„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

[КРЦУН]

То не може бити упитно јер и једни и други данас одвојени око 1500 година данас себе зову Серби или Сербја Сорби.
То питање постављаш само ти и нико други у науци.

То би било исто говорити да су Вулгари постали Бугари ко су били Вулгари и како су и да ли постали Бугари не знамо.
То ти је тотални промашај иза тога стоје многа научна имена у тој материји ипак много квалификованија од тебе.
То да Сораби нису Срби је бесмислица.

Васил Николов Златарски

История на българската държава през средните векове, Том 1

Васил Николов Златарски Историја Хуно-Бугара од појаве им у Европи до средине VII. века

Почетна историја Хуно–Бугара до краја V. века

»Почетну историју Бугара несумњиво треба да тражимо у историји оних средњоазијатских турских народа, који су познати под општим именом Хун-Ну (Hiong-nu, Hiung-nu) у кинеским летописима и Хуни (Хουννα, Оύννα — Hunni) код европских аутора,[1] зато што често име ''Βούλγαροι'' — Бугари, у средњовековних писаца се идентификује са именом ''Ούννα''- Хуна, док код ромејских аутора од VI. века, који привидно не познају име ''Βούλγαροι''-Вулгари, убрајају се у такозване ''Ούννικα εθνη''- Хунски етнос, тачно таква племена, која најзад постају позната под именом „Бугари”, као што ћемо показати даље.

(Податке) за почетну историју хунских народа, док су живели у Средњој Азији у суседству Кинеске империје, нам саопштавају само кинески летописи. Због унутрашњих немира и неуспеха унутрашњих немира и неуспеха у судару са Кином.«

(буг.)

История на Хуно-Българите от появата им в Европа до средата на VII. век

Първоначалната история на хуно–българите до края на V. век

»Първоначалната история на българите несъмнено трябва да търсим в историята на ония средноазиатски турски народи, които са известни под общо име хун-ну (Hiong-nu, Hiung-nu) в китайските летописи и хуни (Хουννα, Оύννα — Hunni) у еврппейските автори,[1] защото често името Βούλγαροι — българи, у средновековните писатели се идентифицира с името Ούννα, а у византийските автори от VI. в., които повидимому не познават името Βούλγαροι, се прибрпяват към тъй наречените Ούνιkα εθνι тъкмо такива племена, които по-сетне стават известни под името „българи”, както това ще покажем по-нататък.

За първоначалната история на хунските народи, докато те са живели в Средна Азия по съседсзво с Китайската империя, ни съпбщават само китайските летописи. Поради вътрешни смутове и несполуки вътрешни смутове и несполуки в сблъскванията си с Китай.«

*

[1] Идентитет кинеских Хун-ну са европским Хунима недавно се прихвата од скоро свих оријенталиста за несумњиву. Међутим по питању етничког порекла Хун-нуа и Хуна засада постоје четири теорије: монголска, турска (или туркијска), финска и словенска, од којих, док је последња сасвим изостављена као небрањива, прве три по доказима и закључцима своих представника још увек стоје на свом становишту. Но и при свему томе највише истраживача-оријенталиста усвајају турску теорију и граде своје закључке не толико по засебним фактима, по тумачењу сопствених имена, колико по општим разматрањима наспрам историјског хода догађаја и група племена. Зато је та теорија највише распрострањена и може да се каже да је она већ зарадила опште признање у историјског науци. За природу и значење, као и за доказе сваке споменуте теорије види: Љ. А. Инстранцев, Хун-ну и Гунны, Живая старина, Х (1900), стр. 353—386 и 525—564 и тамо указана литература.

(буг.)

[1] Идентичнoстта на китайските хун-ну с еврппейските хуни напоследък се приема от всички почти ориенталисти за несъмнена. Обаче по въпроса за етническия произход на хун-ну и хуните засега съществуват четири теории: монголска, турска (или тюркска), финска и славянска, от които, докато последната е съвсем изоставена като несъстоятелна, първите три по доказателствата и изводите на своите представители все още стпят на становището си. Но и при все това повечето изследователи-ориенталисти усвояват турската теория и градят своите изводи не толкова върхт отделни факти, върхт тълктване на спбствени имена, колкопут върхт общи съображения досежн истприческия вървеж на събитията и групировката на племената. Затова тая теория е найвече разпространена и може да се каже, че тя си е спечелила вече общо признание в историческата наука. За същността и значението, както и за доказателствата на всяка от споменатите теории вж. Љ. А. Инпсуранцев, Хун-ну и Гунны, Живая старина, Х (1900), сур. 353—386 и 525—564 и посочената там литература.

*

Извор и назив дела:

Наслов: История на българската държава през средните векове, Том 1

Стране: 21, 22

Поредица "Българско историческо наследство"

История на българската държава през средните векове, Васил Николов Златарски

Аутор: Васил Николов Златарски

Издање: 3, поново одштампано издање

Издателство: ,,Захарий Стоянов“, Университетско издателство ,,Св. Климент Охридски“, София 2007.

