Сербски времеплов

[Сребрена]

Taban je stari deo Budima koji se prostire u dolini između Budimske tvrđave i Gelertovog brda (Đerzeleza), gde su nekada živeli Srbi. Budim su još pre Velike seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića naseljavali srpski trgovci i zanatlije koje su se bavile izradom kože.

ТАБАН

Будим, на левој страни српска варош Табан



Pored poznatog Rackog (srpskog) kupatila

На територији Табана, у северном подножју Гелертовог брда се налази «Рацко» (Рац - стари мађарски назив за Србе на основу назива Рас и Рашка) купатило које је повремено називано и купатило св. Имре.Тренутно се врши општа реконструкција бање повезана са изградњом луксузног хотела.
На јужном рубу Табана, на уском простору између Дунава и Гелертовог брда се налази доста запуштено купатило Рудаш.
Турски хамам који још увек постоји у склопу овог купатила саграђен је 1566, за време будимског паше Мустафе Соколовића, рођака великог везира Отоманске империје Мехмеда Соколовића, пореклом из српске ситне племићке породице Соколовића из Босне.

i gostionice „Kod zlatnog jelena“

ГОСТИОНИЦА КОД ЗЛАТНОГ ЈЕЛЕНА

Једна од најстаријих зграда Табана - која се и сачувала - је чувена и веома лепа велика зграда «Кућа код златног јелена» у облику потковице, подно јужних кула будимске тврђаве. Ова згарда на углу ул. Атила и Трга јелен добила је име по рељефу изнад капије који приказује позлаћени лик јелена који бежи испред ловачких паса. Згарда је подигнута почетком XVIII века и ту се већ 1704. налазила гостиноца «Код златног јелена. Кућа «Код златног јелена» је у својој физичкој стварности сачувани симбол негдашњег српског Табана.
У овој гостионици код великог бележника града Будима Симе Игњатовића (стрица чувеног писца Јакова Игњатовића из Сентандреје) су се у првој половини XIX века окупљали српски књижевници формирајући неку врсту књижевног салона: Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Пачић, Вук Караџић, а повремено су навраћали и Пештанци,писац Милован Видаковић и правник и књижевник Михаило Витковић.
После великог будимског пожара, зграда је президана 1811, иначе фасада је изведена у касно барокном стилу. После рушења Табана ниво улице је спуштен за два метра, па је подрумски део зграде откопан изронио на светлост дана, а око приземља зграде је формирана тераса окрађена гвозденом оградом, те се до улаза у зграду долази степеницама.
У Кући «Код златног јелена» и дан данас ради чувени ресторан «Код златног јелена» са специјалитетима од дивљачи. Повремено, српске организације у Будимпешти у овој згради приређују своје сентименнталне манифестације. Српска прошлост зграде није обележена.

Taban je bio poznat po lepoti i raskoši srpskog pravoslavnog katedralnog hrama koji je podignut 1697. godine u čast Svetog Dimitrija Solunskog

Срби у Будиму су већ у XV-XVI веку имали своју богомољу.
Прво до данас сачувано документовано зидање српске цркве од трајног материјала одиграло се после Велике сеобе Срба, 1697. године у Табану, близу дунавске обале и хамама који и данас постоји и који носи име «Рацко (=српско) купатило».
Од те цркве се сачувао камен-темељац са уклесаном годином подизања цркве. (Чува се у српској цркви у Пешти.)
Ову првобитну цркву је посветио сам патријарх Арсеније Чарнојевић 1698. и даровао привилегију будимској (табанској) српској црквеној општини директно је подређујући патријарху а не епископу. Црква је била посвећена св. великомученику Димитрију Солунском. Пошто је првобитна црква оронула, средином XVIII века будимски Срби су прионули изградњи нове..

Dana 3. juna 1751. godine osvećena je nova, monumentalna barokna crkva po nacrtu arhitekte Adama Majerhofera. Duborez ikonostasa uradio je Antonije Mihić, a ikone ikonostasa je oslikao Vasilije Ostojić.
Na dan 5. septembra 1810. u Tabanu je izbio veliki požar u kojem je stradala i unutrašnjost srpske saborne crkve. Godine 1824. novosadski slikar Arsenije Teodorović završio je oslikavanje ikonostasa.
Dunav je 1838. poplavio Taban, a tada je nivo vode u crkvi dostigao 110 cm, ali ikonostas nije stradao. 1898. godine hram je ponovo obnovljen.
Srpska saborna crkva u Tabanu je ozbiljno oštećena za vreme Drugog svetskog rata. Iako je ikonostas ostao bez veće štete, srpska crkva je ipak porušena 1949. godine "u čast" 70. rođendana Staljina.!!!
Na mestu nekadašnje crkve danas krivudaju serpentine Mosta Eržebet u pravcu Ulice Heđalja.

 

[Сребрена]

Према подацима из 1715. године, у Будиму је било 1538 кућа, од чега су 769 припадале Јужним Словенима (већином Србима), 701 је била немачка, и 68 су биле мађарске. [1]
TABAN

Romantični Taban sa krivudavim ulicama, sićušnim trgovima, naherenim kućercima, cvetnim baštama i brojnim kafanama 30-ih godina 20. veka je porušen. Njegovu uspomenu danas čuvaju akvareli poznatog mađarskog slikara Erne Zorada.

Episkopi budimski rezidirali su u palati u Budimu u Debrenteijevoj ulici br. 14 koju je podigao 1897. godine patrijarh Georgije Branković. Raskošno dvospratno zdanje sa grbom Eparhije budimske, projektovao je najpoznatiji srpski arhitekta u Ugarskoj toga doba, Vladimir Nikolić. Zgrada je za vreme Drugog svetskog rata oštećena, 1952. podržavljena, a 1955. srušena

ТАБАНСКИ СРПСКИ КРСТ

У Табанском парку, на сто до двеста метара од куће «Код златног јелена» у правцу Гелертовог брда, иза булевара Кристина, налази се табански српски православни крст. Он је некада стајао усред табасног Трга крста. Крст је подигнут на месту где је у турско доба, у XVI-XVII веку било српско гробље. Зато је и страи назив Трга крста био Гробљански трг, а до њега је водила Гробљанска улица.

Према Стојану Вујичићу, књижевнику и преводиоцу, сину будимског, касније будимпештанског проте Душана Вујичића, Срби су још почетком XX века на други дан Ускрса из цркве долазили код крста и отпојали ускршњи тропар у помен овде сахрањенима. Према његовом сећању пред Други светски рат се долазило овамо на Лазареву суботу по врбицу.
Пошто је за време Другог светског рата крст оштећен, Друштво за улепшавање града Будимпеште га је 1987. обновило и поставило мађарски натпис који обавештава пролазнике, шетаче у парку:
«Овај камени крст су подигли 1865. године верници српске православне црквене општине у Табану на Тргу крста који је порушен 1930-их година.»
Тада је обновљена и икона на плеху постављена на крсту која приказује распеће. Срспке мањинске самоуправе из Будима на челу са Срспком мањинском самоуправом у XII кварту Будимпеште 2004. године су посзавиле на другу страну крста српски натпис, а 2007. је први пут положен у њихово име венац поводом 600. годишњице првог документованог помена Срба у Будиму.

Tabansko srpko groblje
Данас православни Срби немају своје гробље, нити своју посебну парцелу у неком од гробаља Будимпеште. Међутим није увек било тако.
У Будиму чувено Табанско гробље је функционисало 1796-1916, међутим ту су се поред Срба сахрањивали и припадници другиох народа и вероисповести.
На овом гробљу су сахрањени бројни знаменити Срби као што су били композитор Корнелије Станковић (данас му се земни остаци налазе у Београду), Константин Петровић, последњи шеф полиције у Будима, Михајло Остојић, будимски градски биров или Јован Берић, аутор првог српско-мађарског уџбеника граматике. Када је и ово гробље 1930. укинуто, земни остаци знаменитих Срба су пренети на главно будимско гробље на Фаркашрету где им је подигнут велелепни заједнички надгробни споменик.
Међу уклесаним именима ћемо наћи и једног оснивача и два председника Матице српске основане у Пешти, као и песника Мите Поповића. Код овог споменика је осржана пригодна свечаност са учешћем званичника поводом 150. и 175. годишњице оснивања Матице српске.

Kornelije Stanković-Tabanac
У Табану су рођени многи знаменити Срби, а међу њима и познати композитори. Најчувенији је био међу њима Корнелије Станковић, први српски композитор после средњег века, родоначелник српских композитора новог века.
У доба романтизма он је обавио у музици оно што у говорном језику и књижевности Вук Стефановић Караџић.

Petar Stojanović-Tabanac
Много је мање познат Петар Стојановић (1877-1957), композитор и виолинист, музички педагог. После музичког школовања у Будимпешти и Бечу и успешно започете музичке каријере у хабзбуршкој престоници, Стојановић се преселио у Београд где се пре свега истакао у организовању музичког високог образовања (директор Музичке школе Станковић, професор Музичке академије). Међу његовим веома многобројним делима обележеним стилом позног романтизма која су му донела репутацију првог српског композитора међународног реномеа истичу се оперете, музичке поеме и концерти.

Стојановић је рођен у угледној породици имућних трговаца наклоњениуметностима: Стојановићев отац Евгеније Стојановић је био музичар и композитор аматер који се почео бавити озбиљније музиком под утицајем Корнелија Станковића са којим се доста дружио. Међутим недавно је откривено да је родна кућа Стојановићева у Табану носила број 634, која је идентификована као друга кућа до гостионице «Код златног јелена», у улици Атила. Вероватно на месту две зграде до Златног јелена је изграђена модерна зграда која се види на фотографији. Ипак, за сада нсе не искључује ни могућност, да се ради о суседној сачуваној старој класицистичкој згради коју је пројектовао чувени архитекта из Мађарске Јозеф Хилд 1845. године. Родна кућа Петра Стојановића још није обележена, као ни зграда у којој је становала породица Стојановићеве сестре која је била последња адреса композитора у Будимпешти 1911. (ул. Зоватар бр. 14)

Vuk Karadžić


У Табану, преко пута куће «Код златног јелена», наспрам аутобуске станице на улици Атила, у парку, подно столетних стабала скрива се споменик Вуку Стефановићу Караџићу. Биста, тачније само робусна глава Вука Стефановића Караџића са фесом, веома изражајан и успео рад вајара Небојше Митрића, постављена је на постамент висине од два метра.

Споменик преко пута куће «Код златног јелена» а близу «Рацког (српског) купатила» треба да подсећа и на честе Вукове боравке у Будиму, на његово лечење у овдашњем купатилу и његову сарадњу са српским књижевницима, књижарима и интелектуалцима у Будиму и Пешти. На дан рођења Вука Караџића, сваког октобра код споменика се окупљају ђаци српске школе у Будимпешти, а званичници српске заједнице постављају своје венце.

