"Bog je mrtav" -poslednji dani Ničea

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
340.020
Tog 25. avgusta 1900. u 55. godini života umro je Fridrih Niče, nemački filozof, jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva.
Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze, a nakon filozofove smrti proširila i jedna neobična priča...

Slavni nemački filozof Fridrih Niče je 3. januara 1889. u Torinu doživeo potpuni nervni slom. Šta ga je tačno poruzrokovalo nije poznato, ali priča koja se proširila nakon njegove smrti govorila je kako je Niče prisustvovao šibanju jednog konja na trgu Karla Alberta u Torinu. U jednom trenutku je pritrčao nesrećnoj životinji, zagrlio je oko vrata, a zatim se samo srušio na zemlju, piše portal Vintage news.

Nakon moždanog udara Niče počinje da piše neobična pisma svojim prijateljima i da ih potpisuje sa “Dionis” iako se na nekima od njih nalazi i “der Gekreuzigte”,
što znači “Raspeti”. Kratka pisma poznata i kao “Pisma ludila”, slao je Kozimi Vagner i Jakobu Burkhartu.

– Stavio sam Kajafa u okove. Takođe, prošle godine sam bio razapet od nemačkih lekara na vrlo tegoban način. Vilhelm, Bizmark, i svi drugi antisemiti su ukinuti
napisao je bolesni Niče svom bivšem kolegi Burkhartu.
U dodatku je naredio nemačkom caru da ode na put u Rim, gde će ga streljati, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.
Njegova mentalna bolest prvobitno je dijagnostikovana kao tercijarni sifilis, u skladu s medicinskim saznanjima tog vremena. Iako većina istoričara Ničeovih
dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, pojedini je dovode u vezu s rivalstvom koje je imao s Rihardom Vagnerom.

– Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi – napisao je Niče.

Razmišljanja po kojima je Niče svakako najpoznatiji odnose se na njegovu kritiku hrišćanstva za koje je verovao da propada. Kovanica “Bog je mrtav” svakako je ostala kao najpoznatiji moto Ničeove filozofije. Verovao je da, zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa.
Jedno od objašnjenja njegovog ludila jeste i rast retroorbitalnog menigioma, što može da bude uzrok demencije. S druge strane, pojedini stručnjaci tvrde da ludilo može da bude rezultat trovanja živom, koja se tada koristila za lečenje sifilisa. Većina stručnjaka za opis Ničeovog stanja danas navodi “manijakalnu depresiju sa periodničnim psihozama praćenim demencijom”.

Jedna od poslednjih fototografija Fridriha Ničea:

Fridrih+Niče.jpg


Niče je 1898. i 1899. pretrpeo bar dva moždana udara, koji su ga ostavili paralizovanog, nesposobnog da hoda ili govori. Nakon što je oboleo od upale pluća, doživeo je još jedan moždani udar i preminuo u avgustu 1900. godine.Sestra Elizabeta ga je sahranila pored njihovog oca u crkvi kod Licena, a njegov prijatelj Gast prorekao je u posmrtnom govoru da će njegovo ime biti “svetinja generacijama koje dolaze”. prenosi link
 
Zar nije bio u pravu? Pa samo kao lud je mogao da kaže fašistima u lice da su fašisti. Prvo Vagneru koji mu je bio prijatelj i koji je crpeo snagu da promoviše fašizam i s kojim je prekinuo svaki kontakt mnogo pre smrti, što djubretarima nije smetalo da iskoriste njegovu kritiku društva da mobilišu jalovu intelegenciju na stranu fašizma. Priča se ponavlja i ponovo ga fašisti koriste kao svoj štit...
 
Tog 25. avgusta 1900. u 55. godini života umro je Fridrih Niče, nemački filozof, jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva.
Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze, a nakon filozofove smrti proširila i jedna neobična priča...

Slavni nemački filozof Fridrih Niče je 3. januara 1889. u Torinu doživeo potpuni nervni slom. Šta ga je tačno poruzrokovalo nije poznato, ali priča koja se proširila nakon njegove smrti govorila je kako je Niče prisustvovao šibanju jednog konja na trgu Karla Alberta u Torinu. U jednom trenutku je pritrčao nesrećnoj životinji, zagrlio je oko vrata, a zatim se samo srušio na zemlju, piše portal Vintage news.

Та прича је и начинила Ничеа "великим филозофом" како сам овде раније писао.

Ниче је устресао недотупаву гомилу када се појавио у новинама како грли коња и после тога пада у лудило. Та прича је привукла пажњу маса, којима једино такве вести могу скренути исту, и самим тим ето пажње и ето Ничеа као великог филозофа. Да није полудео данас не би ни чули за њега. Као што не би чули за Вајнингера да се није самоубио. Или за Ван Гога да није одсекао себи уво.

Или Леонардова Мона Лиза која је још један добар пример. Она је данас велико сликарско дело, можда највеће икад насликано. А разлог за то је заправо афера крађе истог из музеја а која је почетком двадестог века скренула пажњу светске јавности. Да није било тога Мона Лиза би била уз остале Леонардове портрете вероватно смештна негде у запећку Лувра.
Исто је и са свим осталим, скретање пажње јавности је оно што одлучује о нечијој слави, поготову у филозофији.

Али склонимо то на страну и обратимо пажњу на саму његову филозофију. Гомила афоризама, метафора, алегорија о свему и свачему (а на које свако може да пројектује шта му се ћефне) не могу да сакрију њега као најобичнијег медиокритета који је далеко од великог филозофа.

Рецимо ово је добар пример:
Platon ide dalje. S nevinošću, za koju treba biti Grk a ne "hrišćanin", on govori da uopšte
ne bi bilo platonske filozofije, kad u Atini ne bi bilo tako lepih mladića: njihov izgled je
upravo to što zanosi dušu filozofa u erotsku vrtoglavicu i ne da joj mira dok ne baci seme
svega velikog u tako lepu zemlju " Ниче

"Podsećam još protiv Šopenhauera i u čast
Platona, na to da je i cela viša kultura i književnost klasične Francuske izrasla na tlu
seksualnog interesa. Kod nje se svuda može tražiti galantnost, čulnost, seksualno takmičenje,
"žena" – i nikad se neće uzalud tražiti."

Тако је он схватио Платона и његово учење о идејама. Сирову сексуалну пожуду, жељу за размножавањем, проглашава "вишом културом" јер је за њега сексуална пожуда очито једино што је у себи налазио као вредно, толики је био његов духовни домет.

Али најважније од свега јесте што скоро сваки други његов"афоризам" ако у већини није сушта психотична бесмислица већ има неку луцидност у себи, показује Ничеово непознавање основног темеља филозофије, поделу на појаву и ствар по себи, идеалитет опажајног света.
Интелигибилну слободу узима као да се она заснива на некаквом незадовољству које неко има делујући, па као то незадовљство доказује да имамо слободу а што он одлучно негира и протествује. Тако је схватио велико Кантово и Шопенхаурово учење о интелигибилној слободи.
итд. итд.

Ко жели да стекне знања о суштини света и живота нека занемари Ничеа и потражи дела правих филозофа.
 
Poslednja izmena:

Back
Top