Ajmo malo poezije bre...

VATRA

Izgorese stari Mrahorovi dvori,
iz krova, iz vrata, iz pendzera svije',
ko dugi barjaci, plamenje se vije,
i oblaci dima uzdizu se gori.

Svijet juri, vice, glas borije bije;
i suse se grede; demiri se zare;
rasiplju se iskre pro mahale stare,
i u noci tonu ko crvene zmije.

O Serifo, otkad tvoje oci vidje'
i ja gorim 'nako, mira nemam nidje...
Golemi me oganj, porusi i satra!...

Ko svjetina ona, i ko dosad niko,
trcao bih i ja i mahnito viko,
Stiskajuci srce:"Vatra, vatra, vatra!"

Aleksa Santic
 
POD MUSEBACIMA

Dodji u moj cardak!...Samu mi je zima...
Svi duseci moji za te su prostrti...
Hocu poljubaca u kojima ima
i vatre, i sunca, zivota i smrti!...

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stezu divlje uz vihore zara!
U njima da umrem, Serifa, sto prije,
Mirisuci baste, tvojijeh njedara...

Zeljan sam ljepote, i zenskoga stasa,
grceva i slasti, smijeha i vriska,
pomame i ognja, i miloste tajne...

Hodi! Neka ti se sva dusa zatrese,
i po mojoj sobi, ko procvale rese,
Svog proljeca prospe pahuljice sjajne...

Aleksa Santic
 
Jutros je kuja pri stali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
ostenila sedmero mladih,
ridjih stenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih cesljala njezna;
od trbuha njene topline
voda se topila snjezna

A uvece, kao i vazda,
kad koke na lijegala krecu,
tmuran je stigao gazda
i strpao stenad u vrecu.

Trcati snijegom je stala
slijedec mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreskala voda.

A kad se od trcanja vruca
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuça
ko njeno pricini stene.

U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brijega
za bacenim kamenom krece,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oci se psece.
 
Ovo nije poezija, ali je neverovatno poeticno...
"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."
M. Pavic
 
BOJIM SE SAME SEBE


Kazes da me volis
A svoju rec sad gazis
Posle nemoj da me molis
Kad budes pozeleo da se vratis.

I kunes se u zivot moj
Da je istina sve sto kazes
Zakuni se jednom u zivot svoj
Ako je zaista istina da ne lazes.

Sve sam s tobom prosla
Sve od dna do neba
I svuda bih s tobom posla
Samo kad bi rekao da treba

Ali sve je sada mutno
Nista vise ne razumem
I nebitno je sada bitno
A da razlucim jedno od drugog vise ne umem.

I sto od dana svih
Ti bas danas odlazis
Cak i posle svih dana proslih
Ti i preko ovog gazis

Tebi ljubav vise nije svetinja
Ti ne shvatas moje reci sada
Tebi su moji dodiri avetinja
Vise ih ne osecas kao tada

Tada kada si voleo sve moje
Kada smo zajedno u svemu bili
Kada si davao sve svoje
Samo da bi pobedili

A sada bitku bijem sama
Bitku protiv tebe
Al sada me vise ne plasi tama
Sad se bojim same sebe.



Ja licno i svojerucno napisala jednom u tami svoje samoce
 
ovde mozhe i bashtu da otvorimo pojavljuje se i cvece
e skratis ovo malo i moze za neku pesmu kao pop-narodna

nisam nesto ni tuzna, ni ruzna..ali imam poenkai problem. dobro jesam ruzna
ja naime proganjam ljude
ne znam zashto
ali necu vise.
 
Bez naslova - Boris Pasternak

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.
Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.
S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.
Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a riječ naivna, umiljata.
 
Proljeće - B. Psternak

Ja sam iz ulice gdje se topola čudi, gdje
daljina drhti, kuća se boji pada, gdje
zrak je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gdje je večer prazna ko priča prekinuta,
koju zvijezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.
 