 

[Сребрена]

TABAN

Почетком XIX века и Будим и Пешта имали су знатне српске насеобине.
У Будиму, у његовом делу званом Табан, живели су скоро искључиво Срби, њих око седам стотина, углавном имућни грађани, трговци и адвокати. Они су 6или заступљени и у будимском магистрату у коме је увек "најмање један Србин био сенатор" (Д. Поповић).
Велика несрећа задесила је Србе у Будиму августа 1810. године, када је у великом пожару изгорело близу 400 домова, већином српских, заједно са православном црквом. "Несрећни пожар довео је до просијачког штапа велики део богатих српских трговаца будимских", забележено је у своје време (Г. Витковић).

Одмах после ослобођења од Турака Срби су и у Будиму и у Пешти основали своје школе у којима се предавао српски. У Табану (Будим) била је и једна католичка школа, са учитељем Немцем, али је овај морао знати српски, јер се у њој предавало не само на немачком него и на српском језику.

PLAN TABANSKOG NASELJA

ТАБАН-негдашња будимска српска четврт

У средњем веку, у Будиму на јужним падинама брда на којем се налази(ла) краљевска палата, град и тврђава, настаје подграђе-предграђе. То је у ствари долина Ђавољег потока која дели брдо са градом и суседно Гелертово брдо (српски назив из турског доба «Ђерзелез»). Ово предграђе које се у Турско доба (1541-1686) све више развија добија турски назив «Табак-хана» одатле потиче касније име «Табан». Ту су на потоку радили штавиоци коже - занатлије табаци.

После ослобађања Будима од Турака (1686) и Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем у Табану се насељава више хиљада српских избеглица.
Према првим пописима са самог почетка XVIII века најбројнији становници Будима су православни Срби, а већина становништва је говорила српски. Будим се делио на више општина од којих је Табан била једна, али и најбројнија по броју кућа.
Сачуван је и печат општине са српским натписом. Срби у Табану су тада уживали општинску самоуправу.
Становништво се бавило виноградарством, разним занатима и трговином, а ту је становала и малобројна српска интелигенција, свештенство на челу са владиком будимским. Срби из Табана су били најутицајнија српска економска и политичка заједница у XVIII веку.

Крајем века филоксера уништава околне винограде, а почетком XX века Табан постаје нека врста полусеоске поспане енклаве у милионској мађарској метрополи, нека врста егзотичне боемске четврти где су у мале романтичне крчме и кривудаве улице залазили уметници и безбрижна господа . У складу са новим урбанистичким планом Будимпеште 1930-их година је порушен романтичан и запуштен Табан и на његовом месту је засађен парк који и данас постоји.

 

[Сребрена]

BUDIM

U Budimu gradu čudno čudo kažu,
na zlo po junake, gore po devojke:
junacima kažu tanku pređu presti,
tanku pređu presti, sitan vezak vesti;
devojkama kažu Budim grad zidati,
Budim grad zidati, kule izvoditi.

Blago onom bratu koji ima seju!
Seja će za brata tanku pređu presti,
tanku pređu presti, sitan vezak vesti.

Blago onoj seji koja ima brata!
Bratac će za seju Budim grad zidati,
Budim grad zidati, kule izvoditi.

Budim (mađ. Buda; njem. Ofen; slovački: Budín; tur. Budin) zapadni je deo današnje Budimpešte, smešten na desnoj obali Dunava. Prema predanju grad je dobio ime po svome osnivaču Budi (ili Bledi). Budim obuhvata oko trećine površine Budimpešte i većim je delom pokriven šumom i brežuljkast.

U Budimu Srbi su se nastanili na padinama Tabana, prema Dunavu, u "dolnjoj varoši" koja se prostirala između Grada i Gelertovog brda, sve do "Vodenog" predgrađa (nekadašnje pontonske ćuprije), a koja se još početkom prošlog stoleća nazivala Racvaroš (Srpska varoš).

Srednjovekovni Budim. Iz Letopisa Harmanna Schedela..natpis je BUJA

Budim i Peštu Srbi su u većem broju počeli da naseljavaju za vladavine kralja Žigmunda (1368-1437) i Matije Korvina (1458-1490), ali je njihovo prisustvo na mađarskom tlu, kao posledica istorijskih kontakata i dinastičkih odnosa dva naroda, starije. Tursko nadiranje, propast i raspad srednjovekovne srpske carevine - naročito posle tragičnog kosovskog poraza 1389. godine - ubrzali su naseljavanje Srba u Mađarskoj! I to ne samo u južnim krajevima, nego duž Dunava sve do Ostrogona, Komorana i Đura...


Despot Stefan Lazarević i njegov naslednik, despot Đurađ Branković imali su svoju palatu u budimskoj Tvrđavi, u Italijanskoj ulici (danas Orsaghaz ulica br. 9).

Као мађарски вазал и витез посебног реда, деспот Стефан Лазаревић је био први члан Витешког реда змаја који је мађарски краљ Сигисмунд успоставио 1408. год, и тада је палата већ била у његовом власништву.
. Bio je na turniru evropskog plemstva u Budimu 1412.

Талијански хуманиста на двору угарског краља Матије Корвина (по народним српским песмама Матија је ванбрачни син Јанкa Сибињанинa, дакле унук Стефана Лазаревића) Бонфини описује палату као веома раскошну..
Једноспратна средњовековна палата је имала с обе стране улаза по један тракт, а на спрату пространу трпезарију са равним сводом. У улазном ходнику су се сачувале двоструке нише са луковима и детелинастим готичким клесаним завршецима. Приземље је засвођено ребрастим сводом. На касноготичкој фасади су сачувани поједини оригинални архитектонски, украсни детаљи

O njenoj lepoti i raskoši svedoče srednjovekovni detalji, koji su otkriveni posle Drugog svetskog rata.
Na obnovljenoj palati je 1987. postavljena spomen-ploča s likom despota Stefana Lazarevića. Reljef u bronzi je delo beogradskog vajara Nebojše Mitrića (1931-1989).
Ispod reljefa je dvojezični natpis, koji obaveštava da je "ovo zdanje darovao kralj Žigmund svome savezniku despotu Stefanu Lazareviću, vladaru Srbije (1389-1427)".

Budim je bio glavni grad Ugarske od 1361., pa sve dok nije pao pod vlast Osmanskog Carstva 1541.. Novi glavni grad Ugarske tada je postao Požun (1536.) u današnjoj Slovačkoj (Bratislava danas).

 

[Сребрена]

У Будиму граду

1686. Budim grad ponovno osvaja Habsburška Monarhija, a budući da je bio opustošen, ondje se naseljavaju brojni Srbi i Nemci. Arsenije TReći dovodi hiljade Srba 1690.godine na ovu teritoriju.1703. postaje slobodan kraljevski grad, a 1784. ponovo i glavni grad ugrinskog kraljevstva.

Srpski jezik je sačuvan i ravnopravno se koristio i u svetovnim poslovima!
Školu je održavala crkvena opština - od 1707. u Budimu je radio učitelj Lazar Kristovljević, a 1730. škola pri crkvi ima 70 učenika. Deca sirotinje i udovica nisu plaćala školarinu!

Pored slavljenja tradicionalnih praznika i održavanja običaja - posebno su bile svečane litije budimskih Srba o Uskrsu i vodosvećenja na Bogojavljenje na samoj obali Dunava, a na peštanskoj strani hramovna slava o Đurđevdanu i pobožna bogosluženja Velike nedelje

Srpska crkva Sv.Dimitrija na Djerzelezu u Budimu, koja ne postoji više:

Engleski lekar Edvard Braun 1669. godine je boravio u Budimu i konačio u Tabanu, o čemu je zapisao: "Mi smo stanovali kod jednog starog Srbina, gde smo se vrlo dobro osećali, pošto smo iz njegove kuće mogli da vidimo Dunav, most, grad Peštu i veliki deo cele okoline."

Srpska zajednica u Budimu i Pešti se uvećala za vreme Velike seobe 1690. godine. Tome su pomogle i carinske povlastice. Srbi su u Budimu bili dobro organizovani, sa vlastitom administracijom i biranim činovnicima koji su se smenjivali i u čiji delokrug je spadalo i ubiranje poreza i sudstvo pri Tanaču.

U Budimu su 1706-1708. popisana 484 srpska poreznika. Srpske zanatlije, pridošle s juga, koje su se već od 1695. godine organizovale u esnafe, u 88 radionica i trgovina, bavile su se sa oko 20 raznih zanata. O razvijenom vinogradarstvu svedoči popis, ukazujući na zalihe vina od 10.000 akova. Rakija se pekla u 43 kazana! Sticanje zemljišnog poseda je bilo slobodno. Najstarija tapija je iz 1702. godine.


Štiteći svoju veru, narodnost i jezik, morali su biti na oprezu. Ratna zbivanja Ustanka kuruca preživeli su sa teškim posledicama. Graničarski kapetan Pera Segedinac Jovanović, vođa ustanka bekeških kmetova, uhvaćen je i pogubljen 4. aprila 1736. godine u Gradu.

Kako je tada pribeleženo, u budimskoj crkvi "zvoniše Peri kapetanu Segedincu".
(Na mestu pogubljenja, u Tvrđavi, na nekadašnjem Trgu svetog Djordja, grad Budimpešta je 1986. postavio spomen-obeležje).

На тргу између будимског града (грађанске четврти) и краљевске палате у срдњем веку, па и у XVIII столећу извршавале су се смртне казне. Ту је 1736. погубљен мучењем на точку и граничарски капетан из Печке Пера Јовановић Сегединац (1655-1736). На смрт је осуђен, пошто се 1735. ставио са својим друговима на чело побуњених мађарских кметова у Поморишју


Било је и више кафана које су Срби радо посећивали. У Будиму у првој половини XIX века ту је гостионица «Код златног јелена» а у Пешти «Код Јозефа», у српској улици коју је посећивао Милован Видаковић. Неугледн крчма, кафана код Мичека («Хуниа», ул. Кираљи Пала) близу српске цркве окупљала је сиромашнији свет.

Међутим од посебног значаја за Србе је - како наводи Вељко Петровић - била једна од најчувенијих кафана Будимпеште «Централ», на утоци Ирањијеве и Карољијеве улице у трг Ференциек, већ и због своје близине српској цркви, Текелијануму, Универзитетској библиотеци (преко пута кафане) и самог универзитета.Кафана је била претплаћена и на српске листове из Монархије и Србије што указује на «интензивно» присуство српске публике. Зграда кафане је подигнута и отворена 1887...Данас она поново ради у свом пуном сјају.


Posebno je zanimljiva ona oko italijanskog avanturiste i zavodnika Djovanija Djakoma Kazanove (1725-1798).

