" Кајање, срамота, патња, бес, разочарање, неспокој, страх, утученост, очај: ко је икада, на свом животном путу, избегао немилосрдне препаде ових мучитеља? Колико људи је ишта боље уопште и осетило? Напор и сиротиња, толико омрзнути од свих, извесна су судбина огромне већине: а ни малобројни повлашћени појединци, који уживају у лагодном обиљу и доколици, никада не достигну испуњење или истинско блаженство. Ни сва добра овог света заједно не би човека учинила истински срећним; али ће га сва зла на окупу зацело дотући; било које појединачно зло (а ко се може ослободити баш сваког) безмало је довољно да живот учини неподношљивим, баш као и недостатак било којег добра (а ко их може поседовати баш сва).
Када би се туђин изненада обрео у овом свету, показао бих му, као узорак овоземаљске несреће, болницу препуну болести, затвор крцат злочинцима и дужницима, бојно поље прекривено лешевима, флоту која тоне насред океана, народ који пропада под тиранијом, људе изнемогле од глади, или куге. А када бих хтео да му покажем веселу страну живота, не би ли схватио шта су животна задовољства, куда бих ra повео? Ha бал, y оперу, на двор? С пуним правом би могао помислити да му још увек показујем разноврсност беде и жалости.
Запитајте се, питајте било кога од својих познаника, да ли би поново проживели последњих десет, или двадесет година свог живота. He! Али наредних двадесет, веле они, биће боље.
"И надају се да he од животног талога добити
оно што им први живахни млаз не могаде дати".
И на крају схвате (тако је велика људска беда; она чак и противречности успева да помири) како се истовремено жале и на краткоћу живота и на његову таштину и муку."
Хјум