Anonimna "Kronika" iz 7. vijeka također se
ponekad pripisuje Ananiji Shirakatsi. U njemu se autor bavi istorijom Perzije, Babilona, \u200b\u200bRima, Vizantije i drugih zemalja, koristi djela Khorenatsija, Sebeosa i drugih. Hronika započinje s Adamovim vremenom i završava 685. opisom hazarske invazije na Jermeniju, Gruziju i Albaniju.
https://syzpc.ru/bs/home-heating/ananiya-shirakaci-biografiya-ananiya-shirakaci-ananiya-shirakaci/
Нема консензуса потпуног може бити али не мора , може бити Мојсије из Хорене који је рођен у 4. веку а умро у 5 веку....
Дурих пак, који је схватио особиту вредност документа, констатују Суровјецки и Шафарик, користио се крајње погрешним лондонским издањем Мојсија Хоренског, од 1756. г. Њих двојица - међутим - изражавају захвалност извесном Арсенију Антимосијану (Р. Arsenius Anthimosian), члану друштва за ширење верске и литерарне културе међу Јерменима, добитнику венецијанског одликовања "Mekhitaristen Orden"6 и великом познаваоцу старих рукописа.
6. - У старијим француским приручницима наћи ћeмо следеће обавештење у вези с називом
MEKHITARISTES, по коме је споменуто одликовање добило своје име. Мекитаристи су били бенедиктински јерменски научници, који су се тако назвали по Пјеру Мекитару (Pierre Mekhitar) оснивачу овога реда. Њихово седиште се налазило на острву Свети Лазар, међу венецијанским заливима. Њихова је мисија била да шире католичку веру и хуманистичка знања међу својим земљацима, Јерменима. Међу њиховим публикацијама наводи се "Еусебијева хроника", штампана на јерменском и на латинском, затим један велики латинско-јерменски речник и – између осталог – позната "Хроника Јермена" (Chronique armenienne) Мојсија из Хорене, или - како се он најчешће назива - Мојсије Хоренски. Осим њиховога колегијума на острву Св. Лазар у Венецији, Мекитаристи су установили исти ред у Константинопољу, у Трапезунту, на јужној црноморској обали, па у Бечу, Трсту и Паризу. Ова обавештења су довољна да нас увере, да је у том колегијуму морало бити учених људи, што је за нас овде, с обзиром на предмет о коме се ради, од највећег значаја.
После упоређења најбољих и најстаријих рукописа, тај врло , учени Арсеније - могао је да приреди за Шафарика највернији текст из дела Мојсија Хоренског. Шафарик каже, да он и Суровјецки тај одломак цитирају на прастаром језику, но - на жалост - не и прастарим писмом. То је разумљиво,. утолико пре, што њих у овом случају није занимало писмо, већ оно, што је њиме писано, а то је сведочанство о боравку Словена на Балканском Полуострву давно пре измишљене "сеобе" из седмог века по Христу.
Ево, дакле, тога сведочанства - најпре на старом јерменском језику -онако, како су га Шафарик и Суровјецки саопштили у свом овде заједнички цитираном делу, на страни 140.:
"TRAGATZOTZ ASCHCHARHN HAREWELITZ GALOW
DAHMADIOH, AR JERI SARAMADIOH. JEW UNI TRAGIA
POKR ASCHCHARHS HING, JEW MI MJETZ HORUM JEN
SGLAWAJIN ASKK JOTN. OROTZ POCHANAG MDIN
KUTK. UNI LJERINS JEW KJEDS JEW KAHAKS JEW
LIDISCHS GHIZ JEW ZERTSCHUNIG MAIRAKAHAKN
GONSDANDINUBAULIS".
"THRACIA ORIENTEM VERSUS A DALMACIA, NON
LONGE A SARMACIA SITA EST ET CONTINENT QUINQUE
PARVAS ЕТ UNAM MAGNAM PROVINCIAM, IN QUA SEPTEM
GENERA SLAVORUM HABITANT'.
Међутим, Суровјецки и Шафарик после наведног текста Мојсија Хоренског дају једну свестрану и минуциозну анализу, у коју овом приликом немамо потребе да улазимо. Они су том анализом пре свега желели да докажу аутентичност Мојсијевог сведочанства. Да би то постигли они настоје да прикажу и његов боравак у Александрији, том важном културном центру медитеранског света хеленистичке епохе. С тим у вези Суровјецки и Шафарик пишу, да је Мојсије Хоренски боравио у том граду у веку по математичару и географу Папосу. Суида је, наиме, сачувао о Папосу обавештење, да су се у њега налазили драгоцени
фрагменти античких грчко-римских писаца, а у исто време Папос је био и аутор једне географије, чији су се одломци сачували на латинском језику... Што се пак тиче Папусових рукописа, у односу на њих није било сумње, те према томе - Мојсије Хоренски је у петом веку - још увек могао да има на расположењу Папосове оригиналне списе и да - служећи се њима - за своје суграђане, Јермене, напише једну географију света на њиховом језику. Суровјецки и Шафарик кажу, улазећи још дубље у овај проблем, да је:
"ВЕЛИКА ТРАЧКА СЛОВЕНСКА ПРОВИНЦИЈА БИЛА МЕЗИЈА...",
у коју су упали Готи, 375. г., у време, дакле, када је Папос још био жив... Уопште су, пишу наша два аутора, Готи у четвртом и петом веку у Тракији играли једну одвећ важну улогу, а да их њихов савремник Папос не би споменуо, што је још један доказ, да је Мојсије Хоренски, Папосов следбеник, овај детаљ узео од њега. Осим тога, настављају они, и тврђење, да се Тракија граничи са Сарматијом, такође указује на Папосово доба и уопште на време које је предходило времену Мојсијеву. Познато је, наиме, да је Птолемеј још у другом веку - црноморску обалу Дакије сматрао као Мезију, којој се на северу налазила Сарматија, чему тачно одговара сведочанство Мојсија из Хорене.
Треба питати професионалце!
