- Poruka
- 4.767
Samo preko Isusa i tražiš soasenje i ne treba ti posrednik. Ko ti je to rekao taj te je slagao.uzalud pise u bibliji da ce do spasenja moci samo preko isusa
nasli su nasi popovi ikone, slave , druge kanale spasenja
-
- Popularno:
- Bog daje, bog uzima!
- Lake letnje torte, kolači i ostali...
- Sada je sve jasno, borba protiv Vučića...
- Шта ће ти се десити ако престанеш да...
- Da li je doslo vreme?
- Oдложено гласање о резолуцији о...
- Vizuelno lepa kita
- Da li žene umeju ili ne umeju da...
- "Odmazda je spremna i biće bolna za...
- 60-godišnja žena se kvalifikovala za...
Шта се дешава са душом после смрти? Православни опис првих 40 дана након умирања
- Začetnik teme Тихи
- Datum pokretanja
bmaxa
Legenda
- Poruka
- 70.815
U Hriscanstvu Isus moze da oprasta grehove, i niko ne moze do Boga nego preko njega.uzalud pise u bibliji da ce do spasenja moci samo preko isusa
nasli su nasi popovi ikone, slave , druge kanale spasenja
P
Pojela maca
Gost
Opet ide preko coveka .Ne mozes coveka preskociti i stici do isusa.Ako ne volis njega kako ces mene ahaha
sasasta
Buduća legenda
- Poruka
- 33.998
zar hocete kasti da spc nije u pravu?
bmaxa
Legenda
- Poruka
- 70.815
Ja kolko znam niko ne moze do Boga, nego preko Isus-a, to je Isus rekao.
- Poruka
- 4.767
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
Da tako je. A kljucno pitanje je ko ima dokaz da je Bog na njegovoj strani. Samo pravoslavci.
Jer samo u pravoslavlju imamo bozija cuda , koje moderna nauka ne moze da objasni kao spustanje blagodatnog ognja , mirotocive mosti i ikone, netrulezne mosti svetitelja, i cudesna isceljenja na molitvu pravoslavnih monaha i svestenika.
Takvih stvari nema u drugim religijama.
Svojevremeno kad su krstasi zauzeli Jerusalim, isterali su pravoslavnog patrijarha iz crkve Hristovog groba , i molili su se katolicki fratri i kardinali da se blagodatni oganj spusti. Nije se spustio.
Ali jeste na molitvu patrijarha jerusalimskog.
To su za mene nepobitni dokazi da je Pravoslavno Hriscanstvo jedina prava i istinita vera , po milosti i blagoslovu bozijem.
Kljucna rec je "za mene". I toga se drzi.
Antihejter
Iskusan
- Poruka
- 5.984
Istina. Svako ima pravo na svoje mišljenje pod ovim uslovom, da se ne nameće.
- Poruka
- 54.451
- Poruka
- 54.451
Zašto baš Biblije.... ima puno svetih knjiga.
Koji kvalitet Bibliju stavlja u prvi plan
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
Hipoteticki gledano - ako sam ja u pravu i ti se pridrzavas svega - ides u raj.
Ako si ti u pravu - ti se pridrzavas svega - ne desi se nista.
Ako nisi - ides u pakao.
Da li je rizik vredan tvojih vecitih paklenih muka?
Sa naglaskom na pricaju. Puno prazne price, a dela nigde kod tih laznih proroka.
- I odgovarajući Isus reče im: čuvajte se da vas ko ne prevari. Ef. 5, 6. Kol. 2, 8. Kol. 2, 18. 2.Sol. 2, 3. 1.Jov. 4, 1.
- Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: ja sam Hristos. I mnoge će prevariti. Jer. 14, 14. Jer. 23, 21. Jovan 5, 43.
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
- Poruka
- 4.767
Ako si hrišćanin onda je to Biblija.
- Poruka
- 4.767
Ti prvi nisi poslušao Isusove reči.
P
Pojela maca
Gost
Zbog te izmisljene glavne osobe u ovoj knjizi, Isusa iz Nazareta, vreme je podeljeno na dve glavne epohe pre hrista i posle hrista.Koje lydilo.od sveta.Pa onda sedam dana u nedelji.To.iz postanja preuzeto.I tako dalje i tako dalje.Crkvenjwci i biblija kroje ovaj svet.
