Сербски времеплов

У манастиру Давидовица
Гробови Војина, Миљка, Марка, Љубодрага, Радмила, Бошка, Стојана, Веселина и Дамјана Југовића


У уском нартексу са северне стране 1958. године приликом археолошких истраживања откривено је осам лобања испод пода.

– Сматра се да су то највероватније лобање браће Југовића, које је по народном предању кнегиња Милица после боја на Косову пренела у Давидовицу. Милица је рођена у Слатини код Бродарева, ту је жупан Вратко – Југ Богдан имао двор. Занимљиво да је нађено осам лобања, а не девет.
Народна песма „Бој на Косову“ казује како је слуга Милутин дошао кнегињи Милици и рекао: „а Југ ти је госпо погинуо у почетку у боју првоме. Погибе ти осам Југовића, још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вије, још разгони Турке на буљуке као птица соко голуба.“ Народно предање говори да је Милица пренела лобање у Давидовицу.
grob%20zupana%20vratka.jpg

По народном предању Бошко Југовић је умро од задобијених рана, будући да је био био барјактар. Сахрањен је код Ивањице на Палибрчком гробљу. На том месту где је гроб Бошка Југовића саграђена је црква брвнара и девет храстова посађено. Данас је сачувано седем. Када је 1905. године била преправка цркве брвнаре откопан је гроб испод темеља цркве, за који народно предање каже да је гроб Бошка Југовића, и нађен цео скелет. Нађена је панцирна кошуља, врх од копља и шлем за главу тежак четири килограма. Чува се у музеју у Ивањици.

https://www.cudo.rs/манастир-давидовица-код-бродарева-ов/?fbclid=IwAR2O800UF1Z9zsoRwqW8B948BwZ9Cd2qeECz3OJ2Fj6edGgkXQy9740428c
https://www.blic.rs/vesti/reportaza/grob-boska-jugovica/plnh4ml
Ne poričem, ali zar ovo na slici nisu nekakve stene a ne lobanje?
 
Спомен- обележје у Аустрији
СРПСКА КОЊИЦА 1919.године


"Довде је стигла српска коњица 1919. године и даље није ишла”
, натпис је на спомен-обележју постављеном 1930. године, код хотела “Карантија” у у Врби (Велден ам Wöртхерсее у данашњој Аустрији https://de.wikipedia.org/wiki/Velden_am_Wörther_See), у Корушкој.

Овај споменик вид је својеврсног подсетника на сукоб око поменуте покрајине и на јунаштво које су српски војници показали у овој борби око Корушке.

23-e1607615054543.jpg



Српски војници, ослобођени из заробљеништва, су се у борбу за Корушку најпре укључили као добровољци, на позив мајора (потоњег генерала) Рудолфа Мајстера, који је 1. новембра 1918. године Марибор прогласио југословенском територијом. Само шест дана касније у Марибору основана и прва српска добровољачка чета састављена од 150 војника предвођених поручником Мирковићем.
Српским војницима, ослобођеним из заробљеништва, објашњено је да су стигли у будућу државу Срба, Хрвата и Словенаца, те су упућени у Марибор да помогну у борби генерала Мајстера за словеначку територију, што су они радо прихватили. Већ 9. новембра, мајор Мајстер прогласио је мобилизацију, којој се одазвало 4.000 Словенаца, а 23. овог месеца новоформирана војска, заједно са Србима добровољцима, упустила се у акцију, у којој је, за мање од сат времена, разоружана немачко-аустријска стража, те преузета власт у Марибору.
Evald Vrečko, tamošnji katolički sveštenik, priredio im je dobrodošlicu, a kako nije imao srpsku zastavu, na crkveni zvonik postavio je slovenačku zastavu okrenutu naopako, dobivši tako srpsku trobojku.



У походима који су уследили, генерал Мајстер је редовно на чело својих јединица постављао српске војнике, с обзиром да су се припадници поражених војски нерадо сукобљавали са њима.
У то време, Корушка покрајина била је махом насељена Словенцима, што је био повод да генерал Мајстер исту пожели да ослободи аустријског угњетавања. Са скромним условима ратовања и ослабљеним људством, одлучни генерал је 29. априла 1919. године повео војнике у офанзивни напад на Целовец. Премда је прва офанзива завршена великим поразом, чак и напредовањем аустријских снага до Словењ Граца, неустрашиви генерал није одустајао од своје визије ослобођене Словеније. После месец дана, друга офанзива на Целовец и Корушку је отпочела, али овога пута уз помоћ војске пристигле из Србије, маја месеца исте године.

Помоћ се састојала од три пука редовне српске војске, коњица, пешадија и артиљерија. Уједињени народи новоосноване југословенске државе фактором изненађења покорили су аустријску војску, ослободивши добар део словеначких простора.

Командујући српске војске, током похода на Корушку, били су искусни српски официри. Пуковник Доброслав Миленковић командовао је језерским одредом, сачињеним од 4.200 српских војника, коњице и 23 топа.
Потпуковник Сава Трипковић водио је љубељски одред, док је у корошком одреду главнокомандујући био пуковник Љубомир Марић, са 3.200 војника и 32 топа. Војсци су прикључена два ескадрона српске коњице, као и батерија српске артиљерије.
Око 1.000 Словенаца са осам топова нашли су се у јединицама, док је једини словеначки командант био генерал Мајстер, предводивши лабодски одред сачињен од 2.000 војника и 14 топова.

Srpske šajkače tih meseci znak su pripadnosti pobedničkom antantskom savezu, a austrijske čete imale su naređenje da smeju da se predaju snagama Antante, u ovom slučaju vojsci za koju su bar mislili da je srpska. Tako je generalMajster od kote do kote oslobađao Donju Štajersku od Austrijanaca, koji su prekasno shvatali da za isturenim prvim redovima srpskih vojnika stižu slovenački.


U jednoj od takvih prilika, general Majster rekao je srpskim dobrovoljcima:

„Draga braćo, srpski vojnici,

Šaljem vas u Špilje sa zadatkom da omogućite preuzimanje strateškog železničkog čvora… Vi doduše niste redovna srpska vojska, ali za nas ste isti borci koji su u balkanskim ratovima i svetskom ratu svetu dokazali izuzetno junaštvo. Teško bi bilo porediti ga sa sličnom hrabrošću bilo koje vojske… Ubeđen sam da mi Slovenci nikada nećemo zaboraviti niti zatajiti vaš udeo u oblikovanju naše nacionalne i kulturne samoniklosti… Naše bratstvo skovano u istoriji neprekidne borbe za život dostojan čoveka danas je utoliko dragocenije…”



( Ипак, на изненађење свих, само годину дана касније, 10. октобра 1920. године, већина многобројнијег словеначког становништва Корушке одлучила је, путем референдума, да ова покрајина остане у Аустрији. )

https://jadovno.com/slovenacki-vuk-...nje-slovenije-od-nemaca/?lng=lat#.YCQ_SoZKgdU
https://tamodaleko.co.rs/zaboravljeni-srbi-koji-su-ginuli-za-slovence/
 
Салих Селимовић, професор историје
ХРИШЋАНСКА ТРАДИЦИЈА КОД МУСЛИМАНА НА ПЕШТЕРСКОЈ ВИСОРАВНИ


ПЕТРОВДАН.
На Пештерској висоравни и у Сјеничкој котлини овај велики народни и хришћански празник обележава се одржавањем два велика народна сабора у муслиманским селима Кладници (на Понорцу) и у Брези недалеко од Сјенице. На подручју Кладнице које обухвата осам насеља баш је 12.јула, тј. на Петровдан, најмасовнији народни скуп. Уочи Петровдана некадашњи мештани који су отишли на рад и школање у градове Сјеницу, Нови Пазар, Нову Варош, Пријепоље, Прибој, Београд, а највише у Сарајево, пристижу и на подручје Кладнице. Тада се на сваком кораку осећа неко свечано и празнично расположење. Цео крај бруји од бројних возила, веселих гласова и хитрих покрета, као да је удахнут или попијен неки еликсир.

Сутрадан, тј.12 јула на Понорцу се искупи маса народа која је за тај планински крај веома импозантна, јер увек буде 2000 до 2500 људи. То је више од укупног броја становника целе месне заједнице Кладница. На Петровдану 2004.године било је преко 400 аутомобила са таблицама из скоро целе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине па и неких западних држава, а највише из Немачке. Значајан је број лица из овог краја у Немачкој који су тамо отишли и пре и после разбијања наше земље.

Свирају се и играју народна кола на два-три места. Народ се весели и игра уз музику, добру капљицу, укусну јагњетину и месо са роштиља. Та два дана народ и путнички аутомобили притисну целу Кладницу која се томе радује и ишчекује годину дана. Осим мештана и оних из „дијаспоре“ дође и доста људи из суседних села (Фијуљ, Бачија, Кањевина, Дунишиће, Вапа, Тријебине, Раждагиња, Медаре, као и из града Сјенице и Пештера.