Издавач: Академично изд-во "Марин Дринов", 1918

ISBN 9547399292, 9789547399297

Дужина: 892 страница

*

 

[КРЦУН]

Штета што мит о Хрватима није проучен јер мислим да тај мит говори о много народа. Да ли долазе из велике Бугарске или од Бугара из аварског каганата не знам али сличност је очигледна.

Kubrat grč. : Χουβρατις prevod Хоувратис

Christ Anastasoff

The Annals of the American Academy of Political and Social Science Vol. 232,

Christ Anastasoff – Бугарска национална борба(Bulgaria's National Struggles)

Текст у фокусу(серб.), страна 101:

»Права Бугарска домовина је између Уралских планина и реке Волге, од које потиче име "Бугарин". Туранске су расе, слични су изумрлим Аварима и још увек постојећим Татарима, Хунима, Финцима и Мађарима. Бугари су прешли Дунав у VI или VII веку и покорили су словенска*(сербска) племена која су већ живела на територији данашње Бугарске....

Рана историја... Бугарска држава цара Самуила је дефинитивно била Македонска држава.«

(енг.)

»The original Bulgarian home lay between the Ural Mountains and the Volga River, from which the name ''Bulgar'' is generally derived. A Turanian race, akin to the long since vanished Avars and to the still surviving Tatars, Huns, Turks, Finns, and Magyars, the Bulgarians crossed the Danube during the sixth and seventh centuries and invaded the various Slavic tribes who were already established in what is now Bulgaria.

Thus Bulgaria was definitely a Macedonian state.«

*

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: Bulgaria's National Struggles

Аутор: Christ Anastasoff

The Annals of the American Academy of Political and Social Science

Vol. 232, A Challenge to Peacemakers (Mar., 1944), pp. 101-106

Published by: Sage Publications, Inc. in association with the American Academy of Political and Social Science

 

[КРЦУН]

Athanasious Toleff Christoff - Истина о Бугарској - КО СУ БУГАРИ?

Athanasious Toleff Christoff - Истина о Бугарској - КО СУ БУГАРИ?

Текст у фокусу(серб.), стране 5, 6:

»Бугари, су туранска раса, слично Татарима, Хунима, Печењезима и Финима... Њихово оригинално пребивалиште је било између планине Урала и реке Волге..." За пет стотина година Бугари су се носили са двоструким јармом, са турским политичким угњетавањем и грчком црквеном тиранијом. "«

(енг.)

The Truth About Bulgaria – WHO ARE THE BULGARIANS

»The Bulgarians, a Turanian race, akin to the Tatars, Huns, Petchenegs and Finns… Their original abode was the tract between the Ural mountains and the Volga… “For five hundred years the Bulgars bore the double yoke of Turkish political oppression and Greek ecclesiastical tyranny.”«

*

Извор и назив дела:

Наслов: The Truth about Bulgaria

Стране: 5, 6

Аутор: Athanasious Toleff Christoff

Година: 1919

Оригинал из: Универзитет Калифорније

Дужина: 48 страница

 

[КРЦУН]

Димитър Симеонов Ангелов

Димитър Симеонов Ангелов Образуване на българската народност

Димитър Симеонов Ангелов: Булгари су турског порекла

Први упади Бугара на Балканско полуострво, текст у фокусу(серб.), стране 116, 117:

»Успеси постигнути у области лингвистике и открића неких старих рукописа, који су састављени од прото-бугарских речи (углавном се ради о такозваним ''Листама бугарских владара''), постепено се временом, формирало мишљење да је бугарски етнос припадао породици туркофоних племена и разним племенским групама (као што су Хуни, Огузи, Ујгури, Хазари, Печењези, Кумани, итд)... у овом тренутку, после открића нових материјалних доказа, које проналазимо у прото-бугарским речима, став је да су Бугари дошли на Балканско полуострво као турско-језични етнос, и то се као таквим, може сматрати непобитно доказаним... језик прото-бугара је ближи западној односно источној групи туркофоних-народа који говоре веома сличним језиком... један од најближих језика прото-бугарском, који је одавно ишчезао, језик је модерних Чуваша. За блискост односа између Бугара и Чуваша, постоје многа сведочанства, направљених у последњих неколико етнографских студија.«

ПЪРВИ НАПАДЕНИЯ НА ПРАБЪЛГАРИТЕ В БАЛКАНСКИЯ ПОЛУОСТРОВ(бул.), стр. 116, 117:

»Успехите, постигнати в областта на лингвистиката и откриването на някои писмени паметници, в които се срещат прабългарски думи (най-вече т. нар. Именник на българските князе), оформят постепенно схващането, че прабългарският етнос е спадал към семейството на тюркоезич-ните племена и племенни групи (като хуни, огузи, уйгури, хазари, печенеги, кумани и пр.)… Понастоящем, след като бяха открити нови веществени паметници, в които се срещат прабългарски думи, гледището, че прабългарите при своето идване на Балканския полуостров са били тюркоезичен етнос, може да се счита за окончателно доказано… езикът на прабългарите е по-близък до западната или източната група на тюркоезичните народи… един от най-близките езици на изчезналия отдавна прабългарски език е езикът на съвременните чуваши. За близката връзка между прабългари и чуваши свидетелствуват и направените през последно време етнографски проучвания.«

*

Извор и назив дела:

Наслов: Образуване на българската народност

Стране: 116, 117

Аутор: Димитър Симеонов Ангелов

Издавач: Наука и изкуство, 1971

Оригинал из: Универзитет у Мичигену

Дужина: 416 страница

 

[Crnugović]

 

[ZabranjeniLegenda]

Рекосмо већ да и имају čo после предлогâ и са префиксима. То је само мало ахаичнији ступањ западнословенске иновације.

Ali u 99% prilika, za "šta/što" kazu što.

Objasni antropoloski kako moze jedna grupa zaokruzen vecim grupama, da sacuva nesto arhaično. To se moze objasniti jedino kroz etničku distancu.

Тога звука (налик на енглеско w) нема код нас. И када би га било, не би се смело овако скакати на закључке.

nastavak -ał nosi isti zvuk kao balkansko-srpski nastavak -ao.

Dakle luzicko-srpski Ł je koriscen na istim mjestima dje i balkansko-srpski -ao

 

[Boris T]

То не може бити упитно јер и једни и други данас одвојени око 1500 година данас себе зову Серби или Сербја Сорби.
То питање постављаш само ти и нико други у науци.

Не кажем ни да је то "упитно" - али да о томе уопште нема доказа ... у раном средњем веку ... 6-9 век. Лингвистика сматра српски посебним језиком тек после 10. века. За све пре тога нема писаних етнографских споменика.

 

[Mrkalj]

Die Geschichte der „albanischen Frage”

Als unentbehrliche Vorarbeit einer Geschichte des albanischen Volkes in uralbanischer und frühbyzantinischer Zeit ist eine entscheidende Vorfrage zu lösen: die Frage nach der Lage und Ausdehnung des albanischen Lebensraumes in geschichtlicher Zeit. Sie ist das Zentralproblem der Frühgeschichte des albanischen Volkes. Die bisherigen Versuche einer geschichtlichen Darstellung sind Stückwerk geblieben, weil diese Vorfrage nicht geklärt war. Ein wirklicher Fortschritt der Forschung ist auf diesem Gebiete daher nur nach der Lösung dieser Frage möglich. Die Frage nach der Geschichte des albanischen Lebensraum es ist das Kernstück der sog. „albanischen Frage”.

Die „albanische Frage” d. h. die Frage nach der Entstehung und den geschichtlichen Anfängen des albanischen Volkes ist int der Wissenschaft in dem Augenblick aufgetaucht, als man sich der sprachlichen, rassischen und volkstum smäßigen Sonderstellung des albanischen Volkes im Kreise der Balkanvölker bewußt wurde.1 Leibniz, der als erster die Aufmerksamkeit der wissenschaftlichen Welt auf die merkwürdige albanische Sprache gelenkt hat,2 beschäftigte sich mit den Albanern zwar nur unter sprachwissenschaftlichem Gesichtspunkt. Doch schon bald nach ihm hat der Begründer der albanischen Geschichtsforschung Johann Thunmann, „ordentlicher Lehrer der Beredsamkeit und Philosophie auf der Universität zu Halle” in dieser Frage mit bewundernswürdigem Scharfblick im wesentlichen das Richtige gesehen.3

