Према подацима из 1715. године, у Будиму је било 1538 кућа, од чега су 769 припадале Јужним Словенима (већином Србима), 701 је била немачка, и 68 су биле мађарске. [1]
TABAN
Romantični Taban sa krivudavim ulicama, sićušnim trgovima, naherenim kućercima, cvetnim baštama i brojnim kafanama 30-ih godina 20. veka je porušen. Njegovu uspomenu danas čuvaju akvareli poznatog mađarskog slikara Erne Zorada.
Episkopi budimski rezidirali su u
palati u Budimu u Debrenteijevoj ulici br. 14 koju je podigao 1897. godine
patrijarh Georgije Branković. Raskošno dvospratno zdanje sa grbom Eparhije budimske, projektovao je najpoznatiji srpski arhitekta u Ugarskoj toga doba,
Vladimir Nikolić. Zgrada je za vreme Drugog svetskog rata oštećena, 1952. podržavljena, a 1955. srušena
ТАБАНСКИ СРПСКИ КРСТ
У Табанском парку, на сто до двеста метара од куће «Код златног јелена» у правцу Гелертовог брда, иза булевара Кристина, налази се табански српски православни крст. Он је некада стајао усред табасног Трга крста. Крст је подигнут на месту где је у турско доба, у XVI-XVII веку било
српско гробље. Зато је и страи назив Трга крста био Гробљански трг, а до њега је водила Гробљанска улица.
Према Стојану Вујичићу, књижевнику и преводиоцу, сину будимског, касније будимпештанског проте Душана Вујичића, Срби су још почетком XX века на други дан Ускрса из цркве долазили код крста и отпојали ускршњи тропар у помен овде сахрањенима. Према његовом сећању пред Други светски рат се долазило овамо на Лазареву суботу по врбицу.
Пошто је за време Другог светског рата крст оштећен, Друштво за улепшавање града Будимпеште га је 1987. обновило и поставило мађарски натпис који обавештава пролазнике, шетаче у парку:
«Овај камени крст су подигли 1865. године верници српске православне црквене општине у Табану на Тргу крста који је порушен 1930-их година.»
Тада је обновљена и икона на плеху постављена на крсту која приказује распеће. Срспке мањинске самоуправе из Будима на челу са Срспком мањинском самоуправом у XII кварту Будимпеште 2004. године су посзавиле на другу страну крста српски натпис, а 2007. је први пут положен у њихово име венац
поводом 600. годишњице првог документованог помена Срба у Будиму.
Tabansko srpko groblje
Данас православни Срби немају своје гробље, нити своју посебну парцелу у неком од гробаља Будимпеште. Међутим није увек било тако.
У Будиму чувено Табанско гробље је функционисало 1796-1916, међутим ту су се поред Срба сахрањивали и припадници другиох народа и вероисповести.
На овом гробљу су сахрањени бројни знаменити Срби као што су били композитор
Корнелије Станковић (данас му се земни остаци налазе у Београду),
Константин Петровић, последњи шеф полиције у Будима,
Михајло Остојић, будимски градски биров или
Јован Берић, аутор првог српско-мађарског уџбеника граматике. Када је и ово гробље 1930. укинуто, земни остаци знаменитих Срба су пренети на главно будимско гробље на Фаркашрету где им је подигнут велелепни заједнички надгробни споменик.
Међу уклесаним именима ћемо наћи и једног оснивача и
два председника Матице српске основане у Пешти, као и песника
Мите Поповића. Код овог споменика је осржана пригодна свечаност са учешћем званичника поводом 150. и 175. годишњице оснивања Матице српске.
Kornelije Stanković-Tabanac
У Табану су рођени многи знаменити Срби, а међу њима и познати композитори. Најчувенији је био међу њима Корнелије Станковић, први српски композитор после средњег века, родоначелник српских композитора новог века.
У доба романтизма он је обавио у музици оно што у говорном језику и књижевности Вук Стефановић Караџић.
Petar Stojanović-Tabanac
Много је мање познат Петар Стојановић (1877-1957), композитор и виолинист, музички педагог. После музичког школовања у Будимпешти и Бечу и успешно започете музичке каријере у хабзбуршкој престоници, Стојановић се преселио у Београд где се пре свега истакао у организовању музичког високог образовања (директор Музичке школе Станковић, професор Музичке академије). Међу његовим веома многобројним делима обележеним стилом позног романтизма која су му донела репутацију првог српског композитора међународног реномеа истичу се оперете, музичке поеме и концерти.
Стојановић је рођен у угледној породици имућних трговаца наклоњениуметностима: Стојановићев отац Евгеније Стојановић је био музичар и композитор аматер који се почео бавити озбиљније музиком под утицајем Корнелија Станковића са којим се доста дружио. Међутим недавно је откривено да је родна кућа Стојановићева у Табану носила број 634, која је идентификована као друга кућа до гостионице «Код златног јелена», у улици Атила. Вероватно на месту две зграде до Златног јелена је изграђена модерна зграда која се види на фотографији. Ипак, за сада нсе не искључује ни могућност, да се ради о суседној сачуваној старој класицистичкој згради коју је пројектовао чувени архитекта из Мађарске Јозеф Хилд 1845. године. Родна кућа Петра Стојановића још није обележена, као ни зграда у којој је становала породица Стојановићеве сестре која је била последња адреса композитора у Будимпешти 1911. (ул. Зоватар бр. 14)
Vuk Karadžić
У Табану, преко пута куће «Код златног јелена», наспрам аутобуске станице на улици Атила, у парку, подно столетних стабала скрива се споменик Вуку Стефановићу Караџићу. Биста, тачније само робусна глава Вука Стефановића Караџића са фесом, веома изражајан и успео рад вајара Небојше Митрића, постављена је на постамент висине од два метра.
Споменик преко пута куће «Код златног јелена» а близу «Рацког (српског) купатила» треба да подсећа и на честе Вукове боравке у Будиму, на његово лечење у овдашњем купатилу и његову сарадњу са српским књижевницима, књижарима и интелектуалцима у Будиму и Пешти. На дан рођења Вука Караџића, сваког октобра код споменика се окупљају ђаци српске школе у Будимпешти, а званичници српске заједнице постављају своје венце.
_620x0.jpg)
.jpg)
_620x0.jpg)
