Srpsko ime u Dubrovniku

[Q. in perpetuum hibernum]

Evo, Orione, pričali smo nedavno i ti si rekao da ću sigurno naći isto tako pojedine spomene srpskoga imena u Dubrovniku, a ja ti govorio da ne znam niti jedan od prije XIX. stoljeća.

Malom sam onako tražukcao, i ispostavilo se da ima po nešto. U suštini to se uglavnom odnosilo na dubrovačke pisare

1. ovo je najstariji spomen srpski u Dubrovniku, i starijega nema. 1364. godine spominje se dubrovački pisar "Niko Bijelić, dijak srpski"

2. 1409. godine: ne može se baš precizno reći na što se odnosi, spominju se "Latini i Srblji", ali jednostavno je višesmisleno (može se odnositi na same Srbijance, jer se tu negdje spominje i Srbija, a Latini na Dubrovčane)

3. "srpski pisar" Nikša Zvjezdić 1447. godine

4. 1550. godine dubrovački pisar (neimenovani) zapisuje da piše "srpskim jezikom"

5. 1564. godine, dubrovački Senat potvrđuje jednu osobu za pisara za pisma "na srpskom jeziku"

5. 1591. Isusovac dubrovčanin Marin Temperica "vrlo dobro zna srpski jezik" po Anđeli Roćo u Vatikanu

6. 1605. godine: a) Jakov Lukarević piše o "pjesnicima srpskim" (?)
b) ovo mi je samo malo smiješno, Lukarević piše da je car Stjepan Dušan umro "18. decembra, koji Srbi nazivaju prosjenac" lol

7. 1638. godine piše na jednom oglasu da se on proglašava "na srpskom jeziku, da ga svatko može bolje razumjeti".

Ima još 4 spomena, sveukupno prilično nerelevantna. Jedan ruski knez piše 1648. godine što nikada nije bio u Dubrovniku "gradu Dubrovniku u srpskoj zemlji", što opet može značiti svašta jer zaista je bio "u srpskoj zemlji". 1711. godine dubrovački filolog i arheolog Anselmo Bandurije objavljuje svoj rad (ali on je već prvi od onih Srbokatolika), a ostala dva su nerelevantna jer dolaze od Srba koji imaju pretensije na Dubrovnik. Prvo je bilo 1767. godine, u kojem vladika Sava Petrović-Njegoš hvali sve Dubrovčane kako je njemu i njegovom narodu jako drago što su Dubrovčani držali i sačuvali njegov srpski jezik, i 1775. godine što piše Dubrovačkom knezu i senatu kako je sve srpsko gospodstvo i sva srpska slava propala i nestala, pa kako su Dubrovčani jedini cvijet u srpskoj zemlji.

 

[Keća Pontin]

Ajde ne izmišljaj, nego postavi originale, kao što ja uvijek radim. Tvoji bezvrijedni navodi petparčki, izmišljeni.
Đe ti je onaj izvor u kojem si pokazao da se u Veneciji u 16. vijeku govorio engleski?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Bi2, zaboravila si i ovde.

 

[John McClane]

Koliko ja znam Srba u Dubrovniku ( mislim na veće naseobine ) nije bilo pre XIX veka...

 

[Orion ST]

Pozdrav Slavene! Ne radi mi net zadnjih dana, zato nisam dolazio. Virusi, šta ćeš. tkacio: Baš provjeravam sustav, da vidim kako sve funkcionira. Zasad ok. Javim ti se s komentarom.

 

[John McClane]

Mene isto zeza komp. Orione, skini avg s neta... probaj ja sam uspeo snjime da odbacim od sebe trojanca...

 

[Orion ST]

Evo, Orione, pričali smo nedavno i ti si rekao da ću sigurno naći isto tako pojedine spomene srpskoga imena u Dubrovniku, a ja ti govorio da ne znam niti jedan od prije XIX. stoljeća.