IGRAJ SE SAMNOM

Kad bih ti rekao da te volim
I da cu zauvijek ostati s tobom,
Rekao bih ti istinu.
Takva je moja ljubav;
Nikad se nije zacela,
Nikad se nije promijenila
I nikad nije nestala.

Kad bih ti rekao da odlazim
I da cu dugo bez tebe putovati,
Rekao bih ti istinu.
Takvo je moje srce;
Oduvijek zaigrano,
Oduvijek nemirno
I u stalnom pokretu.

Ali, kad bih ti rekao tko sam
I pokazao ti svoje lice,
Tad bih te slagao!
Jer uloge su moje bezbrojne,
A ni jedna od njih
Cijelog me ne otkriva.

Igraj ih samnom, ljubavi!
Igraj ih u novim igrama
I nemoj posustati.
Jer, doista,
Ja nemam samo tri lica
Ni deset ih tisuca ne bi dostajalo!

Kad bih ti rekao da te volim
I da cu zauvijek ostati s tobom,
Rekao bih ti istinu.
Ali, budi me spremna slijediti.
Svakog jutra.
Svakog dana i svake veceri
Budi spremna krenuti
I ponovo traziti moje lice.
Lice Trojedne, Tisucjedne,
Nestalne i vjecne,
Jedine svoje ljubavi.

(A.P.Kezele)
 
Mokar je dan, lišće kupano kišom;
Odlaziš sam, srce skriveno plišom.
Čiji je san meko razlio boje?
Jedan je strah smelo uzeo svoje.

Kao dva stranca negde tražimo reč,
Usne su neme, lagano gubimo meč.
Korak, po korak u tami nestaje put,
I u dnu srca suza zatvara krug

Vetar za nama vešto zatire trag.
Prikrivam pogled tužan i blag.
Zene se šire, jecaji cepaju mir -
Dole, duboko, vuče me vir.

I ko to sme da zgazi mog oka smeh?
I ko je drzak da duši nametne greh?

Ne znaš ti šta znači živeti s tim!
Mesec u oku, na usni uveo Krin..
Nek’ tebe teše, ja već sam živela to -
Davno i juče i ponovo!

Jelena Simonović
 
Prošlo je dugo vrijeme
Prošlo je Zauvijek
Sve se pomiješalo i nekud nestalo
I nemam pojma gdje sam sad
Ne razumijem ni riječ
Pijano vrijeme, kasni sat

Pričaj mi o ljubavi
Slatke reči do jutra
Da me bace do sutra
Negde daleko
Pričaj mi o ljubavi
Slatke reči do jutra
Da me bace do sutra
Negde daleko, u neku bolju noć

Neko nas vreba u mraku
I kvari nam cestu
I stavlja nam krive znakove na put
Pamti!
Istok je levo a zapad je desno
Otraga je sever
A napred je jug
Tamo idemo

Nemam pojma gde sam sad
Pijano vreme, kasni sat
Pričaj mi
 
tumblr_n44au2N6DE1t2po5ao1_540[1].jpg

ŽIVOT JE SAN


Nema me davno, ni vodoravno
Ni uspravno, kao što ni tebe
Nikad nije bilo. Prhnuo sam
S tanke grane, ne maknuvši se
S mesta, ništa se nije zbilo
Niti primetilo. Nestala si
Pre rođenja, k'o nevesta bleda,
Ni dobra ni zla, bez gleda i tla,
Nema ničeg, čak ni sile teže,
Život je san, u kom snovi beže,
Pre no se nesanice naježe.