... avantura ...vezana za Srbe u Budimu. Posle tajanstvenog izbavljenja iz olovnih kazamata duždeve palate u Veneciji, 1756, veliki zavodnik Djakomo Kazanova je naprasno iskrsao u Budimu, gde se skrivao u gostionici i domu Petra Kostića, u nekadašnjoj Hadnaš ulici, u blizini Srpske crkve.
- Pošto je zaludeo i zaveo lepuškastu kćer svog domaćina, morao je prekonoć da izmakne pretećem besu razjarenog roditelja... Legendarnog ljubavnika sećanja prikazuju i sa njegove bednije strane, kada nas obaveštavaju da je kostobolju, koja ga je morila, lečio u blagotvornom mulju susedne Srpske banje (ilidže) "Rackog kupatila", pod njegovim istočnjačkim kupolama.

..I, najzad, autor ove zanimljive knjige nije zaboravio da se pozabavi i bogatom trpezom Srba u Budimu i Pešti, a i drugde u Madjarskoj. Od starog, odležanog vina je spravljen (dodavanjem raznih mirođija), tehnologijom laganog otakanja "budimski kralj pića" - srpski bermet.

U njegovoj proizvodnji su se, tokom stoleća, posebno isticali srpski manastiri u Sremu.To čudotvorno vino se priprema, međjutim, i danas u Sremskim Karlovcima.
A u Budimu se, kako je ostao pisani trag, posle berbe rado pilo još neprevrelo vino, koje su obično i Srbi nazivali nemački - "rampaš".

 

[Сребрена]

Budim

STOJKOVIĆ Atanasije(1773 Ruma– 1832 Harkovo)

Srpski pisac i naučnik sa početka 19. veka. Godine 1779. postao je prvi Srbin sa doktoratom filozofije. U Budimu je na srpskom jeziku 1801, 1802. i 1803. objavio tri toma „Fizike“ u kojima obrađuje i elemente astronomije.

Od godine 1804. je profesor, a kasnije i rektor Harkovskog univerziteta.

Pisac je prve knjige u svetu o meteoritici „O vazdušnom kamenju i njihovom poreklu“. U njegovu čast, na mestu pada čuvenog Sibirskog meteorita jedno uzvišenje nazvano je Stojkovićevo brdo.

Naš je prvi romanopisac – „Aristid i Natalija“ i prevodilac Novog zaveta. Pisao je i pesme. Bio je protivnik Vukovih reformi, jer je sve pisao na sloveno-srpskom jeziku. [MJ]

Stojković je od ruskog cara 1815.god. u Besarabiji dobio veliki kompleks zemlje, od oko 26 000 jutara. Stojkovića je stalno čeznuo za rodnim krajem i svojim narodom. U jednom pismu mitropolitu Stratimiroviću, sa kojim je stalno bio u prepisci, Stojković piše da on nije zaboravio svoj narod i zemljake u otadžbini

Godinu dana posle Stojkovićeve smrti ,1873., Budim je sjedinjen s gradovima Peštom i Obudom u jedinstveni grad Budimpeštu
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=6759
http://www.politika.rs/ilustro/2045/treci.htm
http://www.kupindo.com/Srbi-u-Budimu_slika_O_152827.jpg
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=192.0


Будимпешта је данас сложена локална самоуправа подељена на 23 кварта (градске општине)...На локалним изборима, у јесен 2002. у 16 квартова Будимпеште су изабране месне српске мањинске самоуправе: у I (Будим град), II, III (Стари Будим и Бекашмеђер), IV (Ујпешт - Нова Пешта), V (Белварош, Липотварош - Стари град), VI (Терезварош), VII (Ержебетварош), VIII (Јожефварош), IX (Ференцварош), XI (Нови Будим), XII, XIII (Анђалфелд), XIV (Зугло), XV (Палота), XVIII (Леринц), XIX (Кишпешт - Мала Пешта)...
http://www.ssb.hu/?id=1020

 

[Сребрена]

ПЕШТА

Отприлике исто онолико колико у Будиму, толико Срба је било и у Пешти. Овде су они били концентрисани око српске цркве у данашњој Српској улици (Szerb utca), која је то име добила још у прошлом веку (раније се звала Palos utca), док се данашња Пинтерова улица (Pinter utca) некада називала Рацка улица, што казује да је била насељена Србима.
Било их је доста и у Вереш Палне улици (Veres Pálné utca) и у Вацкој (Váci utca), које се све налазе једна до друге.
Српски мајстори и трговци заузимали су простор међу градским зидинама између Кечкеметских врата (данас Трг Калвина) и Водених или Београдских врата (данас Трг Димитрова).
У време када је Угарска ослобођена од Турака Срби у Пешти били су "и многобројнији и богатији од Мађара" (А. Ивић), али су касније, доласком у овај град мађарских магната, представљали тек средње-имућно грађанство.
Они су ипак и касније представљали значајан фактор у економском животу града. Отуда је од половине XVIII века све већи број Срба добијао грађанска права, а од 1775. године могли су бити бирани у Спољашњи сенат (али још увек не и у Унутрашњи) и први Србин који је био изабран (1787. г.) за пештанског градског сенатора био је адвокат и писац Јован Мушкатировић, у то време први Србин са адвокатском дипломом.

Najpoznatija dela su mu "Pričte iliti po prostomu poslovice" i istorijski spis "Čerte serpskog života u Ungariji".

Пештански универзитет, настао из Правног факултета, значио је много и за стварање српске интелигенције. Овамо долази све већи број студената из разних српских крајева, а у самој Пешти, дошло је до концентрације и српских интелектуалаца и људи са највишом школском спремом.
Од Срба ту су, између осталих, студирали и Стеван Стратимировић, Сава Текелија, Михаило Витковић и Јован Хаџић. Између разних народности владала је толеранција и слога све док је званични језик, у администрацији и настави, био латински језик..

Sava Popović Tekelija (Arad, 17/28. avgust — Pešta, 21. septembar 1842) je bio prvi Srbin doktor prava, osnivač „Tekelijanuma“, predsednik Matice srpske, dobrotvor, plemić, trgovac, pravnik, filantrop i ktitor.

Svoju zadužbinu „Tekelijanum“ Sava je osnovao u Pešti 1838. godine, sa ciljem da se u njoj školuju siromašni i najbolji srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Zadužbina koju je ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti.


U poznim godinama, Sava Tekelija nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga, i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Pred sam kraj života, celokupnu imovinu: imanje, kuće i 150.000 forinti, Tekelija zaveštava Matici srpskoj.

Posle prvog formiranog pozorišta, 1812. godine, i Matice srpske, 1826. godine, Tekelijanum je treća zvanična najvažnija ustanova Srba u Ugarskoj. Početni fond Tekelijanuma bio je izuzetan - sastojao se od sto hiljada forinti, dve kuće u Pešti, tri dvorca u Aradu i 28 jutara zemlje.

Činili su je "Dom srpskih studenata" i "Fond za izdržavanje Tekelijanuma". Namera Save Tekelije je bila da se u ovoj kulturno-obrazovnoj ustanovi srpskim đacima omogući školovanje i univerzitetsko obrazovanje. Zadužbina im je obezbeđivala smeštaj, ishranu i stipendiju.

Tekelijanum je vremenom postao glavno stecište intelektualnih snaga srpskog naroda, koje su doprinosile njegovom kulturnom i civilizacijskom napretku. S razlogom je nazivan "Srpskim panteonom". Zadužbina je pomagala i omogućila izrastanje značajne plejade srpskih intelektualaca, koja je ubrzala prelaz svog naroda iz srednjeg u moderni vek.

Impozantan je broj pitomaca koji su prošli kroz Tekelijanum. Od 1838. do 1914. godine u njemu je boravilo i školovalo se oko 350 učenika i studenata. ..Jovan Jovanović Zmaj koji je tada završavao studije medicine..Nikola Tesla,... Laza Kostić, koji je pomogao tekelijancima da osnuju svoje kulturno društvo "Preodnicu" (1860), koje je bilo aktivno sve do 1876. godine. ...Kosta Ruvarac....Veljko Petrović... Kasnije je osnovano novo književno i potporno društvo (1880), nazvano "Kolo mladih Srba".

Почетком XX века стара зграда Текелијанума је порушена и 1907-1908. према плановима чувеног архитекте Шандора Фелнера изграђена данашња монументална грађевина. Једна половина зграде (бр. 17) је служио као студентски дом са собама и становима, а друга половина (бр. 19) као киријашка зграда за издржавање дома.
При пројектовању зграде Фелнер се служио мотивима средњевоковне српске декоративне камене пластике што се укплапало у тадашњи еклектичан и романтичарски стил архитектуре Будимпеште.
На фасади зграде се налазе три бронзана рељефа, дело вајара Лајоша Генција, који приказују Саву Текелију на Темишварском сабору (1790) и приликом предаје зграде Текелијанума студентима (1838), као и алегорично овенчавање бисте Текелијине од стране српских угледника 1908. године.
Керамичке плоче и украсе за нову зграду Текелијанума је обезбедила чувена фабрика Жолнаи из Печуја. Текелијанум је подржављен и затворен 1952. године.
Држава је Будимској епархији у складу са законом о делимичнном обештећењу верских заједница 1997. предала део Текелијанума.
Епархија настоји да откупи и преостали део зграде.
У Текелијануму је одржан скуп српских народних првака 17. марта 1848. године када су истакнути српски захтеви према мађарској револуцији.

!838-1849
„Сербске народне новине”, које су излазиле у Пешти, донеле су вест да је 12. маја 1840. године снимљена прва фотографија код Срба. ..

Izlaze i danas pod imenom Srpske narodne novine
http://www.comp-press-data.hu/Portal/Archives/CNN/2006/41/s01.pdf


Živeći u lepom broju, u povoljnim ekonomskim prilikama u Pešti i Budimu, Srbi su tu razvijali i svoj društveni život. O srpskim balovima koji su priređivani u vremenu poklada 1786. Sava Tekelija piše ovo: "U ono bo doba u subotu držali su bal Srblji ,Kod krune' u Tabani, u nedelju u gradu, u ponedelnik u Pešti kod ,7 kurfiršta' kud mi sas opasnostiju života između sanat leda vozili se ... u vtornik bio bal kod ,Belog krsta', u Wasserstadtu [Viziväros], u sredu opet u Peštu (!) u Hakerovoj sali, u četvrtak u gradu..."

....znamo za jednu peštansku srpsku narodnu svečanost. U prvim decenijama prošlog stoleća Srbi su se na dan sv. Ilije okupljali na slobodnom prostoru oko bunara sa bogatom i bistrom vodom, koji je nosio ime spomenutog sveca i ovde se zabavljali, veselili. Česma sv. Ilije nalazila se u nekadašnjoj Orczyjevoj bašti, u današnjem VIII kvartu našeg glavnog grada, i njegova čista voda je za stanovnike Pešte vrlo mnogo značila u vremenu kada još nije bilo gradskog vodovoda.

