Сербски времеплов

[Сребрена]

Један од "Седморице величанствених"

ВЕЉКО ШОШО

“Moj otаc Mаrko Šošo je došаo u Ameriku 1908. godine, iz selа Drаčevа, sа Popovog poljа. Mаjkа Ljubicа Sаmаrdžić se rodilа u Nevesinju, а odrаslа je u Mostаru. Došlа je 1913. godine”, isrpičao je za RTV reviju 1979. godine Veljko Šošo. "“U jednoj seriji rаdio-emisijа ime mi je bilo Bred Dekster. Pošto je Veljko Šošo, kаko su me zvаli, bilo “bezvezno” ime zа glumcа, ozаkonio sаm i to drugo ime iz serije”.

“.... sreo сам Mlаdenа Sekulovićа, odnosno Kаrlа Mаldena. Zajedno smo snimаli. Zvаli su nas “dvа Srbinа”, sećа se (Вељко) Dekster.
“Često sаm mislio o Jugoslаviji, o zemlji iz koje su došli moji roditelji. Često sаm plаnirаo dа odem u Hercegovinu. Ali, uvek se nešto isprečilo. Konаčno, jednog dana, seo sаm u аvion sа suprugom Meri i krenuo. Meri kаže dа sаm zаplаkаo kаd su objаvili dа smo preleteli grаnicu. Mojа suprugа je bilа nekoliko putа u Jugoslаviji, njeni su roditelji poreklom iz Dаlmаcije”, sećа se Bred Dekster.

Svoju poslednju ulogu Dekster u karijeri zabeležio je 1989. godine u našem filmu “Tajna manastirske rakije”. Tu je odigaro jednu malu epizodu, ali je tako uspeo da dopiše svoje ime u film iz naše kinemtografije na svoju dugačku listu ostvarenja u kojima je igrao.

Bred Dekster ili Veljko Šošo je preminuo 2002. godine u Kaliforniji, gde je i sahranjen.
https://www.nasiusvetu.com/vesti/108697/bred-dekster-srbin-koji-je-osvojio-holivud-video/
https://www.imdb.com/name/nm0223290/

 

[Сребрена]

Хоџа Мурат Карађузовић: Ми смо сви Срби, без обзира на вјеру​

Читам у потоњем броју ,,Гласа Црногорца“ како сте поправили дописника из Подгорице, да они тамо нијесу Турци, но Срби Мухамедове вјере. Ја вас увјеравам да ваш тамошњи дописник, као и сваки писмени наше вјере, зна лијепо да смо ми сви по народности Срби, но је стари обичај да нас зову ,,Турцима“, објаснио је барски хоџа Мурат Карађузовић 1890. године.
У допису из Бара, хоџа појашњава како је на питање о вјери устаљено дати одговор: ,,Турчин“, међутим – он наглашава како Срби муслиманске вјере кад дају такав одговор не мисле да нису Срби. Они и даље, тврдио је Мурат Карађузовић 1890. године, знају да су по крви Срби и да међу српском браћом нема разлике.
– А питање које вјере одговара се обично: Турчин – Елхамдулил-ла. Јер мало се чује ријеч ,,Мухамедовац“ или ,,правовјерни муслиман“. Но кад рече да је Турчин тим не мисли да је Азијат, ни да живе под турско царство, а најмање да није Србин. Он вели да је по крви Србин, а по вјери Турчин.
– Али, у здравље нашег сретно владајућег Господара Црне Горе и Брда, како се очински брине и стара за нас подижући школе и како се сваке године све више шири просвјета и знање, доћи ће сваки до разумијевања како је Србин и како треба да живи као Србин и ако је Мухамеданац и како треба да вјерује једнога Бога и пророка Мухамеда, па онда да је правовјеран, закључује се у тексту објављеном у цетињском листу ,,Глас Црногорца“ 1890. године.

,,Глас Црногорца“, 1890. г.

http://barskiportal.com/друштво/хоџа-мурат-карађузовић-1890-ми-смо-сви-срби-без-обзира-на-вјеру.php?ch=2

Jedna od najvećih džamija na Balkanu nalazi se u Baru.

Sagrađena je 2014.godine. Radovi su koštali oko četiri miliona eura, a objekt je izgrađen na vakufskom zemljištu Islamske zajednice. Zavještala ga je Fatima Omerbašić još u XIX vijeku, za potrebe džemata Tuđemili. Bijeli kamen je dopremljen iz Turske, a radovi su trajali dvanaest godina. Naziv je Selimija, u spomen na prvu izgrađenu džamiju u Starom gradu Baru, od koje danas postoje sačuvani samo temelji.

 

[Сребрена]

Штајерска (нем. Steiermark) је једна од 9 савезних покрајина Републике Аустрије, у њеном средишњем и југоисточном делу. Главни град Штајерске је Грац, после Беча највећи град Аустрије. Средишњим делом Штајерске протиче река Мура.Источни де покрајине је у сливу реке Рабе, која ту извире и тече горњим делом тока, док је северни део Штајерске у сливу Енса.

