Ajmo malo poezije bre...

[Duki Lu]

Dušo moja

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim.
Ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati,

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Zvonimir Golob

 

[celadon]

Ne beri ljubičice

Boga mi, nisam hteo, sasvim se slučajno zbilo;
berući ljubičice, izgubio sam put,
te sam u šumu zašô; a tu se dvoje skrilo,
pa kad me ugledaše, zbiše se u jedan kut.

U nezgodi nisam znao
kuda ću. Pocrveneh, tako me je bilo sram.
A kanda mi je još bilo i žao
što sam sâm.

Milan Ćurčin

 

[Branko Lori]

Jebi se, Nina.

Jebi se ti i tvoje zelene oči i tvoj Beograd i sve u što se mogu zaljubiti.

Neka se jebu tvoje ruke i trbuh i kosa.

**** te tvoj fakultet. Samo 30 slova, a tolike knjige. **** nas oboje smisao za kombiniranje.

****** te košava i ekipa iz kraja koja misli da je uhvatila boga za muda, a nikad nije bila ni do Pančeva.

**** te tvoj dečko, vjerojatno neki hipster koji misli da je maslačak najbolja salata na svijetu i obožava prirodu.

Jebalo te svako slovo koje si napisala. Bilo bi pošteno da boli.

**** te ormar u koji se sakrivaš kako bismo razgovarali.

**** te tvoj mazni glas.

****** te nova godina na vikendici.

**** te način na koji se krećeš između kafanskih stolova.

Jebalo te izluđivanje koje to izaziva.

****** te zahvalnost koju nikad nećeš iskazati jer nemaš petlje da potpuno poludiš. Pravi, jebi se, salatu od maslačka na vikendici.

**** te tvoj broj telefona.

Jebalo mene što pomislim da je ključ od raja.

Jebale te tvoje poruke koje zvuče kao dahtanje pod prstima.

****** te ranojutarnji razgovori s muškarcima koje ne poznaješ.

**** želju da budemo sretni. **** nesposobnost i kukavičluk da to pokušamo.

**** opet novu godinu.

***** svaku misao o tebi i to što znam nešto o rasparenim čarapama u kojima stojiš dok režeš meso za večeru.

Jebi se, Nina, jer nikad se nećemo voljeti dok nas ne zaboli.

Jebale te električne instalacije u tvom stanu i prošli životi koji nas plaše.

**** Lisabon, treba ga bombardirati da vidimo hoće li tada biti romantičan.

***** mene, jer mogu biti lud toliko da mi nedostaješ, a da te nikad nisam dodirnuo, da čak ne znam ni kako izgledaš na dnevnoj svjetlosti.

I ***** dnevnu svjetlost. Tad su ljudi budni a ja želim da nema nikoga.

***** i to što ipak želim da si ti ovdje.

***** to što si moguća iznimka. I, opet, ***** mene jer mogu vjerovati u sve to.

MT

 

[Lada]

"
Ume da ostavi ukus gorkog badema na mojim usnama. Uhvacen u prolazu odsjaj buduceg osmeha .Tragove bivsih ljubavnika. Neke nedovrsene noci u kojima se probudi uzasnuta i sama. Jezikom upoznajem njeno budjenje, i prvo otvaranje ociju, i nemir. Ako nastavim da je ljubim, prepoznajem sve ono sto je cini sretnom u tom sto je razara.

Prepoznam i ukus sebe u njoj, u tragovima koje mi ostavlja da je lakse pratim, u skrivenim zamkama koje mi postavi da me uhvati, zarobi, zadrzi, veze za sebe a zatim odgurne, otkloni od sebe kao zver. Upija u sebe moj ukus kao sto i ja upijam njen. Negde se pomesaju u zajednickoj gozbi, a negde ne mogu da razlucim gde ciji pocinje a gde se zavrsava.

I kad ode od mene u neki novi nemir, umem zaboraviti sve od nje, i poslednje njeno zrnce hrane, ali ne i taj ukus gorkog badema na mojim usnama. Neizbrisiv je jednom kad se mi utisne, kao njen zivi pecat. "

 

[Lada]

"
Broji se samo ono sto smo osetili celim svojim bicem. Doziveti svaki trenutak svim culima, dotaknuti, pomirisati, uzivati u pogledu, ukusu, zvuku. Biti ceo u trenutku, potpuno svestan i prisutan, stopiti sva cula u jedno...
Zbunjuju me, ponekad, ti osecaji. Kao da tu ima vise od onog sto se vidi, oseti pod rukom, pomirise, proba, cuje.

