04.априла 1945.год. у борби против муслиманских усташа у селу Сеферовци (Лијевче поље, општина Градишка) погинуо је војвода поп
РАДОЈИЦА ПЕРИШИЋ
Рођен је у Казанцима (Гацко, Херцеговина) 1909. године, од оца Сима и мајке Ђурђе (рођ. Паповић). Основну школу завршио je у Казанцима, а потом Богословију на Цетињу. До 1936. године је службовао у Стабнима, а затим у родним Казанцима. Био је ожењен Иконијом Аџић са којом је имао шесторо дјеце.
О попу Радојици, његов саборац, Алекса Тепавчевић, записао је:
,,Осим браде, коју је носио, ни по чему се није разликовао, радним даном, од својих земљака, косио ливаде, жњео жито, товарио на кола и саонице, изгонио на гувна, садијевао у стогове и пластове. По камењару, гдје је било шуме, сјекао листобер. Црквене обреде вршио је недјељом и празничним данима, изузев сахране умрлим које су се морале обављати радним данима. То је био први поп који се није смио понудити даром при вјенчању и крштењу, освећењу водице, прекади и другим духовним обредима. Поп Радојица је поред завршене богословије, имао универзално знање стечено сталним додиром са народом и неуморним учењем књига за које је одвајао добар дио своје скромне плате; куповао је књиге, а деца су му скакала босонога, као и свих других сељака. Као и свака поповска кућа и његова је била свратиште људи по потреби и без ње; била не на пролазу од Гацка и Никшића. Тако је поп Радојица стекао глас и пријатеље прије и него се заратило."
Поп Радојица је био један од главних покретача и организатора Јунског устанка Срба у Херцеговини који је започео 6. јуна 1941. године у гатачком срезу, нападом на муслиманску усташку постају на Брљеву. У даљем току устанка, поп Перишић је несумњиво био његова најмаркантнија фигура. Од почетка устанка, са својим одредом од око 250 бораца, држао је положаје према злогласном муслиманском усташком упоришту Кули Фазлагића, све док 4. априла 1942. године, његов одред није напало шест партизанских батаљона са свих страна. Поп Радојица је рањен у тој борби, а читав одред се повукао према Автовцу. Тада је поп Радојица са својим борцима започео беспоштедну борбу против комуниста. Његов одред постао је један од најпознатијих четничких одреда у Херцеговини, а села која је он покривао или „попова села", како су их комунисти називали, важила су за четнички бастион. Са својим борцима, активно је учествовао у чишћењу Херцеговине од комуниста, а за велике заслуге у борби против усташа и партизана, војвода Илија Трифуновић Бирчанин дао му је звање војводе.
У љето 1942. године, када је, у Пустом Пољу код Гацка генерал Михаиловић извршио реорганизацију четничких одреда у Херцеговини, поп Радојица је именован за команданта Голијске бригаде, коју су већином сачињавали његови ранији борци. Са овом бригадом поп Радојица је прошао све борбе у Херцеговини. Посебно тешке и упорне борбе водио је са комунистима у току 1943. и 1944. године, бранећи источни дио гатачког среза од њихових, све чешћих насртаја. О његовој борби, већ помињани Алекса Тепавчевић, записао је:
„Поп Радојица је био храбар и неустрашив до крајње мјере. Како је био лак на ногама, то је увијек први стизао и заузимао шанац, па му се ни са те стране није могло приговорити да није пред војском. Ако је негдје требало одступити, он то није чинио без ноћи и мрака, тако је на неколико мјеста спасао и себе и своје борце."
За показану храброст и умјешност у командовању, поп Перишић је и два пута одликован. Прво га је краљ Петар одликовао Карађорђевом звездом са мачевима а нешто касније га је митрополит Јоаникије одликовао свештеничким одликовањем Црвеним појасом са листама.
Желећи да до краја остане вјеран покрету коме је припадао, одступио је за Фочу 1944. године, а одатле, почетком 1945. године, даље кроз Босну до Лијевча поља. У јутро 4. априла 1945. године у атару села Сеферовци у Лијевчу пољу, муслиманске усташе су изненада напале четничке положаје и опколиле попа Перишића са групом бораца. Нешто касније, када су четници повратили положаје, пронађено је преко двадесет измасакрираних бораца попа Перишића, али њега није било међу њима. Ту му се изгубио сваки траг, а посмртни му остаци никада нису пронађени.