Simon Simonovic
 
Obuci hrabrost

Obuci hrabrost,
pusti da mirisi
oblikuju tvoje ruke
poželi me toliko
da tvoji pokreti
postanu moji,
poželi me toliko
da osetim tvoju
maglu u svojoj glavi.
Obuci hrabrost
i pusti dodir,
reči me ili rasplaču
ili razljute.
Zaboravi
svoju prošlost
moju prošlost.
Ne razmišljaj
o koraku napred.
Obuci želju
i dopusti da te imam
bez pravila
bez razmišljanja
bez iskustva.
Obuci hrabrost
i budi prvi. - net
 
Sam u noci idem prema drumu,
Sto kroz maglu ljeska se i gori.
Sad pustinja nijemo slusa Boga,
I sa zvijezdom zvijezda sada zbori.

Velicanstvom sijaju nebesa,
Plavim sjajem nebo zemlju pali.
Sto to bolno osjeca mi srce?
Ceka l' nesto il' za necim zali?

Ne nadam se nicem od zivota,
Niti zalim za icim sto minu.
Samo mira trazim i slobode,
Zaspat' zudim - nestati u tminu.

Al' ne zudim hladni san mrtvaca,
Zauvijek usnut ja bi htio tako,
Da mi zivot u grudima drsce
I da grudi disu mi polako.

Da noc i dan, mazeci mi uho,
O ljubavi slatki glas mi zbori
Da nadamnom silan, vjecno zelen
Stari hrast se njise i sumori.


Mihail Ljermontov
 
Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

Karl Sandberg
 
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Ducic
 
Dodir alhemije
-Zoran Bognar-

Kažem:
ako govorimo,dvoje smo,
ako cutimo,jedno smo
poput price
što svetlost po vodi piše...

Snaga koja nas je dizala
slabo je poznavala naše kosti
iz kojih su svakodnevna preispitivanja
isisala svu pranu i srž,
jer govorila si:
ljubav je kao odelo,
vremenom se izliže,istanji,popucaju reveri,
pocepaju rukavi,popada dugmad,
a ispod(kao i uvek)
goli smo i sami
poput maglovitih izdaha
promrzlog srdaca na snežnom polju,
poput bestelesnih metafora
artefakata Novog Svetla,
novorodeno nevinih,blagosiljanih...

O,vecna kušnjo,
život je tako kratak da bi se bavila sa mnogo stvari,
ali i ne baš toliko da bi se bavila samo jednom...
Pored tebe sam po prvi put osetio
šta je to pravi život,
a sada tražiš od mene
da i dalje živim lažnim...
O,bez tebe sam samo usamljeni ultrazvuk
u sazveždima ispod kože,
u zapisima iz vetra,
u lavirintu kruga;
bez tebe sam samo torzo
poput crteža svetlosti na vodi...
 
Da su meni oci tvoje
-Jovan Ilic-

Da su meni oci tvoje,
zvezdama bih prkosio,
nit bi sunce poželio,
da su meni oci tvoje!

Da su meni oci tvoje,
ma s u njima rastopio,
ja bih opet srecan bio,
da su meni oci tvoje!

Da su meni oci tvoje,
voleo bih neg sve blago,
neg kamenje sjajno drago!

Raj bi samo pregoreo,
u njima bih slatko mreo,
da su meni oci tvoje!
 
Ja sam čovjek
moje ime nije važno
sasvim običan čovjek
moje ime nije važno
ovo što pjevam moj je život
moj život, ništa lažno

Tražio sam ljubav
pustio srce da nađe cilj
u hladnoj noći sretoh đavla
ime mu heroin
uzeo mi dušu
uzeo ponos, slobodu
ostalo je samo tijelo
i glas što stenje "više ne mogu"

sam đavo tad mi kaže
"pusti sve, budi moj"
sam đavo tad mi kaže
"pusti bol, budi moj"
neka boli kol`ko boli
vratit ću opet život svoj

sad znam šta da od života
uzmem, a šta da mu dam
pjevam svoju tugu
sretan iako sam

ja sam čovjek
moje ime nije važno
moja tuga moj je život
moj život, ništa lažno

Goran Bare
 
JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: »O, gde su ond meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?«

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: »O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?«

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: »O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?«

Desanka Maksimovic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top