- Poruka
- 54.451
Da, i to isto pričaju i Jevreji i Muslimani.
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
Resio sam da ne odgovaram vise na postove bezboznika. O kako ce se kajati i gorke suze liti kad se upokoje i vide da nisu bili u pravu.
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
Svetootacko svedocenje o mitarstvima
Ucenje o mitarstvima je ucenje Crkve. Nema nikakve sumnje (podvukao ep. Ignjatije) da je sveti apostol Pavle na njih mislio kada je rekao da hriscani vode rat protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Ovo ucenje nalazimo u najstarijem crkvenom predanju i u “crkvenim molitvama” (knj. III, str. 138).
Episkop Ignjatije citira mnoge Svete Oce koji uce o mitarstvima. Ovde cemo navesti tek neke od njih.
Sveti Atanasije Veliki, u svom cuvenom zitiju sv. Antonija Velikog, opisuje kako je jednom sv. Antonije “u deveti cas zapoceo molitvu pred obed, i odjednom, zahvacen duhom, bi uznet od Andjela na visinu. Demoni u vazduhu protivili su se njegovom ushodjenju: Andjeli su se prepirali s njima trazeci im da iznesu razloge protivljenja, posto sv. Antonije nije imao nikakvog greha.
Demoni su nastojali da izloze grehe koje je on ucinio od samog rodjenja, no andjeli zatvorise usta klevetnicima, rekavsi im da ne treba da uracunavaju njegova sagresenja od dana rodjenja, jer su ona vec izbrisana Hristovom blagodacu, nego neka iznesu ako imaju – one grehe koje je pocinio nakon sto je stupio u monastvo i posvetio se Bogu.
U svojim optuzbama demoni su izricali mnogo drskih lazi. Ali, posto su njihove klevete bile bez dokaza, Antoniju bese oslobodjen prolaz. Tada on dodje k sebi i vide da se nalazi na onom istom mestu gde je stao da se pomoli. Zaboravivsi na hranu, on citavu noc provede u placu i uzdisanju, razmisljajuci o tome kako je mnogo neprijatelja ljudskog roda, o borbi protiv tih legiona, o teskocama koje prate ulazak na Nebesa kroz vazdusno prostranstvo i o recima ap. Pavla, koji je rekao. “Nas rat nije protiv tela i krvi, nego protiv poglavarstava i vlasti u vazduhu” (Ef. 2, 2; 6, 12). Znajuci da vazdusne sile zele samo jedno – da nas lise slobodnog prolaza na Nebesa, da tome streme i da na tome usrdno i naporno rade, apostol Pavle upozorava: “zato uzmite sve oruzje Bozije da bi ste se mogli odupreti u zli dan” (Ef. 6, 13), “da se posrami protivnik, nemajuci nista lose reci protiv vas” (Tit. 2, 8) (str. 138-139).
Sveti Jovan Zlatoust, opisujuci smrtni cas, uci: “Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomagaci, mnostvo dobrih dela, veliko zastupnistvo andjela dok prolazimo kroz vazdusno prostranstvo. Ako nam je na putu za stranu zemlju ili grad potreban putovodja, koliko su nam potrebniji putovodje i pomagaci da nas provedu pored nevidljivih vlasti i sila koje gospodare u vazduhu, a koje se jos nazivaju i goniteljima, mitarima, poreznicima” (Beseda o trpljenju i blagodarenju i o tome da ne treba neutesno plakati za upokojenima, a koja se cita u Pravoslavnoj Crkvi u sedmu subotu po Pashi i pri sahrani upokojenog).
Sveti Makarije Veliki pise: “Kada cujes da se pod nebesima nalaze reke zmajeva, celjust lavova, sile tame i sazizuci oganj koji u svaki deo tela prodire, zar ne znas da ce oni, ako ne primis zalog Duha Svetog, uzeti dusu tvoju pri izlasku iz tela i spreciti tvoj uzlazak na Nebesa” (Beseda 16, gl. 13).
Sveti Isaija Zatvornik, jedan od autora “Dobrotoljublja” (IV vek) uci da hriscani treba “svakoga dana da imaju pred ocima smrt i da vode brigu o tome kakav ce biti njihov odlazak iz tela, i kako ce proci pored sila tame koje ce ih presresti u vazduhu” (Beseda 5, 22). Kada dusa napusti telo, pristupaju joj Andjeli da je prate; a sile tame je presrecu zeleci da je zadrze i ispituju je, ne bi li nasli u njoj nesto njihovo”. (Beseda 17).