СРБИ У ШТАЈЕРСКОЈ

Књигу "SRPSKA NASELJA U STAJERSKOJ" написао је проф.Dr.J.H. Bidermann
Штампана је 1883.године у Грацу.
https://diglib.uibk.ac.at/download/...zXGfnzLT1tFC-AgCO0JKiwSrbyyDXBLDRwO9nHuicl050

Уводни део:
Bezbrojne pesme govore o slavi srpskih boraca u staro i
novo doba . Ali za usmeno predanje ima srazmerno
malo dokumenata i ako ovo verovatnosti onih pevanih prica
nista ne oduzima , to manjka ipak znanje pravih prilika i odseka
vremena , u koje ono sto se je zbilo staviti treba . A osobito
ima vrlo malo ispravnih izvora za povest srpskoga naroda
za vreme od 1500 —1600 . S toga ce prijateljima ove istorije
milo biti , kad iz ovoga rada doznaju , da su se ti izvori za
oznaceni prostor vremena u gradackim arhivama u tolikom
broju sacuvali , da ovdasnji Srbima s toga skoro zaviditi moze .

Jer ratna istorija srpskih porodica , kako su se iste u velikoj
mnozini naseljavale , njihove zasluge za odbranu hriscanskih
zemalja i za kultivisanje tla jedne zemlje , koja bi bila ostala
pusta , da ju oni ne zauzese : svi ovi vazni dogodjaji mogu se
doznati iz tih isprava i originalnih akata . Uz to popravlja se
ona dosta rasprostranjena zabluda i jasno se vidi , da su Srbi
kod austrijskih krajiskih zapovednistva vec u XVI . stolecu
imali prijatelja i zastitnika , koji su njihove vojnicke vrline
iskreno cenili ; odobravali njihovu teznju , da svrgnu jaram
turski , i tako su pomagali jednome delu srpskoga naroda
u najteze vreme njihovih silnih iskusenja narodnoga ponizenja ,
Najslavnije plemice Stajerske : Herbersteine , Trautmanns -
dorfe , Gleispahe i poveci broj ovdasnjih plemica nizega reda
vidimo tu , gde igraju ulogu srpskih zastitnika ; sta vise ceo
savez stajerskih plemica , daje za njih obilne zrtve ,kupuje im
zemljista , nabavlja hranu , prinosi na gradjenje tvrdjava , koje
su im dozvoljene , da osnuju nov zavicaj na staroslavonskoj
zemlji . Ovaj novi zavicaj Srba tako se je rasirio u toku od
60 godina po prilici , da je isti g. 1650 na 200 sela racunano
bio i tvrdilo se je , da su ona obim Gornje Slavonije podvostrucila.

Kako je ovo prosirenje nastalo , kako su takodjer i u
Stajerskoj srpske naseobine postale , ali ih ovde srazmerno
brzo ne stade : to pripoveda ova rasprava na osnovu autenticnih
dokaza .

Pisac je godinama potrazivao ove dokaze ne samo
u Gracu , nego takodjer u Becu i u Ljubljani sasvim se odavsi
predmetu , kojega ispitivanje si je stavio za zadatak . Evo kratka
pregleda resultata , koji su odavde dobiveni :

Uvod s. 3 —5. — Srpski doseljenici na ugarskoj zemlji
u prvoj polovini XVI . stoleca s. 5— 10 . — Prikupljanje istili
na slavonskoj Granici oko polovine XVI . stoleca s. 10 —12 . —
Neseljivanje Srba u Stajerskoj s. 13 — 34 . — Nagadjanje o
veroispovesti ovih naseljenika s. 34 — 36 . —Ratne zasluge
istih s. 36 —37 . — Pocetak pomaknuca Srba k zapadu s. 38 .
— Uzaludni pokusaji , da se oni u Gornjoj Slavoniji
nasele s. 38 — 41 . — Ovde zaista naselenje Srba (proleca
1596 G — zime 1600 ), s. 42 — 59 . — Zauzetost stajerskih
staleza protiv daljnjeg takvog naseljavanja s. 5i)— 60 . — Pri ~
dolazenja u Gornju Slavoniju u vremenu od 1600 do 1679),
s. 60 —62.
Ako ovaj rad odziva nadje , to ce pisac za njim skoro jos
opseznije studije napisati o velikoj naseobini Srba u Kranjskoj ,
o srpskim naseljivanjima na zemljistu negdasnje hrvatske vojnicke
krajine i o njihovu rastrkanom rasprostranjenju u unutarnjoj
Ugarskoj .
Materijal je gotov .
Neka se izradom njegovora ranovo posvedoci , da Nemac ,
sluzeci znanosti rado priznaje svakoj narodnosti ono , sto joj
pripada , in ono sto je na istoriji osnovano svuda rado iznosi
na vidik , sve jedno mu je da Ii tim proslost svoga ili drugoga
naroda objasnjava .
https://www.historischerverein-stmk...iedlungen-in-Steiermark-und-im-Warasdiner.pdf