Истог дана у селу Брези код Сјенице одржава се још масовнији народни сабор. И ту се свирају и играју традиционална народна кола. Занимљиво је да се највише свирају и играју народна кола девојачко, чачак, ужичко, моравац,жикинмо, сарајка. Они који не играју или тренутно не играју из млађе популације седају у шаторе или на мераји сами себи сервирају храну и пиће веселећи се.

ЂУРЂЕВДАН. У сјеничком селу Кладници је дан уочи Ђурђевдана велики народни сабор. Тај сабор 5.маја они називају Омаха. И данас је тај велики народни сабор, тј.Омаха веома посећен од мештана и околног локалног муслиманског становништва.....

САВИНДАН. На Савиндан, дан Светог Саве 27.јануара у неким муслимански кућама се још и данас прави нека врста колача или пите која се зове масеница. То је веома укусна и јака храна....
БОЖИЋ. Доскора је и на овим просторима Божић био општенародни празник, јер су га празновали и муслимани сваки на свој начин, али су им били заједнички „аграрни мађијски обичаји“....

ПРОКОПЉЕ. Прокопијевдан, дан св.Прокопија (Прокопље) се празнује 21.јула. на тај дан не обављају се никакви пољски радови. ....... Код сјеничких Бара на Мачковицама (Угринац) тога дана одржавао се велики народни сабор, али је у последње време померен за један дан због успомене на жртве које су пале у борбама са усташама 22.јула 1941.године.

ИЛИНДАН-АЛИЂУН. Овај народни празник се празнује 2.августа. Православни га називају Илиндан, а муслимани Алијиндан-Алиђун. ......Логично је да је до подне Илиндан, а после подне Алиђун. Било како било, празнују га и муслимани и православни, сваки на свој начин, односно према својој народној традицији.
...

У атару села Браћака на Пештерској висоравни испод високог узвишења Тројана код извора Ђурђевица одржава се тог тана један од највећих народних сабора на целом простору од Лима до Рашке, Ибра и Голи..... Веома је занимљива и необична легенда везана за одржавање овог великог традиционалног народног сабора. Испот брда Тријана је некада давно постојало језеро у којем је живела троглава аждаја. Она је задавала Пештерцима велику бригу и уливала неописив страх. Аждаја је била велика и неумољива напаст. Она је тражила сваке године и узимала тежак данак као жртву. Та жртва је морала да буде најлепша девојка. Пештерци нису смели да јој не удовоље и сваке године су давали тражену жртву и доводили је на обалу језера испод Тројана. Девојка је ту чекала да аждаја изађе и прогута је.[24]
http://glasholmije.rs/истраживања-и...ских-традиција-код-муслимана-у-полимљу-бихору


Duga Poljana коd Sjenice
. Na osnovu arheoloških istraživanja, Duga Poljana je zabeležena kao jedno od mesta gde su Nemanjići povremeno boravili [Premović-Aleksić, 1982].
Pod imenom Duga Poljana pominje se u XIII veku, kada je u njemu kralj Uroš I (1243-1276) primao dubrovačke poslanike [Daničić, 1863]. Po predanju, u ovom selu je i kralj Dragutin imao dvore. Sve donedavno u selu su se nalazili ostaci zidina za koje se smatra da su iz doba Nemanjića.
Pošto je Duga Poljana u XIII veku bila privremena prestonica nemanjićke države, onda je ona imala ulogu dvorskog naselja, a njeno stanovništvo je bilo u službi dvora.
https://bosnjackidnk.com/duga-poljana-kod-sjenice/
w544-h306-k-no
 
Сорбонски ђак
Др. Тома Смиљанић Брадина

Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) је био српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста.
Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном "братству" - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. БИО ЈЕ СТИПЕНДИСТА ДРУШТВА СВЕТОГ САВЕ. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу, Долњем Мелнику и Галичнику (1906-1911).
Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану.

По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу.

Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.",

Године 1930. одлази у Француску на одбрану докторске дисертације Древна српска племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“, одн. "Anciennes tribus serbes : les Mijaks, les Brsjaks et leurs voisins dans la Serbie méridionale : étude de gé[o]graphie historique / Tomo Smiljanić-Bradina, Скопље, 1930.г.

Д
окторат др. Томе се налази у библиотеци Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и још увек није преведен са француског на српски језик
https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bi...gCVmvrJj-wmQZd0dleBn_aKXQ-Zg5uoSWGHrB4ZqXxApE

Tomo_Bradina.jpg
brsjaci samoilo citat.png

https://hrcak.srce.hr/file/100565
 
Тома Смиљанић је 1925. године у Српском етнографском зборнику објавио рад на 125 страна под називом Мијаци, Горна Река и Мавровско Поље.

Ако је докторирао 1930. године, онда је овај рад претходница докторском, који је објављен на 111 страна (са илустрацијама).

Иначе, овој је предговор раду о Мијацима, Горној Реци и Мавровском пољу.

Screen-Shot-02-13-21-at-08-20-PM.png


Према овоме, и првом и другом раду претходило је истраживање Мијака иза кога је стајао скоро завршен рукопис, који је 1914. године заплењен од стране Бугара, заједно с многим фотографијама.

Штета је што нисмо у прилици да се организовано истражујемо архиве суседних земаља у потрази за оваквим стварима.
 