Malom sam onako tražukcao, i ispostavilo se da ima po nešto. U suštini to se uglavnom odnosilo na dubrovačke pisare

1. ovo je najstariji spomen srpski u Dubrovniku, i starijega nema. 1364. godine spominje se dubrovački pisar "Niko Bijelić, dijak srpski"

2. 1409. godine: ne može se baš precizno reći na što se odnosi, spominju se "Latini i Srblji", ali jednostavno je višesmisleno (može se odnositi na same Srbijance, jer se tu negdje spominje i Srbija, a Latini na Dubrovčane)

3. "srpski pisar" Nikša Zvjezdić 1447. godine

4. 1550. godine dubrovački pisar (neimenovani) zapisuje da piše "srpskim jezikom"

5. 1564. godine, dubrovački Senat potvrđuje jednu osobu za pisara za pisma "na srpskom jeziku"

6. 1591. Isusovac dubrovčanin Marin Temperica "vrlo dobro zna srpski jezik" po Anđeli Roćo u Vatikanu

7. 1605. godine: a) Jakov Lukarević piše o "pjesnicima srpskim" (?)
b) ovo mi je samo malo smiješno, Lukarević piše da je car Stjepan Dušan umro "18. decembra, koji Srbi nazivaju prosjenac" lol

8. 1638. godine piše na jednom oglasu da se on proglašava "na srpskom jeziku, da ga svatko može bolje razumjeti".

Ima još 4 spomena, sveukupno prilično nerelevantna. Jedan ruski knez piše 1648. godine što nikada nije bio u Dubrovniku "gradu Dubrovniku u srpskoj zemlji", što opet može značiti svašta jer zaista je bio "u srpskoj zemlji". 1711. godine dubrovački filolog i arheolog Anselmo Bandurije objavljuje svoj rad (ali on je već prvi od onih Srbokatolika), a ostala dva su nerelevantna jer dolaze od Srba koji imaju pretensije na Dubrovnik. Prvo je bilo 1767. godine, u kojem vladika Sava Petrović-Njegoš hvali sve Dubrovčane kako je njemu i njegovom narodu jako drago što su Dubrovčani držali i sačuvali njegov srpski jezik, i 1775. godine što piše Dubrovačkom knezu i senatu kako je sve srpsko gospodstvo i sva srpska slava propala i nestala, pa kako su Dubrovčani jedini cvijet u srpskoj zemlji.

Naravno da se "srpsko ime" u Dubrovniku "uglavnom odnosilo na dubrovačke pisare" kada su oni prevodili dokumente sa srpskog jezika (čitaj: pisma, lingua serviana = čirilica) i na srpski jezik. Dakle, sve što si naveo, a da se tiče dubrovačkih pisara, znači samo to da su Dubrovčani imali, što je razumljivo, razvijenu trgovačko-političku korespodenciju sa srpskim dvorom. Ta se korespodencija odvijala čirilicom (srpskim pismom, koje se tako često spominje u izvorima) i to je to. To nije nikakav dokaz o srpskoj prisutnosti u Dubrovniku. Ovo se može primjeniti na točke 1, 3, 4, 5 i 6, a donekle i 8.

Ovdje iznova kopiram dio teksta iz topica o Vlasima, o spomenu hrvatskog imena i jezika u Dubrovniku kako bi sve bilo na jednom mjestu.

1. Biskup Ivan Stojković (XV.st.) na jednom mjestu (nisam pribavio o čemu se točno radi, mogu sutra pogledati, ako je potrebno) izrijekom kaže: "Rodom sam iz Dubrovnika koji je u Hrvatskoj".

2. Hodočasnik Konrad von Grunenberg 1486. kaže za Dubrovnik da je "najvažniji kraljevski grad u Kraljevstvu Hrvatske".

3. Sir Richard Guylforde 1506. navodi da se Dubrovnik "nalazi u zemlji Sclavoniji ili Dalmaciji, koja je pokrajina Kraljevine Hrvatske".

4. Arnold von Harss 1497. kaže da "Dubrovnik leži u Hrvatskom kraljevstvu".

5. Mavro Vetranović, Nikola Nalješković, Dinko Zlatarić i Korčulnin Vidali pišu o hrvatskom jeziku kao svom.

6. Dinko Zlatarić 1597. prevodi grčku tragediju pod naslovom "Elektra iz veće tuđijeh u hrvatski izložena".

7. Vladislav Menčetić piše 1665. hvalospjev hrvatskom banu Petru Zrinskome u kojem ga poziva da osvoji Carigrad i zavlada njime kao ban.

