Izgleda da su sasvim solidno znali pisali svojim nelatinskim jezikom. Kako samo za srpski trebaju prevoditelja?
Škrti gospari da se tako razbacuju dukatima.
Vetranović zahvaljuje svom partneru Hektoroviću i raspituje se o njegovu zdravlju:
Vim svaki hip i čas da želi tva ljubav
od mene čuti glas, jesam li živ i zdrav.
Znaj, da sam zdrav i živ i vesel zadosti,
Nu sam bil boležljiv i slabe jakosti,
ove dni minute trudan sam velmi bil
i tuge priljute s nemoći provodil,
jer boles taj ne da i velik nepokoj,
odgovor da se da pri toga milosti tvoj.
(...)
Nu me Bog nije zabil, ki mi tuj nemoć sada da,
nego me je ozdravil, i zdrav sam ja.
I potom ozdravih i Bog me podviže,
najpreče pripravih da ti se odpiše.
U poslanicama svojim prijateljima, koje su datirane 40-ih godina 16. st., Hektorović piše o tjelesnim tegobama koje mu je nanijela guta (giht), bolest koja mu je oduzimala sposobnost kretanja i želju za pisanjem. Tako u poslanici datiranoj 16. prosinca 1541. Hektorović odgovara Nalješkoviću:
Ja ne vim, tko bi znal nevoljno me stanje,
bi li igdar mene zval pjesni na spijevanje.
(...)
Za me nisu pjesni, sijeda je sva brada,
na toj me ne stisni već nitkor do sada.
Za tim je ne mal stog nemoći na meni,
u bedri je ulog, a bok bez bolje ni,
nego bol pohađa, malo ih pustujuć,
ka slatka dohađa ja malo lastujuć.
Plodi se po meni, i ruke se hita,
toj ti nam duzi dni donosi i lita
Prijateljeva bolest ostavila je jak dojam na Nalješkovića.
