Egzistencijalistički roman, „Mučnina“, prvo je, i najznačajnije ostvarenje francuskog filozofa i književnika, Žan Pol Sartra. Roman je napisan u formi dnevnika. Autor svakodnevnih beležaka, Antoan Rokaten, sagledavajući sopstveni život, odgovara na pitanje svrhe postojanja.
- Sadržaj:
Antoan Rokaten, tridesetogodišnji mladić, proveo je šest godinja putujući svetom, u jednom polusnu, zanesen mladošću i životom koji se nazirao. Probudivši se iz tog sna, sagledavši život bez lažnog sjaja (čest motiv u romanu), spoznaje sve nesavršenstvo i besmisao sopstvenog, ali i života svakog čoveka.
„A zatim sam se, najedared, probudio iz šestogodišnjeg sna. Statua mi se učinila neprijatna i glupa. Nisam uspevao da razumem zašto sam u Indokini. Šta ja tu radim? Zašto govorim s tim ljudima? Zašto sam tako čudno odeven? Moja strast je umrla. Ona me je preplavila i kotrljala godinama, sada sam se osećao prazan.“
Život nastavlja u Buvilu, gradiću u Francuskoj, provodeći dane u biblioteci i krčmama, ne potpuno sam, ali veoma usamljen.
„Ja sam ostajao sasvim blizu ljudi, na površini usamljenosti, čvrsto rešen da u slučaju uzbune pobegnem usred njih.“
Jedini čvrst oslonac pronalazi u knjizi koju piše, istorijskom romanu o izvesnom Rolbonu, karakternoj i interesantnoj ličnosti.
„Godine 1787, u jednoj krčmi blizu Mulena, umirao je jedan starac, prijatelj Didroa. Sveštenici iz okoline bili su već baldisali: sve su uzalud pokušavali: čiča nije hteo poslednju pričest, bio je panteista. G. de Rolbon, koji je bio u prolazu i koji ni u šta nije verovato, kladio se sa mulenskim župnikom da mu neće trebati ni dva časa da bolesnika vrati hrišćanskim osećanjima. Župnik je prihvatio opkladu i izgubio. „Jeste li tako jaki u veštini protivrečnosti“, pitao je sveštenik. „Ja nisam vodio spor“, odgovorio je Rolbon, „ja sam ga uplašio paklom“.“
Rolbon, glavni junak knjige koju piše, predstavlja jedino opravdanje njegovog postojanja. Kada je odustao od pisanja romana, shvativši da nije u stanju da opravda postojanje ličnosti o kojoj piše, ta prividna uteha za praznoću života jenjava.
„Ja sam bio samo sredstvo da bi on živeo, on je bio moj smisao postojanja, on me bio oslobodio mene. Šta ću sada da radim?“
Nakon susreta sa Ani, ženom koju je voleo, nestaje i poslednja slap svetlosti. Ostaje sam, zauvek izgubljen u besmislu i bolu.
„Nisam bio deda, ni otac, čak ni muž. Nisam glasao, jedva ako sam plaćao nešto poreza: nisam se mogao pohvaliti ni pravima oporezovanog lica, ni pravima birača, čak ni skromnim pravom na čestitost koju dvadeset godina poslušnosti dodeljuju službeniku. Moje postojanje počinjalo je da me zabrinjuje. Da ja nisam prosta prividnost?“
Izlaza nema, ne postoji ništa suprotno postojanju. Samoubistvo nije izlaz, jer, ko bi oplakao njegovu smrt? Niko. U smrti bi bio usamljeniji nego u životu. Na samom kraju romana, slušajući dobro poznatu muzičku ariju, oživljava autora iste. U njegovim očima, tvorac arije postoji kroz svaki ton svog dela. Tada dolazi na ideju da napiše knjigu, kako bi opravdao sebe pred samim sobom, kako bi dao smisao životu.
„Gde li ću ja da sačuvam svoju prošlost? Prošlost se ne može staviti u džep; treba imati kuću da se u nju smesti. Ja imam samo telo, potpuno sam čovek, samo sa svojim telom, ne može da zadrži uspomene, one prolaze kroz njega. Ne bi trebalo da se žalim, ja sam hteo samo da budem slobodan.“
Ta knjiga je upravo ovaj dnevnik u kome opisuje svoj život onakvim kakav jeste. Ta knjiga je njegov život. Život je sam po sebi smisao.
„Naišao bi svakako jedan trenutak kada bi knjiga bila napisana i mislim da bi malo njene svetlosti palo na moju prošlost. Onda, možda bih mogao, kroz nju, da se setim svoga života bez odvratnosti. Možda ću jednoga dana, misleći upravo na ovaj čas, na ovaj sumorni čas kada čekam da bude vreme da uđem u voz, možda ću osetiti da mi srce brže bije i da ću sebi reći: „Toga dana, u tom i tom času, sve je počelo“. I uspeću – u vremenu prošlom, samo u vremenu prošlom – da sebe prihvatim.“
- O naslovu:
Neophodno je napomenuti da Antoan ima sve češći osećaj mučnine. Ali, nije u pitanju ona učestala, svima poznata mučnina, već nešto sasvim drugo. Taj osećaj se javlja u trenucima kada ovaj postaje svestan svoga, te postojanja raznih objekata koji ga okružuju (kamenja, poznanikove šake, hartije i sl).
