Da li je poverenje vrlina ljudske vrste? Ili je to oličenje samouverenosti i osećanja nepovredivosti u odnosima sa drugima? Ili je možda napor da se ignoriše postojanje pozornice na kojoj se zbiva sve između nas i svih drugih, sa svim mogućim elementima glume, mašte i svega ostalog što predstavlja fantaziju ili čak iluziju?
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Нешто размишљам, пошто је Милошевић сахрањен
тамо ... далеко под неком липом, да сви будући председници,
који....кад им дође судњи дан, оду Богу на истину,
сви буду тамо сахрањени... Корисно и практично....
Лакше би будуће генерације научиле, ко су људи
који су осакатили државу... а практично би било...
кад ти будући нараштаји реше да испљују земне остатке
бивших председника, не би морали да лутају по земљи Србији
тражећи их једног по једног, већ просто, са неком туристичком туром,
пођу тамо, нађу их, све на гомили...па ољуј до бесвести...
Посебне туре би требали увести, за оно време, кад процветају липе....
Морало би бити и мало скупље...И пак, то су нрки посебни,
лепши услови... Липе миришу, док туристи у њиховој ладовини
одају...
Одговор је да је у питању исти брод. Проблем који се поставља овде извире из слутње једне заблуде коју није лако увидети а која је природна људском уму.
Наиме, интелект као свој матерјал има непокретне опажаје или слике ткз. "спољашњег реалног света". Са тим сликама он може функционисати а интуиција са које су слике узете, интелект не занима. Интелект је потпуно утилитаран или окренут практичним циљевима. Слике које креира и са којима једино може да барата у својим анализама, узете су из трајања, из кретајуће стварности која је суштина постојања. Кретање је супстанција а слике су скице узете са тог кретања, док само кретање можемо спознати својеврсном интуицијом а не и опажањем. Сада, заблуда коју сам споменуо састоји се у томе да...
Pre neki dan je na jednoj nasoj televizi pocela da se ponovo prikazuje serija "Neki novi klinci".Pocela sam iz dosade da je gledam i nastavila sa uzivanjem.Jer me je vratila u vreme kad sam ja bila klinka.Kako je to bilo super vreme...
Secam da smo deca iz cele ulice se skupljali kad dodjemo iz skole,uradimo domaci i istrcimo napolje da se igramo.Nismo ulazili u kucu dok nas roditelji kad vec padne mrak ne pozovu da udjemo.I kad bi se posvadjeli,brzo bi se mirili,u nasim igrama bismo bili najluci "neprijatelji" dok ne bi doslo vreme uzine i svi zajedno seli za sto da jedemo,tad bi se sve zaboravilo.Sad kad idem tom ulicom,vidim neke nove klince...
Klince koji nazalost ne zure kuci da bi igrali zmurke,vec da bi "visili" na Facebook-u.Sve...
Navali se Malj na panj da malo predahne u planinskome krajoliku, kad odnekud nešto šušnu.
Ko je to, šta je to, obrnu se okrenu se - nema ništa..
Stade Malj da spokojno žvaće travčicu, kao što je i red, kad opet neki zvuk.
Ma šta li je to pomisli on, kad ono - idu dve zagrljene pečurke pored jednog busena zelen-trave
Kakvo je ovo čudo pomisli malj, približi se da vidi malo bolje,, kad imade šta i da vidi:
ne behu to dve bele pečurke, neg to idu braća Teofiović i iz sveg glasa pevaju Navali se Šar Planina...
Tražio sam Lorkine meni omiljene stihove , te nabasah na tekst koji poželeh da podelim sa vama . Ako ništa drugo , možete otkriti leglo sopstvenog samopouzdanja . Pa izvolte:
Zeleno, volim te zeleno
9maj2009 Filed under: Uncategorized Author: nostalgija
Otvaram stranice nekog mog starog dnevnika. Kaze, Dragi dnevnice… pa datum taj i taj… danas sam bila tamo u oblacima i tako to, a zatim: puno te voli tvoja Virada!
Slatko se nasmejah. E, to su bila neka slatka vremena. Ali, svako vreme ima svoje lepo, svaki dan, svaka godina. Ne treba ziveti u proslosti, kazu. I to je tacno. Ali, da nema proslih dana, ne bi bilo ni danasnjih. Ima onih kojih ne zelimo da se secamo ali, uglavnom ima onih lepih, na koje nas podseti neka pesma iz tog...
-Biće bolje sutra-
pričaju od kad sam rodjen
a to bolje sutra
nikako da dodje
-Ima vremena za sve
u strpljenju je lek-
pričaju a sve su kraći
i mladost i ljudski vek
Nema više mesta
gde strpljenje da metnem
hoću da idem napred
da svoju budućnost sretnem
Neću stalno da trpim
a da računam da postojim
hoću svoje snove
da dodirnem rukama svojim
Nisam za revolucije
i da siromašne predvodim u buni
al neću ni da mi život
uredjuju tajkuni
Neću više da jedem bajat leba
sit sam bajatih obećanja
jer nije leba sve što mi treba
hoću da doživim ono što sanjam
Milan Višnjić
http://www.fontanasnova.com/
Ne mogu da se pomirim, sa svetom ovim
Jer nisam stvar, za jednokratnu upotrebu
Život mi nije gondola u super marketu !
