Гамбино
Veoma poznat
- Poruka
- 14.937
Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.
Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.
У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.
Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.
Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.
На сопствени захтев пензионисан је уочи II светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.