Bosanski ban Matej Ninoslav (XIII.st.) razlikuje Srbe i Dubrovčane. Nadalje, Srbi u Dalmaciji se do XIX. st. ne nazivaju Srbima, već hrišćanima (tako zovu sami sebe), što znači da nema govora onekoj nacionalnoj samosvijesti Srba u Dalmaciji do XIX. stoljeća. Također, nema spomena, do XIX. st., da se ikoji katolici u Dalmaciji nazivaju Srbima. Sam Vuk Karadžić (1834.) ne spominje Srbe katolike.

 

[Orion ST]

Mene isto zeza komp. Orione, skini avg s neta... probaj ja sam uspeo snjime da odbacim od sebe trojanca...

Na kraju sam morao izbrisati C drive i ponovno instalirati sustav. tkacio: Srećom, sad je sve ok.

 

[Србенда100%]

Koliko ja znam Srba u Dubrovniku ( mislim na veće naseobine ) nije bilo pre XIX veka...

Е, па, учи историју. Дубровник је био српски град до 2. св. рата.

 

[Bogart]

Nadalje, Srbi u Dalmaciji se do XIX. st. ne nazivaju Srbima, već hrišćanima (tako zovu sami sebe), što znači da nema govora onekoj nacionalnoj samosvijesti Srba u Dalmaciji do XIX. stoljeća.

Ово мислим да никако не стоји, а контра примера има засигурно много. Као први који ми напамет пада под руку Доситеј Обрадовић који је међу Србима у Далмацији (у околини Книна) провео неколико година још средином 18. века, и о њима говори као о Србима који себе зову Србима. Такође, опет понављам пример народне јуначке епике, која је српска национална, а која је у својој финалној форми (и) у овим крајевима записивана већ у првој половини 19. века, у време када, наводно, никаква српска национална свест није постојала.

Истина је, Срби су себе називали 'ришћанима, али само у односу на "Латине" који су опет себе звали "кршћанима". То је био један ниво самоидентификације међу људима са којима су делили исти језик и обичаје, и само у односу на њих, а не у, рецимо, односу на Италијане, Немце или Турке.

 

[Orion ST]

Е, па, учи историју. Дубровник је био српски град до 2. св. рата.

Di to nađe? Daj reci ti meni, koji su preduvjeti da se neki grad, u ovom slučaju Dubrovnik, nazove srpskim. Koje kriterije treba zadovoljit? :???:

 

[Orion ST]

Ово мислим да никако не стоји, а контра примера има засигурно много. Као први који ми напамет пада под руку Доситеј Обрадовић који је међу Србима у Далмацији (у околини Книна) провео неколико година још средином 18. века, и о њима говори као о Србима који себе зову Србима. Такође, опет понављам пример народне јуначке епике, која је српска национална, а која је у својој финалној форми (и) у овим крајевима записивана већ у првој половини 19. века, у време када, наводно, никаква српска национална свест није постојала.

Истина је, Срби су себе називали 'ришћанима, али само у односу на "Латине" који су опет себе звали "кршћанима". То је био један ниво самоидентификације међу људима са којима су делили исти језик и обичаје, и само у односу на њих, а не у, рецимо, односу на Италијане, Немце или Турке.

Ne znam, moram detaljnije provjeriti, ali ne isključujem mogućnost selektivnog protonacionalnog identificiranja prije XIX. st., osobito u krajevima gdje su bili okruženi hrvatskom većinom. Uostalom narodna imena "Hrvati" i "Srbi" nisu novotvorina nacionalne ere XIX. stoljeća.

 

[Koča]

vrlo zanimljiva i bitna tema...posto su Dubrovački pisci, oduvek Srbi, katoličke veroispovesti, danas ''Hrvati''...

@Orion

Sta mislis da si dokazao tim citatima....i kada se uopste prvi put spominje ''hrvatski'' jezik...

Cuo si za Matiju Reljkovica, danas poznat kao hrvatski pisac...

Evo sta kaze Reljkovic u svom delu Satira:

Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.
Naši stari jesu knjigu znali,
serbski štili, a serbski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.


