Ajmo malo poezije bre...

M.J. Ljermontov

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim
Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prosle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.
U času, kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.
Ja s dragom zborim, koje više nema,
U tvome liku tražim crte njene,
U živim ustima – usta davno nijema,
U očima ti – sjaj ugasle zjene.
 
Žak Prever.jpg
 
Šta mi sve fali


Ne, kuvanom jajetu za doručak
ja nisam ni do kolena.
Ono je savršeno.
Ponekad mi je žao
što sam poljuljaniji
od strujnog dalekovoda.
U pogledu moje osvetoljubivosti
dirnut sam bespomoćnom mahovinom.
Razmišljanju nosoroga,
jednosmernom kakvo jeste,
mogu samo da se divim.
Pazi samo, od mog mozga
duže je upotrebljiv moj šrafciger.
Imponuje mi to
kako mrav mili i mili
tražeći pukotinu u zidu,
jer ja sam lenčuga.
Kako bi bilo lepo
biti mekog srca
kao smokva, i nesebičan
kao sijalica.
Žao mi je. Izvinite, molim vas,
sirće i ulje, biberu i soli
što nisam, kao vi,
neophodan.


Hans Magnus Encensberger
 
PetarSamotnjak:
Šta mi sve fali


Ne, kuvanom jajetu za doručak
ja nisam ni do kolena.
Ono je savršeno.
Ponekad mi je žao
što sam poljuljaniji
od strujnog dalekovoda.
U pogledu moje osvetoljubivosti
dirnut sam bespomoćnom mahovinom.
Razmišljanju nosoroga,
jednosmernom kakvo jeste,
mogu samo da se divim.
Pazi samo, od mog mozga
duže je upotrebljiv moj šrafciger.
Imponuje mi to
kako mrav mili i mili
tražeći pukotinu u zidu,
jer ja sam lenčuga.
Kako bi bilo lepo
biti mekog srca
kao smokva, i nesebičan
kao sijalica.
Žao mi je. Izvinite, molim vas,
sirće i ulje, biberu i soli
što nisam, kao vi,
neophodan.


Hans Magnus Encensberger
Kliknite za proširenje...
Volim sto nam uvodite "ne rabljene"stihove te upoznajemo nove pisce:hvala:
 
OBROK

Ne krckas vise u meni kao u pretis loncu,
Iskocio je sigurnosni ventil,
Razleteli se po meni tvoji parcici
Kuvani sa lovorom, lukom,
I ostalim gorko - slatkim mirodjijama,
Koje smo uzajamno dodavali.
Sada te tako raskomadanog
Stavljam u posudice, na led.
Da te sacuvam za buduce dane
Kada mi ponestane sveze hrane.
Kada u tanjiru ne budem imala
Nista od zelenisa,
Nijednog od momcica,
Koji se lako vari.
Tada cu u zamrzivac zaviriti,
izvaditi te, odmrznuti,
I podgrejati - na laganoj vatri.
Dok ne zamirises na toplo i poznato.
Na ono od cega ne boli glava.
Samo ponekad naidje mucnina
Kao od jela vise puta podgrevanih
I kusanih dan za danom.
Ali i zato ima leka,
Mogla bih te ponuditi nekome
Ko ima dobra stomak il ko ne bira jela.
Ili cu te izbaciti pred vrata,
Neka te pokusa ona vrtirepka - kuja,
Sto se ovuda mota vec neko vreme.
(Radmila Lazic)
 
Neodlučni šapat ljubljenih usana
koje osmehom kazuju da,
već davno ne čujem.
I ne pripada mi više.
No rado bih da nađem reči
ugnječene od sredine hleba
ili od mirisa lipe.
Ali hleb je spopala plesan
a mirise gorčina.
Kraj mene mile na prstima reči,
a guši me
kad hoću da ih ščepam.
Ubiti ih ne mogu
a one me ubijaju.
Udarci kletvi tutnje na vratima!
Nateram li ih da mi plešu
ostaće neme.
A još i hramlju.
Dobro ja znam,
da pesnik uvek mora reći više
od onoga što skriva buka reči.
A to i jeste poezija.
Inače ne bih mogao polugom stiha
izbaviti pupoljak iz zavese meda,
niti primorati mraz
da vam klizne niz kičmu
kada svlačim istinu.

Jaroslav Seifert
 
Nema potrebe da iko traži razumno opravdanje
Što živi u ovom gradu; i niko nema
Razloga da o življenju svome sudi.
Drugde, daleko od sunca ili od mora
Čak i siguran čovek morao je da mozga
O prirodi svoje sigurnosti, i drugim
Načinima na koje bi se moglo živeti.

Legende i alegorije nastaju iz takve
Jake sumnje. I baš te gradove, u kojima su ljudi,
Zagledani u sebe, s čudjenjem se pitali gde su,
Nose i prekrivaju velovi velikih priča.
Mitovi nastaju ne tamo gde to ljudi vole, nego
Gde se osećaju najnelagodnije. Naše bajke
Vraćaju nas mestima gde su nam srca mogla pući.

Erika Dženings
 
Čarolija zaborava

U ovom prostoru
omeđjanom stablima mog razuma,
u ovom prostoru bez središta svjetla,
bez okusa, bez glasova,
u ovom sjećanju,
zatvorenom u tamni obruč tijela,
u ovoj boli
u ljubavi nepravednoj,
u ljubavi
ja dozivam lice
koje sam posjedovala jučer,
ja dozivam noć.
U ovaj sat neponovljen,
u ovaj dan neotrovan
blizinom vremena,
u strahu prisutnom međju oblicima,
u ovaj moj plač
neka iz mahovine iziđju sve košute
i polože moje tijelo
na zle i visoke borove,
danas,
na dan neprolazne osvete,
neka umorne žene
svežu moja stopala
i zapale sve lađje,
snene pod lukom mog vrata.