Srbi imaju 350.000 toponima u svetu

Tragom srpskog znamenja u inostranstvu
Naš narod ima 350.000 srpskih toponima u svetu
Kada tokom ovog leta u Velikom Međeru budu Republika Slovačka i Republika Srbija otvorili Srpsko groblje i muzej, biće to, kako su stručnjaci izračunali 351.000 srpsko ime na karti sveta. Naime, toliko okvirno ima srpskih toponima, tragova, naziva i imena van Srbije u stranim državama.
Dr Marko Lopušina
U svetu postoji 194 nezavisne države i 70 teritorija. Srbi žive u 159 zemalja, ali tragovi srpskog naroda nalaze se na svim kontinentima. Srbi su u inostranstvu nazivani i obeležavani kao Bojki, Raci, Vaci, Veneti, Serbi, Sorabi, Beli Srbi, Lužički Srbi i Srbi.
Srpski toponimi u svetu se odnose na nazive teritorija, mesta, spomenika, ulica, trgova, hramova, grobalja, zdanja, imena znamenitih ljudi. Istraživanja pokazuju da Srbi samo u Evropi imaju 5.000 crkava, grobalja, kapela, spomenika, manastira, škola, biblioteka i zadužbina. Imamo oko 660 vojnih memorijala, grobalja, grobnica, spomenika u dvadeset država Starog kontinenta i toliko zemalja na ostalim kontinentima. Jedan od najpoznatijih srpskih memorijala je groblje Zejtinlik u Grčkoj, grobnica Srba u šumama Jidrihovice u Češkoj i memorijal Krvavi put u Norveškoj.
U srpskoj javnosti malo je poznato da je posle groblja Zejtinlik najveća kosturnica srpskog naroda Jidrihovice nedaleko od Karlovih Vari, na samoj češko-nemačkoj granici. Podigao je kralj Aleksandar Karađorđević 1931. godine. U njoj počivaju kosti 7100 Srba i 180 Rusa koji su ovde postradali u logorima za vreme Prvog svetskog rata. Samo tri kilometara dalje, u šumi, nalazi se groblje na kome leži još oko 1600 Srba i 64 Rusa.
Srbi su dovođeni u periodu od 1914. do 1918. godine. Vojnici su bili zarobljavani na ratištu, potom železnicom transportovani do logora, dok je običan narod austrougarska vojska odvodila u pohode po Srbiji. Zarobljenika je bilo iz svih krajeva Srbije, a najviše iz Šumadije i Valjevskog kraja.
Tomaš Masarik , prvi predsednik Čehoslovačke odlučio je da zaustavi izgradnju vodovoda u mestu Jindrihovica kako bi deo te teritorije poklonio Kraljevini SHS, u znak sećanja na poginule Srbe u Prvom svetskom ratu. Brigu o ovoj spomen-kosturnici vodi Dejan Ranđelović iz Karlovih Vari. Tradicionalno već deceniju služi se sveta liturgija i parastos za Srbe i Ruse, postradale u ovom najvećem logoru u Austrougarskoj i danas u Češkoj. Liturgiju služe ruski sveštenici i srpski pop Srđan Jablanović.
BELA SERBIA
Najveći broj srpskih imena nalazi se u slovenskim zemlja (Rusija, Poljska, Češka), a potom u prijateljskim državama (Mađarska, Rumunija, Francuska, Makedonija).
U Budimpešti postoji Mali Beograd i nekoliko gradova (Šarbogard) i naselja sa srpskim prefiksom (Taban, Rac Boja, Rac mečka, Srpski Kovin, Sarberki Patak).
Slično je i u Rumuniji, naročito u Banatu, gde je živeo veliki broj Srba. Čak dvadesetak naselja ima srpsko poreklo (Ohaba Serbskaja, Serbešt, Sarbi Arad, Sarbi Magura, Serben Voda u Bukureštu, Srbova u Tamišu). Jedan planinski vrh Fegereša nosi ime Serbota. U centru Temišvara se nalazi Eparhija SPC, koja je vlasnik okolnih zgrada.
U toponime srpskog porekla u Poljskoj, na primer, ubrajaju se nazivi Bela Serbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby. Severno od Szarba, na primer, nalazi se Sarbievo. U regionu zvanom Kaszubovv Slowinskich nalazi se moderan grad i jezero sa etnonimom Serb, naime Sarbske ili Sarbske jezero.
U Češkoj postoji 25 imena mesta i naselja, kao što su, na primer, Visoka i Niska Srpska u Kralovenhradskom kraju, u okrugu Domažlice, Srbi u Plzenju, Srbi u okrugu Kladno, deo naselja Mohtin, Srbska, kvart u Brnu, Srbce, deo naselja Luže u okrugu Hrudim, Srpska Kamenjica, mesto u okrugu Dječin.
Slovačka na svojim kartama ima mesta Srbova u okrugu Svidnjik, Osrbljanka, potok okruga Brezno i Osrblje, mesto u okrugu Brezno. U Ukrajini postoji memorijalno područje Nova Srbija i Slavenoserbia, u kojima su živeli Srbi tokom 16. veka. Ukrajina ima još 14 službenih naziva srpskog porekla, kao što su, Novi Serbi i Stari Serbi, sela u Jemiljčinskom rejonu, Serbi, dva sela u Jemiljčinskom i Kodimskom rejonu, Serbinovci, železnička stanica, Serbo-Slobotka , selo u Žitomirskoj oblasti.
U Rusiji se nalaze Serbilovo, selo u Gavrilovoposadskom rejonu, Serbin, selo u Slavjanskom rejonu, Serbinka, zaseok u ataru sela Nižnji Terebuž, Serbino, selo u Pljuškom rejonu. Moskva je ne samo glavni grad Ruske Federacije već i centralno mesto Srpske pravoslavne crkve, u kojoj se nalazi Podvorje SPC, koje je nastalo još u vreme vladavine cara Ivana Groznog, čija je majka Jelena bila Srpkinja. Podizala ga je srpska baka Ana Jakšić.
Arhijerejski sabor, glavni saborni hram Ruske pravsolavne crkve smešten u Kremlju ima tri srpske ikone svetaca – Svetog Save, Svetog Simeona Mirotočivog i Svetog cara Lazara. Rusija je podigla spomenike Savi Vladislaviću i caru Ivanu Groznom.
U slovenskim zemljama svoje spomenike, biste i spomen-ploče imaju srpski velikani Petar Petrović Njegoš, Vuk Karadžić, Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Milutin Milanković.
ITALIJANSKA SOROBA
Spomenike sa srpskim imenima postoje i u katoličkim zemljama, u kojima stoje memorijali vladike Nikolaja Velimirovića, đenerala Draže Mihailovića, kralja Petra II Karađorđevića, grob Mihajla Pupina i mnogi drugi nacionalni prvaci isklesani u kamenu i mermeru.
U francuskoj prestonici, podignut je spomenik kraljevima Aleksandru i Petru Karađorđeviću, jedna avenija nosi ime kralja Petra Prvog, a na čuvena Marsova polja izlazi Beogradska ulica. U Parizu je i kuća kralja Petra Karađorđevića, kao i hotel “De la Tremoaj”, čiji je vlasnik bio 1936. godine Božidar Purić, diplomatski poslanik Kraljevine Jugoslavije i zet srpskog političara Nikole Pašića, čija se bista i danas nalazi u holu zgrade.
U Parizu je i kuća kneza Pavla Karađorđevića, u kojoj danas živi porodica Milana Jankovića (Filip Cepter). Srpski trag predstavlja i rezidencija ambasadora R. Srbije, kao i Kulturni centar Srbije. Francuska ima 30 naziva mesta i naselja srpskog poreka (Serba u Nantu, Serban u opštini Overnjat, Serva u departmanima Gar i En, Serbilje, naselje u opštini Angu).
U samom centru Kana nalazi se Srpska ulica nazvana u čast srpskog naroda. Naziv je dobila 11. februara 1918. godine. Beogradska ulica postoji u Istanbulu i Minhenu. U ovim ulicama se nalaze i hramovi Srpske pravoslavne crkve. U Švajcarskoj je, na primer, Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije postavilo spomenik-ploču naučnici Milevi Marić Ajštajn.
U Jerusalimu i na Sinaju postoje srpski rukopisi koje su u Svetoj zemlji napisali srpski monasi i hodočasnici, a jedan od njih bio je i Sveti Sava. Prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava nosio je vredne poklone u Jerusalim, Svetu zemlju i u Svetu Goru. Sveti Sava je preminuo i sahranjen je u bugarskom gradu Veliko Trnovo.
Primer srpskog darivanja je ikona Sv. Petra i Pavla s kraja 13. veka darovana trezoru Sv. Petra u Rimu. Poznati su i pokloni srebrnog oltara i ikona srpskog kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana bazilici Sv. Nikole u Bariju. U katedrali u Pjaćenci nalaze se i dva vredna krsta Sv. Save izrađena od srebra i zlata.
Italija ima i Serbariju, naselje u Karboniji, sela Sorbo, Serbadone, naselje kod Riminija. Grad Matera na jugu Italije poznat je kao varoš srpskih rudara, od kojih su lokalni žitelji naučili da prave sarme i gibanice, koje i danas služe turistima.
U Španiji i Portugalu neka mesta su nazvana po Srbima i zovu se Seurbi ili Sevri. Na saveru Evrope koristi se ime Sorb, pa tako u Skaninaviji postoje naselja Srbin i Sorbo. Nemačka Saksonija ima gradove Serbica, Srbište i naselje Srbica.
Neki istoričari tvrde da je i prestonica Berlin, nekad bila srpska varoš. Svoje ime Berlin je dobio od Lužičkih Srba koji su ga nazvali “grad na bari”. Nemačka prestonica danas ima dva hrama SPC i parcelu Srpsko groblje.
SRPSKI BEČ
Austrija najviše srpskih toponima ima u Beču. Svoje spomenike imaju knez Aleksandar Karađorđević i Vuk S, Karadžić, a biste Nikola Tesla, Ruđer Bošković, Matija Vuković, kuće Dositej Obradović, Laza Kostić, P. P. Njegoš, Branko Radičević, Petar i Paula Preradović, autorka sustrijske himne, koji imaju i svoje ulice. Postoji i Beogradski trg, u desetom distriktu Beča.
Glavni grad Austrije će na inicijativu akademika Svetlane Matić dobiti spomen-ploču Vilhamine Mine Karadžić. A potom, najverovatnije biće postavljena i bista Nikole Tesle u tehničkom fakultetu u Gracu, koji je pohađao pre 150 godina.
U razvijenim zemljama Starog kontinenta ima i oko 10.000 vrednih srpskih rukopisa. Najveći broj nalazi se u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Krakovu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Rimu, Parizu.