ILIJIN BUNAR

Ван Пеште, у источном атару града Срби Пештанци су већ за време Турака посећивали извор св. Илије. Ово ходочасничко место Срба из доба пре Велике сеобе обилазило се на дан св. Илије литијом, а обављало се и уобичајено водо-освећење. Патријарх Арсеније Чарнојевич ке када му је изгорела резиденција у Сентандреји овде тражио себи кућицу за становање. Над извором после 1795. године изграђена је мала украшена класицистичка грађевина коју приказују и оновремене графике...Паркић са извором представља праву малу оазу недалеко од улице која води на будимпештански међународни аеродром...

 

[Сребрена]

VAŠAR U PEŠTI

Srbi su se inače u Pešti i Budimu osećali kao kod svoje kuće kako to na jednom mestu Dinko Davidov kaže: "... dok su se u Pešti i Budimu uvek osećali kao kod svoje kuće, podizali svoje crkve, izdavali novine i knjige, osnovali Maticu srpsku."
U 18. stoleću i početkom 19. veka Srbi, koji su živeli u Ugarskoj, smatrali su ovu zemlju svojom domovinom. Vraćajući se iz Rusije, Sava Tekelija je pisao npr. ovo: "U Ujhelju [Sätoraljaüjhely] obradovao sam se na pijaci da sam došao u svoju zemlju; tu bo bjaše hleb beli na pijaci, tu slanina, tu kolači i pr. i pomisli[h]: blagoslovena zemlja moja!"

U Pešti je svake godine bilo četiri zemaljska vašara koji su bili održavani u martu, junu, avgustu i u novembru, i svaki je trajao otprilike 14 dana. Na dobro uspeli vašar došlo je do 14.000 kola i 300 dereglija robe, pa je podignuto 700 do 800 šatora za prodaju ovog najrazličitijeg materijala. Vašar je istovremeno bio i društveni događaj.
Tu su se sretali ljudi različitih staleža i slojeva, viđali su se stari poznanici, stekla su se nova poznanstva. Bilo je ovde i širokih mogućnosti za provod i zabavu. Srpski trgovci i zanatlije posećivali su peštanske vašare i iz dalekih krajeva, prvenstveno zato, jer se tu mogao napraviti dobar posao, moglo se prodavati i kupovati do mile volje. Kolima trgovaca-vašardžija moglo se dobro putovati i tako su se Srbi svih staleža i najrazličitijih zanimanja našli u vašarsko doba na okupu u Pešti.

Zato su srpske knjige, Letopis i kalendari štampani u Univerzitetskoj štampariji u Budimu tako da bi se pojavili za jedan od peštanskih vašara, jer su se ovde mogli najviše i najlakše prodati. Vuk St. Karadžić piše npr. Kopitaru 1816. g. :"... kad bi hoćeo Davidović poslati ot tih moji pesnarica 100 Jovanoviću u Peštu, može biti da bi ih o idućem vašaru Peštanskom mogao rasprodati... "
Gavrilo Kovačević zemunski knjigovezac i u svoje vreme popularni pesnik, piše 1828. Vuku, kada je ovaj boravio u Budimu, ovo: "... nastojte ... da delo bude ovoga vašara gotovo, da se može razaslati i da mi mogu ovamo u Zemun doneti..."
Na vašar su dolazili ozbiljni, poverljivi trgovci i zanatlije kojima se moglo poveriti da ponesu novac, knjigu i drugi neki paket s uverenjem de će stići na određeno mesto i određenoj osobi

Najočiglednije o ulozi tih vašara i same Pešte u životu Srba u prvoj polovini prošlog stoleća govori sledeći citat iz Izveštaja o glavnoj skupštini Matice srpske u avgustu 1846. g.:

"Vašarno doba sabralo je bilo Srblje sa sviju strana Ugarske kraljevine ... bilo je primetiti gdikoga Srbljina i iz susedne Srbije i Bosne, da i iz same Bugarske mogao se tu naći po koji ljubitelj poslovanja o prosveti narodnoj. I ovo je obstojateljstvo, što se tu sa sviju strana narod naš sastati može, osobito u Pešti vnimanjija dostojno, to se ni u jednom drugom mestu, u kom narod naš živi, ne zbiva. Kroz ovo je Pešta čisto kao od same prirode za sredotočno mesto našeg knjižestva opredeljena, premda u njoj stalni srbski obitatelja ni desete časti nema, od one skupe, koja se u gdikom većim varošima, u kojima narod naš živi, nalazi ... "

A u pozorištu 1812. izvedena je istorijska drama o Karadjordju, na madjarskom jeziku, od madjarskog pisca.
Pojava samoga Karađorđa i drugih srpskih boraca prvog ustanka na pozornici, pa zajedno sa junacima i grupe seljaka i žena u živopisnoj narodnoj nošnji, svakako je značilo vrlo mnogo za srpske gledaoce. (Srpska narodna odela za ovu predstavu nabavili su peštanski Srbi.) Verovatno, ni okolnost da su srpski heroji ovom prilikom govorili mađarski nije mnogo smetala, nije umanjila duboki utisak prizora dramske radnje, osobito zato jer su se sa mađarske pozornice mogle čuti dve pesme na srpskom jeziku. Posetioci predstave, bez obzira na narodnost, morali su se zagrejati i ponositi scenama kada su videli kako Karađorđe sa svojim vojvodama pobeđuje Turke u Ijutim okršajima i oslobađa Beograd od vekovnog zajedničkog neprijatelje Srba i Mađara. To je morao biti jedinstveni, nezaboravni i ogromni doživljaj za sve gledaoce, a osobito za Srbe.

Mađarski pozorišni komad o Karađorđu je usled zabrane vlasti već posle prve predstave skinut sa repertoara. Austrijeska vlada, očito, nije htela da kvari svoje odnose sa Turskom.

Na ovaj pozorišni događaj kulturno-istorijskogznačenja nadovezuje se još jedno važnije i značajnije zbivanje u kulturnoj prošlosti Srba, a to je prva javna pozorišna predstava Joakima Vujića koja je priređena 12. avgusta 1813. u "Mažarskom teatru", u Rondeli u Pešti. Prikazana je Kreštalica (Papagaj) od svojevremeno veoma popularnog nemačkog dramskog pisca Augusta Kotzebua, koju je posrbio sam "otac srpskog pozorišta".

Nije slučajno da je Joakim Vujić svoju pozorišnu predstavu priredio 12/24. avgusta u Rondeli, jer je to već bilo vašarsko doba u Pešti...

http://www.rastko.rs/rastko-hu/umetnost/knjizevnost/studije/istvan_poth.html

 

[Сребрена]

Srbi peštanci

Михаило Витковић (мађ. Vitkovics Mihály, 1778 — 1829) био је песник и уважени адвокат.

Један од најзнаменитијих Срба Пештанаца је био адвокат и књижевник Михаило Витковић (1778-1829), брад будимског пароха Јована Витковића и син јегарског проте Петра Витковића изданка чувене српске породице из околине Мостара. Михаило Витковић је подједнако писао на мађарском и српском језику. Он је у својој кући близу српске цркве, у улици Вереш Палне (на месту данашње зграде бр. 36) окупљао не само српске интелектуалце, него формирао и први мађарски књижевни салон који је окупљао најзначајније мађарске посленике писане речи (Келчеи, Бержењи, Казинци, Верешмарти, Кишфалуди).
Витковић је био и члан прве управе Мађарске академије наука. На згради која се налази на месту првобитне у Вереш Палне улици данас стоји постављена мађарска спомен плоча Михаилу Витковићу која слави заслуге Витковићеве за развој мађарске књижевности поводом његове 100. годишњице рођења (1929).

Spomenuli smo da je Vitkovićev dom bio neka vrsta književnog salona.
Tu se nisu sretali samo mađarski književnici, nego i srpski pisci, pesnici. Od njih je u najprisnijem prijateljstvu bio Vitković sa Lukijanom Mušickim. Njih dvojica su se, verovatno, još u svojim studentskim danima sprijateljili pa su se kasnije redovno dopisivali.

Vitkovićevo interesovanje za srpsku kulturu i literaturu pokazuju, pored njegovih prevoda narodnih pesama na mađarski, i njegovi članci: A szerbusi, vagyis räc nyelvröl (1819) i Az 6-hitü magyar irökröl.

Srpska narodna poezija je u ono vreme značila senzaciju za čitavu evropsku književnu i kulturnu javnost kao nepokvarena, originalna narodna umotvorina visokih umetničkih kvaliteta. Brojnim prevodima srpsko se narodno pesništvo ustalilo u mađarskoj književnosti, pesnička forma junačkih, epskih pesama postala je stilskim uzorom mađarskih pesnika i mnogi od njih su neke svoje pesme pisali u "srpskom maniru" (szerbus manir).

КЊИЖЕВНИК СТЕВАН ДОРИЋ
У Ференцварошу, IX кварту Будимпеште на згради у којој је од своје смрти 1932. године живео Стеван Дорић, књижевник, преводилац општина (кварт) је 2002. поставио спомен-плочу на мађарском језику (ул Бакач бр. 8). Дорић је рођен 1883. године у Ковину у Банату. После школовања у Будимпешти уз помоћ породице Мађаревић, радио је као службеник министарства. После смрти је ахрањен у Сентандреји на српском православном гробљу. Бавио се преводом срспских књижевника на мађарски језик што је објављивао у мађарској штампи. Његови доста успели преводи дају пресек српске тадашње књижевности.

TESLINO PRVO RADNO MESTO
Никола Тесла је прво своје радно место као инжињер имао у Будимпешти (1881-1882) у новооснованој телефонској централи браће Пушкаш. Зграда централе више не постоји (Хилд тер), на њеном месту је дечје игралиште, међутим сачуван је рани роман за укључивање, повезиввање телефонских линија у централи. За време свог недугог боравка у Будимпешти је Тесла учинио највеће своје орктиће. Он је шетајући се фебруара 1882. са својим техничаром Анталом Сигетијем у Гтадском парку (Варошлигет) пронашао каоо се може помоћу наизменичних струја произвести обртно магнетно поље што је основа мотора наизменичне струје. Поводом светског дана телекомуникација, у организацији Теслиног планетарног посела а уз помоћ Радио Београда је у згради Мађарског радија постављена бронзана биста Николе Тесле (рад вајара Дринке Радосављевић).

СРПСКА ШКОЛА У БУДИМПЕШТИ

На једном од најлепших тргова Будимпеште, у седмом кварту (Ержебетварошу), близу Источне железничке станице ("Келети") налази се зграда Српског забавишта, основне школе и гимназије, а стотинак метара од ње зграда ђачког дома школе (ул. Ружа бр. 5). Државна учитељска школа са јужнословенским наставним језиком основана 1946. у Печују, пресељена као учитељска школа и гимназија 1950. у Будимпешту,

СЕДИШТЕ СРПСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Click to see larger image!
У једној од репрезентативнијих зграда (бр. 3) у улици Микше Фалка, у непосредној близини мађарског парламнета на Кошутовом тргу и министарства одбране и центра службе бедности у истој улици налази седиште политичког представника српске заједнице у овој земљи Самоуправе Срба у Мађарској. Улица Микше Фалка је једна од најлепших у граду, у њој се нижу радње са антиквитетима и продајне галерије.