Ja zovem.

Neka dođje velika tišina,
neka dođje velika tišina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja više ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim više daljinu izmeđju dva neba,
ne osjećam krv.

U ovaj suton
sastavljen od dva oblika patnje,
u ovu plahost
koju nose stupovi
lagani od nevinosti ljeta,
u ovaj san
ja dozivam riječi
nage i bez uspomena,
ja dozivam agoniju
hladniju od snijega.
U disanju moje kože,
u ove plohe tuge,
u ovu tamu,
ja zovem vjetar
koji briše obrise gorkih planina,
vjetar zaborava
ja dozivam pčele,
da lancima bez zvukova
zarobe tu travu
taj plamen
na tvom imenu.

Ja zovem.

Neka se mora preliju
u presušen izvor zemlje
i zaustave krv
koja me napušta,
neka se moja zaljubljenost
pretvori u osamljene perivoje,
moj osmijeh otuđji od sunca,
neka oštrice izrasle u dodiru naše šutnje
prodru kroz ovaj plemenit okus smrti.

Nadjite me,
vežite me,
spalite moje sjećanje,
zakopajte moje sunce
u jezgro najtamnijeg korijenja,
otvorite moje dlanove od soli
i oduzmite mi taj lik
koji i šljunak pretvara u ljubav.

Irena Vrkljan

629d9f7e31587077c5551c6c508de69c313094c7.jpg
 
Plehani tanjir


O siromaštvu je sve rečeno.
Da je uporno, žilavo, lepljivo.
Da nikog ne zanima,
osim siromašne. Da je dosadno.
Da je toliko marljivo, da mu ne preostaje vremena
da se žali na dosadu.
Ono je kao prljavština. Tamo je
gde je dno,
smeta, zarazno je, smrdi.

Upada u oči zbog svoje sveprisutnosti.
Izgleda kao da je večno.
Ima božanske atribute.
Oni koji vole da pomažu
i sveci ga traže, monasi
i monahinje sa njim su vereni.
Sve ostale, doživotno
u bekstvu od njega, stigne
svojim plehanim tanjirom
kraljevski i ravnodušno
iza sledećeg ugla.

Hans Magnus Encensberger
 
67844787_2361767743902183_3578294501640241152_n.jpg

Све ћеш стићи, веруј ми.
Стићи ћеш да будеш вољена,
и мажена, и тражена.
Стићи ћеш да будеш и одбачена,
и заборављена, и ничија.
Бићеш све то, и много тога другог,
али буди још мало девојчица.

Стефан Симић
 
V O Ć E

Ono ima oblik uljuljane vode,
ono nas mami sa dna bele zdele
puno je sunca i zle nepogode
i crnih ruku što su ga unele
u našu sobu, o taj oblik raja
u kome predeo iza brda peva,
od leptirova i od zavičaja,
voće u samoći pred nama uspeva
samo da nas prene, da nas zaustavi
sa svojom daljinom gde mali pan spava,
avgust i reka na stolu borave
u bledilu ploda koji očajava.

Petar Pajić
 
Tragovi

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Oskar Davičo
 
Uz portret
Ko mali kuštravko je živa,
Ko leptir sred krinovih kruna;
I prazna reč, značenjem siva,
U ustima njenim je puna.
Al’ duga joj ljubav ne prija:
Od navike duša joj trne,
I kliznuće ona, ko zmija,
Ko ptica će mala da prhne.
Te veđe će, kao od šale –
I radost, i tugu da stvore.
U oku joj – neba se pale,
U duši joj – crni se more!
Čas iskrenost sva biti ume,
Čas evo skroz lažljivog stvora!
I ne može da se razume,
No zato se voleti mora.


Mihail Jurjevič Ljermontov
 
Lada:
Uz portret
Ko mali kuštravko je živa,
Ko leptir sred krinovih kruna;
I prazna reč, značenjem siva,
U ustima njenim je puna.
Al’ duga joj ljubav ne prija:
Od navike duša joj trne,
I kliznuće ona, ko zmija,
Ko ptica će mala da prhne.
Te veđe će, kao od šale –
I radost, i tugu da stvore.
U oku joj – neba se pale,
U duši joj – crni se more!
Čas iskrenost sva biti ume,
Čas evo skroz lažljivog stvora!
I ne može da se razume,
No zato se voleti mora.


Mihail Jurjevič Ljermontov
Kliknite za proširenje...
Auto portret :obozavam:
 
K R I S T A L I

Plavi vprovi sa polusenkama vaza,
zaleđeni cvetovi očajno se titraju,
u poludanu, na stolu lepog mlaza,
voda i nebo sjajno se igraju, igraju.
I zarobljeno, blista se vrelo leto,
krije se glas pseta što u kristalu laje
varljivo dolazeći i odlazeći sve to
sa polumesecima na belom stolnjaku traje.
Oštro se prosipa u maloj veseloj dami,
ostaje jedino blisko u dnu puste samoće
i kao suza u sasvim kasnoj tami
razbija čelo i budi cveće i voće.

Petar Pajić
 
PESMA DANU KOJI ODLAZI

Kako mi je teško
da te pustim da odeš,dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plac,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad…
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticam
i tvojim rukama od vetra!

Federiko Garsija Lorka
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top