Državna istorijska biblioteka, Ruska državna biblioteka u Moskvi i Ruska nacionalna biblioteka, Biblioteka Akademije nauka, Arhiv Sanktpeterburškog istorijskog instituta Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu, čuvaju stotine srpskih rukopisa od 12. do 17. veka. Srpski rukopis “Nikoljsko jevanđelje” iz 14. veka nalazi se u Gradskoj biblioteci u Dablinu. Tu su ga doneli srpski vojnici tokom Velikog rata.
Austrijska nacionalna biblioteka poseduje zbirku od 27 značajnih srpskih rukopisa koje su posle grčkog ustanka 1827. godine, prodali monasi manastira Hilandara, prinuđeni na to zbog gladi koja je tada zavladala na Svetoj Gori. U Britanskom muzeju čuva se srpsko “Četvorojevanđelje” iz 14. veka.
Kada ruski predsednik Vladimir Putin, bude uskoro posetio Srbiju, kako je najavljeno, pokloniće našoj zemlji izgubljenu stranicu Miroslavljevog jevanđelja. Na taj način će ovaj istorijski dokument srpskog naroda biti kompletiran.
Srpska imena u tri Amerike, Africi i Australiji
U prekomorskim zemljama, tri Amerike, Africi i Australiji ima oko 100.000 srspkih toponima. Najviše ih je u SAD i Kanadi, kako je utvrdila američka naučnica Marinel Mandreš – 53.000. Marinel Mandreš sa Univerziteta Vilfrid Lorijer u svom eseju „Srpski toponimi u Severnoj Americi” navodi da u SAD i Kanadi postoje toponimi, koji čuvaju tragove i prisustvo Srba u Americi.
Navodi da su nazivi srpskog porekla dodeljeni naseljima, planinama, rekama, dolinama, rudnicima, zdanjima i hramovima od strane prvih doseljenika ili određeni od načelnika pošti ili preduzetnika.
Sigurno najpoznatiji srpski toponim u SAD je hram Svetog Save na Menhetnu u Njujorku. SPC je kupila ovu crkvu od evangelista 1944. godine uz pomoć vladike Nikolaja Velimirovića, kralja Petra Drugog Karađorđevića i akademika Mihajla Pupina.
Sagrađena je 1850. godine. Bila je podignuta na drvenim stubovima. У цркви се налазио византијски ручно рађен иконостас донет из манастира Свети Наум у Охриду. Иконе је радио руски иконописац Иван Мељинков. U porti je bista Nikole Tesle. Zbog svoje kulturološke vrednosti država SAD je hram Svetog Save uvrstila u američku baštinu.
“Crkva je stradala dva puta. Prvi put je šezdesetih godina, eksplozija koja se dogodila u blizini crkve uništila životopis i ikone. A drui put 2016. kada je izbio požar i uništio unitrašnjost hrama. Počeli smo rekonsturkciju crkve, ali smo zbog pandemije korona virusa radove trenutno obustavili” – rekao nam je vladika Irinej, episkol Eparhije istočno-američke SPC.
Drugi američki spomenik kulture srpskog porekla je prva srpska pra¬vo¬sla¬vna crkva Sve¬ti Sava, koja je sa¬gra-đe¬na 1894. u Džek¬so¬nu, Ka¬li¬for¬ni¬ja. Naj¬ve¬ću za¬slu¬gu za grad¬nju crkve imao je otac Se¬va¬sti¬jan Da¬bo¬vić, prvi srpski sveš¬te¬nik ro¬đen u Ame¬ri¬ci (1863). Bio je misionar Ruske pravoslavne crkve. I izborio se za samostalnost SPC u Americi 1921. godine.
Treći spomenik američke kulturne baštine je srpski manastir Svetog Save u Libertivilu. Otvoren je 1931. godine. Bio je sedište Srpske pravoslavne crkve u SAD, u kome su stolovali srpski episkopi i ima najveće srpsko groblje u Americi. Tu su svoje utočište našli kralj Petar Drugi Karađorđević, ambasador Jovan Dučić i drugi velikaši emigracije.
U manastirskoj porti su izgrađeni spomenici generalu Draži Mihailoviću, vojvodi Momčilu Đujiću i vojvodi Pavlu Đurišiću, spomenik pripadnicima SBP. U Libertivilu danas rade Bogoslovija, Teološki fakultet, Kolo srpskih sestara i prva srpska knjižara u državi Ilinois.
AMERIČKI BEOGRAD
“Najčešće korišćen srpski toponim u SAD je Belgrejd (Beograd) i Balkan. Ime srpske prestonice Beograd pojavljuje se u 11 država SAD. Ime srpske prestonice u Severnoj Americi nosi 18 zajednica, tri opštine i devet prirodnih atrakcija. Najviše simbola srpstva ima u hramovima SPC, kod kojih je najčešće korišćeno ime svetog Save i svete Petke. A najpopularnije srpsko ime u javnosti i medijima je Tesla Nikola“ – kaže naučnica Marinel Mandreš.
Balkan je opština u državi Minesota. Mnogi Srbi su u ovaj region došli krajem 19. i početkom 20. veka. U opštini se nalazi mesto Belgrejd, Belgrejd Kejv i Belgrejd Kejv Lejk. Balkan je i rudarski grad, država Kentaki, zatim jezero, država Minesota, rudnici u državi Mičigen i državi Montana. Ime su verovatno dobili po brojnim srpskim doseljenicima iz Like, Hercegovine i Crne Gore, koji su početkom 20. veka u njemu radili. I jedna od rudarskih kompanija imala ‘Balkan’ u svom imenu.
Istraživači Majkl Vukobratović i dr Vivian Tejlor iz Nacionalnog muzeja u Teksasu utvrdili su da, na primer, u Teksasu postoji, Srpski put i Serbina, spomenik srpskim pionirima, podignut 1936. Nedaleko od Ostina i Hjustona, postoji i varošica koja se zove Serbin. Davne 1854. u Serbinu je štampana knjiga o Srbima u Teksasu pod nazivom „Ya sym Serb“ (Ja sam Srbin).
U SAD postoji dvadesetak spomenika i bisti Nikoli Tesli,tri varoši i fabrika autombila sa imenom Tesla. Mihajlo Pupin ima laboratoriju sa vsojim imenom na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i počasnu Pupinovu medalju, koja se dodeljuja znamenitim Amerikancima.
Kanada, druga najveća američka država sa 170.000 srpskih doseljenika ima spomenik i hidro elektranu Nikole Tesle na nijagarinim vodopadima. Tu je smešten i Skajlon toranj, čiji je vlasnik Đorđe Jerić srpskog porekla. Jedna kanadska planina nosi ime Putnik, po srpskom vojvodi. Uz to u ovoj državi postoji i Eparhija kanadska SPC sa dvadesetak hramova, kapela i grobalja.
Srpsko ime Serb nosi najviši planinski vrh i region u Britanskoj Kolumbiji, Serb krik rečica u ovoj kanadskoj državi i Serbian farm, selo u okrugu Smoki Lejk u državi Alberta.
Srednja i Južna Amerika kao kontinent imaju 12 država i tri zavisne teritorije. Srbi, njih oko 43.000 žive u Argentini, Boliviji, Brazilu, Ekvador, Čileu, Kolumbiji, Meksiku, Paragvaju, Peru, Urugvaju i Venecueli. Od srpskih imena i zdanja najsprisutnija je Srpska pravoslavna crkva, koja ima Eparhiju južno-američku i svoje parohije i crkve u Brazilu i Venecueli.
BEOGRADSKA ŠUMA
Na afričkom tlu SPC ima svoje crkve i parohije u JAR i Bocvani, ali i istorijske hramove u Egiptu i Izraelu, gde postoji Serbian tauer kao deo manastirskog kompleksa Svetog Save. U prestonici Alžir postoji srpsko vojno groblje Deli Ibrahim, na kome je sahranjeno 324 srpskih vojnika. Groblje je formirano između 1916. i 1919. godine, a obnovljeno (1989) po projektu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije.
Azijski centar srpskih tragova je Turska, ukojoj danas živi oko 400.000 naših ljudi. Seribelen, Sirbasan i Sirpi, kako Turci nazivaju Srbe, su imena koja nose grad Gordoservon u Bitiniji, selo u vilajetu Anadolija, selo u Čorumu, naselje „Srbi prelaze“ u Samsunu, selo u Karsu, naselje „Srpski seoski knez“ u vilajetu Kaman i Sirli u Istanbulu.
„Mesto uništenja Srba“ ili Sirpsindigi je srpska varoš u vilajetu Jedrene, dok isto ime nosi i naselje u Istanbulu. Najpoznatiji turski grad ima Beogradsku ulicu, Beogradsku tvrđavu, Srpski saraj na Bakali čaršiji i Srpsko vojno groblje. Postojala je i Srpska pravoslavna crkva u kojoj se svojevremeno molio car Dušan Silni, ali je ona srušena. Postoji jedno pravoslavno groblje. I jedno groblje van grada sa 400 sahranjenih boraca iz jedinice vojvode Stepe Stepanović, ali još neobeleženo. Ambasada i Generalni konzulat ulažu napore da ovog vojničko srpsko groblje rekonstuišu i ožive kao spomenik kulutre i memorijal u Turskoj.
I u dalekoj Kini ima srpskih imena i toponima. Serba je naziv jednog bivšeg okruga, (Sičuan), u Tibetanskom autonomnom okrugu Gardze, koji je u sastavu kineske provincije Sičuan (danas deo okruga Sertar).
Na Petom kontinentu postoji gradska četvrt Serb Piter u Sidneju. Australija ima svoju eparhiju SPC sa 37 pravoslavnih hramova, dakle manastira, crkava, kapela, misija na Novom Zelandu, i u portama spomenike srpskim velikanima. Svojevremeno je Nacionalni muzej Australije imao i eksponat Srpski vojnik u Velikom ratu. Bio je posvećen srpskim dobrovoljcima iz Australije koji su se za ovu svoju novu domovinu borili u Evropi. Kada je devedesetih godina prošlog veka Srbija došla na loš glas u zapadnoj politici i medijima, Australija je ovaj eksponat srpskog vojnika sklonila iz svog muzeja.
U svetu postoji 194 nezavisne države i 70 teritorija. Srbi žive u 159 zemalja, ali tragovi srpskog naroda nalaze se na svim kontinentima. Imamo čak 351.000 srpskih toponima. I trebalo bi da postanu srpsku atrakcija, da naši đaci na ekskurzijama, mladi i odrasli turisti posećuju ova “srpska mesta” i na licu mesta uče svetsku istoriju srpskog naroda.
Share story