Bezugnahme auf die Nachricht des Ptolemaios über die Stadt Albanopolis betrachtet er als Heimat der Albaner die Berglandschaft zwischen Drin und Shkumbi, die in der H auptsache durch die Stammesbezirke Merdita und Matja ausgefüllt wird. Thunmann hat den methodisch einfachsten Weg gewählt: er verfolgt die allmähliche Erweiterung des in den Quellen als „Albanien” bezeichneten Gebietes. Im 13. Jh. werden schon die übrigen Landschaften des heutigen Nordalbanien zu „A lbanien” gerechnet. Im 14. Jh. dehnen die Albaner ihre Herrschaft über Südalbanien, Epeiros und Akarnanien aus. Die Beweisführung Thunmanns stellt es außer Zweifel, daß die Heimat der Albaner zur Zeit ihres eigentlichen geschichtlichen Auftretens im 11. Jh. tatsächlich das Gebiet zwischen Drin und Shkumbi war. Die Erwähnung der Stadt Albanopolis in diesem Gebiet bei Ptolemaios ist dann für ihn der Beweis, daß die Albaner in dieser Landschaft schon in der römischen Kaiserzeit ihre Sitze hatten.4 Diese Annahme wäre jedoch nur dann mit einer gewissen Berechtigung zulässig, wenn sich die heutigen Albaner selbst als „Albaner” bezeichnen würden. Dies ist jedoch nicht der Fall. Sie nennen sich vielmehr Shqipetaren. Der Name „Albaner” wurde ihnen vielleicht erst von den griechischen Geschichtschreibern des 11. Jhs. nach der Landschaft „Albánon” beigelegt. Damit ist die Kontinuitätsthese Thunmann’s ohne Grundlage. Denn es bleibt die Möglichkeit, daß die Shqipetaren erst in der Zeit der großen Völkerverschiebungen vom 7—9. Jh. in das Bergland zwischen Drin und Shkumbi eingewandert und dort von den Griechen nach der Landschaft Albánon als „Albaner” bezeichnet worden sind.5 Die wo die Vorfahren der Albaner in der römischen Kaiserzeit saßen, ist also von Thunmann nicht gelöst worden.

1 Die folgenden Ausführungen sollen keine vollständige Geschichte der albanischen Frage sein. Es soll vielmehr nur die Entwicklung der Forschung in ihren Hauptvertretern im Hinblick auf die uns beschäftigende Fragestellung' geschildert werden, um im Anschluß daran die grundsätzlichen Irrwege der bisherigen Forschung zu zeigen und den methodisch einzig richtigen Weg zur Lösung zu weisen. — Über die ältere Literatur zur „albanischen Frage” vgl.. J. Ritter von Xylander, Die Sprache der Albanesen oder Schkipetaren. Frankfurt a. M. 1835. S. 275— 292. Fallmerayer, Alb. Element. 430— 440. — Über die damit zusammenhängende Literatur zur ,,rumänischen Frage" vgl. R. Briebrecher, Der gegenwärtige Stand der Frage über die Herkunft der Rumänen (Programm des evangelischen Gymnasiums). Hermannstadt 1897. Kadlec 11— 82.

2 Vgl. auch Petrotta 423 f.

3 Thunmann 240— 242. Vgl. auch oben S. 19 f.

4 Auf Thunmann geht es wohl auch zurück, wenn J. G. Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit XVI, 5 über die Albaner (und Rumänen) die Ansicht äußert:. „Sie sind keine Fremdlinge, sondern ein alteuropäischer Völkerstamm”.

5 Diese Anschauung von der Einwanderung der Albaner in die nordalbanische Berglandschaft im Gefolge der Völkerverschiebungen, die mit der slavischen Landnahme Zusammenhängen, wird tatsächlich von verschiedenen Forschern vertreten. Vgl. unten S. 43.

Im Zusammenhang mit der rumänischen Frage hat sich nach einer gelegentlichen Stellungnahme von Densusinu 20 nur Philippide 21 ausführlich mit der Heimat des albanischen Volkes befaßt. Ausgehend von der Tatsache, daß die albanische Sprache jahrhundertelang sich gegen den Einfluß der Romanisierung behaupten konnte, vertritt er mit Recht die Ansicht, daß sich diese zähe Widerstandskraft nur aus der landschaftlichen Abgeschlossenheit ihres Siedlungsgebietes erklären lasse. Als dieses ursprüngliche Siedlungsgebiet erklärt er die bosnische. Berglandschaft zwischen den Tälern des Vrbas und der Drina, wolateinische Inschriften und alle sonstigen Spuren der Romanisierung fehlen.22 Diese Ansicht deckt sich im wesentlichen mit der schon früher von Jirecek 23 geäußerten, daß die Heimat, der Albaner in römischer Zeit das Bergland zwischen Dalmatien und der Donau gewesen sei. Erst während der Völkerwanderung seien die ,,halbromanisierten Illyrier” in das Gebiet des heutigen Albanien abgedrängt worden. Diese Theorie erweist sich an Hand der griechischen Lehnwörter im Albanischen als unmöglich.24

Der Sprachforscher N. Jokl,26 wollte, gestützt auf sprachvergleichende Tatsachen, Dardanien als Heimat des albanischen Volkes in römischer Zeit betrachten. Diese Annahme, mit der auch Jokl's Hypothese von dem thrakisch-illyrischen Mischcharakter der albanischen Sprache zusammenhängt, ist hinfällig, weil das Gebiet des alten Dardanien (dasheutige Altserbien und ein Teil Nordmakedoniens) in römisch-frühbyzantinischer Zeit nachweislich völlig romanisiert war.27

20 Densusianu 294 gibt die kurze Bemerkung: . . au delà du Danube, au centre du monde illyrien, là où ont vécu les ancêtres des Albanais".