A sveti Isihije, prezviter Jerusalimski, (V vek) uci: “Doci ce na nas cas smrti, naici ce i necemo ga moci izbeci. O, kada bi knez sveta i vazduha sto nas susrece nasao da su bezakonja nasa mala i nistavna, i ne mogao nas s pravom optuziti za njih! (Rec o trezvenosti, “Dobrotoljublje”, knj. II).
Sveti Grigorije Dvojeslov (+604) pise u svojim Besedama na Jevandjelje: “Trebalo bi duboko razmisljati o tome kako ce strasan za nas biti cas smrti, kakav zaborav predjanje srece, kakav strah i kakva bojazan od Sudije. Tada ce zli dusi istrazivati kakva su sve dela u dusi pokojnika; tada ce izneti pred nju grehe na koje su je oni – demoni – naveli, kako bi svoju saucesnicu odvukli u muciliste. Ali zasto mi pricamo samo o gresnoj dusi, kada oni dolaze i umirucim izabranima, trazeci i u takvima ono sto je njihovo (demonsko) ako su (kod ovih) imali kakvog uspeha. Medju ljudima je bio samo jedan Koji je bez bojazni, pre svog stradanja, rekao: “Necu vise mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema nista” (Jn. 14, 30) (Besede na Jevandjelje, 39, na Luku 19, 42-47; ep. Ignjatije III knj. str. 278).
Sveti Jefrem Sirijac (+373) ovako opisuje cas smrti i suda na mitarstvima: “Kada zastrasujuce cete dodju, kada bozanski otmicari narede dusi da napusti telo, kada nas oni na silu odvedu, a zatim nas privedu neizbeznom sudilistu, onda bedni covek, ugledavsi ih… pocne sav da drhti i cepti kao od zemljotresa… Bozanski otmicari, uzevsi dusu, ushode kroz vazduh, gde se nalaze staresine i knezovi – vladari sveta, koji pripadaju protivnickim silama. Oni su nasi tuzitelji, strasni carinici, zapisnicari, poreznici… Oni nas susrecu, opisuju i nabrajaju grehe i dugove svakog coveka – grehe mladosti i starosti, voljne i nevoljne, ucinjene delom, recju i pomislju. Veliki je tamo strah, veliko drhtanje bedne duse, neopisiva nevolja koju ona tada trpi od bezbrojnog mnostva neprijatelja sto je opkolise, koji je klevecu kako bi je sprecili da uzidje na Nebesa i naseli se u svetlosti zivih, da udje u zemlju zivota. No sveti Andjeli, uzevsi dusu, odvode je sa sobom (Sveti Jefrem Sirijac, t. III, str. 383-385).
I u bogosluzenju Pravoslavne crkve se na mnogo mesta spominju mitarstva. Tako u “Oktoihu”, delu svetoga Jovana Damaskina (VIII v.) citamo: “U cas koncine moje iz ruku demona izbavi me, Djevo, i od suda i prepirke, od strasnog ispitivanja i gorkih mitarstava kneza besovog (demonskog), izbavi me Bogomati, i vecne osude” (glas 4., petak, tropar 8., kanon na jutrenju).
Ili: “Kada se dusa moja od tela bude rastavljala, tada me zastupi Vladicice, i bestelesnih neprijatelja namisli razori, i njihove celjusti slomi, da bih nesmetano prosao pored knezova tame koji obitavaju u vazduhu” (glas 2, jutrenje subote, stihire na stihovne).
Episkop Ignjatije navodi sedamnaest slicnih primera iz bogosluzbenih knjiga, ali ni taj spisak, naravno, nije konacan.
Najdublje izlaganje ucenja o vazdusnim mitarstvima medju ranim Ocima Crkve moze se naci u “Besedi o ishodu duse” svetoga Kirila Aleksandrijskog (umro 444), koja je uvek ukljucivana u slovensko izdanje Psaltira priredjenog za bogosluzbenu upotrebu.