У комплексу седишних просторија налазе смештени и Српска самоуправа у Будимпешти, као представничка српска организација на нивоу престонице, фолклорно друштво «Табан», удружење Српски форум, канцеларије српског позоришта, као и централна српска библиотека и Српски културни клуб у Будимпешти.

 

[Viden]

Eehhh...Srebrena...ako krenemo redom gde su naši preci otišli biće tužno koliko ih je malo ostalo sada jer su njihovi potomci prve ili druge, a sigurno treće generacije.. konvertovani u nešto drugo.

Evo primera iz današnje Hrvatske, oblast ŽUMBERAK..gde maltene Srba više nema..

Жумберак (слв. Gorjanci) је планина у северозападној Хрватској и југоисточној Словенији. Највиши врх Жумберка је Света Гера на хрватској страни планине...

Prvi Srbi u Žumberku pominju se 1526.godine
У то вријеме Жумберак је био утврђени град. По њему је касније добио назив цијели крај од Метлике према сјеверу, границом Хрватске и Крањске.
Od 1530.godine do 1538.godine doseljava se u Austrougarsku oblast Žumberak mnogo srpskih porodica.

У Жумберак су били насељени српски православни ускоци и избеглице из Сења, пореклом Срби из Босне, Старе Херцеговине и Србије, који су говорили штокавксим дијалектом и били под јуридиксциојом Српске православне цркве, Пећке патријаршије. У званичним документима католичке цркве и Хабзбуршког царства ови православни Срби називани су "Рашани или ускоци" по Рашкој, "Срби (Сервиани) или Рашани (Расциани)", "Власи или ускоци", "Власи или Рашани", само Власи, како су православне Србе називали Турци и "шизматици" по расколу цркава из 1054. године "У изворима најчешће "Власи или ускоци", а ређе "Сервианима или Расцианима" [1]. .

Austrijski car Ferdinand dodeljuje im povlastice:
Ferdinand's I. Privilegium fur die serbischen Capitäne und Wojwoden v. J. 1538.

„Ferdinand, po milosti božjoj uvijek uzvišeni kralj rimski i kralj Njemačke, Ugarske, Česke, Dalmacije, Hrvatske, i Slavonije, i.t.d. kralj i.t.d. ....Ovom ispravom dajemo na znanje i saopćavamo svima, kojima se upućuje, da nam je naš voljeni plemić Nikola Jurišić, baron Kiseka, nas generalni kapetan(2), javio, kako su neki srpski ili raški kapetani i vojvode odlučili da dođu zajedno s ljudima i licima, koja se nalaze pod njihovom vojvodskom časti......

Kad sami srpski ili raški kapetani i vojvode, ljudi i naprijed spomenuta lica, koja su njihovi podanici i pripadnici, budu dali vjeru, koja će nam nepokolebljivo služiti, svaka porodica, koja bude stanovala u jednoj kući, pod jednim krovom i na jednom imanju, mora, može i smije u roku od 20 godina bez prekida slobodno živjeti na našem području, u mjestu, koje joj spomenuti generalni kapetan bude odredio, bez ikakvog plaćanja poreza i bilo kakve zakupnine, obrađivati zemlju ili je dati na obradu, primati sav plod i prihod s te zemlje, bez kakve zapreke i protivljenja.
Zatim ćemo narediti, da se svakom kapetanu ili vojvodi ovih Srba ili Rašana, koji pod svojim vodstvom ili upravom bude imao 200 ljudi, svake godine dade, isplati i izbroji u novcu od 50 rajnskih forinti, dokle se god bude dobro i vjerno držao i nama služio. Osim toga, štogod oni iz ruku nevjernika i stalnih neprijatelja kršćanske vjere, Turaka, dobiju u svoju vlast i zaplijene, sve ima pripasti samim tim Rašanima izuzevši gradova, trgovišta, utvrđenih gradova, kula, kapetana, istaknutih ličnosti, što sve zadržavamo, da time sami raspolažemo....

Uz ovo se ipak dodaje i uvjet: ako budu primali od nas plaću i ako nešto otmu samim nevjernicima, dok su pod takvom našom plaćom, dužni su, pored spomenutog ograničenja, da doznače i predaju našem blagajniku i trećinu takve dobiti ili plijena, jer se nećemo odricati dobiti ni novca, koji nam se od te trećine ustupi.

Mi smo štavise, spremni, da ponovo, kad se pojavi potreba, podijelimo neku povlasticu ili je izmijenimo u prilog i korist samim Srba ili Rašana.....

...Ovo potvrđujemo svojeručnim potpisom. U našem gradu Linzu, 5. dana mjeseca septembra, godine gospodnje 1538, naših kraljevina 8., a drugih 12. godine.”

original:
http://books.google.com/books?id=uj...Kk128Hy2ec7z6iyjZWA&ci=149,307,709,819&edge=0

Sprovodjenje unije u Zumberku je najtamnija ljaga na istoriji Austrije u osamnaestom veku. Ne zbog toga sta su 3.000 - 4.000 pravoslavnih Srba prevedeni u uniju, vec sta je, punih 20 godina, jedna velika drzava sluzila se lazju, falsifikatima, podvalama, podloscu, moralnom torturom, tamnicom i sirovim nasiljem, da 3.000 - 4.000 srpskih seljana lisi vere i narodnosti. Ovoliko bola i jada bese suvise skupa cena za ovako mali uspeh.
http://www.reocities.com/savindan/precani/unija.html

O Srbima u Žumberku:
http://sr.wikipedia.org/sr/Жумберак....D0.96.D1.83.D0.BC.D0.B1.D0.B5.D1.80.D0.BA.D1.
http://www.eparhija-gornjokarlovack...na-podruje-umberka&catid=10&Itemid=27&lang=sr
http://www.eparhija-gornjokarlovack..._content&view=article&id=87&Itemid=27&lang=sr

 

[Bajo Pivljanin]

Колико знам први помен Срба у Жумберку није 1526. него 1530. године. Тада је из Гламоча, Срба и са Унца (дакле данашња Босанска крајина) и 1531. г. са Цетине (у Далмацији) досељено око 1.000 људи. А потом "други талас" – 1537. и 1538. г. из Срба и са Цетине, између 300 и 400 породица.

Жумберак је био Фердинандов лични посед, и ту је први пут примењен принцип на којем је касније формирана Војна крајина - на пустим или слабо насељеним подручјима се насељавањем српског становништва стварају слободни (неопорезовани) сеоски поседи, а то становништво преузима, као једину обавезу према држави, неплаћено вршење војне службе у одбрани границе.

Сем Жумберка ту је и Бела крајина, са словеначке стране границе/планине где Срби живе од 16. века у насељима Адлешићи, Бојанци, Мариндол, Милићи, Пауновићи и Метлика.

 

[Singidunum011]

Prava je retkost videti pametne postove poput ovog na Krstarici. Svaka čast

 

[Viden]

Dubrovnik 1892
Svečanost povodom Gundulićevog spomenika

Spomenik Dživu Gunduliću podignut je 1892. godine u Dubrovniku, u spomen na tristogodišnjicu njegovog rođenja.

Velikom pesniku Dubrovnika Dživu Gunduliću, spomenik je podignut 1892, na predlog Srpske dubrovačke omladine od 1880. Općinsko vijeće grada je predlog usvojilo i odlučilo da organizuje odbor za proslavu 300. godišnjice pesnikovog rođenja. U Odbor su ušli Srbi katolici i izrazite pristalice Jugoslavije: Medo Pucić, Pero Budmani, Ivo Kazančić, Mato Vodopić i Luko Zore. Odbor je, 15. avgusta 1892, uputio pismo sledeće sadržine Jovanu Ristiću, namesniku kralja Aleksandra Obrenovića:

"Nama Srbima ponos ispunjava grudi, kad god pomenemo naš stari i tolikom slavom ovenčani Dubrovnik. Nekada beše ovaj naš grad prvi među našim gradovima: i prosvetom i trgovinom i politikom i bogatstvom, ali najviše svojim pesništvom. I mnogo veći narodi nisu, u ono vreme, imali grada koji bi se merio s Dubrovnikom. On ne samo sebi, svom narodu, nego svetu - dade nekoliko veličina naučničkih. Ali sve to nije pronelo toliko slavu njegovu, kao što ga uzdignuše sinovi njegovi, poznati u našoj književnosti po imenu: dubrovački pesnici.

Čitavo kolo pesnika dade nam taj naš proslavljeni grad; njihova imena svetle svetlošću jarkom, koja se ne tuli i koja se neće ugasiti, dok je u životu i jednoga Srbina. Prva zvezda na ovom svetlom nebu jeste Gundulić, koji ugleda sveta pre trista godina, i čiju tristogodišnjicu svečano proslavismo i mi u Beogradu, pri kraju 1887.

Rođen od Srbina vlastelina, odnegovan u slobodi i bogatstvu, Gundulić se posveti nauci. Iz mladačke duše njegove počeše se odlegati pesma u stihovima, najsavršenijim onog vremena.
Njegov pesnički rad beše obilat, ali se izdvajahu najznatnija i najslavnija dva dela: "Dubravka" i "Osman". U prvom slavi slobodu svog milog Dubrovnika; u "Osmanu" peva pobednu pesmu krsta nad polumesecom i proriče bolju budućnost svom srpskom narodu."


Burna i raskosna proslava otkrivanja spomenika najvecem dubrovackom pjesniku Dzivi Gundulicu 29.jula 1893.g. imala je OPĆESRPSKI KARAKTER.
(J.J.Štrosmajer je sa tugom konstatovao veliku srpsku slavu koja se desavala u Dubrovniku, povodom podizanja ovoga spomenika od strane srpske omladine

Spomenik Gunduliću, na Gundulićevoj Poljani u Dubrovniku, postavljen je 1892. godine na velikom kamenom postolju na kojem su četiri reljefa sa prikazima iz njegovog epa "Osman".
Spomenik je rad akademskog kipara Ivana Rendića.

Severna strana spomenika: kraljević Vladislav na konju kao pobednik nad Turcima.

Istočna strana:Otmica Sunčanice

Južna strana spomenika: sveštenik Blaž blagosilja (hrišćansku) vojsku.

Zapadna strana spomenika??