http://stajerska.eu/2020/06/25/srbi-imaju-350-000-toponima-u-svetu/
 
Салих Селимовић, професор историје
ХРИШЋАНСКА ТРАДИЦИЈА КОД МУСЛИМАНА НА ПЕШТЕРСКОЈ ВИСОРАВНИ


ПЕТРОВДАН.
На Пештерској висоравни и у Сјеничкој котлини овај велики народни и хришћански празник обележава се одржавањем два велика народна сабора у муслиманским селима Кладници (на Понорцу) и у Брези недалеко од Сјенице. На подручју Кладнице које обухвата осам насеља баш је 12.јула, тј. на Петровдан, најмасовнији народни скуп. Уочи Петровдана некадашњи мештани који су отишли на рад и школање у градове Сјеницу, Нови Пазар, Нову Варош, Пријепоље, Прибој, Београд, а највише у Сарајево, пристижу и на подручје Кладнице. Тада се на сваком кораку осећа неко свечано и празнично расположење. Цео крај бруји од бројних возила, веселих гласова и хитрих покрета, као да је удахнут или попијен неки еликсир.

Сутрадан, тј.12 јула на Понорцу се искупи маса народа која је за тај планински крај веома импозантна, јер увек буде 2000 до 2500 људи. То је више од укупног броја становника целе месне заједнице Кладница. На Петровдану 2004.године било је преко 400 аутомобила са таблицама из скоро целе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине па и неких западних држава, а највише из Немачке. Значајан је број лица из овог краја у Немачкој који су тамо отишли и пре и после разбијања наше земље.

Свирају се и играју народна кола на два-три места. Народ се весели и игра уз музику, добру капљицу, укусну јагњетину и месо са роштиља. Та два дана народ и путнички аутомобили притисну целу Кладницу која се томе радује и ишчекује годину дана. Осим мештана и оних из „дијаспоре“ дође и доста људи из суседних села (Фијуљ, Бачија, Кањевина, Дунишиће, Вапа, Тријебине, Раждагиња, Медаре, као и из града Сјенице и Пештера.

Истог дана у селу Брези код Сјенице одржава се још масовнији народни сабор. И ту се свирају и играју традиционална народна кола. Занимљиво је да се највише свирају и играју народна кола девојачко, чачак, ужичко, моравац,жикинмо, сарајка. Они који не играју или тренутно не играју из млађе популације седају у шаторе или на мераји сами себи сервирају храну и пиће веселећи се.

ЂУРЂЕВДАН. У сјеничком селу Кладници је дан уочи Ђурђевдана велики народни сабор. Тај сабор 5.маја они називају Омаха. И данас је тај велики народни сабор, тј.Омаха веома посећен од мештана и околног локалног муслиманског становништва.....

САВИНДАН. На Савиндан, дан Светог Саве 27.јануара у неким муслимански кућама се још и данас прави нека врста колача или пите која се зове масеница. То је веома укусна и јака храна....
БОЖИЋ. Доскора је и на овим просторима Божић био општенародни празник, јер су га празновали и муслимани сваки на свој начин, али су им били заједнички „аграрни мађијски обичаји“....

ПРОКОПЉЕ. Прокопијевдан, дан св.Прокопија (Прокопље) се празнује 21.јула. на тај дан не обављају се никакви пољски радови. ....... Код сјеничких Бара на Мачковицама (Угринац) тога дана одржавао се велики народни сабор, али је у последње време померен за један дан због успомене на жртве које су пале у борбама са усташама 22.јула 1941.године.

ИЛИНДАН-АЛИЂУН. Овај народни празник се празнује 2.августа. Православни га називају Илиндан, а муслимани Алијиндан-Алиђун. ......Логично је да је до подне Илиндан, а после подне Алиђун. Било како било, празнују га и муслимани и православни, сваки на свој начин, односно према својој народној традицији.
...
Презивали смо се Вујовић: Проф. Салих Селимовић
PROF.-SALIH-SELIMOVIC.jpg



Селимовић је у ранијим изјавама за медије говорио и о култу Светог Саве међу потурченим муслиманима у Србији, наводећи да су, да би сачували здравље и заштитили децу од урока, многи муслимани крстили своју децу, те да је то био један од разлога што је исламизовани Албанац Синан-паша наредио да мошти Светог Саве буду ископане, пренесене на Врачар и спаљене.

У Србији је из штампе недавно изашла књига “Знаменити Срби исламске вероисповести”, историчара из Сјенице Салиха Селимовића, у којој доноси биографије 50 личности из шест минулих векова:


Међу истакнуте Србе за време турско-османске владавине, Селимовић убраја Иса-бега Исаковића, скендер-бега Црнојевића, лозу Соколовића, у којој посебно место припада Мехмед-паши, градитељу моста на Дрини у Вишеграду и низа задужбина широм поробљених српских земаља и турске царевине.
Странице су посвећене и Хусеин-капетану Градашчевићу, познатијем као Змај од Босне, Омер-паши Латасу, као и групи књижевника крајем 19. и почетком 20. века.
Из богате историјске грађе, аутор доноси појединости о Мустафи Голубићу, доктору Мехмеду Спахи, муфтији Зекеријаху Зеки Жинари, муфтији Мурату Шећерагићу, пишу Вечерње новости.
Ту су и биографије интелектуалаца, академика или књижевника који су обележили последњи век, међу којима су Авдо Хумо, Хасан Бркић, Осман Каранеговић, Хамза Хумо, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Девшић Сушић, Ћамил Сијарић, доктор Исо Калач.
Такође, ту су и биографије Емира Немање Кустурице, Мухарема Баздуља, доктора Мехмедалије Нухића и других.
http://hronograf.net/2021/02/08/novo-izasla-iz-stampe-knjiga-znameniti-srbi-islamske-veroispovesti/


  • Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?
Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо, поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима, који по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других.

Од претка Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи. У тек основаном Јени Базару, тј. Новом Пазару, исламизирано становништво је било у већини већ 1485. године, јер је од 238 кућа 167 било муслиманских, а 71 хришћанска. Међутим, у селима око Новог Пазара и до краја 17. века у већини је живело хришћанско становништво, али је исламизација постепено попримала масовнији карактер.

  • Занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик.
И поред петовековне владавине Османлија, наши Муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик, којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци.


  • Када се исламизација догодила?
На подручју Рашке масовнија крајем 17. и највећим делом у 18. веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио тек у првој половини 19. века. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације.

И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј. робови божји, како би прикрили хришћанско порекло оца. Мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.


  • Зашто је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори?
Зато што су велика већина наших Муслимана Срби исламске вероисповести. Ако би се то званично прихватило, увећао би се српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ.

Такво решење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија.

https://www.magacinportal.com/2016/03/selimovic-mi-muslimani-smo-vecinom-srbi/
 
Poslednja izmena:
Tema koja je tek početa i ne vidi joj se kraj
SRPSKI I SERBSKI BEOGRADI
Delimičan prikaz "Beograda" ( be carefull, plural !)) na mapi
Thread have to be continued ;)


Биоград на Неретви
Kad se javi kao naseljeno mesto, obično se misli na trg Drijeva (forum Narente), koji je bio na ušću Neretve, kasnije poznat pod imenom Gabela. Pesme – međutim – prave razliku između ova dva imena (Gabela i Neretva), što znači da su verovatno postojala dva trga na Neretvi, moguće i vrlo blizu jedan drugom.
Mesto iz ove pesme moglo se nalaziti u blizini današnjeg Konjica u Hercegovini. U Vardi, predgrađu Konjica, još uvek postoje ostaci starog utvrđenog grada koji se u srednjem veku zvao Biograd (tj. Podbiograd, Biogrado, Welligrad, Belgrad i, u turskoj varijanti, Belgraddžik) ili Neretva.
Biograd_Konjic_historija_BiH_Arhiv.JPG

Grad je organizovan na neobičan način, a sastoji se od centralne utvrde sa kulom i vanjskog prstena koji zatvara prostor od cca 40 do 70 metara.
Južni zid centralne gradnje ima debljinu od 2,2 m, a izveden je u dobrom malteru sa oplatom od kamenja postavljenog u pravilne horizontalne redove i ispunom u kojoj ima istucane cigle. Po tehnici zidanja može se zaključiti da je građevina možda nastala još u rimsko doba i da je srednjovjekovna utvrda, izgrađena na starim temeljima.

Nalazio se na terasastom platou relativne visine 200 m nad Neretvom, na zapadnoj periferiji Konjica, gdje mu se danas vide slabi ostaci. Prema jugu vezan je jednom kosom za masiv planine Ljubine i Prenja. Na padinama grada ima ulomaka prahistorijske gradinske keramike i komadića rimske cigle i crijepa. Na terasama platoa iznad lijeve obale Neretve, koji se skoro vertikalno spušta do ceste i vode, izgleda da se u raznim periodima stvaralo i razvijalo utvrđenje koje je ovdje štitilo prijelaz preko rijeke.
...

Na nekim dijelovima na istočnoj strani srednjovjekovnog utvrđenja Biograda, nije bilo bedema, jer su prirodne prepreke onemogućavale prilaz.

