Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne?
Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih sklonio
na koje zaboravljeno mesto
usred tmine, u neki izgubljeni kut,
u kom neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne
nas dvoje ko gudalo nas neko spaja,
koje iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
Rajner Maria Rilke