Izmedju ostalog, sveti Kiril kaze u “Besedi” i ovo: “Kakav strah i trepet ceka tebe, o duso, u dan smrti! Videces uzasne, divlje, okrutne, nemilosrdne i bestidne demone gde kao crni Etiopljani stoje pred tobom. I sam njihov izgled gori je od svakog mucenja. Gledajuci ih, dusa se smete, uznemiri i uzbudi i gleda kako da sto pre utekne od demona i pribegne Andjelima Bozijim; ushodeci sa ovima kroz vazduh, dusa nailazi na mitarstva koja nadziru prolaz od zemlje ka Nebu, zadrzavajuci dusu i sprecavajuci njeno dalje uzlazenje. Na svakom mitarstvu se ispituje odredjeni greh; za svaki greh, za svaku strast postoje odredjeni carinici i istrazitelji”.
Mnogi drugi sveti Oci, pre i posle svetog Kirila govore o mitarstvima ili ih spominju. Navevsi mnoge od njih, ranije pomenuti istoricar crkvene dogmatike zakljucuje: “Takvo nadahnuto, svagda i svuda iznoseno ucenje o mitarstvima, a osobito medju uciteljima cetvrtoga veka, neosporno dokazuje da su njima to ucenje preneli ucitelji iz prethodnih vekova, i da je ono zasnovano na apostolskom predanju” (Mitropolit Makarije Moskovski, “Pravoslavno-dogmatsko bogoslovlje”, II tom, str. 535).
Ucenje o mitarstvima je ucenje Crkve. Nema nikakve sumnje (podvukao ep. Ignjatije) da je sveti apostol Pavle na njih mislio kada je rekao da hriscani vode rat protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Ovo ucenje nalazimo u najstarijem crkvenom predanju i u “crkvenim molitvama” (knj. III, str. 138).
Episkop Ignjatije citira mnoge Svete Oce koji uce o mitarstvima. Ovde cemo navesti tek neke od njih.
Sveti Atanasije Veliki, u svom cuvenom zitiju sv. Antonija Velikog, opisuje kako je jednom sv. Antonije “u deveti cas zapoceo molitvu pred obed, i odjednom, zahvacen duhom, bi uznet od Andjela na visinu. Demoni u vazduhu protivili su se njegovom ushodjenju: Andjeli su se prepirali s njima trazeci im da iznesu razloge protivljenja, posto sv. Antonije nije imao nikakvog greha.
Demoni su nastojali da izloze grehe koje je on ucinio od samog rodjenja, no andjeli zatvorise usta klevetnicima, rekavsi im da ne treba da uracunavaju njegova sagresenja od dana rodjenja, jer su ona vec izbrisana Hristovom blagodacu, nego neka iznesu ako imaju – one grehe koje je pocinio nakon sto je stupio u monastvo i posvetio se Bogu.
U svojim optuzbama demoni su izricali mnogo drskih lazi. Ali, posto su njihove klevete bile bez dokaza, Antoniju bese oslobodjen prolaz. Tada on dodje k sebi i vide da se nalazi na onom istom mestu gde je stao da se pomoli. Zaboravivsi na hranu, on citavu noc provede u placu i uzdisanju, razmisljajuci o tome kako je mnogo neprijatelja ljudskog roda, o borbi protiv tih legiona, o teskocama koje prate ulazak na Nebesa kroz vazdusno prostranstvo i o recima ap. Pavla, koji je rekao. “Nas rat nije protiv tela i krvi, nego protiv poglavarstava i vlasti u vazduhu” (Ef. 2, 2; 6, 12). Znajuci da vazdusne sile zele samo jedno – da nas lise slobodnog prolaza na Nebesa, da tome streme i da na tome usrdno i naporno rade, apostol Pavle upozorava: “zato uzmite sve oruzje Bozije da bi ste se mogli odupreti u zli dan” (Ef. 6, 13), “da se posrami protivnik, nemajuci nista lose reci protiv vas” (Tit. 2, 8) (str. 138-139).
Sveti Jovan Zlatoust, opisujuci smrtni cas, uci: “Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomagaci, mnostvo dobrih dela, veliko zastupnistvo andjela dok prolazimo kroz vazdusno prostranstvo. Ako nam je na putu za stranu zemlju ili grad potreban putovodja, koliko su nam potrebniji putovodje i pomagaci da nas provedu pored nevidljivih vlasti i sila koje gospodare u vazduhu, a koje se jos nazivaju i goniteljima, mitarima, poreznicima” (Beseda o trpljenju i blagodarenju i o tome da ne treba neutesno plakati za upokojenima, a koja se cita u Pravoslavnoj Crkvi u sedmu subotu po Pashi i pri sahrani upokojenog).