Kao mala cesto sam se plasila mogucnosti da oslepim. Razmisljala bih tada o svim knjigama koje ne bih stigla da procitam, o mraku koji bi me plasio. I tada, cudno, javila bi mi se ona zelja da pomazem slepim ljudima, da se brinem o njima, da im citam. Razmisljala sam koliko usamljeni i uplaseni moraju biti u tom mraku. A onda, opet, pomislila bih da za njih dodir, miris, ukus i zvuk imaju dodatnu dimenziju koja daje dubinu koju ja nemam. I da, mozda, uopste nisu uplaseni u tom mraku u kome zive. Mozda to i nije mrak.

Zbunjuje ta prica o culima. Prepustiti se culima i osecajima, doziveti u potpunosti, tu se negde krije sustina... "

 

[Enessa]

ODLAZAK
Tužno je bilo iza odlaska jutro,
mirisalo na dim vlaka; sa predgrađa,
s krovova prvih tek san se i mrak utro;
ne beše još čas kada se sunce rađa.

Sretoh potom šume meke, zlatokose,
pa po livadama rose biljure,
pa hučnu gorsku reku; pa okose
planinske, nespokojne i sure;

pa sunce i jutarnje pevače, tiće.
I mišljah:šta li će se još u životu zbiti?
Mišljah: dok drugima se smeje i sviće,
teško je meni sama i tužna biti.

Desanka Maksimovic

 

[Lada]

I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic

 

[Lada]

Tiho je.
Kao onda kada nam je postalo tjeskobno, kada smo izašli gordi i uvjereni da su
putevi bezbrojni a mogućnosti beskrajne.
Vrata su se zatvorila.
Iza njih ostali su da samuju snovi o nama, o čovjeku.
Otišli smo različitim cestama, vjerujući u ispravnost svojih odabranih mogućnosti.
Imali smo zakon nužnog za opravdanje.
Nismo u njega vjerovali, ali smo ga imali.
Vjerovali smo, a krili jedni od drugih, da tamo, iz naše podstanarske sobe,
nismo ponijeli najvredniji dio sebe.
Sada više i ne lutamo.
I ne tražimo nove ceste.
Ni svoja lica, ni svoja imena, ni svoje podstanarske snove, ni planetom razbacane riječi.
Dovoljno smo daleko da se ne moramo plašiti bliskosti i susreta.
Dovoljno nam je hladno da bi ikada poželjeli toplinu drugih.
Možda ćeš se upitati ko sam ja, u stvari, ne pokušavajući ni da me se sjetiš.
Možda ćeš se nasmijati patetičnom i smiješnom samotnjaku sa drugog kraja zime.
Možda, čak, nećeš ni povjerovati da se uopšte više igdje i pišu zimska pisma.
Ipak, dobro znam da pamtiš zimske vatre.
Lica su nam bila obasjana i sjenke plamena na njima činila ih istim.
U pucketanju te vatre, u koju se i kosmos ljubopitljivo zagledao,
naša imena su postajala jedno uzvišeno ime.
To ime mi smo mijenjali za zaborav.
Njega više nema i niko ga se ne može sjetiti.
I prije nego se zagasi vatra u tvojoj svijesti, u posljednjim umirućim
plamičcima vidjet ćeš naše, od snijega mokre ruke, i osjetiti , bar na tren,
svu uspavanu magiju jednog upokojenog života.
Ne znam što ćeš osjećati.
Ne znam ni kako ćeš preći svo to vrijeme do ulica u predgrađu.
Ne znam ni da li ćeš i ti poželjeti napisati jedno zimsko pismo.
Jedino znam da ja ne smijem prestati čekati.
Ne smijem prestati vjerovati da zimska pisma još postoje i putuju.
Jovica Letić

 

[Enessa]

Ostani samnom nocas, strance.
Ma kako da ti je ime.
Mesec je pun, boje pomoranzde….
A ja sam tako sama. Nadolaze
Strahova plime… ptice zlosutnice
Pruzaju svoje kandze…
Samo me, stisni do sebe jace..