21 Philippide II 770.

22 Philippide I. 515. Im Zusammenhange mit dieser Annahme hat Philippide II 799— 801 auch die H ypothese vertreten, die Albaner seien weder.- Thraker noch Illyrier, sondern ,,Pannonier".

23 Jirecek, Gesch. d. Serben I 152.

24 Vgl. unten S. 81 f.

2G N. Jokl, Albaner 91 f.

27 Vgl. unten S. 116 f.

*

GEORG STADTMÜLLER FORSCHUNGEN ZUR ALBANISCHEN FRÜHGESCHICHTE

II. Die Geschichte der „albanischen Frage”

Archivum Europae Centro-Orientalis - Tome 7. Fasc. 1-3. (1941.), стр. 38, 39, 40, 43Pogledajte prilog 1085658
Pogledajte prilog 1085659

Krcune, trebalo bi svakim citatu novu temu da otvoriš.

Google translate:

Istorija "albanskog pitanja" z Kao neophodan pripremni rad za istoriju albanskog naroda u uralbansko i ranovizantijsko doba, mora se rešiti ključno preliminarno pitanje: pitanje lokacije i obima životnog prostora Albanaca u istorijskom vremenu. To je centralni problem u ranoj istoriji albanskog naroda. Prethodni pokušaji istorijskog predstavljanja ostali su parčad jer ovo preliminarno pitanje nije razjašnjeno. Pravi napredak istraživanja u ovoj oblasti je stoga moguć tek nakon rješenja ovog pitanja. Pitanje istorije albanskog životnog prostora je srž takozvanog "albanskog pitanja". “Albansko pitanje” d. H. Pitanje nastanka i istorijskih početaka albanskog naroda pojavilo se u nauci onog trenutka kada je postao svestan jezičkog, rasnog i etničkog posebnog položaja albanskog naroda u krugu balkanskih naroda.1 Lajbnic, koji je prvi da skrene pažnju naučnog sveta na čudan albanski jezik2, bavio se Albancima samo sa lingvističke tačke gledišta. Ali ubrzo nakon njega, osnivač albanskog istorijskog istraživanja, Johann Thunmann, „obični nastavnik elokvencije i filozofije na Univerzitetu u Haleu“ u suštini je sa zadivljujućom pronicljivošću uvideo pravu stvar u ovom pitanju.3 Osvrćući se na Ptolemejevu poruku o gradu Albanopolisu, on smatra da je domovina Albanaca planinski predeo između Drina i Škumbija, koji uglavnom ispunjavaju plemenske oblasti Merdita i Matja. Thunmann je odabrao metodološki najjednostavniji put: prati postepeno širenje područja koje se u izvorima naziva "Albanija". U 13. veku, preostali predeli današnje severne Albanije već su se računali kao „Albanija“. U 14. veku Albanci proširuju svoju vlast nad južnom Albanijom, Epirom i Akarnanijom. Tunmanov argument ne ostavlja nikakvu sumnju da je domovina Albanaca u vreme njihovog stvarnog istorijskog pojavljivanja u 11. veku u stvari bila oblast između Drina i Škumbija. Ptolemejevo spominjanje grada Albanopolisa na ovim prostorima za njega je dokaz da su Albanci imali svoja sjedišta na ovim prostorima za vrijeme Rimskog carstva.4 Ova pretpostavka bi bila dopuštena samo uz izvjesno opravdanje, međutim, ako bi današnji Albanci sebe opisuju kao “Albance”. Međutim, to nije slučaj. Umjesto toga, oni sebe zovu Shqipetari. Naziv "Albanci" su im možda dali tek grčki istoričari iz 11. veka. dodan nakon pejzaža "Albánon". Stoga je Thunmanova teza o kontinuitetu bez osnova. Jer ostaje mogućnost da su Šćipetari stigli tek u vrijeme velikih smjena naroda od 7. do 9. veka u planinama između Drina i Škumbija i tamo su ih Grci nazivali „Albancima“ po regionu Albanon.5 Gde su preci Albanaca živeli u Rimskom carstvu Tunman nije rešio. 1 Sledeće nema za cilj da bude kompletna istorija albanskog pitanja. Naprotiv, razvoj istraživanja u njegovim glavnim predstavnicima treba opisati samo s obzirom na pitanje koje nas zanima, kako bi se potom pokazali fundamentalni pogrešni putevi dosadašnjih istraživanja i ukazao na jedini metodološki ispravan put do rješenja. — O starijoj literaturi o "albanskom pitanju" J. Ritter von Xylander, Jezik Albanaca ili Schkipetaren. Frankfurt a. M. 1835. str. 275-292 Fallmerayer, Alb. Element. 430-440. — O srodnoj literaturi o "rumunskom pitanju" upor. R. Briebrecher, Sadašnji status pitanja o porijeklu Rumuna (Program Evangelističke gimnazije) Hermannstadt 1897. Kadlec 11-82.