Sveti Makarije Veliki pise: “Kada cujes da se pod nebesima nalaze reke zmajeva, celjust lavova, sile tame i sazizuci oganj koji u svaki deo tela prodire, zar ne znas da ce oni, ako ne primis zalog Duha Svetog, uzeti dusu tvoju pri izlasku iz tela i spreciti tvoj uzlazak na Nebesa” (Beseda 16, gl. 13).
Sveti Isaija Zatvornik, jedan od autora “Dobrotoljublja” (IV vek) uci da hriscani treba “svakoga dana da imaju pred ocima smrt i da vode brigu o tome kakav ce biti njihov odlazak iz tela, i kako ce proci pored sila tame koje ce ih presresti u vazduhu” (Beseda 5, 22). Kada dusa napusti telo, pristupaju joj Andjeli da je prate; a sile tame je presrecu zeleci da je zadrze i ispituju je, ne bi li nasli u njoj nesto njihovo”. (Beseda 17).
A sveti Isihije, prezviter Jerusalimski, (V vek) uci: “Doci ce na nas cas smrti, naici ce i necemo ga moci izbeci. O, kada bi knez sveta i vazduha sto nas susrece nasao da su bezakonja nasa mala i nistavna, i ne mogao nas s pravom optuziti za njih! (Rec o trezvenosti, “Dobrotoljublje”, knj. II).
Sveti Grigorije Dvojeslov (+604) pise u svojim Besedama na Jevandjelje: “Trebalo bi duboko razmisljati o tome kako ce strasan za nas biti cas smrti, kakav zaborav predjanje srece, kakav strah i kakva bojazan od Sudije. Tada ce zli dusi istrazivati kakva su sve dela u dusi pokojnika; tada ce izneti pred nju grehe na koje su je oni – demoni – naveli, kako bi svoju saucesnicu odvukli u muciliste. Ali zasto mi pricamo samo o gresnoj dusi, kada oni dolaze i umirucim izabranima, trazeci i u takvima ono sto je njihovo (demonsko) ako su (kod ovih) imali kakvog uspeha. Medju ljudima je bio samo jedan Koji je bez bojazni, pre svog stradanja, rekao: “Necu vise mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema nista” (Jn. 14, 30) (Besede na Jevandjelje, 39, na Luku 19, 42-47; ep. Ignjatije III knj. str. 278).
Sveti Jefrem Sirijac (+373) ovako opisuje cas smrti i suda na mitarstvima: “Kada zastrasujuce cete dodju, kada bozanski otmicari narede dusi da napusti telo, kada nas oni na silu odvedu, a zatim nas privedu neizbeznom sudilistu, onda bedni covek, ugledavsi ih… pocne sav da drhti i cepti kao od zemljotresa… Bozanski otmicari, uzevsi dusu, ushode kroz vazduh, gde se nalaze staresine i knezovi – vladari sveta, koji pripadaju protivnickim silama. Oni su nasi tuzitelji, strasni carinici, zapisnicari, poreznici… Oni nas susrecu, opisuju i nabrajaju grehe i dugove svakog coveka – grehe mladosti i starosti, voljne i nevoljne, ucinjene delom, recju i pomislju. Veliki je tamo strah, veliko drhtanje bedne duse, neopisiva nevolja koju ona tada trpi od bezbrojnog mnostva neprijatelja sto je opkolise, koji je klevecu kako bi je sprecili da uzidje na Nebesa i naseli se u svetlosti zivih, da udje u zemlju zivota. No sveti Andjeli, uzevsi dusu, odvode je sa sobom (Sveti Jefrem Sirijac, t. III, str. 383-385).
I u bogosluzenju Pravoslavne crkve se na mnogo mesta spominju mitarstva. Tako u “Oktoihu”, delu svetoga Jovana Damaskina (VIII v.) citamo: “U cas koncine moje iz ruku demona izbavi me, Djevo, i od suda i prepirke, od strasnog ispitivanja i gorkih mitarstava kneza besovog (demonskog), izbavi me Bogomati, i vecne osude” (glas 4., petak, tropar 8., kanon na jutrenju).