Ja još uvek imam svetlosti u sebi
I nisam za šaku biserja , prodao dušu
Na moje rame ptice sleću, u letu !
Vise nema niceg izmedju nas,
Sem hladnog zimskog vazduha,
Nase leto ljubavi je odavno iza nas,
I u secanju o tim danima lezi moj spas,
Pitam se da li nekad pomislis na nas?
Da li te poput mene uhvati jeza dok koracas ulicama sama,
I nadjes na neki srecan par?
Da li ti se u krajicku oka stvori suza neka,
Kao i meni,i da li se u tom trenu makar na trenutak samo setis nas?
Da li i tebi zatreperi poput meni srce na cas?
Dok smo zajedno koracili obalom i mastali o zajednickim planovima?
Sada smo daleko miljama jedni od drugoga,
Iako nas deli samo par oblakodera.
...
ODLAZAK
Ne možeš još da veruješ da ću iznenada,samo tek tako,ostaviti te i otići,a da se ne okrenem?!
Samo me gledaj...ni da trepnem neću!
Zar ti to nije jasno ni nakon ovih uzajamnih ispitivačkih pogleda koji su narušavali briljantni dijalog dvoje intelektualaca,završen neuspelim ishodom?
Tako to biva kada svako ostaje sa svojim stavovima i sopstvenom fabulom priče (u oba slučaja savršeno potkrepljene).
Tako to biva kada se govori nemuštim jezikom komplikovanog rečnika komunikacije.
Na epilog zajedničke "nemoguće misije" trebala je da te upozori popijena neskafa do pola.
Pratile su je izgovorene reči na pola.
U epp-pauzama režirane drame dolazili su obostrani osmesi...zaustavljeni na pola.
Do pola popijeno je ostalo i ovo...
...
Došla sam
do medje izmedju nas,
klekla sam..
Oslobodila
zarobljeno srce
okove mu bacila
u nepočin-polje..
Dosta je bilo!
Ožalila sam
sve nerazumno
što sam htela..
čežnju
što me je ubila
i kavez samoće
iz kog sam utekla.
Ožalila sam
susrete sa tobom
za koje sam živela,
a molitvama
ih urekla..
ožalila
gladnu strast
koju sam ćutanjem
porekla.
Ožalila sam
sve što si u meni
uzdigao,
a onda ukrotio
i zgazio..
Nisi me pazio,
nisi me mazio,
ni umeo nisi
da me voliš.
Zato sam odlučila
da dodjem
na ovu medju
izmedju
jave i sna,
koja podseća
na spas.
Da razvežem...nas.
Dosta je bilo!
Ps.When everything is gone....there is a last words for someone.
.
...
Čarobna pesma
Ti si čarobnjak..
Napuniš hitro
od snova izatkane
moje mreže.
Za rub meseca
privežeš mi
nemirnu barku,
zvezdama me obasjaš,
približiš pučini,
ogrneš me plavetnilom,
ućutiš se..
..i čekaš.
Strpljivo me pustaš
da sama spoznam
vlastite dubine.
Samo ti umeš
da nadješ način
i izvučeš
ovo nevidljivo u meni,
moje autentično Ja.
Zato si poseban,
zato te volim...
Ps.Still love you,baby...
...
....
Otključati zaključano
Prognan
u vlastitom srcu,
nejak
da prebrodiš sebe,
ogradjen
bedemom od trnja,
zaplašen
da ne prodrem tamo
gde ni sam
ne zalaziš:
u predele vilajeta tamnih,
u kojima te
senke prošlosti proganjaju...
I uporno se trudiš
i paziš
da ostaviš
ispred vrata svojih
mene-
ophrvanu željom da prodrem
kroz zid tvojih ćutanja,
mene-
pametnu i lukavu lisicu
koja te strpljivo vreba.
A da li znaš
da za strahove postoji
samo jedan način:
mora se
otključati zaključano...
Ps. Still I love you,baby...
.....
...
Radjanje pesme
Noćas mi nedostaju
prave reči
da dovršim za tebe
započetu pesmu..
Svaka reč je mala,
kratka.nepodesna,
slaba.
A svaka misao prevelika
da bi mogla
da se objasni njom
i stane u ovu pesmu
-očigledno pretesnu.
Šta mogu sad
da učinim,
pa da pronadjem
zagubljene reči?
Kako da izvrnem
nespokojnu dušu
i urazumim
nedokazano srce,
dok gradim
ovu pesmu za tebe?
Noć je kriva...
pojavila se
zaboravljena u veremenu.
Reč po reč mrvim,
od sna otkidam,
hoću da ti rečima
naslikam čežnju.
Ti,
nastavi da spavaš
tu,u mom krevetu..
Mada si nestvaran,
veoma živo osećam
nemirno ti disanje
koje remeti
tvoj san.
Ne boj se,
senke prošlosti
ne mogu ti ništa.
