblik črvene u ovom slučaju čakavizam. Takvih leksema s nezamijenjenim skupom /čr-/ ima u šklavunskom: črv, črîva; črčâk ..., ali uvijek crn i crńeia »crven« (m.), crńela (f.). Oblik crńeia tumači se metatezom i zamjenom palatalnosti crlen>* crńel>crńeia.
11. – bellocatela (= beloga tela). Vjerojatno: bîloga tîla. Iako u šklavunskom ima nekoliko ekavizama: vèrijat, obedvi, spovédat, odêkar, kakve nalazimo u doba njihova iseljavanja npr. u čakavskom Splitu, smatram da je ovdje talijanski zapisivač zabilježio čest izgovor fonema /i/ kao zatvoreno /e/, kako je i danas.Pod utjecajem talijanskog dijalekta dugi se vokali u današnjem šklavunskom zatvaraju. Tako /i:/ > /ie/: riêć, liêp, criêkva, driêv »drvo«. Takav se izgovor /i:/ lako percipira kao /e/ a katkad i kao /ie/: Cvieta.
12. – belloga, vitescocha; slauomo (7). Ovi pridjevski likovi pokazuju u deklinaciji nastavke -oga, -omu (ne: -ega/-emu). Tako je bilo i u podbiokovskom primorju, a tako je i danas u odtamošnjih doseljenika iz XVII. stoljeća na istočnim naseljima Brača, Hvara i Korčule (Račišće)«.
Što u toj pjesmi i moliškom govoru je dijalektološki crnogorsko i odbacuje analize i zaključke Šimunovića i Rešetara?
ZabranjeniLegenda
Buduća legenda
- Poruka
- 35.796
Pa to je cist crnogorski, mi vazda velimo posa', dosa', reka' itd.
Пилипенда
Veoma poznat
- Poruka
- 13.863
Релативно кратко, кристално јасно, а и лијепо срочено. Скидам капу!
To nije čisti i specifično crnogorski kako bi se okarakterizirao govor pjesme kao crnogorskim jer se tako oduvijek govori po čakavskom i zapadnoštokavskom.