4 Thunmann je vjerovatno odgovoran i za J. G. Herdera, Ideje za filozofiju ljudske historije XVI, 5 koji izražava stav o Albancima (i Rumunima): "Oni nisu vanzemaljci, već staro evropsko pleme". 5 Ovakvo viđenje doseljavanja Albanaca u severnoalbanski planinski pejzaž kao rezultat seobe naroda, koje je povezano sa slovenskim osvajanjem, zapravo zastupaju različiti istraživači. Vidi str.43 ispod. U vezi sa rumunskim pitanjem, prema povremenoj izjavi Densusinu 20, jedino se Filipid 21 detaljno bavio domovinom albanskog naroda. Polazeći od činjenice da je albanski jezik vekovima mogao da se odupre uticaju romanizacije, on s pravom smatra da se ova uporna snaga otpora može objasniti samo slikovitom izdvojenošću njegovog naselja. Kao ovo izvorno naseljeno područje on objašnjava bosansku. Planinski predeo između dolina Vrbasa i Drine, na kojem nedostaju latinski natpisi i svi drugi tragovi romanizacije.22 Ovaj stav se u suštini poklapa sa onim što ga je ranije iznio Jireček23 da je postojbina Albanaca u rimsko doba bila planinska regija između Dalmacije. i bio je Dunav. Tek tokom seobe naroda "poluromanizovani Iliri" su potisnuti u današnju Albaniju. Ova teorija se ispostavlja nemogućom na osnovu grčkih pozajmljenica u albanskom.24 Lingvista N. Jokl,26 je želeo da Dardaniju smatra domom albanskog naroda u rimsko doba, na osnovu uporednih jezičkih činjenica. Ova pretpostavka, koja se vezuje i za Joklovu hipotezu o mešovitom tračko-ilirskom karakteru albanskog jezika, nevažeća je jer je područje stare Dardanije (današnja Stara Srbija i deo Severne Makedonije) bilo dokazivo potpuno romanizovano u rimsko- ranovizantijski period.27 20 Densusianu 294 daje kratku napomenu: . . au delà du Danube, au centre du monde illyrien, là ou ont vécu les ancetres des Albanais". 21 Filipidi II 770. 22 Filip I. 515. U vezi sa ovom pretpostavkom, Filipid II 799-801 je takođe zastupao hipotezu da Albanci nisu bili ni Tračani ni Iliri, već „Panonci“.

 

[Boris T]

nastavak -ał nosi isti zvuk kao balkansko-srpski nastavak -ao.

Dakle luzicko-srpski Ł je koriscen na istim mjestima dje i balkansko-srpski -ao

Исправимо прво неке нетачности - глагол је ""rjec; rjeknu" - прошло време 3. лица : " rjekł" - по правилу се иза сугласника на крају речи "ł" не чита / изговара, односно чита се : "rjek"

Не разумем шта покушаваш да докажеш – кад сам ипак Чех и имам приступ лужичкосрпским наставним материјалима и речницима – па је то што говориш потпуно нетачно.

 

[Pumpaj Dinstanović]

 

[КРЦУН]

Исправимо прво неке нетачности - глагол је ""rjec; rjeknu" - прошло време 3. лица : " rjekł" - по правилу се иза сугласника на крају речи "ł" не чита / изговара, односно чита се : "rjek"

Pogledajte prilog 1085905
Pogledajte prilog 1085908



Не разумем шта покушаваш да докажеш – кад сам ипак Чех и имам приступ лужичкосрпским наставним материјалима и речницима – па је то што говориш потпуно нетачно.

Irzhi Mudra, Jan Petr, Учебник верхнелужицкого языка, ВЕБ Домоwина-Vерлаг, 1983

Согласные звуки - Konsonanty, sobuzwuki. р, b, m, f бывают твердыми и ... i, j); I в конце слова после согласных отпадает, напр. njest, rjekl - [nes, rjek]., стр. 22, 23.

 

[Boris T]

Согласные звуки - Konsonanty, sobuzwuki. р, b, m, f бывают твердыми и ... i, j); I в конце слова после согласных отпадает, напр. njest, rjekl - [nes, rjek]., стр. 22, 23.

Па не могу да те разумем - постављаш руско издање чешког уџбеника који сам већ изнео са потпуно истим закључком да се "ł" испушта на крају речи после сугласника. Која је поента твојих коментара?

 

[ZabranjeniLegenda]

Не кажем ни да је то "упитно" - али да о томе уопште нема доказа ... у раном средњем веку ... 6-9 век. Лингвистика сматра српски посебним језиком тек после 10. века. За све пре тога нема писаних етнографских споменика.

Svakako su Srbi bili zaokruzeno pleme u 7. vijeku. "dux gente Surbiorum que ex genere Sclavinorum"
Dje je dim tu je vatra, dje je pleme tu je jezik (dijalekt).