Zbirka tekstova o Dživi Gunduliću
http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?topic=1734.0

 

[Viden]

Kraljevina Srbija na svetskim sajmovima
... posebno mesto pripada velikoj etnografskoj izložbi u Petrogradu 1867, u čijem je sklopu organizovan opšteslovenski kongres u Moskvi...Za izložbu je formirana kolekcija koja je sadržala zaista vredne eksponate, među njima i one koje je poklonio lično knez Mihailo Obrenović. Kolekcija nikada nije vraćena u zemlju – ostala je u Ruskom etnografskom muzeju u Sankt Peterburgu,

Anvers 1885,
... u Belgiji, 1885. Iz oskudnih podataka o ovoj izložbi Žika Živulović u feljtonu u Politici 1989. piše da je na izložbi u Anversu Srbija imala izložbeni prostor od 125 kvadratnih metara, na kom su izlagala 302 izlagača i donela ukupno 157 nagrada: 17 zlatnih medalja, 40 srebrnih, 53 bronzane i 47 pohvalnica.

Pariz 1889.
Svetska izložba u Parizu, od juna do decembra 1889.,ostala upamćena i po tome što je tim povodom Pariz dobio Ajfelov toranj.

Malo je poznato da je Srbija u to doba imala izbalansiran izvoz i uvoz (1887. Srbija je uvezla robu u vrednosti od 36,4 miliona dinara a izvezla 36,1 milion dinara). Pored ostalog, tih godina, kada je u zapadnoevropskim zemljama uveliko harala filoksera, bolest koja je opustošila tamošnje vinograde, Srbija je bila veliki izvoznik vina i to najviše u Francusku i Švajcarsku...

Na ovoj izložbi Srbija je imala 1.742 izlagača koji su dobila ukupno 372 nagrade, od čega 19 zlatnih medalja, 68 srebrnih, 98 bronzanih i 187 pohvala. Prema podacima koje je izneo francuski list Goloa, svetsku izložbu posetilo je pet miliona posetilaca iz unutrašnjosti zemlje i milion i po stranaca.

Pariz 1900.
Posebnu pažnju na izložbi je izazvala domaća radinost, a pirotski ćilimi su od tada stekli svetsku slavu.
Posebno je bio značajan veliki odziv srpskih umetnika, koji su izložili radove s temama iz nacionalne istorije: Slikar Paja Jovanović – veličanstveno ulje na platnu "Krunisanje cara Dušana", Marko Murat – kompoziciju "Dolazak cara Dušana u Dubrovnik", vajar Đorđe Jovanović – "Spomenik kosovskim junacima"... Pored njih, svoja dela izložilo je još sedamnaest umetnika.

U vrlo oštroj konkurenciji srpski izlagači su se iz Pariza vratili s ukupno 220 visokih priznanja, i to 7 gran-prija, 35 zlatnih i 53 srebrne medalje... Najviše nagrada dobili su prehrambeni i poljoprivredni proizvodi, posebno vina i rakije. Od umetnika, Paja Jovanovć i Đorđe Jovanović dobili su zlatne medalje, a bronzana odličja pripala su Marku Muratu i Risti Vukanoviću.

Balkanska izložba u Londonu 1907.

Tekst: Jovo Simišić

 

[Viden]

SRPSKI JADRAN 19 vek

Svedočanstvo Ludwig-a Salvator-a, toskanskog plemića, istraživača i putopisca 19.veka sa habsburškim korenima..

Die Serben an der Adria/The Serbs at the Adriatic Sea
Print and Publishing House: Heinrich Mercy, Prague
Published: 1870-78

45 plates with coloured lithographies.

A collection of costume and type pictures of the Serbian nations on the Adriatic Sea between Rijeka and North Albania.
http://www.ludwigsalvator.com/serben.htm

Srbin iz Dubrovnika

Srpkinje sa Paga

Srbi

Srbi u Sinju

 

[Viden]

Srbin sa Paga

Srpkinje

Srpkinje iz Vrlike

Srpkinja iz Šibenika

Ostalih 30 i nešto ilustracija Srba na Jadranu možete da vidite ovde
http://www.ludwigsalvator.com/digi/serben/serben.htm

 

[Сребрена]

Videne, mnogo mi se dopao Salwatore!
Hvala ti i samo nastavi..

Na (ne znam čijoj) litografiji iz 1821.godine prikazane su zemlje u kojima Srbi žive, tačnije
Земље у којима пребивају Србљи

Може да нам служи као водич за ову тему

 

[Сребрена]

Столни Београд

или Стони Београд, бакрорез из 18 века
на левој страни је сербско предграђе

Град је важио као престоница угарских краљева, данас га Маџари зову
Székesfehérvár . Смештен је у средишњем делу Маџарске , на 15 км од Блатног језера (Балатон) и 50 км од БудимПеште.

На мађарском језику Секеш-фехер-вар назив града значи Бели замак са престолом, што је често преведено и у називима града на другим језицима: латински: Alba Regia, немачки: Stuhlweißenburg, српски: Столни Београд, словачки: Stoličný Belehrad, пољски: Białogród Królewski
У време римљанске окупације овде је постојало насеље Gorsium, као важно трговиште на раскрсници путева.
У време отоманске окупације град је био део будимског пашалука, санџак Стони Београд (İstolni Belgrad)

У 16.веку , док је последњи српки цар Јован Ненад столовао у Суботици, гусари (хусари) Павла Бакића запосели су " Stoni Beograd, u kom je Zapolja izabran i krunisan za kralja (11. novembra).", пише В.Ћоровић у Историји српског народа.


Један од вођа тексашке револуције, са американизованим именом Џорџ Фишер, рођен је као Србин православац Ђорђе Шагић у Стоном Београду 1795.године. Био је устаник 1813.г. у Србији и ту почиње његов авантуристички живот .Американци забележише о њему у публикацији „Портрети знаменитих Американаца садашњице") „Џорџ је можда и највећи живи лингвиста, пошто је и грчки и латински ђак, а уз знање руског, пољског, бохемског, моравског, словачког, хрватског, далматинског и језика Црногораца, течно говори и следеће језике: његов матерњи славеносербски, мађарски, немачки, енглески, шпански, португалски, француски и италијански..."

Сасвим је другачије текла каријера српске уметнице Катарине Ивановић(1817-1882)- прве Српкиње именоване академиком."Нежна вила" Катарина била је ћерка српког предузимача која је детињство и последње године живота провела у српској заједници Стоног Београда.

..njena najpoznatija dela :
Autoportret (1836.), Portret mladog muškarca (1837., Grožđe s korpom (1838.), Srpski Homer (crtež 1839.), Portret Sime Milutinovića Sarajlije (1840), Italijanski vinogradar (1842. Posle 1846. Portret kneginje Perside Karađorđević, Portret vojvode Stevana Knićanina, Deca Pavla Stanišića, Beograđanka, Mladi Danić, Dečak sa sokolom..

Nekada Srbi-Raci, danas samo Raci

Алекса Савић-Чикош

- Nego, verovatno se pitate otkud Srbin da se preziva Čikoš - pita nas radoznalo, očigledno naviknut da ga neznanci ispituju o poreklu prezimena koje je tipično mađarsko.
Ne čekajući naše pitanje, objašnjava da su mu koreni su iz Stonog Beograda, ili Sekešfehervara na mađarskom. Aleksin deda našao je suprugu u Bati i preselio se u taj gradić.
- Ovako je bilo to s prezimenom: moji su u Stonom Beogradu gajili konje, a konjušar se na mađarskom kaže „čikoš". I tako je, kada je Marija Terezija uvela matične knjige, mađarski ćata moju porodicu upisao kao Čikoš. A do tada smo bili Savići. Eto, kao što vidite, Tukuljce su preveli u katoličanstvo, a nas prekrstili u Čikoše.

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=12678

У Стоном Београду, завичају Алексиних предака и данас постоји Рацка улица, у којој је некад Алексин деда Мишко Чикош живео.
Налази се у старом делу Стоног Београда, препознатљива је и без знања маџарског језика, по мирису роштиља.

У Стоном Београду налази се музеј Sveti Kralj Stefan у коме се чувају, између осталог, три примерка Октоиха Првогласника
http://www.scribd.com/doc/31416709/Tri-Primerka-Oktoiha-Prvoglasnika-1494-g-danas-u-Madjarskoj

Храмовна слава столнобеоградске православне цркве је Јовањдан..цркву је живописао Теодор Грунтовић..
http://www.comp-press-data.hu/Portal/Archives/CNN/2006/30/s03.pdf

Данашњи изглед српске четврти и православне српске цркве у Стоном Белграду

 

[Сребрена]

BELOMOST

Сасвим је другачије текла каријера српске уметнице Катарине Ивановић(1817-1882)- прве Српкиње именоване академиком."Нежна вила" Катарина била је ћерка српког предузимача која је детињство и последње године живота провела у српској заједници Стоног Београда.

Katarina je rođena u Belomostu (belom mostu), varošici koju Madžari nazivaju Veszprem .
Nalazi se severno od Blatnog (Balaton) jezera i jedan je od najstarijih gradova koje savremena Madžarska poseduje, stacioniran na sedam brežuljaka..

Pretpostavlja se da naziv grada potiče od slovenske reči Bezprym,odnosno istovetnog slovenskog imena. Ján Kollár nalazi da ime znači " Perunovo selo" Ves Perunova , kao i nemačka izvedenica Weiss-Brunn -(white well) .Poznat je kao "grad kraljica" jer su u njemu krunisane vladarke ili žene vladara.U vreme otomanske okupacije nazivan je Pespirin.

Prva katolička institucija je 1009.godine osnovana u Vespremu /Belomostu.

U vreme Pravednog Stefana od Arpadovića, ugarskog vladara, - oko 1118.godine -osnovan je u Belomostu/Vespremu pravoslavni hram posvećen Bogorodici.Majka mu je bila pravoslavne vere, a planirao je da za snaju uzme vizantijsku princezu.
U njegovim prikazima koristi se dvostruki krst, netipičan za katolike.
Zanimljivo je takođe, da su njegove mošti, tokom otomanske okupacije, prvo bile prenesene u Stoni Beograd a potom u Dubrovnik.
http://www.pravoslavie.ru/put/31776.htm
Proglašen je svecem 1083 na inicijativu kralja Ladislava, od strane katoličke crkve, a pravoslavna crkva ga je proglasila svecem 2000.

Pominje se na mreži neka pravoslavna episkopija u ovom mestancu, ako neko zna više, neka obavesti.
Na mapi se, na istoku od Balaton jezera vidi Sarbogard(Srbograd) na reci takođe sličnog naziva ?Zna neko više o ovom gradu?

 

[Сребрена]

10 i 11 vek u Ugarskoj

Istorija beleži da su Mađari, po dolasku u Podunavlje u X i XI veku, na ovim prostorima zatekli starosedeoce, slovenska plemena Srbe. (piše Oto Moldvai, Budimpešta i SentAndreja u vodiču za turiste)
Prema nekim istorijskim podacima prvo srpsko naselje bilo je na ostrvu Čepel u mestu Srpski Kovin (danas se zove Rackeve).

Tu se naselila kćerka župana Uroša I, koja se udala za Belu Slepog (1129. godine), sina kralja Stjepana II.

...12.vek ...
Srpska princeza i mađarska kraljica Jelena
Ilona királyné (12. század) , I. Uros szerb nagyzsupán lánya.