Ne raspolažemo pisanim podacima o vremenu nastanka Biograda. Prema nađenoj keramici, malteru i načinu zidanja zaključujemo da je to bilo vrijeme XIV-XV vijeka, kada je nastala većina utvrđenih gradova sadašnje Bosne i Hercegovine.
konjic_razglednica_arhiv.JPG

Sudeći prema sadašnjim ostacima, (naselje) Biograd je možda nastao još početkom VI vijeka, odnosno, u doba ponovnog učvršćenja vizantijske vlasti u tom području, kao jedan od gradova Justinijanovog limesa, koji je preko Biograda tekao na jug do Blagaja, Koštuna, Stoca. Bio je značajno naselje župe Neretve, s lijeve strane rijeke, a njegovo podgrađe Podbiograd, Konjic, Neretva, jak trgovački centar.


http://monumentaserbica.branatomic.com/gradovi/epskigradovi/gradout.php?ic=NERETVA
https://radiosarajevo.ba/metromahala/teme/od-trgovackog-biograda-do-turistickog-konjica/363670
 
Славан доктор свете теологије
Ђорђе Драгишић, фрањевац

У Сребреници је 1445. рођен Ђорђе Драгишић. Драгишић је млад постао припадник фрањевачког реда. Послије пада Србије и Босне он бјежи на Запад, преко Задра у Италију и затим у Француску и Енглеску. Први је становник неке српске земље за кога се зна да се школовао на Оксфорду. Припадник круга кардинала Висариона, предаје филозофију и теологију на италијанским универзитетима. Противи се спаљивању јеврејских књига. Папски је изасланик на хабзбуршком двору. Када је почетком 16. вијека оптужен као јеретик, у његову одбрану устао је Еразмо Ротердамски. Предложио је реформу календара седамдесет година прије него ће је 1584. прихватити папа Гргур Тринаести.



Многа су свједочанства о вриједности Ђорђа Драгишића као писца и човјека савремених и доцнијих одличних књижевника. Тако на пр. Угели у свом монументалном делу „Italija sakra“ (Света Италија) вели о њему „inprimos sui temporis teologos numerandus“ (који се мора убројити у прве теологе свога времена), а Збаралја, бавећи се опширно Драгишићем, назива га „Sakre teologie doktor ilustris et konciokator egzimus“ (Славан доктор свете теологије и изврстан говорник).

Драгишићев савременик Поткин, пишући Јохану Ројхлину, знаменитом нијемачком научнику и познаваоцу јеврејског језика, 25. јануара 1515. године каже : „Зна латински и грчки језик, а у познавању јеврејског и етиопског заузима прво мијесто међу хришћанима овог века“.

Драгишић је умро у Италији, у граду Барију, 1520.године
http://www.rasen.rs/2018/01/djordje...0-godina-prije-pape-grgura-xiii/#.YEv9z29KgdV
http://www.infobiro.ba/article/839947
 
ОСЛОБОЂЕЊЕ ПРИШТИНЕ
22.октобра 1912.г.


Трећа армија као деснокрилни оперативна група у саставу главних србских снага, имала је задатак да разбије турске снаге које су затварале правце који из долине реке Топлице воде ка Приштини, ослободи област Косова Поља и тиме осигура бок и позадину Првој армији.


Моравска дивизија II позива под командом пуковника Милана Недића отпочела је наступање 22. октобра 1912. рано ујутру обухватом са истока с циљем да што пре заузме доминантне тачке правцем Шатор-Крш-Риманиште и тиме олакша Шумадијској дивизији I позива наступање кроз Тенешдолски теснац и Дринској дивизији II позива избијање на гребен Пруговац.

Овај маневар помогао би и нападу с фронта батеријама Шумадијског артиљеријског пука из правца Риманишта. Оваквим распоредом и уз фронтални напад Трећег пука турске снаге доносе одлуку да напусте положаје на левој обали реке Сићевичке.

Улазак Треће србске армије у Приштину 22. октобра 1912.
Ulazak-Srbske-vojske-kod-Pristine 1912.jpg


Око 16 часова повукли су се и последњи турски делови који су бранили прилазе Приштини, па је Други батаљон Другог топличког пука ушао у Приштину, а потом и други делови дивизије. Тако је 22. октобра 1912. године Трећа армија ослободила Приштину без већих напора, а турске јединице су се повукле ка Урошевцу. У борбама је из састава србских јединица избачено укупно 1.507 војника и официра.

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину.

oslobodjenje pristine 1912.png


Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије II позива, у својим Успоменама, пише:
- "... Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал Јанковић, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанс и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Србске војску...".

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у "Илустрованој ратној хроници", пише:
- "... На улазу у Космет наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење србске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем.
Србске победа на Косову и Метохији гарантује потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова...".


http://gazimestan.rs/Vest.aspx?Naslov=Оslоbоdjеnjе-Pristinе-1912.-gоdinе
https://books.google.rs/books?id=mV...hoKHYBXCbQQuwUwCXoECAgQCA#v=onepage&q&f=false
 
Dum Ivo.jpg

Вид Вулетић-Вукасовић

Над лијесом Ивана кан. Стојановића

Мудра главо, свијетли образе,
Дубровника прва и задња дико,
Ко да каже поштења нам стазе,
Права, вјерна Сократова слико?

Јаох нама, овог часа – нико!
Јер по праху многи гмижу, плазе,
А народ се невољи навик’о,
Па године иду и пролазе….

Ти почивај у тој родној груди,
Па ће људи опет бити људи,
Опет ће се родит племе ново

И укресат ово златно слово:
-Пред Богом су твоји мудра труди
Кршћанине, слава Теби буди.

Босанска вила, Сарајево 1900.

Над гробом
Дум Ивана Стојановића


Дум Иване, ти под плочом хладном
Вјечни санак спаваш у самоћи;
Дед’, погледај ученика Твога
Над гробом Ти, сад сред црне ноћи,

Гдје уздасим млада прса мőри
И тихано праху Твоме збори:

Плакао сам, плакô… кад те самрт
Из наручја дигла Српског рода
Прије, нег’ што ц’јели народ Српски
Живу теби славе в’јенац пода;

Из срца сам сипô сузу сваку,
Кад те пратих до на ову раку!...

Плакао сам! … Сад не плачем, него
Над светијем овим гробом Твојим
-Да би сватко стопам Твојим ступô-
Ја Господа Свемоћнога молим!

…Ти почиваш на гробова ńиви:
“Благо томе ко довијек живи!”

Абећедовић, Срђ, Дубровник 1903.
 
србиускадрушколаобилић-1024x818.png


Обилић у Скадру

Откуд Обилић у Скадру?

На слици се налази професор српске школе “Обилић” у Скадру са својим ученицима. Професор и ученици су Срби, Срби који су рођени и живели у Скадру. Слика је настала 1925. године. Ова школа радила је до 1935. године када је укида албански краљ Зогу као и све остало што има везе са Србима.

Многи људи не знају да је цела област северне Албаније вековима припадала српском народу, да се на том простору налазе бројне српске светиње које су данас махом католичке, да Албанци закопавају тврђаве са ћириличним натписима. И не само то, и данас у Албанији живи више хиљада људи православне и муслиманске вероисповести који себе сматрају Србима. Ови људи, у 21. веку, у Европи са никад “већим” правима, немају права да се изјасне као Срби.
 
infused-water-1024x1024.jpg


До пре коју годину нису имали право ни да уче српски језик, ни да иду у српске школе, чак им се и имена и презимена мењају насилно како
би им се укинула било каква веза са Србима. Захваљујући напорима неколицине људи, пре свега блаженопочившем митрополиту Амфилохију и удружењу Срба “Розафа Морача” и Павлу Брајовићу који се налази на челу истог, ствари почињу да се мењају на боље.

Потребно је да се на много већем нивоу поведе ово питање, да се изврши притисак на државу Албанију, да статус српске мањине у Албанији и њиховог идентитета постане услов било какве врсте преговора о било којој територији између Срба и Албанаца. Држава Србија је по овом питању пасивна, она се бави штампањем уџбеника за Албанце у Прешеву и Бујановцу на албанском, а Срби у Албанији... па они би можда могли да користе исте те уџбенике?!

Скадар и Северна Албанија представљају већ заборављено Косово.
Оно што се дешава на Косову, а што се дешавало у Хрватској, а пре тога и у Албанији има исти корен и српски народ то мора да зна и да разуме.
 
900x600_poleksija.jpg


Полексија Тодоровић била је ћерка Матије Бана, српског њижевника, педагога и дипломате. Била је једна од образованијих жена свога времена. Говорила је италијански и немачки језик, а у Заводу за младе девојке из угледних кућа, учила је књижевност, историју, цртање, клавир и ручни рад.

Поред оца који је био један од највећих интелектуалаца свог доба, образоване мајке и у кругу учених људи који су стално посећивали дом породице Бан, Полексија је стекла знања већа од свих које су могле да јој понуде оновремене школе.

Била је прва жена сликар која је осликала цео иконостас 1880. године у дворишној капелици Свете Наталије, Више женске школе. Поред тога, била је петнаест година професор цртања у Вишој женској школи, један од оснивача Српског уметничког удружења.

Још као девојчица, Полексија се показала као надарена сликарка, па јој је отац омогућио да учи код професора Јована Дерока, а потом код свог будућег супруга, сликара Стевана Стеве Тодоровића.