 

[ИгарЈ]

Ali u 99% prilika, za "šta/što" kazu što.

Objasni antropoloski kako moze jedna grupa zaokruzen vecim grupama, da sacuva nesto arhaično. To se moze objasniti jedino kroz etničku distancu.

nastavak -ał nosi isti zvuk kao balkansko-srpski nastavak -ao.

Dakle luzicko-srpski Ł je koriscen na istim mjestima dje i balkansko-srpski -ao

На све ово је одговорено:

Пренатегнуто ми је ово.

- čьto налазимо код свих Источних и Јужних Словена (у словеначком, кајкавском и чакавском у траговима)
- česo, čьso могло се у старословенском користити на сличан начин као у западнословенским језицима
- у горњолужичком поред što истовремено се, после предлогâ и с префиксима, користи čo, а у доњолужичком (поред архаичног дијал. sto) co

Узевши то у обзир, могуће је да је čьto било раширено код свих Словена, а да је код Западних дошло до иновације која је захватила и Лужичке Србе, али се код њих, будући да су на периферији, очувало и čьto.

И ово је брзоплет закључак. У штокавском је до промене л > тамно л (потом > о) на крају слога дошло такође након губљења слабих полугласа, дакле од 10. века. Треба видети какви су били механизми лужичке промене l > ł (ако није општа као у пољском).

Сличне промене налазимо нпр. у руском (тамно л), украјинском (в), словеначком, белоруском и дијалектима бугарскога (глас сличан пољскоме ł).

Рекосмо већ да и имају čo после предлогâ и са префиксима. То је само мало ахаичнији ступањ западнословенске иновације.

Тога звука (налик на енглеско w) нема код нас. И када би га било, не би се смело овако скакати на закључке.

 

[Boris T]

dux gente Surbiorum que ex genere Sclavinorum

Дакле ово су Сораби Дервана у 7. веку између данашње Хале и Усти на Лаби источно од Зале. Где ти видиш овде Срби, чија би локација требало да буде око 900 км јужно.

 

[ZabranjeniLegenda]

Дакле ово су Сораби Дервана у 7. веку између данашње Хале и Усти на Лаби источно од Зале

Jeste, i?

 

[Boris T]

Jeste, i?

........................>>>>>>>>>>

Где ти видиш овде Срби, чија би локација требало да буде око 900 км јужно?

 

[ZabranjeniLegenda]

........................>>>>>>>>>>

Da li osporavas Porfirogenita, koji je zapisao (po Zivkovicu tadasnje srpsko predanje) da su Srbi dosli iz Luzice?

 

[NickFreakyrgios]

Не кажем ни да је то "упитно" - али да о томе уопште нема доказа ... у раном средњем веку ... 6-9 век. Лингвистика сматра српски посебним језиком тек после 10. века. За све пре тога нема писаних етнографских споменика.

Језик није нужан показатељ етницитета јер се протодржаве почетком средњег века нису формирале као нације у 19. веку.
Иако латински извори говоре нацио и гентус славорум чак је израз од њих потекао и идеја али се концепт нације променио од тад.
Сораби врло јасно постоје класно подељени са протодржавом од краја 5. почетка 6. века. Ту се слажу и немачки сорабисти.
Дакле једна Франачка идеолошка племенска структура је имала идеју да наследи антички Рим.
Нека племена како Ајхард вели су се Францима оштро супротстављали Сораби, Абодрити ,Бохеми , Велетаби.
Дакле ова племена по језику слична по навикама тотално другачија.Од њих је остао последњи сорабско-чешки савез данас само Чешка и 100000 Сораба.

Дакле шта причати о Францима , Сасима ,Баварцима , Ауструзима ни они не постоје јер о њиховом језику не знамо ништа осим да је германски. О Баварцима да су Гали вероватно лингва франка латински.
Нико не доводи у питање да су то исти данашњи народи ико немамо писаних сведочанстав нити тачних сазнања о њиховом језику.

 

[NickFreakyrgios]

Da li osporavas Porfirogenita, koji je zapisao (po Zivkovicu tadasnje srpsko predanje) da su Srbi dosli iz Luzice?

Није рекао из Лужице већ Бојке такође је рекао очима из Венеције не из Цариграда. Да ли је то Бохемија или Баварска не знамо.
Све остало су твоје конструкције.
Ако си се определио за класичну науку и њене принципе држиш свима велико слово о НАУЦИ бар поштуј не кривотвори!

 

[ZabranjeniLegenda]

Није рекао из Лужице већ Бојке такође је рекао очима из Венеције не из Цариграда. Да ли је то Бохемија или Баварска не знамо.
Све остало су твоје конструкције.
Ако си се определио за класичну науку и њене принципе држиш свима велико слово о НАУЦИ бар поштуј не кривотвори!

Pise da je Bojka granicila sa Francima, i sjeverno od Avara.