Ignjat Đurđević (Dubrovnik, veljača 1675. - Dubrovnik, 21. siječnja 1737), hrvatski barokni pjesnik i prevoditelj, povjesničar, astronom. To kaze danas hr wikipedia

Ignjat Djurdjevic-Giorgi (1675-1737) u pesmi « Popijevka vise smrti Marka Kraljevica” :

“Dobitje se snagom sreta
Slave je stavnoj u odluci
Er junactvo srpskijeh ceta
Nije u nogah, negli u ruci …
Kad vidjese Turci kleti
Spravne srpske vojnicare
Ne mogose odoljeti
Srcu ognjenom da ne udare …“

za sad ovoliko, zurim...al sto se tice citata, toga bar ima na pretek...

 

[Koča]

"U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini", pisao je hrvatski istoričar Natko Nodilo


hrvatska wikipedia

Natko Nodilo (Split, 31. kolovoza 1834. - Zagreb, 21. svibnja 1912.), hrvatski političar, povjesničar i publicist

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nadalje, Srbi u Dalmaciji se do XIX. st. ne nazivaju Srbima, već hrišćanima (tako zovu sami sebe), što znači da nema govora onekoj nacionalnoj samosvijesti Srba u Dalmaciji do XIX. stoljeća. Također, nema spomena, do XIX. st., da se ikoji katolici u Dalmaciji nazivaju Srbima. Sam Vuk Karadžić (1834.) ne spominje Srbe katolike.

Lijepo si sve rako Orione, kao i uvijek, ali konkretno ovo nije baš potpuno točno. Naime, najstariji spomen Srba u Dalmaciji je ujedno i onaj općenito prvi, iz 822. godine, ali to je rimska provincija Dalmacija, a ja koliko sam shvatio ti govoriš o modernoj Dalmaciji...tako da ću preskočiti i zaključke Splitskog koncila iz 924. godine. Mogao bih isto preskočiti i DAI cara Konstantina Porfirogenita iz 948.-952. godine, ali konkretno eto da navedem Konavljane, koje on upisuje pod Srbe.

Imamo iz 1334. godine, po izvještajima cara Stefana Dušana iz dinastije Nemanjića, da u gradu Stonu žive pravoslavni Srbi (ali dobro, to je prvenstveno religijski uticaj), moleći da srpski pop ostane u Stonu u Dubrovačkoj republici, kako je dogovoreno.

Što se tiče konkretnog dalmatinskog primorja, knez H. Frankopan 1436. godine na Klisu zapisuje o tamošnjim "Srbima" koji zajedno sa novodopridošlim "Vlasima" žive pored "Hrvata".

1579. godine bila je rimokatolički crkveni sabor u Zadru, na kojem je i odlučeno da treba i srpsko sveštenstvo pozvati i podučiti ih: "Biskupi će pozvati k sebi srpske prezvitere" (Presbyteros Servianos ad se evocabunt Episcopi)

vrlo zanimljiva i bitna tema...posto su Dubrovački pisci, oduvek Srbi, katoličke veroispovesti, danas ''Hrvati''...

@Orion

Sta mislis da si dokazao tim citatima....i kada se uopste prvi put spominje ''hrvatski'' jezik...

Cuo si za Matiju Reljkovica, danas poznat kao hrvatski pisac...

Evo sta kaze Reljkovic u svom delu Satira:

Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.
Naši stari jesu knjigu znali,
serbski štili, a serbski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.


Ignjat Đurđević (Dubrovnik, veljača 1675. - Dubrovnik, 21. siječnja 1737), hrvatski barokni pjesnik i prevoditelj, povjesničar, astronom. To kaze danas hr wikipedia

Ignjat Djurdjevic-Giorgi (1675-1737) u pesmi « Popijevka vise smrti Marka Kraljevica” :

“Dobitje se snagom sreta
Slave je stavnoj u odluci
Er junactvo srpskijeh ceta
Nije u nogah, negli u ruci …
Kad vidjese Turci kleti
Spravne srpske vojnicare
Ne mogose odoljeti
Srcu ognjenom da ne udare …“

za sad ovoliko, zurim...al sto se tice citata, toga bar ima na pretek...