Ili: “Kada se dusa moja od tela bude rastavljala, tada me zastupi Vladicice, i bestelesnih neprijatelja namisli razori, i njihove celjusti slomi, da bih nesmetano prosao pored knezova tame koji obitavaju u vazduhu” (glas 2, jutrenje subote, stihire na stihovne).
Episkop Ignjatije navodi sedamnaest slicnih primera iz bogosluzbenih knjiga, ali ni taj spisak, naravno, nije konacan.
Najdublje izlaganje ucenja o vazdusnim mitarstvima medju ranim Ocima Crkve moze se naci u “Besedi o ishodu duse” svetoga Kirila Aleksandrijskog (umro 444), koja je uvek ukljucivana u slovensko izdanje Psaltira priredjenog za bogosluzbenu upotrebu.
Izmedju ostalog, sveti Kiril kaze u “Besedi” i ovo: “Kakav strah i trepet ceka tebe, o duso, u dan smrti! Videces uzasne, divlje, okrutne, nemilosrdne i bestidne demone gde kao crni Etiopljani stoje pred tobom. I sam njihov izgled gori je od svakog mucenja. Gledajuci ih, dusa se smete, uznemiri i uzbudi i gleda kako da sto pre utekne od demona i pribegne Andjelima Bozijim; ushodeci sa ovima kroz vazduh, dusa nailazi na mitarstva koja nadziru prolaz od zemlje ka Nebu, zadrzavajuci dusu i sprecavajuci njeno dalje uzlazenje. Na svakom mitarstvu se ispituje odredjeni greh; za svaki greh, za svaku strast postoje odredjeni carinici i istrazitelji”.
Mnogi drugi sveti Oci, pre i posle svetog Kirila govore o mitarstvima ili ih spominju. Navevsi mnoge od njih, ranije pomenuti istoricar crkvene dogmatike zakljucuje: “Takvo nadahnuto, svagda i svuda iznoseno ucenje o mitarstvima, a osobito medju uciteljima cetvrtoga veka, neosporno dokazuje da su njima to ucenje preneli ucitelji iz prethodnih vekova, i da je ono zasnovano na apostolskom predanju” (Mitropolit Makarije Moskovski, “Pravoslavno-dogmatsko bogoslovlje”, II tom, str. 535).
Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.411
Ucenje episkopa Teofana Zatvornika o vazdusnim mitarstvima
Episkop Ignjatije (Brjancaninov) je bio glavni zastitnik pravoslavnog ucenja o vazdusnim mitarstvima u Rusiji u 19. veku, kada su neverujuci i modernisti vec poceli da ismevaju to ucenje, no i episkop Teofan Zatvornik bio je isto tako odlucan branitelj ovog ucenja koje je on smatrao sastavnim delom pravoslavnog ucenja o nevidljivom ratu ili duhovnoj borbi protiv demona. Ovde navodimo jednu njegovu besedu o mitarstvima uzetu iz tumacenja osamdesetog stiha 118. psalma: Neka srce moje bude savrseno u naredbama Tvojim, da se ne postidim’. Prorok ne kazuje kako i gde da “se ne postidi”. Najblizi slucaj “nepostidnosti” zbiva se u vreme kada zapocinje unutrasnja borba…
Drugi momenat nepostidjenja jeste vreme smrti i prolazak kroz mitarstva. Ma kako se nasim besmislenom cinila ideja o mitarstvima, ipak ce i one morati da prodju kroz njih.
Sta traze ti mitari od onih koji tuda prolaze? Traze ne bi li kod ljudi pronasli nesto svoje. A sta je to?
To su strasti. Zato, kod onoga cije je srce cisto, i tudje strastima, oni ne mogu naci nista za sta bi se zakacili; stavise, suprotne osobine ce za njih biti kao udarac groma. Na ovo je neko, od onih visoko-obrazovanih, izrekao ovakvu misao – mitarstva se predstavljaju kao nesto strasno, ali, sasvim je moguce da demoni umesto necega strasnog pokazu nesto sto ce obmanuti coveka. Oni mogu pokazati dusi nesto sto ce je obmanuti, zavesti, prema svakoj vrsti strasti na koju dusa nailazi. Ako su za vreme zivota na zemlji izgnane strasti iz srca i u njemu umesto njih zasadjene suprotne dobrodetelji, onda, ma kakva obmana da se ukaze, dusa, nemajuci nikakvu simpatiju prema njoj, prolazi pored nje sa gnusanjem. A kada srce nije ocisceno, onda kakvoj je strasti ono najvise sklono, tome ce se i dusa tamo prikloniti. A demoni ce je smatrati za druga i onda ce vec znati kuda s njom.
