Dragoslav Srejović (1931-1996), avgusta 1994. godine,
Srbiji su izgleda potrebnije neke druge,"satelitske" istine, a ne da afirmiše ovakve vrednosti?
To se apsolutno jasno vidi. Ni jedna stvar koja nije ispolitizovana ne može da naiđe na pravu podršku. Danas se ulažu sredstva i novci, a u tome učestvuju i televizija, i štampa, i javnost ustvari koje su potpune neistine i falsifikati. Čak se to i favorizuje. Izmišlja se srpska praistorija (od toga hoće da naprave istoriju), ljudi o kojekakvim beznačajnim arheološkim nalazištima izjavljuju da su najstariji narod na svetu, i da ne znače to što ne znače. Ali, ako je to uz dlaku jednog političkog programa, ili ideologije, onda sve može da prođe, i takvim inicijativama se poklanja ogromna pažnja. No, vreme sve stavlja na svoje mesto.
Ono što ne stavlja jeste da brezbroj neupućenih, onih koji su čista srca, i koji ne mogu zamisliti da postoji paranauka, da se na planu nauke i kulture, lažnim podacima i nečastivim sredstvima, može zgrtati novac ili karijera, može biti zavedeno takvim lažima. Ito suneprocenjive štete koje se ne mogu meriti ni novcem, ni bilo čim.
Umesto da se trudimo da se naš čovek oseća zaista superiorno znajući velike stvari koje su stvorene na teritoriji Srbije, velika ostvarenja duha različitih populacija i naroda, i da to bude ponos i nada građana Srbije, nekome je potrebno da našu nadu gradi na obmanama i da nas zaluđuju neistinama.
U poslednje vreme od nekih vaših kolega može se javno čuti da su Srbi ovde od početka nove ere, kao i da ih u daljim otkrićima onemogućava zapostavljenost slovenske arheologije.
Svoje mišljenje o Srbima, kao najstarijem narodu, odavno sam rekao. A to da li je slovenska arheologija zapostavljena ili ne, već je drugo pitanje. Ona nije zapostavljena ni namerno, niti iz političkih ili drugih razloga. Zašto je zapostavljena ako ima dobrih stručnjaka, vrsnih ljudi koji to rade? Ko njima smeta da dobro i na pravi način rade nacionalnu arheologiju? Sasvim je drugo pitanje koliko je arheologija uopšte zapostavljena, ili nije zapostavljena.
U svakoj arheologiji u jednom vremenu je težište istraživanja u jednoj oblasti, u drugo vreme na drugoj. Smatram da i u oblasti srednjovekovnih istraživanja imamo izvrsne stručnjake i prave naučnike koji predstavljaju ponos naše arheologije. Ali, moramo u srednjovekovnoj arheologiji, kao i u antičkoj i praistorijskoj, još dosta problema da rešavamo. Prema tome, igranje na tu kartu kako je srednjovekovna arheologija zapostavljena, može biti samo igranje na kartu da svi treba da se borimo da arheologija dobije visoko mesto u društvu, jer je to antropološka nauka i danas veoma aktuelan. A ne da se, na silu, traže Srbi i Sloveni tamo gde ih nema, ili da se lični neuspesi i porazi opravdavaju organizovanom spregom nekih sila koje sprečavaju da se jedna arheologija razvija.
Koliko znam, na Univerzitetu još od 50. i neke godine imamo katedru za slovensku arheologiju, mnogo đaka danas su sposobni arheolozi i u onoj meri u kojoj radi antičar ili praistoričar, iste mogućnosti ima i stručnjak za srednjovekovnu arheologiju.
Da li sada treba, po nečijem mišljenju iz političkih razloga naročito ulagati u nacionalnu arheologiju? I o tome bi se moglo razgovarati, u pozitivnom smislu. Ali, ne da se ulaže da bi se stvarale izmišljotine o srpskom narodu i kulturi, nego da ulažemo u to da što bolje istražimo sigurne spomenike naše srednjovekovne prošlosti, da na ozbiljan i pravi način pristupimo problemu iseljavanja Srba i Slovena, jer to isto muči i ostale slovenske narode, kao i germanske i romanske. Lično sam za to da se više investira, na pravi način, u nacionalnu arheologiju, jer bih voleo da znam više o prošlosti naroda kome pripadam. Ali, podvlačim, to ne može biti cena nikakvih špekulacija, i onoga što se krije iza takvih žalopojki o propasti slovenske arheologije iza insinuacija da je neko sprečava.
Ta nemoć, koju pojedinci zagovaraju, podrazumeva ličnu nemoć i netalentovanost, i plašim se da ona ide za jednom paranoičnom pojavom, koja ne bi orala da zabrinjava sve dok ne uđe u ozbiljnu nauku, na Univerzitet, i dok je stručnjaci ne proklamuju. Ne zabrinjavaju me knjige raznih slikara i amatera, koji pišu da su Srbi najstariji narod, ili šta im padne na pamet, ali je strašna stvar ako se naučnik pridruži takvom bezumnom i nekontrolisanom ponašanju. To je onda za najveću osudu.
