Млин старога света
Раније се, у говору, за Лужичке Србе употребљавало име Венди (Wende, Wenden), настало од имена античког народа Венета (Venedi, Venethi, Henethi), традицијом сачуваног преко античких писаца Птолемеја, Јордана и Тацита. Изворно, ово име је означавало племена Срба који су, у праисторији, живела у Источној Европи. Поред ових имена, у северном делу Лужица и пограничној области, среће се од касног средњег века и латински назив Вандали (Vandalus, пл. Vandali, герм. Vandalem). Историја имена и етимологија етнонима Србин састоји се из следећих појединости: горњолужичко Серб дијалекатски је старије од Сербо и Сербовје, док се облик Сербин (Серб, Сербик), појављује тек од XIX века. Сербу (Serbow), се користи у значењу српске земље такође, у називима неких места: Serbske Pazlicy, Serbski Zalom, Serbske Kamjenc (...) Облик српског имена, прихваћен у данашњем говорном немачком језику са вокалом о (као и старија форма са у), непознат је лужичкосрпском језику а, према изворима, био је ограничен само на западни део реке Мулде и Сале. Одавде је овај облик доспео у средњеи век, у латинске и немачке хронике; касније је пренесен на источније насељена старолужичка племена: Гламочаке, Нисане и Милчане, остајући, међутим, и даље ограничен само на изворе у немачком и латинском језику.
У немачким и латинским изворима, уобичајен је облик Серб. Узрок томе је истородност Лужичких и Срба са Балкана. У сваком случају, неосновано је, мишљење, које заступају неки историчари и археолози, према коме источни Лужичани и Милчани првобитно уопште нису припадали истој групи са Лужичким Србима, насељеним западно од Елбе, и према коме је етноним Серб тек касније, у X и XI веку, пренесен на њих. Овакво, погрешно мишљење подржавају и други историчари; понекад се јавља у словенској ономастици, тако да се данас, потпуно неосновано, изговарају различите фонетске варијанте једног те истог изворног облика за, тобоже, посебна крила Лужичких Срба (источно и западно): Сарб, односно, Серб. Овај изворни облик је у пресловенском гласио Сјерб. У основи старословенског етнонима лежи мотив за означавање, везан за екстралингвистичку околност, да је, у раним етничким заједницама, тзв. сродство по млеку, односно братство по дојци, било веома раширено, успостављено између особа које су имале исту дојиљу (и онда када нису биле у крвном сродству). Из тога су изведена секундарна значења: а) онај ко припада истој породици (роду); б) припадник истог рода, племена (саплеменик); ц) име народа, етноним. У питању је најстарији словенски етноним, на коме, после асимилације Срба од стране Словена, почива име данашњих Срба из Србије. У другим словенским језицима посведочени су следећи облици овог имена: Серб, Serbowie, Srbovei. Етноним Сьрбь осликан је и у многобројним словенским топонимима, при чему су они, по свој прилици, изведени само на основу најстаријег значења у смислу потомак истог народа или породице.
Dakle, nije u pitanju moje psihičko zdravlje, već tvoja bezobraznost i sama pomisao da tako neke neistine mogu uopšte proći ovdje, gdje zaista skoro sve ostaje zapisano (a ja bih volio da i više ostaje, ali administratori brišu pojedine stvari). 
