Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 103.147
Jel imas vise informaciju? Rado bi citao sta su saznali.
Iz Lomine naučne rasprave Домородачко становништво Косова и Метохије у римско доба у светлу антропонимије (2010), str. 32-34:
LaroLaroni Pradi (sc. filiae) con(iugi); муж: Aur(elius) Proracus; син: Aur(elius) Dasius; снаха: Tattu Veneti (sc. filia) Габричевић, 62. Призрен. У овом натпису мушкарци су романизовани, њихова именска формула је римска, само што уместо латинског когномена имају домородачко (епихорско) име. Жене пак нису романизоване, њихова именска формула је епихорска и са стоји се од личног имена и патронимика у генитиву без ознаке filia, в. S c e r u l a e d u s. Име Laro припада типу женских имена -on- основе који је карактеристичан за делматско-панонско и норичко именско подручје. У овом натпису се појављује још једно такво женско име, али са вокализмом u, Tattu (в. Ta t t u и C i t t u). Сем потврда из Метохије, таква образовања нису посведочена другде у Дарданији нити у Мезији, а нема их ни у југоисточном (илирском) именском подручју (Katičić: 1976, 180). Јављају се, међутим, у великом броју у суседном Полимљу и у околини Пљеваља, територији која припада делматско,панонској именској области (Katičić: 1962, 266;1964, 21; Лома: 2004, 52–53). Име Laro, -onis посведочено је, колико нам је познато, само два пута, али као мушко име: Pompeia Laronis CIL XI 3472 Tarquinii (Етрурија); [Ma]ri Laronis AE 1992, 1102 Emporiae (Тараконска Шпанија). У натпису једне нероманизоване породице из Шпаније појављује се име Laronius у функцији патронимика (CIL II 5248, Lamego; то је једина паралела коју наводи Габричевић). Гентилно име Laronius посведочено је готово искључиво у Италији (уп. Repertorium, 101; OPEL III 19). Унтерман га сматра карактеристичним за Брешанску имен ску област и сврстава га у категорију гентилиција изведених од личних имена -on- основe (Untermann: 1959, 139, бр. 35). На основу фотографије у Габричевићевом рукопису пре бисмо рекли да име треба читати Iaroni, и за то име би се нашле паралеле, али да би се читање имена утврдило, неопходно је видети сам споменик. Без обзира на то, јасно је да се ради о женском имену -on- основе, a то је довољно да би се повезало са делматско-панонским именским подручјем, коме уосталом припада и патронимик (в. P r a d u s). Pradus Laroni Pradi. В. L a r o. Исто име носи један војник помоћног одреда који је умро у Горњој Германији: Pradus Sarni f(ilius) mil(es) ex coh(orte) VII Breucorum Nesselhauf / Lieb: 1959, 170, Mogontiacum, паралела коју наводи и Габричевић. Име Sarnus je потврђено у Панонији и Галији (OPEL IV 49), за потврде у Италији и Африци в. Kajanto: 1965, 50, 192. Помоћна кохорта у којој је војник Pradus служио формирана је регрутацијом припадника племена Бреука, које је живело у југо западном делу Доње Паноније. Натпис спада у најраније потврде кохорте, док је била стационирана у Горњој Германији, из које је повучена најкасније 85. године. Уп. Roxan: 1999, 264. са нап. 130, где се наводи и ова потврда. Можда је Pradus настало хаплологијом од Proradus, уп. следеће име.Proracus Aur(elius) Proracus. В. L a r o. Име није иначе посведочено, али је свакако сродно имену Proradus које се јавља у једном натпису са бројним епихорским именима: Prorado Batonis ILIug 1591, Жупча (Високо), територијa панонског племена Деситијата; Sever[us] [P]roradi IMS I 166 Аранђеловац. Ако су оба читања тачна, излазило би да је посреди иста именска основа Pror- са сменом суфикаса -ado- и -ako-. Или је у основи сложено (?) име Pro-radus, а Proracus хипокористик одатле, евентуално „келтизирање“ делматског имена (суфикс -ako-). Његов син носи делматско-панонско име Dasius (уп. Katičić: 1976, 181) које је више пута посведочено на подручју Косова и Метохије (Папазоглу: 1969, 176, бр. 23).Tattu Tattuni Veneti (sc. filiae). В. L a r o. Име Tattu припада образовањима карактеристичним за делматско-панон ско и норичко именско подручје. То исто име са истим вокализмом три пута је посведочено у Норику (ILLPRON 96, 816, 282). У једном случају као патро нимик стоји име Varro, карактеристично за делматско-панонско именско под ручје (Katičić: 1976, 180). Мушко име Tattu, -unis, посведочено је два пута у Панонији, једном код келтских Ерависка (RIU 1208 и 1548а). VenetusTattuni Veneti (sc. filiae). В. L a r o. Име је пореклом етник (Kajanto: 1965, 196), најбројније потврде су са делматско-панонског именског подручја, али посведочено је и на југоисточном, као и у сев. Италији, уп. Alföldy 1969, 323; OPEL IV 154; de Simone 1993, 72.