Koča, Matija Antun Reljković je Slavonac, tako da je ovo u potpunosti nevezano sa temom. Što se tiče ovog drugog...i? Slavi Srbe. Već sam naglasio da su Dubrovčani neopisivo mnogo više puta slavili Srbe, nego Hrvate.

 

[Bogart]

Дубровник је био прича за себе. У његовој самоидентификацији и оној његових грађана, преовлађују термини "нашки", "дубровачки", "илирски" и "словински". Постоје спорадични помени и српског и хрватског имена. Ове друге је лепо приказао Орион, а о српскима је писао највише Лазо М. Костић. Да су се Дубровчани у 19. и 20. веку определили за српство уместо за хрватство, могло би се причати о некој "несумњивој" српској прошлости Дубровника. Овако нам остаје да дубровачку прошлост, као једног ентитета који није био ни експлицитно српски ни експлицитно хрватски, због културне сродности и језичке истоветности, сматрамо и делом своје културе... али ипак не њеним искључивим делом. Ипак се данашње схватање српства и хрватства разликује чак и од оног у 19. веку, а камоли од оног у ранијим периодима.

 

[zloTVORka]

Naravno da je bio prica za sebe.

 

[Orion ST]

vrlo zanimljiva i bitna tema...posto su Dubrovački pisci, oduvek Srbi, katoličke veroispovesti, danas ''Hrvati''...

@Orion

Sta mislis da si dokazao tim citatima....i kada se uopste prvi put spominje ''hrvatski'' jezik...

Cuo si za Matiju Reljkovica, danas poznat kao hrvatski pisac...

Evo sta kaze Reljkovic u svom delu Satira:

Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.
Naši stari jesu knjigu znali,
serbski štili, a serbski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.


Ignjat Đurđević (Dubrovnik, veljača 1675. - Dubrovnik, 21. siječnja 1737), hrvatski barokni pjesnik i prevoditelj, povjesničar, astronom. To kaze danas hr wikipedia

Ignjat Djurdjevic-Giorgi (1675-1737) u pesmi « Popijevka vise smrti Marka Kraljevica” :

“Dobitje se snagom sreta
Slave je stavnoj u odluci
Er junactvo srpskijeh ceta
Nije u nogah, negli u ruci …
Kad vidjese Turci kleti
Spravne srpske vojnicare
Ne mogose odoljeti
Srcu ognjenom da ne udare …“

za sad ovoliko, zurim...al sto se tice citata, toga bar ima na pretek...

Glupo mi je govorit o hrvatstvu/srpstvu dubrovačkih književnika, kada su se većinom izjašnjavali kao Slovinci. Nacionalizam se u Dubrovniku, kao i drugdje pojavljuje tek od polovine XIX. stoljeća i tada se stanovništvo počinje nacionalno izjašnjavati, služeći se raznoraznim obrascima identifikacije s ovima ili onima. Međutim, jednako kako ti iznosiš pjesme o spomenu srpskog imena i jezika kod dubrovačkih i drugih pjesnika, tako isto i ja mogu pronaći niz kontra-citata. Btw, Reljković govori o čirilici, a ne o svom nacionalnom osjećaju, dok uopće ne znam što želiš dokazati citatima Ignjata Đurđevića. Pa ako pjeva o Kraljeviću Marku, naravno da pjeva o Srbima, ta neće valjda o Mađarima? Epovi o Kraljeviću Marku ušli su, preko srpske književnosti i u hrvatsku književnost. O njemu se pjevalo i u krajevima gdje nije živio nijedan Srbin.
Primjere ću pokušat pronaći i postaviti na ovaj topic-, zasada imam samo nekoliko citata.
Junije (Džono) Palmotić (Dubrovnik, 1606. - 1657.) - "Pavlimir":

"Rasti, rasti, o slobodni
Dubrovniče, rasti veće;
rasti, nebu grade ugodni,
na velike česti i sreće.
Hvar, Šibenik, Zadar ravni,
Kotor, Trogijer, Spljet hrabreni,
Dalmatinskijeh svijeh gradova
svijetla kruna ti ćeš biti,
adrijanska sva voda ova
dvorit će te i častiti..."

