Ratovima 90-ih,je napravljen mit o "losim Srbima".Secam se ,demokratske ,zapadne stampe,iz tog vremena,da su Srbi pobili 50 hiljada nevinih u Srebrenici, dece i zene.
To je bilo Klintonu i & potrebno da bombarduju "tvrdoglave Srbe".
Prosle godine,ortak Orica,objavio knjigu,gde takodje negira bilo kakav genocid ud strane Srba.Stavise,opisuje njihovo zverinjanje ,orgijanje,sadizam nad srbskim civilima u okolini Srebrenice.
Kasnije,da je utvrdjeno samo,200-400,leseva,pripadnost naciji nije potvrdjena.(Junge Welt)
На свесрпском задатку разбијања опасног мита о геноциду у Сребреници
Мит у служби укидања Републике Српске
Истина и лаж, као што знамо, јесу јасно не само одељене супротности већ, као рецимо живот и смрт, не могу заједно да постоје. Мит и историјска стварност, такође су јасно одељене супротности. Ту се паралела са првим „дублером” (истина/лаж) завршава.
Ове српске жртве у Братунцу муслиманских напада из „заштићене, демилитаризоване зоне УН Сребреница“ нико не види. Па ни председник Србије Тадић - који се редовно клања муслиманским жртвама из Сребренице, али никада се није појавио да ода пошту и овим Српским у Братунцу.
Постаје ово јасно тек кад се у мит мало дубље загледа. Не, пак, као гола лаж у којој су - по народној - „кратке ноге”, мит има своју природу, своје постојање, своје биће - зато је он и мит. Као такав он корумпира стварност, и као паразит из стварности исисава сокове истине и у њу убризгава оне зла и тако себи прибавља заштиту и трајање. Испада, дакле, да једина одбрана од мита - те иначе дијаболичне и ђаволске ујдурме - јесте ако се сам мит разори. Како? Истином!, наравно.
Разорити мит о Сребреници
И ето нас на том ђаволски тешком послу разарања мита о Сребреници, мита који се помало и постепено али систематски градио, да би баш ових дана - четрнаеста је годишњица - добио своју пуноћу. Наиме, у Поточарима код Сребренице постоји муслимански Меморијални центар где се региструју (а можда и сахрањују - вероватно урне) убијених од Срба муслимани. Баш за ову пригоду стигла је у Поточаре последња транша од преко пет стотина идентификованих жртава, тако да се потпуни број таквих приближио цифри од око шест хиљада. То наравно још није циљ од осам хиљада, али с обзиром да колико још до пре можда мање од две године, једва да их је било идентификованих око две хиљаде, на том послу изгледа убрзано се ради, тако да ће за петнаесту годишњицу - готово је сигурно - мит о осам хиљада бити потпун.
И још нешто по истој теми. Јесу ли од тих 6 хиљада све били муслимани? Могуће је да је ту било много српских жртава, побијених од Насера Орића који је са својим „јуришницима” из наводно „демилитаризоване” Сребренице ноћу искакао и по околним српским селима сејао геноцид; рачуна се да је у тим операцијама убијено две до три хиљаде српских цивила (стараца, жена и деце). Да је могуће, дакле, да су српске жртве идентификоване као муслиманске, сведочи и чињеница да су идентификацију (са мандатом да се докаже цифра од 8000) вршили агенти Хага и муслиманске власти БиХ а без присуства представника власти Републике Српске (РС).
МСП: Србија није крива за Сребреницу, али јесте по „командној” основи...
У своје време БиХ је тужила Србију Међународном Суду Правде (МСП) за геноцид и ратну штету од $100 милијарде. МСП је с пролећа 2007. године донео одлуку да Србија није крива за геноцид, али јесте одговорна што није спречила војску РС у извршењу масакра у Сребреници. Евидентно је овде да овај други део пресуде МСП није дошао као плод његове сопствене истраге већ је једноставно „копирана” пресуда Хашког трибунала на основу које је генерал војске РС Радослав Крстић по командној одговорности већ био осуђен у Хагу за злочин у Сребреници. Како је Војска РС у очима Хага и Запада била само експозитура оне у Београду, отуда - по МСП - и командна одговорност Србије што није био спречен злочин у Сребреници.