Znaci, malo je verovatno da se dusa u kojoj jos postoji sklonost ka ma kakvoj strasti nece postideti na mitarstvima. Posramljenje je ovde u tome sto se dusa sama baca u pakao. No krajnje posramljenje je na Strasnom sudu, pred licem svevideceg Sudije (“Stoosamnaesti psalam”, tumacenje ep. Teofana, Moskva, 1891. g.).
Episkop Ignjatije (Brjancaninov) je bio glavni zastitnik pravoslavnog ucenja o vazdusnim mitarstvima u Rusiji u 19. veku, kada su neverujuci i modernisti vec poceli da ismevaju to ucenje, no i episkop Teofan Zatvornik bio je isto tako odlucan branitelj ovog ucenja koje je on smatrao sastavnim delom pravoslavnog ucenja o nevidljivom ratu ili duhovnoj borbi protiv demona. Ovde navodimo jednu njegovu besedu o mitarstvima uzetu iz tumacenja osamdesetog stiha 118. psalma: Neka srce moje bude savrseno u naredbama Tvojim, da se ne postidim’. Prorok ne kazuje kako i gde da “se ne postidi”. Najblizi slucaj “nepostidnosti” zbiva se u vreme kada zapocinje unutrasnja borba…
Drugi momenat nepostidjenja jeste vreme smrti i prolazak kroz mitarstva. Ma kako se nasim besmislenom cinila ideja o mitarstvima, ipak ce i one morati da prodju kroz njih.
Sta traze ti mitari od onih koji tuda prolaze? Traze ne bi li kod ljudi pronasli nesto svoje. A sta je to?
To su strasti. Zato, kod onoga cije je srce cisto, i tudje strastima, oni ne mogu naci nista za sta bi se zakacili; stavise, suprotne osobine ce za njih biti kao udarac groma. Na ovo je neko, od onih visoko-obrazovanih, izrekao ovakvu misao – mitarstva se predstavljaju kao nesto strasno, ali, sasvim je moguce da demoni umesto necega strasnog pokazu nesto sto ce obmanuti coveka. Oni mogu pokazati dusi nesto sto ce je obmanuti, zavesti, prema svakoj vrsti strasti na koju dusa nailazi. Ako su za vreme zivota na zemlji izgnane strasti iz srca i u njemu umesto njih zasadjene suprotne dobrodetelji, onda, ma kakva obmana da se ukaze, dusa, nemajuci nikakvu simpatiju prema njoj, prolazi pored nje sa gnusanjem. A kada srce nije ocisceno, onda kakvoj je strasti ono najvise sklono, tome ce se i dusa tamo prikloniti. A demoni ce je smatrati za druga i onda ce vec znati kuda s njom.
Znaci, malo je verovatno da se dusa u kojoj jos postoji sklonost ka ma kakvoj strasti nece postideti na mitarstvima. Posramljenje je ovde u tome sto se dusa sama baca u pakao. No krajnje posramljenje je na Strasnom sudu, pred licem svevideceg Sudije (“Stoosamnaesti psalam”, tumacenje ep. Teofana, Moskva, 1891. g.).
A inače si nam ti izvor istine...
Kerkyra
Legenda
- Poruka
- 55.310
louiskrstic
Domaćin
- Poruka
- 3.209
Da li je to Tihi rekao da voli tvog sina a ti eto voliš Tihog pa sada ne znaš šta da radiš u toj zakomplikovanoj situaciji ili je to Bog rekao tebi na uvo da voli tvog sina i ti baš zbog toga voliš Boga?
Ako može pojašnjenje?
P
Pojela maca
Gost
Nije rec. o tihiju i mom sinu nego o bogu biblijskom.Ko ce uci u raj po bibliji.Ko nosi hrista njegovog sina u sebi.Znaci taj koji nosi lik hrista u sebi i voli hrista.I njega voli bog.A drugi koji ga se odricu sic.Po biblijskom bogu tako teku stvari.
