Не дај се Инес.
Не дај се годинама,
моја Инес, друкчијим покретима и навикама,
јер још ти је соба топла;
пријатан распоред и ријетки предмети.
Имала си више укуса од мене.
Твоја соба – дивота – газдарица ти је у болници.
Увијек си се разликовала
по боји папира својих писама, по поклонима,
пратила ме следећег јутра око девет до
станице.
И руши се зелени аутобус
тјеран јесењим вјетром, као лист,
низ једну београдску падину.
У вјечерњем сам оделу и
опкољен погледима.
Не дај се, младости моја,
не дај се Инес.
Дуго је припремано наше познанство
и онда, случајно, уз врућу ракију,
и са свега неколико реченица лоше прикривена
жеља.
Твој начин госпође и образи сељанке.
Простакушо и племкињо моја!
па твоје груди, кревет,
и моја соба објешена у зраку као наранџа,
као наранџаста светиљка,
над зеленом и модром водом Загреба;
Пролетерских бригада 39, код Грковић.
Покисла улица од прозора даље и шум
предверчерњих трамваја.
Лијепи тренуци нодталгије, љубави и сиромаштва,
употреба заједничке купаонице
и – молим вас ако ме тко тражи…
не дај се, Инес – ево ме,
устајем тек да окренем плочу.
Да ли је то непристојно у оваквом часу,
Моzart, Requiem, Agnus dei.
Мени је ипак најдражи почетак.
Располажем с још милион њежних и безобразних
података наше младости,
која нас пред властитим очима вара и краде и
напушта.
Не дај се,Инес,
подери позивницу, откажи вечеру,
превари мужа одлазећи да се почешљаш
у неком бољем хотелу.
Додирни ме испод стола кољеном,
Генерацијо моја, љубавнице.
Знам да ће још бити младости, али не више
овакве;
у просијеку 1938а.
Ја нећу имати с ким остати млад,
ако сви остарите,
и та ће ми младост тешко пасти,
а бит ће ипак да сте ви у праву,
јер ја сам сам на овој обали
коју сте напустили и предали безвољно,
а поново почиње киша као што већ киши у
листопаду на отоцима.
Море од олова и небо од борова.
Удаљени гласови који се мијешају:
Глас мајке, пријатеља, кћери, љубавнице, брода,
брата.
На брзину покупљено рубље пред кишу
и нестало је свјетла с том бјелином.
Још мало шетње уз море и готово.
Не дај се, Инес