Романтичари воле да причају да је то била љубав на први поглед. Славни сликар био је очаран, како талентом и лепотом младе ученице, тако и чињеницом да долази из породице чувеног књижевника и политичара. Полексија је Стеви била поуздана сарадница и одан брачни друг, помогла му је у изради великог броја дела, а сама је сликала претежно иконе, портрете и пејзаже. Били су један од првих уметничких брачних парова.

Дело, однос и значај Полексијиног и Стевиног појединачног и заједничког рада, као и значај њихове уметности, обележили су културну и историјску сцену Србије од самих почетака стварања њене модерности.

Заједно су израдили многобројне илустративне аквареле и цртеже, више великих историјских композиција, двадесет иконостаса, многе иконе и пејзаже и око 500 портрета савременика, припадника династије Обреновић, али и других виђених људи тог времена - краљице Наталије, краља Милана, Kорнелија Станковића, Ђуре Даничића...

Остала је забележена њена изјава о заједничком раду са супругом: „Црквене слике, а њих је безброј по целој земљи, радили смо увек заједно. Стева главу, руке, цртеж уопште, а ја одело, драперије, костиме. То је мени нарочито ишло од руке“.

19-anastas-jovanovic-poleksija-todorovic-kolodijum-1865-signirano.jpg

Фото: Анастас Јовановић 1895.

Породична радионица“ коју су брачни другови водили била је веома успешна и осамдесетих година 19. века Тодоровићи су постали једни од водећих „предузетника“ за живописање цркава. Уз то, померали су и границе оновременог сликарства.

Историчари уметности Стеву Тодоровића данас сматрају носиоцем српског романтизма у сликарству. Ако је њему припала та ласкава титула, Полексија је била ту, помало у сенци, али присутна, одмах до њега. Верна и поуздана не само као брачни друг, већ и као сарадница, јер свакако да без озбиљне и савесне помоћи своје супруге, ма како он брзо радио и ма како дуго живео, не би био у стању да изради задивљујући број слика.

С њим је путовала по Србији, боравила у Цариграду, а посебно у Фиренци и Риму, где су копирали познате композиције ренесансних мајстора Рафаела, Тицијана, Веронезеа и Тинторета. Многобројне илустративне аквареле и цртеже, више великих историјских композиција, двадесетак иконостаса, затим многе иконе и пејзаже и мноштво портрета, а уз то и велики друштвени рад, све је то Стева могао да постигне уз помоћ и подршку своје Полексије.

1895. и 1896. излагала је као чланица Књижевно-уметничке заједнице на заједничким изложбама, а 1911. излагала је са најпознатијим уметницима на Међународној изложби у Риму.

И старост су дочекали скупа. Новине су писале да „чика Стева и тета Полексија“ знају да понекад с вечери, споро, руку под руку и „нежно супружнички“ прошетају до хотела Москва где за својим сталним столом попију шољу млека и дуго, дуго разговарају... На крају, њихов брак трајао је баш као у причама – док нас смрт не растави.

Stevan-i-Poleksija-Todorovic,-fotografija-oko-1923..jpg


Стева Тодоровић умро је 22. маја 1925. године у 93. години живота, а Полексија је надживела супруга за пуних 14 година. Остала је веома активна све до смрти радећи као професор цртања, члан Kњижевно-уметничке заједнице и Српског уметничког удружења, међу чијим оснивачима је била. Бавила се и хуманитарним радом. У тренутку смрти 26. фебруара 1939. године било јој је 90 година и била је настарија српска сликарка. Сахрањена је поред супруга и оца, двојице мушкараца које је највише волела.

Доживели су дубоку старост, седам и по деценија провели су у плодној животној и стваралачког заједници, у љубави, без сујете, пречесто горког пратиоца не само уметничких брачних заједница.

На београдском Новом гробљу и данас стоји њихова гробница – вечни споменик ове љубави.
 
Молизејски и Молишки Срби
.
Giovennale Vegezzi Ruscalla

У покрајини Молизе, у XIV веку било је девет српских насеља. До XIX века три насеља су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, да сачувају своје порекло самим тим да сачувају српски језик и обичаје од којих истраживачи као најау-тентичнији истичу "налагање божијег бадњака као завјет"
.Насељавали су Церифело (њега већ није било у XIX веку), Палату, Тавену, Аквавиву, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалду и Сан Бјазе. Српски језик се, по подацима из 1885. године, сачувао само у Аквавива Колекроће, у Сан Фелиће и у Монтемиро.

Државни саветник Краљевине Италије и лингвиста господин Асколи је писао: у "Политецницо ди Милано" фебруара 1867. године:
"Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малијем варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији итд.
Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такођер и отаyбину итаљанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се свјетлошћу блиста један Србин из Ацљуавива Цоллецроце; а то је: Никола Нери, који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота.
А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мјештанима које је често походио, препоручивати: "Немојте 'згубит наш језик"!


Nikola Neri,Srbin iz Napulja (1761-1799)
http://books.google.rs/books?id=EXmd5ZzfNWQC&pg=PA344&lpg=PA344&dq=nicola+neri+1799&source=bl&ots=PcMmNdj7Fa&sig=e98q0nxY_rp4eUNVOBfj6jj968M&hl=sr#v=onepage&q=nicola neri 1799&f=false


Осим у провинцији Молизе, Срби су живели у Абруцу, Авелину, Пуљи, Калабрији.
У Кијети једно велико место звало се по Србима Сцхиави д' Абруззо (Абручки Срби). Место Полкарино било је чисто српско, по пописима из 1591
. А у цркви у Баочју био је срмом украшен олтар - дар српског краља Милутина

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/03/article-17.html
У “Гласнику Српског ученог друштва”, књига број 62, штампаном у Београду 1885. године, на страни 273. налази се чланак под именом „Српске насеобине у јужној Италији“. Аутор је Ристо Ковачић, професор славистике у Риму који је од 1884. године боравио у италијанском региону Молизе и своје извештаје о Србима у Јужној Италији објавио у поменутом броју 62 ГСУД

Kru%C4%8D-1024x576.jpg


Како наводи Ристо Ковачић, у региону Молизе, провинција Kампобазо, некада је било девет српских насеља: Керифело, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалда и Сан Бјазе. Српски језик сачувао се, према подацима с краја прошлог века у три насеља: Аквавива, Сан Феличе и Монтемитро. Ради се о местима Аквавива Колекроче (или како га локално зову Жива вода Круч, или само Круч), Сан Фелиће дел Молизе или Сан Фелиће Славо (лок. назив Филић или Штифилић), и Монтемитро (лок. назив Мундимитар). Иначе, прве податке о овим колонијама дао је средином XIX. века наш књижевник Медо Пуцић који је одржавао живе контакте са локалном заједницом, посебно са песником и књижевником Ђованијем (Иваном) де Рубертисом.


DSC00297_stitch-1024x576.jpg

Осим Ковачића молишким Србима су се бавили у XIX. веку и други научници као што је сенатор Краљевине Италије и лингвиста Грациадио Исаија Асколи. Његов извештај објављен у часопису “Политекнико” 1867. године јасно приказује какво је било расположење у то време:

Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малим варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији. Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такође и отаџбину италијанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се светлошћу блиста један Србин из Аквавива Колекроче; а то је: Никола Нери (Nicolo Neri, Аcquаvиivа Cоllеcrоcе 1761 – Наpoli 1799, прим.), који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота.
 
О молишким Србима сведоче и два дела из 19. века: писма проф. Ивана (итал. Ђованија) де Рубертиса објављена у Задру 1856. под насловом “Delle colonie slave nel regno di Napoli“, те “Le colonie serbo-dalmate del circordario di Larino, provincia di Molise“ које је у Торину 1864. године објавио један учени Италијан Ђовенале Вегези, посветивши га српском кнезу Михајлу Обреновићу.

Де Рубертис је рођен у месту Аквавива Колекроче у покрајини Молизе. Био је директор гимназије у месту Казакаленда и кључни човек за очување националне свести и идентитета међу Србима у Молизеу. Са њим је био велики пријатељ Медо Пуцић чије је песме преводио на италијански језик. Од јануара 1885. године је постао дописни члан Српског ученог друштва.

Из истраживања Ристе Ковачића 1885.г.:
moliye 2.png


moliye 315.png
 
Острво Вис и смедеревски потомци

У раном средњем веку припадало је паганима одн.Неретљанској области, пише Порфирогенит у поглављу о Србима ДАИ.
После је често мијењало владаре, а од пада Наполеона и Млетачке републике Вис долази под власт Хабзбурга. Распадом Аустроугарске, Вис улази у састав Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије.