Mislim da je iz teksta pjesme jasno kamo Dubrovnik gravitira i s kojom se zemljom identificira. Palmotić gleda na Zapad, prema ostaloj Dalmaciji, a ne prema Srbiji.

Vladislav Menčetić (Dubrovnik, 1600. - 1666.) u pjesmi "Trublje Slovinske":

"...Zamnije u slavi svaka strana,
njih došasja srećno u vrime,
od Zrinskoga dočim bana
ču se glasit slavno ime...
...Bane Petre prihrabreni,
u komu se združa ujedno
u velikoj dici i scijeni
pamet znana, srce vrijedno, ...
...Od ropstva bi davno u valih
potonula Italija,
o hrvatskijeh da se žalih
more otmansko ne razbija...
...Tva svijes znana tebe uzvisi
vrh svijeh časti svijeta ovoga,
o tvom svjetu diha i visi
narod puka hrvatskoga".


Mislim da Vladislav Menčetić nije imao dvojbe o tome gdje živi. Ovdje se vidi na kojim "žalima" počiva grad Dubrovnik.

Dinko Zlatarić (Dubrovnik, o. 1555. - 1613.) preveo je grčku dramu "Elektru" na hrvatski jezik. Točan naziv knjige glasi: "Elektra, tragedija, Ljubmir, pripovijes pastirska, i Ljubav i smrt Pirama i Tizbe, iz veće tuđijeh jezika u hrvacki izložene".

Toliko trenutno.

 

[Orion ST]

Дубровник је био прича за себе. У његовој самоидентификацији и оној његових грађана, преовлађују термини "нашки", "дубровачки", "илирски" и "словински". Постоје спорадични помени и српског и хрватског имена. Ове друге је лепо приказао Орион, а о српскима је писао највише Лазо М. Костић. Да су се Дубровчани у 19. и 20. веку определили за српство уместо за хрватство, могло би се причати о некој "несумњивој" српској прошлости Дубровника. Овако нам остаје да дубровачку прошлост, као једног ентитета који није био ни експлицитно српски ни експлицитно хрватски, због културне сродности и језичке истоветности, сматрамо и делом своје културе... али ипак не њеним искључивим делом. Ипак се данашње схватање српства и хрватства разликује чак и од оног у 19. веку, а камоли од оног у ранијим периодима.

Slažem se, osobito s prvim dijelom. Što se tiče drugog, s istog stajališta sličnosti kulture i jezika (čak i vjere!), i Hrvati smatraju dubrovačku prošlost i kulturu dijelom svoje.

 

[Bogart]

Što se tiče drugog, s istog stajališta sličnosti kulture i jezika (čak i vjere!), i Hrvati smatraju dubrovačku prošlost i kulturu dijelom svoje.

Да, управо то и кажем. Чак и тим пре него Срби, јер су потомци тих Дубровчана данас хрватски грађани, а сам Дубровник на хрватској државној територији. О њиховом националном изјашњавању и ставу према модерним српско-хрватским односима да и не говорим.

 

[Koča]

@Orion

brate vec vidim da izvrces stvari...Ono sto Reljkovic jasno kaze je ''Naši stari jesu knjigu znali, serbski štili, a serbski pisali''

Da li znas da je u vreme ustaske vladavine. na originalu ovih Reljkovicevih stihova neko prepravio N u V, kako bi tekst glasio ''Vasi stari...Ali cak ni time se ne gubi smisao...pa bilo bi interesantno razmotriti odakle potreba da se nesto tako uradi...

sto se tice Ignjata Djurdjevica, zanimljivo da jedan ''hrvatski'' pisac pored tako ''velike i slavne'' hrvatske istorije sa s vim onim mitskim vladarima pise o Kraljevic Marku i srpskom junastvu...

Natko Nodilo?

@bogart

to sto su danasnji potomci tih Dubrovcana, kao i svih Srba katolicke veroispovesti na prostorima danasnje Hr, danas ''Hrvati'', sto se mene tice ne menja cinjenicu ko su zapravo...Nisu li i Srbi koji su prosli ustaski program ''Jedan deo Srba pobiti, drugi pokatoliciti, treci proterati'' danas ti isti ''Hrvati''

brate i od mene ovoliko trenutno...