Oduvek mi je trebao neko,
Poput tebe,
al se nisam usudila reci.
Noc je tiha, topla…a srce
Mi iz nekog razloga zebe…
Nocas me zagrli, ko da sam
Ti najmilija…
U sobi smo samo ti I ja…

Nemoj nikuda do jutra. Gori
Mi dusa, plamte u njoj
Pozari.
Vec cu se nasmejati znati
Sutra…
Samo ovo vece nemoj, da
Mi I tvoj odlazak kvari…
Ne znam sta mi je. Skupila se
U meni desavanja razna…
I sve sto osecam sada, je to
Da mi je dusa, teska I prazna.

Budi moj brat.. ti bolje znas od
Svih sta mi je…
Kad me bez pitanja tako
Zagrljajem branis…
Da si barem dosao, jos
Ranije…
Da mi ovaj kamen sa
Srca u ponor strovalis…

Nocas me boli nerazumno
Svih mojih dana, prozivljeni
Trenutci…
U kojima sam mozda zakasnila
Sa neznoscu…
Ili pak I nisam…?!
Negde na nebu, cekaju zapisani
Svijutci..
I tugu mi u srcu mecu..
Jer jednom cu morati
Zaboraviti I zemlju u kojoj
Ponikla sam…

Tako mi trebas strance.
No, Ne zelim ti ime znati…
Znam samo, kad od mene podjes,
Mesec ce davno prestati da bude
Boje pomorandze…
I na svom putu, tamo u bespuce
Neces se ni mene ni moje boli
Od nocas…
Vise secati…

MIS

 

[Lada]

Noć ljubavi - Vladislav Petković Dis



Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.



Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al’ u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

 

[Lada]

Predosećanje budućnosti - Brana Petrovic

Njihove su noći surove i dol
grejao
gde su sada burlaci sa Volge?U Serbiji sebrisvudaista tugaistorijo strašna
bolna
i preduga!Proleće je opet!
Kiša poljubaca!Ljubeći me ljubiš budućeg mrtvaca.
O reci mi reci da li si u stanju
da zamisliš moju
glavu ko lobanju?
U pustome polju
prazno
i dubokoi mrava što živi gde je bilo oko...I poljskoga miša
što potajno
želi
da istera mrava
pa da se useli...I pčelu!Što sleti!Kada vetar duva!Na cvet što je niko
iz bivšega uva!...
Budućnosti strašna!Sudbo nevesela! – kad
bih bar mogao
da budem ta pčela!
Kovači sveta bacajte čekiće!Glava me boli od vašega kova!Nek novi majstori preuzmu posao
i da se rodi vaseljena nova!Za nove lovce nova i lovišta –bolje biti i mišno ne biti
ništa.I grickati zrno
ječma i pšenice,i krvlju mačke
u
mivatilice.Kad gori čovek
ceo svet se
greje –kad izgori
čovek
tad pepeo sve je!

 

[Lada]

Sve što daju tvoje darežljive ruke, primam.Inače, ne molim ni za šta.??Da, da, poznajem te skromni prosjače,Tražiš sve što neko ima.??Ako ima za mene, koji izgubljeni cvetak, poneću ga u svom srcu.??Ali, ako ima i trnja???Trpeću.??Da, da, poznajem te skromni prosjače,Tražiš sve što neko ima.??Kada bi samo jednom, htela da podigneš, svoje ljupke oči k`mome licu,Moj bi život bio zaslađen i posle smrti.??Ali, ako bi njihov pogled bio svirep???Pustio bih ga da probode moje srce.??Da, da, poznajem te skromni prosjače,Tražiš sve što neko ima."Tagore

 

[Enessa]

Ostavicu svakom, samo ono
sto mi je za zivota dao.
Svescu racune, dok se ne
otvore vrata bez brave..
Secanjem cu kroz sve dane
ponovo proci,
i darove prineti,
nekom ce se, samo oci rasiriti,
prepune strave...

... Jer moj sud ce biti konacan..
Nista do pola nece biti uradjeno.
Sabracu sve trenutke ponaosob,
bicu vredan ratar, pa cu poznjet
svakom, sto je na polju moje
duse zasadjeno...