One su ostale
u drugom vremenu
zauvek zaključane.
One su samo bespomoćne,
same...
U jutro resko,
dok još se svetlost sa tamom bori,
bolna i lomna
teško koračam pognute glave.
Imam li snage, da li ću moći
da pređem sve te litice strme
i da pregazim vode nemirne.
Koliko treba još rane da peku
i zubi da pucaju od čeljusti stislih?
Koliko još treba u glavi oluja da divlja
i koliko iz srca da se otkine komada
od života odlomljenih?
I dokle tako?
Ima li smisla ova borba neprestana?
A neprijatelj?
Bez obrisa vidnih, nedohvatan..,
al’ najmoćnije bije.
O, kakvo ime nosi taj moćnik silni?
Sudbina li je ili sam đavo?
Ili samo
slabost u meni?
Кажу ми
одавно је ниси поменуо
али,
они најближи знају
да у срцу те чувам
и кад те не помињем
и да још чезнем
глас да ти чујем
само да ми кажеш
да си добро
и да си срећна
да се надаш
бољем
да ми кажеш
да ме се бар понекад
сетиш
макар то не и било
онако како се ја тебе
сећам
Ма, само ми кажи
да си добро
То је све
што треба да знам
susret ponovo odlozen,ona nece da pomaze,
srce kamenom oblozeno,suze uzalud potrose
moji oci porazene,moje ljubavi zgazene,
iste stalno su trazene,isto uvek su kaznjene.
Al molim te ne lazi me,jer stvarno dosta je!
Reci se igraju sa mnom,pa me ponovo zapostave.
Ne znam sto te gledam,ali ne vidim ja ostale,
jer u blizini tebe ja ni sebe ne prepoznajem.
Ceznem za morem u kojem tvoji talasi obitavaju,
pa poput nocne more dolazim ti kad svi spavaju.
Moje reci krisom na tvoj zid emocije saraju
i varke varaju pa lazi ti serviraju,
tuzni vetrovi pirkaju,zaveju mi zaveru,
u zanosu ja donosim dobrocudnu nameru.
Znam da cekas da se svi moji gresi saberu.
U tom istom naporu jurim istinu raspalu.
Питам се
да ли се скриваш
у сенкама
путева којима пролазим
Да ли бар понекад
застанеш
кад случајно наиђеш
на мој траг
Свратиш ли намерно
и станеш ли тако
да не могу да те видим
чак и када гледам у твом
смеру
Запиташ ли се како сам
да ли ме још болиш
да ли сам опет жив
или животарим
Питам се понекад
и немам ни одговор ни наду
нисам те знао да бих умео да одговорим
а одавно се не надам ни твом осмеху
Ако се ти питаш,
да ли те се сетим
и да ли се питам шта је могло бити
знај да те се сетим
али се не питам шта је могло бити
само се трудим да видим
шта може бити сутра
од данашњег дана
Neka vam Sv.Trifun donese dobar rod vinograda i još bolju berbu groždja i pune podrume dobrog vina.
Kažeš...
nacrtaj mi svoju ljubav
Kažem...
skini mi šarnu dugu s neba
i mjesec sneni mi časkom dohvati
i zvijezda blistavih pregrst mi daj
i pjesmu umilna slavuja mi prepričaj
Jer kako da nacrtam ljubav
bez šarnih boja duge
zavodljiva šapata mjeseca
bez čarobna sjaja zvjezdica
i zanosna pjeva ptičica....
Ako mi sve to učiniš sad
ljubav cu svoju da nacrtam tad....
Najbolji nacin da počnemo nesto
Nesto oslobadjajuće
Nesto cemu cemo uvek moci da se okrenemo kada nam je tesko
I ti to želis znam
Stavi ruke, onako blizu
Da me želiš
ali ne previše blizu onako tek da osetis energiju
Pleši i ti
onako zabranjeno
neka nas samo marama razdvaja
neka ta marama bude ona zamišljena granica
Neka pokreti tela budu reči koje nisu potrebne
a naši pogledi dodiri
Ne moraš znati korake,
znaćeš kad počneš da plešeš
To je naš ples
Jesi li spreman za njega?
Sigurno su vam poznate recenice "Ja sam se u tvojim vec spremala za udaju..." ili "u moje vreme nije bilo toga i onog..." Znam da treba jednog dana otici iz roditeljskog doma i stvoriti sopsteveni.Ali ne zato sto tako okolina zeli,vec zato sto sami tako zelimo.
Pre neki dan sam se nasla sa drugaricama na kafi,naravno nismo se dugo videle i red je da se ispricamo.Krece prica,svakoj od nas se svasta toga izdesavalo.Posto se dugo nismo videle,i naravno prica krece u pravcu "veze i vezice".
Jedna od njih me pita:"Majo sta ima kod tebe?Neki novi decko?Pitam posto te nema nigde,ne vidjam te."
Kad samo im rekla da nemam nikog da sam sama.Pogledale su me kao da sam pala sa Marsa.I postavile hiljadu i jedno pitanje:"kako,zasto,"A pitanje koje...