Posto Avarski Kaganat zahvatio sve teritorije Madjarske, istocne Austrije do centralne danasnje Ceske, a granica Franaka na zapad je bila Zale-Lab, nemamo drugi izbor osim Luzice.

 

[NickFreakyrgios]

Pise da je Bojka granicila sa Francima, i sjeverno od Avara.

Posto Avarski Kaganat zahvatio sve teritorije Madjarske, istocne Austrije do centralne danasnje Ceske, a granica Franaka na zapad je bila Zale-Lab, nemamo drugi izbor osim Luzice.

Сасвим извесно захвљујући подацима којим имамо о Србима можемо донекле реконструисати.
Не сећам се да помиње Аваре већ Турке Мађаре нисам сигуран да уопште можемо утанчити границе Мађарске са аварским каганатом нарочито на измаку моћи.
Опште је познато да су Мађари су 10 веку потиснули Франке и Немце и то поприлично јако им је дуго времена требало да науче уопште ратовати са Мађарима.
Ја ако бих покушао реконструкцију покушао бих према Живковићу очима из Рима.
Јесу Франци поставили куле и прешли преко Зале исто кп што је велики број Словена живео у Тирингији.

 

[ZabranjeniLegenda]

Сасвим извесно захвљујући подацима којим имамо о Србима можемо донекле реконструисати.
Не сећам се да помиње Аваре већ Турке Мађаре нисам сигуран да уопште можемо утанчити границе Мађарске са аварским каганатом нарочито на измаку моћи.
Опште је познато да су Мађари су 10 веку потиснули Франке и Немце и то поприлично јако им је дуго времена требало да науче уопште ратовати са Мађарима.
Ја ако бих покушао реконструкцију покушао бих према Живковићу очима из Рима.
Јесу Франци поставили куле и прешли преко Зале исто кп што је велики број Словена живео у Тирингији.

Da, a Madjari su preuzeli avarski kaganat, granice skoro da nijesu se razlikovale. Dakle opet kazem, koji je drugi moguci izbor osim Luzice po Porfirogenitu? Nema

 

[NickFreakyrgios]

Проблем за науку представља чињеница да су Срби у Бојки од вајкада дакле аутохтони.
Архелошки Срби на тој територији нису аутохтони.
Зашто су завршили иза Албе је јасно као дан. Први покушај Рима да пренесе границу са Рајне на Албу се завршио покољем у теутобуршкој шуми.
Овај прогрес Рима је заустављен а римско друштво се нашло у великој апатији и колапсу. Иако су иселили судство и механизме власти преко Рајне а многи варври постали домицијални после овог догађаја Германе , Келте све неримљане протерују преко Рајне.
Франци обнављају римску границу на Алби и формирају лимес сорабикус до 12. века.
Сасвим извесно да су већи део непокорних племена исељавли преко Албе и чистили Тирингију од Словена.

Као што рекох нисам неки лингвистичар али штокавски говорници су најбројнији на истоку Руси , Белоруси , Украинци , Југословени , хорњо Лужички Сорби.
Ја сам мишљења да је права Бојка била негде у Панонији на територији Мађарске.
Лужичкосрпска керамика и култура носи особености средњег Дунава не западнословенске керамике и културе.

Таквог мишљења је и Александар Лома да је порекло Срба источно.

 

[ZabranjeniLegenda]

Проблем за науку представља чињеница да су Срби у Бојки од вајкада дакле аутохтони.

Odakle ti ideja da je to cinjenica ili da su to odvajkada?

Зашто су завршили иза Албе је јасно као дан. Први покушај Рима да пренесе границу са Рајне на Албу се завршио покољем у теутобуршкој шуми.
Овај прогрес Рима је заустављен а римско друштво се нашло у великој апатији и колапсу. Иако су иселили судство и механизме власти преко Рајне а многи варври постали домицијални после овог догађаја Германе , Келте све неримљане протерују преко Рајне.
Франци обнављају римску границу на Алби и формирају лимес сорабикус до 12. века.
Сасвим извесно да су већи део непокорних племена исељавли преко Албе и чистили Тирингију од Словена.

Puno izvuces zakljucke koji nemaju veze sa istorijom niti luzickim Srbima.

Arheoloski Srbi/sloveni su u Luzickoj regiji od 4/5. vijeka, a prvi spomen Srba u Luzici je od Vibius Sequester 400.ad.

Као што рекох нисам неки лингвистичар али штокавски говорници су најбројнији на истоку Руси , Белоруси , Украинци , Југословени , хорњо Лужички Сорби.
Ја сам мишљења да је права Бојка била негде у Панонији на територији Мађарске.
Лужичкосрпска керамика и култура носи особености средњег Дунава не западнословенске керамике и културе.

Porfirogenit izricito pise da Bojka je sjeverno od Madjara, dakle sjeverno od panonije.