Ako ste mi samo pola osmeha dali,
ako ste me ONA, umesto imenom
zvali,

ako ste mi potajno zalogaj ukrali,
ako ste zamnom klevetom jaukali,

ako ste me prevarom u zamku
namamili,
ako ste moje suze ko najvece
slavlje slavili..

ako ste mi kiselo voce, za zrelo
prodali,
ako ste mi tajne namerno odali...

ako ste se lazno kleli i lazno
voleli,
i cinili sve sto niste smeli..

ako ste mi pod okriljem dobrote
slast zivota pili,
ako ste se mojom tugom, ko hlebom
sitili,

ako vas je ljubomore crv nagrizo,
ako mi niste hteli, a bili ste blizo,

ako vam je moja nevolja osmeh
mamila,
ako sam zbog vas snove sahranila,

ako sam mrtva zivela,
bicu dovoljno ziva da umrem...
al pre toga bih htela,
da trunje sa srca,
vetrom istine odunem ...

Pa kud puklo da puklo,
da ne bude da je ovo moje
srce uzaludno tuklo...

Ostavicu mir...
ostavicu tisinu...
ostavicu ljubav,
ostavicu zagrljaj,
i poljubac vreo,
samo onom koji je umeo da
me razume,
i koju me je bas ovakvu samo,
voleti hteo...

MIS

 

[Lada]

TREBALO JE TAKO MALO

Kao da je stalo vrijeme
u kojem sam zarobljena,
kao da mi stoje sati
bez života. Bez vremena .

Onda opet čini mi se,
kao da je prohujalo
zbunjena sam, ne znam jeli
vrijeme ide il' je stalo?

Slušam kišu, vjetar more,
gledam sunce, nebo, kamen.
Ugašene vatre gore,
palim svijeću kao znamen.

U plamenu uspomene,
još tinjaju i još gore
sunce grije me kroz sjene,
u duši mi sjete more.

Oko mi se suzom puni,
dok kroz krošnje vjetar diše.
Svijeća gori, more šumi..
a niz lice teku kiše.

Stojim, mislim, gledam, dišem,
vrijeme ide al' je stalo,
još vjerujem da za sreću
trebalo je tako malo.

tako malo, tako malo.

 

[Lada]

Djevojci iz djetinjstva

Utkali su se u zlatan rub oblaka
trepte u lišću, u perju ptičjih krila
daleki oni dani kad si bila
moj prvi nemir i žudni san dječaka.

Pa mi i sada, u ove pozne čase
još sjaji davni osmijeh tvoga lica
kao što danju gori sijalica
koju su zaboravili da ugase.

(Aleksandar Leso Ivanović)

 

[Lada]

CUTANJE ( J. Ducic )

Ostale su strasne reci nerecene,
Samo tvoje oci,mirne kao tmina.
One su gledale i slusale mene,
Moj bol na tvom uhu pevase tisina.

Kakva himna srca,ta rec nerecena!
Ta rec sto ne pozna bespuca i bludnje.
Kad tisina zbori mesto nas,rec njena
Ima svu cistotu sna i bolne zudnje.

Ta blaga muzika ljubavi sto cuti,
Ima mir molitve u dubini duha.
Nikada se recju lazi ne pomuti,
Nit se glas porocni dirne naseg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana,
Vera sva u suzi sto nece da kapi.
Ta zakletva sto je u neznan cas dana,
I najvisi zakon bola koji vapi.

 

[Lada]

Моја рука на твом рамену

Заустављам руку на твом рамену
и осећам под прстима
снагу и младост.
Под кожом ти тутњи и риче
хиљаду лавова младих
што славе живот и борбу.

И док,
тако златоуст,
мирно изговараш речи
којима освајаш простор
и бришеш време,
знам да
испод црног памука
под мојим прстима
стампедо бизона трчи
и чопор вукова завија.

Моја рука мирује
на твом рамену,
као камен,
а у јагодицама прстију
лавице се притајиле
и газеле хитре стале.
Вучице се само облизују.

Никад ближи
у веку.
Трен скупљи вијека…

Кад склоним руку са твог рамена,
личићу на обичну пролазницу,
а бићу
гладна вучица,
поносита лавица
и газела заустављена у трку,
иако само трен пре тога
бејах сита, снажна и млада
јер осећах мирисе степе
и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.

Са привидне удаљености видим
једино твој осмех
који пева своју нему песму.
Свеједно,
златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,
опет ћу бити само жена
која те воли
издалека,
из себе.

Подижем руку са твог рамена
јер истиче време
у коме сам тај додир
могла да назовем случајним
или спонтаним…

И знам,
моја ће рука
заувек
остати прикована
за то раме
као Прометеј
за кавкаску стену.

