Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.139
Почетком тридесетих у Чубури
Један од најзанимљивијих београдских квартова је Чубура, у којој станују београдски Цигани. Ниске кућице , поређена ивицама кривудавих улица са шиљатом калдрмом. Ови Цигани су одавно овде. Говоре језиком осталих грађана , али при темпераментнијим разговораима прелазе на цигански језик, који често може да доведе и до туче. Неколико модернијих кућа у њиховој махали припадају кмету и угледнијим Циганима, међу којима има највише музиканата. Музику уче од малена , по слуху, и имају велике и чувене оркестре.“
Овако о Чубури пише француски новинар и књижевник Жан Периго (Jean Perrihault) , који је посетио Београд почетком тридесетих година двадесетог века.
Урбане легенде помињу разне приче о пореклу имена Чубура. Ернест фон Лаудон опседајући турски Београд 1789, је свој главни штаб назвао Suburri , поштујући великог Гаја Јулија Цезара који је одрастао у римској Suburri. Штаб је био у близини данашње улицеСтојана Протића, а цео крај је добио назив Чубура.
Други назив је добио по биљци плавих цветова , која је расла на влажним местима и поред потока који је по њој добио назив Чубурски поток.
По зачину ЧУБАР.
Дивна Ђурић-Замоло пише да се овој крај предходно звао Ново селиште и да је добио назив по извору на почетку Чубурске улице тада Орашке и Макензијеве.
Милорад Васић музичар, басиста тада човек од 60 година сећао се разних детаља свога детињства, он прича: „ Тамо доле био је један извор. На тај извор наши стари су наместили једно високо буре ,да се у њему скупља вода из извора, а ми циганска и српска деца , увек смо ишли на тај извор да са тестијама заваћамо воду“. Васић даље прича да се за овакав извор на циганском каже „учобуре“ где „учо“ значи високо а буре значи буре. Временом се изгубило „у“ а цигани су тај крај звали чобуре па су то прихватили и Срби.
Средиште Новог селишта је било где су се преплитале улице и раскрснице код Кичевске улице. Све до треће четвртине деветнаестог века простор Новог селишта био је ненастањен и посећивали су га ловци који су ловили дивље патке, које се биле око баре у коју се уливала вода из тамошњих извора.
Почетком двадесетих година двадестог века предузеће „Неимар“ је купило имање Панте Тадића да би градило насеље Котеж-Неимар. Тада на њему није било кућа, међутим ту су Роми славили богињу Бибију Зару, тетку, која је била заштитиница деце и која их је спашавала од колере. Политика пише 1905. године; „Тачно у 12 сати сви престонички Цигани, Циганке и Циганчићи поврвише са свију страна на одређено место испод чубурске чесме.“ Ту су запаљене свеће и тамјан и тада се приступило призивању Девла у помоћ. На команду сви си изговарали молитву, а деца су викала „Ху ху“ дувајући и терајући колеру од себе.
Један од најзанимљивијих београдских квартова је Чубура, у којој станују београдски Цигани. Ниске кућице , поређена ивицама кривудавих улица са шиљатом калдрмом. Ови Цигани су одавно овде. Говоре језиком осталих грађана , али при темпераментнијим разговораима прелазе на цигански језик, који често може да доведе и до туче. Неколико модернијих кућа у њиховој махали припадају кмету и угледнијим Циганима, међу којима има највише музиканата. Музику уче од малена , по слуху, и имају велике и чувене оркестре.“
Овако о Чубури пише француски новинар и књижевник Жан Периго (Jean Perrihault) , који је посетио Београд почетком тридесетих година двадесетог века.
Урбане легенде помињу разне приче о пореклу имена Чубура. Ернест фон Лаудон опседајући турски Београд 1789, је свој главни штаб назвао Suburri , поштујући великог Гаја Јулија Цезара који је одрастао у римској Suburri. Штаб је био у близини данашње улицеСтојана Протића, а цео крај је добио назив Чубура.
Други назив је добио по биљци плавих цветова , која је расла на влажним местима и поред потока који је по њој добио назив Чубурски поток.
По зачину ЧУБАР.
Дивна Ђурић-Замоло пише да се овој крај предходно звао Ново селиште и да је добио назив по извору на почетку Чубурске улице тада Орашке и Макензијеве.
Милорад Васић музичар, басиста тада човек од 60 година сећао се разних детаља свога детињства, он прича: „ Тамо доле био је један извор. На тај извор наши стари су наместили једно високо буре ,да се у њему скупља вода из извора, а ми циганска и српска деца , увек смо ишли на тај извор да са тестијама заваћамо воду“. Васић даље прича да се за овакав извор на циганском каже „учобуре“ где „учо“ значи високо а буре значи буре. Временом се изгубило „у“ а цигани су тај крај звали чобуре па су то прихватили и Срби.
Средиште Новог селишта је било где су се преплитале улице и раскрснице код Кичевске улице. Све до треће четвртине деветнаестог века простор Новог селишта био је ненастањен и посећивали су га ловци који су ловили дивље патке, које се биле око баре у коју се уливала вода из тамошњих извора.
Почетком двадесетих година двадестог века предузеће „Неимар“ је купило имање Панте Тадића да би градило насеље Котеж-Неимар. Тада на њему није било кућа, међутим ту су Роми славили богињу Бибију Зару, тетку, која је била заштитиница деце и која их је спашавала од колере. Политика пише 1905. године; „Тачно у 12 сати сви престонички Цигани, Циганке и Циганчићи поврвише са свију страна на одређено место испод чубурске чесме.“ Ту су запаљене свеће и тамјан и тада се приступило призивању Девла у помоћ. На команду сви си изговарали молитву, а деца су викала „Ху ху“ дувајући и терајући колеру од себе.