„Mučnina nije u meni: osećam je tamo na zidu, na tregerima, svuda oko mene. Ona je jedno s kafanom, ja sam u njoj.“
Međutim, vremenom postaje imun na sve. Ako je život bez smisla, šta može pogoršati jedan neprijatan osećaj.
„To je, znači, Mučnina: ta zaslepljujuća očiglednost? Lomio sam, toliko, sebi glavu! Toliko pisao! Sada znam: Postojim – svet postoji – i ja znam da svet postoji. Ali to mi je svejedno. Čudnovato kako mi je sve svejedno: to me užasava.“
- Filozofija u romanu;
Najznačajnija komponenta romana je zasigurno filozofija postojanja i Sartrov pogled na svet.
O samospoznaji:
„Možda je nemoguće razumeti svoje sopstveno lice. Ili je to, može biti, zato što sam ja usamljen čovek? Ljudi koji žive u društvu naučili su da sebe vide u ogledalu onakve kakvi izgledaju svojim prijateljima. Ja nemam prijatelja: da li je, usled toga, moja put tako gola? Reklo bi se- da, reklo bi se, priroda bez ljudi.“
O životu i mogućnosti njegove spoznaje:
„Kada se živi, ne dešava se ništa. Dekori se menjaju, ljudi ulaze i izlaze, to je sve. Nikada nema početaka. Dani se dodaju danima bez ikakvog smisla, to je jedno beskrajno i monotono sabiranje. Nešto počinje da bi se svršilo: pustolovina ne da da joj se doda produžetak; ona ima smisla samo svojom smrću.“
Pustolovine postajemo svesni tek kad se okonča. Tad sumiramo utiske i gledamo na nju kao na određeni period života. Zar ne bi trebalo da i sa životom bude isto? Tek nakon smrti, na život ćemo gledati kao na jedan period postojanja. I tek tad će život imati smisao.
O fenomenu prolaznosi:
„Za trenutak to svira džez; melodije nema, samo note, bezbroj malih trzaja. Oni ne znaju za odmor, neumoljivi poredak ih porađai uništava, ne dozvoljavajući im nikada raskoš da se ponove, da se sobom zanose. Jure, žure se, one u prolazu udare samo oštar udarac i unište sebe. Voleo bih da ih zadržim, ali znam da ako bih uspeo da zaustavim jednu, među mojim prstima ostao bi samo prostački i nemoćan zvuk. Valjda da prihvatim njihovu smrt; ja tu smrt čak moram i hteti: ja malo znam oporijih i jačih utisaka.“
Svaki period života, svako putovanje i svaki osećaj bi trebalo da traju, i prođu. Večnost trenutka nema smisla, tako da je i večnost čoveka (života) besmislena. Smrt nam donosi pustolovinu, život samo puke događaje.
O nemogućnosti izbora:
„Sve postojeće rađa se bez razloga, produžava se iz slabosti i umire slučajno; postojanje je jedna ispunjenost koju čovek ne može da napusti.“
„Svet je svuda bio prisutan, napred, natrag. Pre njega ništa nije bilo. Ništa. Nije bilo trenutaka kada je mogao ne postojati.“
„Moja misao, to sam ja: eto zašto ne mogu da se zaustavim. Ja postojim zato što mislim... i ne mogu sebe sprečiti da mislim. U ovom istom trenutku – to je grozno – ako postojim, to je zato što se grozim postojanja. To ja, to ja izvlačim sebe iz ništavila kome stremim: mržnja, gađenje da se postoji, to je toliko načina da činim da postojim, da se uvaljujem u postojanje.“
„Zaboravljena svest, napuštena između ovih zidova, pod sivim nebom. I eto smisla njenog postojanja: u tome što je ona svest da je suvišna. Ona se nikada ne zaboravi, ona je svest da je svest koja se ne zaboravlja. To je njena sudbina.“
O pojedincu:
„Svaki od njih radi neku malu stvar i niko nije pozvaniji od njega da je uradi. Niko nije pozvaniji od trgovačkog putnika da proturi zubnu pastu Sven. Niko nije pozvaniji od onog mladića da barata pod suknjom svoje susetke. A ja sam među njima, i ako me pogledaju, moraće da pomisle da niko nije pozvaniji od mene da uradi ono što ja radim.“
Svi igramo svoje uloge, neko ulogu gospodara, neko roba, neko filozofa, neko budale. Svrhe van života nema. Tokom života stvaramo film, pustolovinu koja opravdava naše postojanje. I svako ima podjednaku ulogu, bez koje čovečanstvo ne postoji. Vreme će izravnati sve, ostavivši neutralan teren narednim generacijama, narednim glumcima.
Nakon što sam pročitao roman, zapitao sam sebe da li sam ga razumeo. Iskren da budem, nisam. Razumeo sam, zapisao i zapamtio pojedine Sartrove stavove. Ali, razumeti roman znači prodrati u samu suštinu njegove filozofije, sjediniti se sa piscem i njegovim očima posmatrati pitanja kojima je roman protkan. To može samo iskusan čitalac i veliki poznavalac Sartra, ili pak neki genije koji ume da čita između redova. Ja ne. Ali i pored toga, smatram da je ovo jedno od najsadržajnijih književnih dela koje sam pročitao i zahvaljujući kome ću se konstantno vraćati Sartru.
), a što se modernijih tiče, mislim da veličaju ljudi Ginter Grasa, a pročitao jednu njegovu(Plodovi mašte) i nimalo mi se nije svidela. Ne znam može li se Bernhard pomenuti, s obzirom da je Austrijanac, ali meni je sve to sličan vrag 