Јелена се удала за слепог краљевића Белу Слепог Арпадовића – касније краља Белу II – који је још као петогодишњи дечак заједно са својим оцем био ослепљен по наређењу тадашњег угарског владара Коломана, иначе Белиног рођеног стрица. Присећала се Јелена речи свог оца, српског великог жупана Уроша И, и његових савета уочи одласка из Раса.
„Пред Угрима не смеш да покажеш страх јер си пропала.Поред оног слепог, који ће ти бити муж и краљ, ти ћеш у стварности бити и краљ и краљица. Прво, мораш родити синове и постати Угарка. Затим, владај како Угари владају – одлучно, и ако треба – сурово.”

Прозвали су је Илона (Јелена на мађарском). Јелена се тешко навикла на нову породицу и на непрегледну панонску равницу. Често је сањала рашка брда свог детињства. Чинило јој се да су јој плаве очи посивеле од дунавских магли и од стрепње од ножа или отрова на двору.

Сећала се и оног давног дана који је остао упамћен и у хроникама. Било је то почетком 1132, годину дана након њеног венчања.
На краљичин подстицај у Араду је сазван угарски сабор на који су дошли сви великаши, како присталице краља Беле II Слепог, тако и његови потајни непријатељи. Пред свитање није могла да спава. Знала је да нови дан значи дан одлуке. Тог јутра дрхтала је од хладноће – или је то можда био страх. „

Срећа да су ту, на двору, били и њени Срби, предвођени њеним младим и одлучним братом Белошем. Били су јој потребни тог дана на сабору. У угарској хроници из тог доба приповеда се да, кад се окупио сабор и кад је краљ Бела Слепи сео на престо, појавила се и краљица Јелена са својим малим сином (већ је родила наследника, принца Гезу) и обратила се сабраном скупу:

„Чујте сви наши верни племићи и пучани, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио вид.Зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!”

На то скочи огорчени народ – без сумње Јеленини људи који су већ унапред били припремљени – и похваташе ону „господу која бејаху некад саветовали да се Бела ослепи”. Неке погубише на лицу места, а друге бацише у кладе и ланце.

Тако изгибе шездесет и осам угарских великаша, а њихове породице беху лишене свих поседа. Од тог дана Угари су почели да поштују краљицу Јелену.

A véres aradi országgyűlés 1131-ben. Miniatúra a Képes Krónikából

За време краљевања Беле и Јелене, Угари су заузели део Далмације и градове Сплит, Трогир и Шибеник. Јелена је у мираз свом мужу донела део Босне који су Угари звали Рама. На сабору у Острогону 1136. године Бела и Јелена прогласили су свог сина Ладислава за херцега од Раме.

Након Белине смрти, Јелена је постала формални, а њен брат Белош стварни регент малолетном Јеленином сину, владару Гези II. Постепено, Белошева моћ постаје огромна. Од 1145. године он је и палатин (comes palatinus , као и princeps), односно први човек на двору након краља.
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:belos


"Они, Срби, Рашани, одржали су моћ дома Арпадова. "

Последњи пут краљица Јелена се помиње у хроникама за 1156. годину.

 

[Сребрена]

.. pa ..polovinom 15 veka...
Srbi iz Kovina bili su, pojavom turskih pljačkaških hordi, a pogotovo padom grada Smedereva, naterani na spašavanje života i imovine. U petoj deceniji 15. veka se veliki deo Srba iz Kovina seli u gornji deo Dunava, gde blizu Pešte dobijaju pravo da sagrade naselje i dobiju iste privilegije koje su imali u svom slobodnom kraljevskom gradu. Prvo grad biva nazvan Mali Kovin (mađ. Kis-Keve), da bi kasnije bio nazvan Srpski Kovin (mađ. Rác-Keve).

SRPSKI KOVIN u Madžarskoj

Srpski Kovin je mesto u Mađarskoj, na ostrvu Čepel, 40 km od Budimpešte, u Peštanskoj županiji. (Čepelsko ostrvo je bilo prvo središte mađarskih plemena kad su dolazila u Panonsku niziju,kaže wikipedia)

Danas je Srpski Kovin malo turističko mesto, veoma posećeno, zbog zanimljivih istorijskih i kulturnih spomenika. Administrativno je sedište okruga
Srpski Kovin koje obuhvata još osam naselja na levoj obali Dunava..

Prema nekim istorijskim podacima prvo srpsko naselje bilo je na ostrvu Čepel u mestu Srpski Kovin (danas se zove Rackeve). [
To je i razlog što su prve brodove za šajkaške flotile Madara gradili Srbi i što su oni činili kasnije jezgro posada tih flotila.
Ostrvo Čepel i mesto Srpski Kovin naselile su srpske vlastelinske porodice.

Bogati Srbi zidaju 1487. godine crkvu i posvećuju "Velikoj Gospi" (Velika Gospojina). Pored razmimoilaženja oko datuma obnavljanja ove crkve činjenica je da je to danas najstarija srpska pravoslavna crkva u Mađarskoj. Ova pravoslavna crkva i danas arhitektonski i likovno predstavlja prvorazrednu turističku atrakciju sa vizantinskim freskama i baroknim ikonostasom, iako nema više službi i ima malo lokalnog stanovništva pravoslavne vere.

Unutrašnjost crkve

 

[Сребрена]

U blizini Srpskog Kovina (8 km) se nalazi selo LOVRA, jedino selo u Mađarskoj sa još uvek srpskom većinom. Madžari pišu Lórév.

Село Ловра (Lоrеv) налази се на острву Чепел (Csepel sziget), на Дунаву, педесет четири километра јужно од Будимпеште. Чепелско острво се протеже од Будимпеште до Дунаујвароша (Dunaujvаros), и то је највеће острво у Мађарској.
У Средњем веку оно је било део угарског краљевског поседа (мираз мађарских краљица) и служило је за лов (lovra)) и забаву.
После Велике сеобе 1690. године српска популација на острву је још увећана; наводно је Срба тада било не само у Ловри, Чипу (Szigetcsеp) и Српском Ковину (Rаckeve), већ и у Бечици (Szigetbecse) Сигетсентмартону (Szigetszentmаrton), Сигетсентмиклошу (Szigetszentmiklоs), Чепелу (Csepel) Од XVIII века забележено је и присуство Немаца на острву .
Осим у Ловри, српског живља данас има и у Чипу

Pominje se i pre 1700 godine, kao i susedno selo Čerević.
1836. ima 530 stanovnika
1870 . ima 620 stanovnika
1890.g.ima 619 stanovnika, i 95 posto su pravoslavne vere.
Po popisu iz 2001 ima 307 stanovnika- Srbi čine većinu od 58,63%(180 stanovnika i to pravoslavaca ), a ostatak čine etnički Mađari.

Na ukusno sredjenom lovranskom sajtu čitamo da su ranije imali crkvu od drveta koja je nadogradjena i danas je to hram Sv.Nikole (stil poznog baroka).Završena je 1705.g.
http://www.lorev.hu/

Turistističke agencije ovako kažu:
Selo Lovre, udaljeno 8 km od Rackevea, sa svega 300 duša i 150 kuća, dočekuje putnika ćiriličnim natpisom:ДОБРОДОШЛИ У ЛОВРУ, neguje svoj jezik kroz školstvo, pozorište, folklor...i iskreno se obraduje svakome ko dolazi iz domovine.

Место је било погодније за трговину него за пољопривреду и захваљујући трговачким повластицама и праву на вашаре које су његови становници добили, у XV-ом веку је цветало. Имало је чак седам пијаца (једна од њих звала се рацка = српска) .
Ту је такође била и јака шајкашка посада .. , После турских освајања, место је почело да пропада..

На улазу у село рачвају се две улице - ловрански "сокаци" - Велики или Први (Улица Алексе Дундића) и Мали или Други (Улица Ђерђа Доже). Паралелан с њима је Трећи сокак (Улица Лајоша Кошута), а сва три пресеца Четврти, Преки сокак (улица Арсенија Чарнојевића). Ловра припада типу ушорених села, а куће грађене до шездесетих година су тзв "дугачке", "парасничке" куће, са просторијама и помоћним зградама у низу, што је типично за панонска села

Куће су у највећем броју биле грађене од ћерпича и покривене обично до пола црепом (део за становање), а од пола сламом или трском (помоћне зграде). Биле су окречене у бело, са малим прозорима. Дуж куће је била извучена надстрешница, неке куће су имале и трем са дрвеним стубовима. Између два рата бољестојеће породице подизале су и куће са широким тремом и зиданим стубовима, а забати кућа, окренути према улици, били су кречени у две боје (црвено - жуто), некад са барокним орнаментим

Многе куће и дворишта су све до шездесетих година биле неограђене или су имале само ниске и ретке дрвене тарабе, а данас ниске гвоздене ограде. Ово се у селу сматра ловранском специфичношћу (мада није) и знаком поштења - у селу није било лопова, па није било потреба да се куће ограђују.

На крају Првог сокака је сеоски крст ("крст на сред села"), свештеникова кућа и црква.
Почетком века у Ловри је живела само једна Мађарска породица.
После 1924. године доселило их се још неколико, а број се значајније повећао од 1960. године.

Opširnije
http://www.rastko.rs/rastko-hu/drustvo/antropologija_i_etnologija/mprelic-lovra.html

 

[Сребрена]

Миаило Продановић и вила са Шелемберга

Где год су се Срби борили, пратиле су их виле

Пак покличе вила загоркиња
Са висока дела Шелемберга
Те дозива граду Донаверту
По имену млада комендата
Мијаила баш Продановићa:

"Што с'легао ,млади комендате!
На те иде сва сила Бабурска,
да опколи града Донаверта,
да опколи са четири стране..
..долом пешци, а брдом коњици".

Ради се о песми Срби у Донаверту (1744), за коју је као Песму сербских граничара који бране Донаверт (од "бабурске" војске) оставио препис Сербин барокног доба-Захарије Орфелин (Рукописно одељење Матице српске м419),
а штампао Вук Караџић у "Даници". Почетни су стихови (од укупно 230 стихова)

Jos ni zore ni bijela dana,
pade magla od neba do zemlje
Oko bela grada Donavertа. ..

СРБИ ГРАНИЧАРИ

Бајкописац Грим био је специјално заинтересован за ову српску народну песму која говори о Србима почетком 18.века, у бици код Донауверта- а у склопу тзв. "рата за шпанско наслеђе".