 

[Bogart]

Кочо:

За разлику од католичких сељака по Босни, Херцеговини и далматинским брдима о којима само можемо да нагађамо како су себе видели, Дубровчани су кроз све те векове били писмени и писали су и о себи, и о свом језику, и о свом идентитету и о свом имену. А тако се и зову: "наши", "Дубровчани", "Илири", "Словинци". Нису попут Срба у Војводству, кад би писали на страним језицима говорили "Илири", а на српском "Срби". Језик Дубровника је истоветан језику Срба, и Дубровчани су на том језику писали, а опет се српске самореференце Дубровника пре 19. века могу набројати на прсте. А илирских, словинских и дубровачких има на хиљаде. Истина, сматрали су Србе истим народом, али то име нису користили за себе. Уосталом, и многи декларисани Хрвати 19. и 20. века су Србе сматрали истим народом са Хрватима, тако да то само по себи не говори много о народу у целини.

 

[Koča]

Кочо:

За разлику од католичких сељака по Босни, Херцеговини и далматинским брдима о којима само можемо да нагађамо како су себе видели, Дубровчани су кроз све те векове били писмени и писали су и о себи, и о свом језику, и о свом идентитету и о свом имену. А тако се и зову: "наши", "Дубровчани", "Илири", "Словинци". Нису попут Срба у Војводству, кад би писали на страним језицима говорили "Илири", а на српском "Срби". Језик Дубровника је истоветан језику Срба, и Дубровчани су на том језику писали, а опет се српске самореференце Дубровника пре 19. века могу набројати на прсте. А илирских, словинских и дубровачких има на хиљаде. Истина, сматрали су Србе истим народом, али то име нису користили за себе. Уосталом, и многи декларисани Хрвати 19. и 20. века су Србе сматрали истим народом са Хрватима, тако да то само по себи не говори много о народу у целини.

U tome i jeste stvar, sto se taj jezik nazivao ilirskim, slavinskim, naskim, srpskim ali nikad hrvatskim...

Nije sporno da su Dubrovcani govorili i pisali srpskim jezikom...sebe smatrali Srbima, a to sto su bili katolicke veroispovesti samo je posluzilo da se vremenom objedine u hrvatstvo, sto je nebuloza....ili su svi katolci na kugli zemaljskoj Hrvati...hehehe

Lujo Vojnović, brata pesnika Ive Vojnovića, u srpskom listu "Dubrovnik" (1897, u broju 35)

"Srbe preko Drine! I ta se lozinka slijepo sluša i slušaće se do onog usudnog dana koji mora da dođe, kad će jedan veliki katakli-zam oboriti sve te umjetne ograde, ili... ili, jaoh, porušiti i posljednje bedeme narodne srpske zgrade i tada će - Hrvati biti zadovoljni!


O jeziku jasno govori i Natko Nodilo, koga je Orion preskocio...Jedan od retkih hr istoricara koji je pisao objektivno i drzao se pouzdanih izvora, a nije padao ni pod ciji uticaj...

inace zainteresovao sam se za ovu temu, verujem da znas mnogo vise od mene ali iznecu ono sa cime sam ja upoznat...

 

[Кроација]

hahahahahahahahhaha....nisam bio dugo na forumu al vidim da neki klovnovi jos nisu zavrsili svoju tacku...

ti si iz Hrvatske, jel tako koca?zato i imas te kompleksenacionalnog identiteta.tvoji preci su sedo 1918 mahom izjasnjavali kao
Hrvati,pravoslavne vire.
tek dolazkomkraljevine yugoslavije karadjordjevici SVE pravoslavce izmedju Triglava i Djevdjelije stavljaju pod skute SPC-e.i tako mic po mic tvoji preci,neki miks Hrvata i Vlaha postaju "Srbi".

 

[Koča]

hahahaha..ti si svakako bolesna osoba....

...nemam nameru da ulazim sa tobom u bilo kakvu pricu, jer znas kako kazu ''Ne isplati se svadjati s budalama. Prvo te spuste na svoj nivo pa te onda dotuku iskustvom!''

ucini svima uslugu i sledeci put obrati paznju kad treba da uzmes plave, a kad crvene pilule...i ne pravi sprdnju od jos jedne teme....