О односима Србије и РС у време Сребренице
Шта је стварно истина о односу ове две државе (Србије и РС)? Још много раније пре Сребренице ти односи су били практично непостојећи. чак је Милошевић против РС увео своје сопствене санкције, које до Дејтона нису биле скинуте. Због чега? Најкраће: Милошевић је био лично увређен од стране вођства РС. Наиме, маја 1993. у Атини је одржан међународни сатанак да се прихвати Венс-Овен план за мир у БиХ. Потписали су га сви релевантни чиниоци, а од Срба Милошевић, Ћосић и Карадић (овај задњи под условом да Скупштина РС усвоји план). Нешто доцније Скупштина РС је игнорисала и само Милошевићево присуство том заседању и одбацила план. Одмах потом су уследиле Милошевићеве санкције према РС.
Конкретно, у тренутку Сребренице, односи између Србије и РС биле су на најнижем могућем нивоу, те Милошевић и да је хтео, не би могао ишта да учини у погледу спречавања злочина у Сребреници. Из овога произилази да је одлука МСП о ”командној” одговорности Србије у погледу Сребренице непромишљена и потпуни промашај. Сасвим је друго питање шта је војска РС стварно починила у Сребреници приликом освајања: геноцид, ратни злочин или су то само биле жртве ратних дејстава? О томе у следећим редовима.
Је ли био геноцид у Сребреници?
По самој својој дефиницији, геноцид јесте систематска кампања затирања и уништења једног народа - деца, жене, старци укључени. У вези ове дефиниције, приписивати војсци РС геноцид, да није трагично било би заиста смешно, јер нема никакве евиденције да се тако нешто догађало у Сребреници, чак и да је цифра од 8000 истинита. Напротив, за Ратка Младића се зна да је за муслиманске цивиле (деца, жене и старце) обезбедио аутобусе за њихов транспорт до Тузле, па је деци том приликом чак делио чоколаде. Уосталом, да је било геноцидних намера од стране РС, оне би се испољиле - сигурно је - у већ до тада три претходне године рата - а нису!
Згрозивши се на одлуку црногорског парламента да 11. јул призна као „Дан саосјећања са бошњачким жртвама”, Миливоје - Бато - Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом у БиХ, даје нове податке о Сребреници. Тако изналази шта о њој говоре неколико важних личности тога времена. Немачки публициста и истраживач о Сребреници Јирген Елзесер је изричит: „У Сребреници није било геноцида”. То тврди и Канадски генерал Луис Мекензи. А Филип Корвин, највиши званичник УН у Босни до љета 1995. године, још је директнији: „Реално је говорити о 700 бошњачких жртава у Сребреници. Али, разлика између 700 и уобичајено помињаних 8.000 није бројчана. Она је политичка”, казао је Корвин у интервјуу немачком „Јунге Велту”.
Иванишевић изгледа припрема и нову књигу у којој ће му главни сведоци бити неких 104 војника из холандског батаљона који је био задужен за Сребреницу. Иванишевић у општим цртама о томе каже: „Посвједочили су да злочине према бошњачким цивилима нијесу видели, али да јесу видјели злочине према српским цивилима, па и над властитим народом. Такође, говорили су да су прошли кроз пакао бошњачке тортуре, посебно када су у складу са својим мандатом (Сребреница је требало да буде демилитаризована) покушавали да разоружају бошњачке формације”.
Откуд уопште идеја геноцида око освајања Сребренице која се приписује РС? Мислим да је то била једна конспиративна идеја муслиманских и међународних стратега за психолошко вођење рата. Ако је ово тачно, онда је јасно зашто је на неколико дана пре пада Сребренице највећи део муслиманских борбених снага са Насером Орићем на челу повучено из ње. Идеја је била да Срби уђу, као што јесу, у Сребеницу, са само симболичним отпором муслиманских преосталих снага и да онако славодобитно а још и иритирано због отпора, побију преостало муслиманско цивилно становништво - као што би то уосталом муслимани чинили да су улоге биле промењене. Кад се то, као што смо напред већ видели, није остварило, онда је идеја геноцида, без покрића наравно, приписана Србима, коју је већ уходана међународна пропагандна машинерија раструбила по целом свету.
----------------------
N.Ljotic