У Вуковој "Песмарици 4" мало је измењена верзија:

Ово је бојно поље , по мапи из 1745, на коме наши јунаци под капетаном Продановићем - барјактар Стеван Туцић, Гвозден војвода, стари барјактар Марко Рашковић, барјактар Косанић, млади капетан Јова Белградија, Илија Костреш капетан, млади омелдер Брзоплети Стојко- савладали "еске гранатире и пред њима принца Илденбургсаузена"

http://www.itaggit.com/Collection/e...l-Antique-Map-Battle-Plan-Donauwörth,-Germany

Претпостављам да је ВукК погрешио у години и да се ради о 1704.
http://books.google.com/books?id=hR...&resnum=9&ved=0CFAQ6AEwCA#v=onepage&q&f=false

Положај града данас
http://upload.wikimedia.org/wikiped...th_in_DON.svg/577px-Donauwörth_in_DON.svg.png

Непријатељи Бабури су (по песми) у чуду због Срба:

Међу собом они бесеђају:
"Мили Боже, да чудна јунака!
Ил' су виле ил' су љуте змије?
Да или и олово не бије?
Да см'од прије и по чему знали
Од сребра би танета ковали;
Што нам војске много погубише!
Баш иљаду и триста јунака
Све по избор Ески гранатира
И ранише Шраа четеџију
кога нема у француском царству

Била је у питању добра тактика:

поред плаца града Донаверта..педесет ајдука
на горњој каменој капији код капуцинске цркве..педесет ајдука
на капији код широке ливаде..педесет ајдука
на високој капији Шелемберга "Крепси-бирта"..педесет ајдука
на капији код Дунава..стотину ајдука
у шанцу код Дунава...стотину ајдука

и добри јунаци, међу њима и перјаници- хусари:

Мијајло Продановић носи (пушку) џеферлију
Туцић Стеван носи токе од биљура каквих нема у мудрих Латина
Гвозден војвода јаше вранца без белега
Марко Рашковић јаше дору од мејдана
барјактар Косанић носи мача Гребештака, пушку Млетачкињу ковану 3 године
Јова Белградија носи сабљу Мисирлију и сребрнку челенку са 12 пера
Костреш капетан , изгледа тобџија са "кратким Личаником"- куд погледа онде и удара

Врхунац битке ( и драматуршки врхунац у песми ) настаје кад се обруч стеже, па су Срби принуђени да изађу на мост:

Кад је био на полак ћуприје
Те се натраг јунак обазрео
Како у град Еси улажау
И пред њима Ески капетане;

Кад га виде млад Продановићу
Он прислони своју џеферлију
Прислони је десноме образу
Пак погледа горњему нишану

Џеферлија живи огањ даде
Те удари Еског капетана
На добро га место ударио
Под велику капа гренатирску
Не поквари на капи перваза
Већ поквари мозак у јунака
Чело пуче, очи му прскоше.

У одсудном часу кад Србима нестаје муниције ("нестаде им праа и олова " за огањ Личаник ) за топове, а "Трипс генерал" има само "бабурске" -неодговарајуће ..Срби се помоле Богу Вишњем да остану живи.
После битке, са рањеницима одоше јужно, према "Рајну бијеломе".

Оставили су ("вероватно у 'итњи") у Донаверту икону Богородице око које је у дрвету исписан стих из Осмогласника .Касније је ту Богородицу "у каменој штампи" објавио Ал. Дитрих.

Капетан Мијајло Продановић од "краљице мајке" добија за јунаштво "златну колајну" накнадно, кад она сазна о херојству од фелдмаршала Бернклау-а, коју шаље продановићу по бану Баћанији, каже песма.

 

[Сребрена]

Grad Svetog Andrije

СЕНТАНДРЕЈА, БИЛА ЈЕ НЕГДА ФАРОС СВЕТИЛНИК СРПСТВА...

Nedaleko od Budima i Pešte nalazi se Sentandreja, najpoznatiji srpski grad u Mađarskoj, Szentendre , nekadašnje sjedište srpskog patrijarha, a sada Eparhije budimske. U ovoj baroknoj varoši, u koju se za vrijeme Velike seobe Srba, 1690. godine, pod vođstvom Arsenija Trećeg Čarnojevića doselilo oko 8.000 Srba, sada živi svega sedamdesetak srpskih duša.

Железничка станица у Сентендре у почетку 20. века

Srbi su se iz Sentandreje gotovo potpuno iselili poslije Prvog svjetskog rata, ali značaj mjesta, kako ističu malobrojni Srbi koji još tamo žive, nije u brojnosti već u kulturnom i duhovnom smislu.
Blizu grada se nalazi etnografski muzej na otvorenom i izvor „Stara voda“ gde se po predanju odmarao patrijarh Arsenije Čarnojević.

У Сентандреји је Чарнојевић бринуо о раштрканом свом илирско-расцијанском народу, о царским привилегијама, о ,,вицегенералу" Јовану Монастерлији. Одавде је одлазио у Беч важним народним пословима...

Na sred trga je TRGOVACKI KRST kao svojstveni simbol grada. Podigli su ga 1763.g.clanovi srpskog privilegijalnog drustva u slavu prevoslavne hriscanske vere a kotva simbolise izraz nade na putovanjima Dunavom a broj cetiri možda na procenat postene zarade.

Napravljen od rumenog mermera, bogate rokoko rezbarije i sa ukrasima od kovanog gvožđa, pod zaštitom je Uneska kao spomenik svetske kulturne baštine!

Srpske kuće u Sentandreji

Doseljavanjem Srba u petnaestom vijeku počinje novija istorija ove varoši koja svoj uspon bilježi u 18. vijeku.Srbi su već krajem sedamnaestog vijeka u Sentandreji bili većinsko stanovništvo i svojom preduzimljivošću, energijom i vještinom učinili su to mjesto jednim od najnaprednijih u svojoj sredini.

Sedam srpskih crkvi na 20 000 stanovnika
Za nekoliko decenija podignute su i oslikane čuvene sentandrejske crkve:
Saborna ili Beogradska, Blagoveštanska(iz 1752.g.), Preobraženska, Požarevačka, Ćiprovačka, Opovačka i Zbeška, koje su sa svojim riznicama neprocjenjivog bogatstva, bile i ostale ponos srpskog naroda.

Ulaz u Beogradsku sentandrejsku crkvu

Preobraženska sentandrejska crkva

ĆIPROVAČKA CRKVA ...hram je prvobitno posvećen ocu Nikolaju Čudotvorcu,a potom sv.Petru i Pavlu.Gradili su ga doseljenici iz Ćiprovca,po zanatu većinom kujundžije,na mestu prethodnih crkava.Sadašnja, treća crkva građena je 1791-1792.uz ranije podignut zvonik impozantnih razmera.Hram je 1938.prodat rimokatolicima.Ikonostas je prenesen u Prizren.Preostali inventar hrama čuva Eparhijski muzej.

Iako je Sentandreja danas poznatija kao turističko i trgovačko mjesto, stjecište boema i umjetnika, miris tamjana iz srpskih hramova i zvuk crkvenih zvona podsjeća da je to i sada duhovno srpsko središte.

Srbin Evgenije Dumča, gradonačelnik sprske SentAndreje tokom 40 godina

Kuća Jevgenija Dumče
http://www.putovanja.info/sr/moja_foto_tura/galerija/3505/4#6

Ulica Jakova Ignjatovića

u Sentandreji je i rodna kuca Jakova Jase Ignjatovica sa bistom i plocom na kojoj pise na madjarskom i srpskom jeziku “u ovoj kuci se rodio 26 nov./ po starom /1822 JAKOV IGNJATOVIC knizevnik srpski.U vreme madjarske revolucije 1848/ 49 kao verni sin srpskog naroda, borio se s nama madjarima za zajednicke slobodarske ideale protiv evropske reakcije.Spomen plocu podize ODBOR ZA ISTORIJSKE USPOMENE I MADJARSKO JUGOSLOVENSKO DRUSTVO 1948.”.
http://www.putovanja.info/sr/moja_foto_tura/galerija/3505/4

Naklonjeniji umetnosti tvrdiše da je srpski barok procvetao baš u Sent Andreji osamnaestog veka,
Zemunski trgovci su najbolja vina nabavljali u Sent Andreji, od vinograda koje su Srbi podigli zavičajnom lozom, metohijskom, čim su 1690-te godine u velikoj seobi pod Arsenijem Čarnojevićem, položili mošti svetog Kneza Lazara u crkvicu brvnaru poviše Budima.

Neki od znamenitih Srba iz Sentandreje

Avakum Avakumović (1774 - 1811) - muzičar evropskog glasa, konstruisao muzički instrument avakumicu, ucio za sveštenika
Jelena Bozda rođ. Belanović (1800 - 1868) - narodni dobrotvor, supruga Nauma Bozde, srpskog trgovca i zadužbinara;
Sima Ignjatović (1802 - 1847) - veliki beležnik Magistrata u Budimu, vlasnik poznate gostionice "Kod zlatnog jelena" u budimskom Tabanu, stecišta srpskih književnika;
Pavle Sofrić (1857 - 1924) - profesor istorije, autor prve istorije Sentandreje iz 1903;
Gavril Stefanović Venclović-(1680 - 1749) Književnik iz doba prelazne književnosti, rođen u Sremu ali je dobar deo života proveo u Sentandreji.

НОВОГОДИШЊА ЗДРАВИЦА 1732.

Ја ћу вам добра времена давати;
Кишна пролећа и јесен, и суха лета.
И земља ће вам ваша
Свој берићет потпуно износити
Да вам се напуне гумна свакога жита
И хардови вина и каце масла,
И сваке благоте да вам доста буде
И да вам преспева сваке летине
Од года до года.
И старо испред новога да исцрпивате
И преручујете
И у снази се, у миру обживите сви скупа.
И нећете се ни од кога бојати
Јер ће се сви ваши злотвори
Од вас посрамити
И разбећи се испред вас.
И ви ћете се наспорити и узрасти по навише.


Joakim Vujic ( otac srpskog pozorista, ovde bio ucitelj srpske osnovne skole i od djaka i kalfi osnovao “teatralno drustvo”)
Jakov Ignjatović (1822 - 1889) - srpski književnik, začetnik srpskog realizma; koji je zabeležio:"Tako se radujem što sam se rodio u Sent Andreji, u ovoj maloj srpskoj oazi"..."i kada u Sent Andreji jednom nestane Srba, a jedared ce ih nestati, onda ce im obronak divnih planina biti grob...a zvuk zvona njihovih hramova propratice ih u vecnost, a hramovi ostace kao spomenici njihovog duha i zivota.”


Krst cara Lazara, Tabački krst i Krst vinogradara, samo su deo bogate zaostavštine Srba u Sent Andreji iz koje su bogati srpski trgovci imali jake veze sa Lajpcigom, Drezdenom, Bečom, Trstom, Rijekom, Beogradom...

Detaljnije:
http://www.rastko.rs/rastko-hu/umetnost/likovna_i_primenjena/Sentandreja.html

 

[Сребрена]

Територија под православном јурисдикцијом Пећке патријаршије у време сеоба Срба у Угарску 1690.

Детаљније о почетку сеоба и одлуци о пресељењу на Београдском сабору 18.јуна 1690.г.
http://www.rastko.rs/rastko-hu/istorija/istorija/Cakic_Seobe.html