24. јануара 1924. године пред председником општине и око 500 грађана одржана је на Вису прва православна литургија. Крајем 1925. године јавио се снажан и масован покрет међу становништвом острва Виса, за прелазак у православље. Током велике свечаности одржане 25. јануара 1926. године сплитски православни парох Урукало је превео у православље 200 (216) мештана дотадашњих католика. То је урађено на позив и молбу будућих православаца, који су писали свештенику у Сплит. Највише нових православаца узело је да слави Св. Саву, док су остали изабрали Св. Јована.[5]

Ostale su zabeležene reči uglednog viškog domaćina i poslednjeg predsednika pravoslavne crkvene opštine: “Nećemo da jednom nogom stojimo na Visu, a drugom u Rimu – prirodnije je: jednom nogom na Visu a drugom u Beogradu.”
Jedan od stavova ove pravoslavne zajednice bio je i sledeći: “Hoćemo da u svemu budemo svoji. Kada je narodna država- neka je i narodna Crkva. E, zato smo prigrlili sveto Pravoslavlje!”

Naravno da je bilo i onih koji su spekulisali o prirodi prelaska u Pravoslavlje, ali se na ovakve glasine odgovaralo sa: “Prešli smo iz vlastitog uverenja, bez ičije agitacije i nagovora i bez bilo kakve materijalne koristi ili nagrade.

Припремало се још 300 католика да пређе - врати се у "прадедовску веру". Јер то су потомци некадашњих Срба досељених из Србије из Смедерева, након пада Српске деспотовине. Настао је покрет за градњу православног храма који су подржали мештани Виса и села Луке, Смедерева и Кути.[6] Православни покрет је захватио и околна острва, најпре Корчулу где је у то време прешло у православље 20 породица.

О овом догађају писале су и новине „Време“ у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће: …Отац је сину увек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…“.

crkva-svetog-ćirila.jpg

На Вису је 12. новембра 1933. године освећена нова православна црква од стране епископа шибенског др Иринеја Ђорђевића, уз асистенцију епископа мостарског др Станковића. Храм је био посвећен Св. Ћирилу и Методију, а пројектовао га је београдски архитекта Момир Коруновић. Парох вишки је тада био поп Стеван Јавор а председник црквене општине Иво Руљанчић. Свечаности је присуствовало неколико хиљада становника острва и гостију из Смедерева и Београда.[7]

crkva-na-visu.jpg
crkva-Vis.jpg

Crkva je porušena u jesen 1963. godine u sklopu proslave 20-ogodišnjice Titovog dolaska na Vis koja je usledila u septembru sledeće godine.

Na njenom mestu zasađen je park palmi, a u neposrednoj blizini podignut spomenik “Tuđe nećemo-svoje ne damo” sa rečima iz Titovog govora. Tridesetak godina kasnije i taj spomenik je uklonjen.
https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/05/23/зашто-су-комунисти-срушили-цркву-св-ки/
.....Епископ је на крају пристао на рушење, уз новчану надокнаду од 12 милиона динара и дозволу за обнову цркве у Книну коју су власти одбијале пре тога. Била је потребна сагласност Синода у Београду, али он није одмах пристао на то, јер су му православни Вишани упутили жалбу. Уговор о рушењу је на крају ипак потписан 12. децембра 1963. Добијена је новчана надокнада од 12 милиона динара, а звона и материјал су пренесени у Книн, да би се обновила тамошња црква.

Београдске новине су писале, како су у прошлости варошицу Вис насељавали православци, и то 1580. године из околине Смедерева, а затим 1640. из Црне Горе. Први се, према њиховим тврдњама, везују за део варошице звани Смидерево, а други за Кут.
https://www.poreklo.rs/2018/02/09/pravoslavci-na-visu/
 
Poslednja izmena:
Трагајући за слободом, српски граничари из Поморишја и Потисја, половином 18. века, населили су области око Дњепра и Дона - Нову Сербију и Славјаносербију.


Detaljnije:
http://www.rastko.rs/rastko-ukr/istorija/2003-ns/index_zbornik.html

Како су Срби изградили 40 цркви у Донбасу

Главни и једини разлог за пресељавање Срба у Русију у XVIII веку била је жеља да се сачува вера. 1690. године, бежећи од османског јарма, више од 70.000 Срба је прешло у Аустроугарску, али су им тамо наметали католичанство. Године 1723. Петар I позвао их је у Русију, нудећи опремање и заштиту јужних граница Руског царства. У Подонцовју, где су се населили калмички будисти, муслимански Татари и одбегли староверски расколници, у верском смислу било је право Дивље поље све док Срби овде нису подигли православне цркве.

Пре скоро 270 година словенска Србија настала је на територији Луганске и Доњецке Народне Републике. Указ царице Јелисавете о насељавању пукова генерала Јована Шевића и генералмајора Рајка Депрерадовића издат је 1753. године. У јесен 1755. генерали су са својим народом дошли у ове крајеве, успели да преживе окрутну зиму и са почетком пролећа 1756. за 20 чета почели су да граде насеља са широким и равним улицама“, како је у својим путописним белешкама (1791) записао руски академик Јохан Антон Гулденштат. Аутентично се зна да је у свакој од 20 чета била црква. У шатору или колиби, али са крстом и иконом – обавезним атрибутом досељеника.

У Луганској области прво је основан град Славјаносербск. Мајор Лазар Сабов је 1761. године саградио у месту православну дрвену цркву посвећену Светом архиђакону Стефану. У другој половини 18. века изграђено је и освештано је на десетине српских цркава: у Подгорном, Каменом Броду, Вергунки, Хорошијем Јару, Александровки , Макаровом Јару, Желти, Красни Јар, Суходол, Михајловка, Николајевка, Станично-Луганска област, Серебрјанка, Привоље, Горње, Доње, Кримски Брод, Бели, Штеровка, Павловка, Калиновски, Троицки, Аненски, Красни Кут, Кружиловка, Петровенка, Петровка, Чутин, Успенка, Горски.

Током времена, ови храмови су паљени, рушени и пљачкани. Већина њих није сачувана, јер су биле дрвене. Али 16 српских цркава од камена и даље се налазе тамо.

Типична је и тајанствена историја цркве Светог Јована Крститеља у Калиновском шанцу. Према материјалима оца Теодосија, црква Усековања главе Претече и Крститеља Господњег Јована била је платнена, од шаторских крила. Године 1767. у селу Ивановско, марљиви парохијани саградили су нову цркву истог имена, од шибља… Године 1780, она је потпуно пропала и постала тесна за све бројнији народ, па је на њеном месту изграђена црква брвнара.

Занимљива је и судбина храма у Веселој Гори. Према речима ректора цркве Светог Благовештења, оца Дмитрија, 1839. године властелинка Елена Родионовна Нилус (чукунунука Рајка Депрерадовића) наредила је да се црква брвнара демонтира и пренесе у друго село, а на овом месту саграђена је црква од камена. Под њим је постојала парохијска школа, библиотека – више од 300 књига. Када су бољшевици фебруара 1934. затворили храм, запалили су ватру непосредно испред њега и спалили архиву стару више од сто година. 1942. године цркву је отворила окупациона управа, али од 1957. године поново долазе црни дани. Зграда је била трошна, а децембра 1980. године донета је одлука да се сруши, али неким чудом то није спроведено. Храм у Веселој планини је опстао, али је служио као складиште грађевинског материјала.
Весела-Гора.jpg


Црква у Черкаском Броду (Зимогорје) саграђена је залагањем капетана Ивана Маркова и посвећена Светом Николају Чудотворцу. О њеној градњи сазнајемо из извештаја од 10. марта 1765. године шефу Насеобинске комисије Срба Фливерку, у коме потпуковник Шевић тражи дрвну грађу за завршетак градње цркава у черкаским и кримским четама. Храм у име Николаја Чудотворца стајао је неколико деценија и изгорео у пожару. На њеном месту је 1889. године подигнута црква Свете Тројице, која је опстала до данас. 2002. године, на авенији Лењин, становници Зимогорјевска подигли су спомен-знак у част Маркова, који се сматра оснивачем града.

Године 1813. подигнута је и камена црква посвећена Светом апостолу Луки. Наиме, 1807. године из Црне Горе дошли су нови Срби насељеници, њих 101 душа из Никшића у Црној Гори. Нова богомоља је била њима намењена. Ти Срби су променили име насеља у Доњецк (рус. Донецк, укр. Донецьк) и од тада се зове садашњим именом.

Град Славјаносербск је 1861. године добио свој грб. Ту се понајвише очувало српско национално осећање. У градићу постоји општински музеј који својим експонатима дочарава време када су Срби дошли на тај простор. Свесни свог порекла грађани Славјаносербска су подигли и споменик генералу Ивану (Јовану) Шевићу, оснивачу насеља.

После Октобарске револуције Славјаносербск је постао седиште рејона у оквиру Луганске области. Седамдесетих година 20. века ту живи око 5.000 становника.

У центру града на тргу испред општине налази се споменик посвећен Србима. Споменик чине три крупне фигуре ратника: Козака (Украјинац), Србина и Руса. Уклесана је горе година насељавања Срба 1753, а испод фугура је текст на три језика. На српском пише: „Нема светијих веза од братских“. Од 2014. године град се налази у саставу самопроглашене Луганске народне републике.

https://naukaikultura.com/kako-su-s..._in3ccCojAFv0pSIpQHSI7RQRBu7a8zYb82loD4xdab1E
 

Back
Top