(Виолета Милићевић)

 

[Lada]

U TVOJOJ BLIZINI

U tvojoj blizini ne huče olujni vjetrovi.
U tvojoj je blizini mir i svjetlost.
Na vitlo iz bajke naše pameti
namata se ružičasta misao.

U tvojoj je blizini šutnja slična osmijehu
odsjaja očiju nježnih,
a ako katkad govorimo, u našoj blizini
radost nemoćno krilima lepeće.

Blizu tebe pupa tuga kao cvijet,
pa neočekivano uranja u život u taj mah.
U tvojoj je blizini sve slatko i meko:
kao milovanje, lahor i tvoj dah.

Maria Polyduri

 

[Lada]

POHVALA

Srce mi kidaš, malena.
O kad bi znala kako stradavam!

Toliko te želim
i zbog svojih želja toliko sam tjeskoban,
da ne mogu oka sklopiti ni usnuti.
Samo su Alahu poznate moje misli
i moja duboka osjećanja.

Kada te vidim, o bjelino mojih očiju,
kad promatram ruže tvojih obraza,
vrt svoj,
kad si zadovoljna sa mnom,
o ljubavi srca mojega,
tada sam ispunjen savršenom radošću.

Ljepota je služavka tvoja i robinja tvoja.
Svijet se ukrašava da te primi kad se pojaviš.
Kad staneš pred svoju postelju
da legneš,
cijela se kuća svjetlošću puni.

Tvoje je lice svjetlost mojih očiju i zora moja.
Ti si za mene mirta i slatko piće.
Nemam radosti ni nadahnuća,
ako tvoje lice ne vidim.



Ibn Kuzman

 

[Lada]

DJEVOJKA LUTALICA

Tko si ti, djevojko divlja
što sama lutaš po cestama
i boriš se s vihorom jakim
pod crvenim sutonskim suncem?

Da li si zbog toga takva
što imaš dogovor s vjetrom?
On ti je letač! I ti
nećeš ga nać' jer je pao!

Vihor pritiskuje ljubavno
Tanku ti suknju na koljena.
Vjetar ti nježno ocrtava
mladi struk, koji luta!

Zašto napinješ grudi
pred vihorom? On će te ponijet,
ne budi uporna tako!
Vihor - pa to sam ja!



Johannes V. Jensen

 

[celadon]

Пит'о сам хоћеш у моју собу,
на слатку пробу,
у овом добу,
сличном бобу,
— који бесомучно јури низбрдицом.
А кад је дошла било је друкчије.
— Био сам с хладном лепотицом,
коју нисам могао
да привијем.

Рек'о сам немој,
немој да се скинеш!
Хоћу да синеш,
хоћу да гориш,
хоћу да волиш,
— до Сунца да узлетиш,
до звезда да се винеш!
Рек'о сам немој,
немој да се скинеш!



Велес Перић

 

[Lada]

Postoji sigurno neko

Postoji sigurno neko
Ko me jednom ubio
A zatim otišao
Na vrhovima prstiju
Ne narušivši svoj savršeni ples.

Zaboravio me položiti na krevet
I ostavio me da stojim
Svezana čvrsto
Na putu
Sa srcem zarobljenim kao i pre
S očima nalik
Na njihov odraz u vodi još čist.

Zaboravio izbrisati lepotu sveta
Oko mene
Zaboravio sklopiti moje oči gladne
I dopustio im tu pustu strast.

Anne Hébert

 

[Lada]

INTIME
Noćas tako želim da me neko voli,
Pregršt nečije nježnosti mi treba,
Noćas ću sve da zaboravim i prebolim
I da se vratim u naručje neba.

Ja sam bio kafanski i više ničiji,
I bio pust i prezren-neželjen ko grobar.
Noćas bi htio sebi-dječaku da ličim
I da mi opet kažu kako sam dobar.
Vito Nikolić

 

[Lada]

Jedan dosadan dan sledi za danom
jednako dosadnim.
Iste će se stvari
dogadjati neprestano ? isti trenuci doći i isti otići.
Mesec prolazi, donosi drugi mesec.
Ono što je pred nam lako pogadjamo:sva jučerašnja tegoba i dosada.I sutra ne nalikuje više na sutra. - Konstantin Kavafi

 

[PetarSamotnjak]

Тренутак



Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне.

Стеван Раичковић