Laro
Laroni Pradi (sc. filiae) con(iugi); муж: Aur(elius) Proracus; син: Aur(elius) Dasius; снаха: Tattu Veneti (sc. filia)
Габричевић, 62. Призрен.
У овом натпису мушкарци су романизовани, њихова именска формула је римска, само што уместо латинског когномена имају домородачко (епихорско) име. Жене пак нису романизоване, њихова именска формула је епихорска и са стоји се од личног имена и патронимика у генитиву без ознаке filia, в. S c e r u l a e d u s.
Име Laro припада типу женских имена -on- основе који је карактеристичан за делматско-панонско и норичко именско подручје. У овом натпису се појављује још једно такво женско име, али са вокализмом u, Tattu (в. Ta t t u и C i t t u). Сем потврда из Метохије, таква образовања нису посведочена другде у Дарданији нити у Мезији, а нема их ни у југоисточном (илирском) именском подручју (Katičić: 1976, 180). Јављају се, међутим, у великом броју у суседном Полимљу и у околини Пљеваља, територији која припада делматско,панонској именској области (Katičić: 1962, 266;1964, 21; Лома: 2004, 52–53).
Име Laro, -onis посведочено је, колико нам је познато, само два пута, али као мушко име:
Pompeia Laronis CIL XI 3472 Tarquinii (Етрурија); [Ma]ri Laronis AE 1992, 1102 Emporiae (Тараконска Шпанија). У натпису једне нероманизоване породице из Шпаније појављује се име Laronius у функцији патронимика (CIL II 5248, Lamego; то је једина паралела коју наводи Габричевић). Гентилно име Laronius посведочено је готово искључиво у Италији (уп. Repertorium, 101; OPEL III 19). Унтерман га сматра карактеристичним за Брешанску имен ску област и сврстава га у категорију гентилиција изведених од личних имена -on- основe (Untermann: 1959, 139, бр. 35). На основу фотографије у Габричевићевом рукопису пре бисмо рекли да име треба читати Iaroni, и за то име би се нашле паралеле, али да би се читање имена утврдило, неопходно је видети сам споменик. Без обзира на то, јасно је да се ради о женском имену -on- основе, a то је довољно да би се повезало са делматско-панонским именским подручјем, коме уосталом припада и патронимик (в. P r a d u s).
Pradus
Laroni Pradi. В. L a r o.
Исто име носи један војник помоћног одреда који је умро у Горњој Германији: Pradus Sarni f(ilius) mil(es) ex coh(orte) VII Breucorum Nesselhauf / Lieb: 1959, 170, Mogontiacum, паралела коју наводи и Габричевић. Име Sarnus je потврђено у Панонији и Галији (OPEL IV 49), за потврде у Италији и Африци в. Kajanto: 1965, 50, 192. Помоћна кохорта у којој је војник Pradus служио формирана је регрутацијом припадника племена Бреука, које је живело у југо западном делу Доње Паноније. Натпис спада у најраније потврде кохорте, док је била стационирана у Горњој Германији, из које је повучена најкасније 85. године. Уп. Roxan: 1999, 264. са нап. 130, где се наводи и ова потврда.
Можда је Pradus настало хаплологијом од Proradus, уп. следеће име.
Proracus
Aur(elius) Proracus. В. L a r o.
Име није иначе посведочено, али је свакако сродно имену Proradus које се јавља у једном натпису са бројним епихорским именима: Prorado Batonis ILIug 1591, Жупча (Високо), територијa панонског племена Деситијата; Sever[us] [P]roradi IMS I 166 Аранђеловац. Ако су оба читања тачна, излазило би да је посреди иста именска основа Pror- са сменом суфикаса -ado- и -ako-. Или је у основи сложено (?) име Pro-radus, а Proracus хипокористик одатле, евентуално „келтизирање“ делматског имена (суфикс -ako-).
Његов син носи делматско-панонско име Dasius (уп. Katičić: 1976, 181) које је више пута посведочено на подручју Косова и Метохије (Папазоглу: 1969, 176, бр. 23).
Tattu
Tattuni Veneti (sc. filiae). В. L a r o.
Име Tattu припада образовањима карактеристичним за делматско-панон ско и норичко именско подручје. То исто име са истим вокализмом три пута је посведочено у Норику (ILLPRON 96, 816, 282). У једном случају као патро нимик стоји име Varro, карактеристично за делматско-панонско именско под ручје (Katičić: 1976, 180).
Мушко име Tattu, -unis, посведочено је два пута у Панонији, једном код келтских Ерависка (RIU 1208 и 1548а).
Venetus
Tattuni Veneti (sc. filiae). В. L a r o.
Име је пореклом етник (Kajanto: 1965, 196), најбројније потврде су са делматско-панонског именског подручја, али посведочено је и на југоисточном, као и у сев. Италији, уп. Alföldy 1969, 323; OPEL IV 154; de Simone 1993, 72.
Stvarno je jedno veliko i izuzetno prijatno iznenađenje videti nekog ko je došao ovde da zaista diskutuje i doprinese, za promenu.
nisi mogao da pravlis bedniji lik