Iz magistarske teze (Epigrafski spomenici i romanizacija srednjebalkanske oblasti):
No hajde...da pripognem. Ne vama, naravno, već generalno ljudima koji su zainteresovani (čitavo iskustvo na zadnjih desetak strana me je uverilo da vama niko ne može pomoći i da se ovde jednostavno radi o beznadežnim slučajevima) ako hoće da vide šta Loma piše. Ovaj spomenik se (zahvaljujem krajiškom ludaku na pomoći) u Lomino magistarskoj tezi analizira na 220. i 221. stranici, u 3. glavi drugog dela (Etnička situacija u istočnom delu provincije Dalmacije u svetlu epigrafskih izvora; Mesto epihorskog onomastikona istočne Dalmacije u širem etničkom i jezičkom kontekstu; segment pod naslovom on-feminina). Tu ona kaže da je taj spomenik izuzetno interesantan za onomastička istraživanja, sadržavajući dva ženska imena nazalne osnove, jedno sa O i drugo sa U vokalizmom:
D(is) M(anibus)IaroniPradi con(iugi)vix(it) ann(is) LXet Aur(elio) Dasioves(it) (!) ann(is) XXXTattuni Veneti vivaeAur(elius) Proracus pater p(osuit)Ime Iaro, -onis (Laro po Gabričevićevom čitanju) nije nigde drugde potvrđeno, ali u keltskoj onomastici postoji ime izvedeno od iste osnove, Iaronius, a u Polimlju od istog korena Iarito (q.v.). Ime oca Pradus posvedočeno je na jednom natpisu iz Majnca: Pradus Sarni f(ilius) mil(es) ex coh(orte) VII Braucorum (BRGK 40/1959 187, br. 170). Dasius opšteilirsko ime. Venetus je posvedočeno takođe u ilirskoj onomastici (Delmati, Pirusti u Dakiji, Dirahij). Proracus je možda varijanta imena Proradus (od Preuradus sa eu > o, v. Mayer 1957, 280) koje je potvrđeno na teritoriji Desitijata (Spomenik 77/1934, 40, br. 16, Visoko) i u okolini Aranđelovca (IMS I br. 166); po sredi bi bila alternacija sufiksa -adus/-acus. Ovakva onomastika se uglavnom uklapa u Katičićevu dalmatsko-panonsku oblast. Problem je ime Tattu. Za isto ime imamo tri potvrde i to u Noriku (ILLPRON s.v.), a uz jedno od nih stoji ilirsko ime Varro kao patronimik: Tattu Var(r)onia filia sibi et marito. Prema Močijevom Nomenklatoru ime Tatu (bez geminate) posvedočenoje dva puta u Panoniji kao muško. Ako Falkner tumači keltskim uticajem vokalizam u ilirskih imena u Noriku (op. cit., 50: "die keltisierten illyrischen Masculina und Feminina auf -u(n)"), kako tumačiti pojavu takvih imena na srednem Balkanu gde, kako kaže Falkner (op. cit., 51) ne treba računti sa jačim keltskim uticajem? AKo se pretpostavi da su u pitanju došljaci, odakle oni onda mogu poticati? Sa širokog prostora neke dalmatsko-panonske oblasti u koju bi se najzad mogo smestiti i ovaj zapadni deo Dardanije? Kako uopšte tumačiti vokalizam u kod on- osnova na Balkanu, koje se ipak ne mogu zanemariti tako što bi se sve pripisale došljacima? Nazad, uz navedeno ime Tattu stoji ilirski patronimik. Da li je vokalizam u možda bio prvobitan i u balkanskim obrazovanjima, na šta bi ukazivalo ime Batun i mesapsko δαζουν? (u grčkom je ου grafija za dugo zatvoreno o).
https://forum.krstarica.com/threads/becko-berlinska-skola-vs-novoromanticari.486173/post-41599775
Što se tiče Gabričevićevog izveštaja on mi nije pri ruci; preneću ga kad mi bude stigao.
Otprilike, jedina je razlika u tome što je u svojoj magistarskoj tezi Loma predložila nešto drugačije čitanje prvog slova prvog imena; rekla je da je možda Jarona, a ne Larona u pitanju. No, deluje da je od toga odustala jer se 2010. godine vratila Gabričevićevom čitanju.