 

[Сребрена]

Срби у јужној Штајерској током 16. и 17.века
https://www.poreklo.rs/2020/09/07/srpska-naselja-u-juznoj-stajerskoj-tokom-16-veka/

 

[Сребрена]

ПИРГ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

На иницијативу Краља Александра Ујединитеља у манастиру Свети Наум Охридски је подигнута 1934.године импозантна кула, тј. пирг Светог Краља Јована Владимира, у време док је охридски владика био Свети Николај Велимировић. На кули су се видно истицали препознатљиви српски симболи у виду четири оцила (слика лево), а у приземљу је била капела посвећена Св. Краљу Јовану Владимиру. Архитекта ове куле био је познати Момир Коруновић, који је, поред осталих дела, пројектовао и спомен-костурницу на Зебрњаку код Куманова. 1945. након доласка комуниста на власт и проглашења нове македонске нације околности се мењају: ова кула је опстала све до 1956. године, када су је комунисти у потпуности срушили.

Кralj Jovan Vladimir je podigao pravoslavnu crkvu u Elbasanu, i obnovio "slavni" manastir Sv. Nauma na obali jezera "kao uzdarje Gospodu za pobedu nad neprijateljem svoje zemlje i svoga naroda". ( Vladeta Jerotić: "Stare i nove mrvice iz pravoslavnih srpskih manastira", Beograd 2003. godine)

 

[Сребрена]

ВИДОВСКИ ГРАД​

Видовски, град Светог Вида, средњовјековни је град у Хуму на ријеци Видовштици, на бријегу изнад Видовог поља. У српском манастиру подно града је и Свети Сава застајао на путу према Стону, седишту хлмске епархије.​

Видовски се први пут помиње 1375. године, a 1444. као град у земљи херцега Стефана Вукчића Косаче.
Подно зидина, на ријеци, био је српски православни манастир Пресвете Богородице у коме је и Свети Сава застајао на путу према Стону, тада столици Хумске епархије и приморских земаља. Са својих 13 лула, био је један од најбоље утврђених градова средњег вијека.

Турци освајају Видовски 1471. године, а у том периоду и манастир се руши и на његовим темељима гради се градска џамија. Град постаје дио Херцеговачког санџака, а касније Босанског пашалука.
Али-паша Ризванбеговић, рођени Херцеговац, успијева 1833. одвојити Херцеговачки санџак од Босанског пашалука и даје му статус пашалука, а сједиште тог новог Херцеговачког пашалука премјешта у древни Видовски и назива га Столац (Престони).
Иако данас у Видовом граду, Срба готово и нема, геноцидом у Другом свјетском и његовим наставком у посљедњем рату затрти су и изгнани, не треба заборавити и одрећи се града Светог Вида, блаженог Архимандрита оца Симеона Биберџића, који је одувијек био срце Хума и најосјетљивија жила наше државе и наше судбине.

На неколико километара даље, такође у Видовом пољу, налази се светски позната некропола стећака Радимље.

 

[Сребрена]

Пробајте пет сати да трчите. Али, да носите терет од пет килограма.Не звучи лако?
Ова прича је о једном таквом трчању, и то да би се стигло у чудесну битку о којој се не учи у школама.

НАЈНЕВЕРОВАТНИЈА БИТКА СРБА 1914.године

Јесен 1914.
Аустроугарска пред победом над Србијом, повијају се измучене снаге наше Краљевине, на коју је непријатељ нагрнуо из правца Босне. Церска победа је већ заборављена, на Дрини се у међувремену искрварило, на Мачковом камену изгинуло, муниције све мање, а одећа постала рите.
За то време, оскудне снаге чувају, за сваки случај, предео источно од Београда, да се случајно не деси неки покушај „иза леђа“, преко Дунава. Углавном су за то били задужени трећепозивци, људи од 38 до 45 година. Они немају, као ударна снага српске војске (први позив: 21 – 31 година старости) нове пушке у које можете ставити пет метака. Немају ни опрему. Ни униформу. У својој обичној одећи, коју и иначе носе (ми то сад зовемо ношња), пошли од својих кућа. Неки од њих су већ и деде, јер се у то доба рано ступало у брак. Имају старе Берданке, пушке у које сваки пут када опале, морају да убаце нов метак, репетирају, па изнова. Брзометке, са пет метака, биле су резервисане за први, и скоро цео други позив. Непријатељ је искључиво користио такве.

Није било много тих трећепозиваца који су бринули о томе да окупатор случајно не крене преко Дунава на Смедерево. А баш на Митровдан, 26. октобра по старом, односно 8. новембра по новом календару, то се десило. У три сата ноћу, везаним чамцима Аустроугари су неприметно прешли велику реку и ударили на положаје трећепозиваца. Баш ту, код самог Смедерева.

Било их је трипут више. Имали су боље наоружање. Брзометка до брзометке. Имали су више топова, авионе за извиђање, чак и рефлекторе за ноћно осматрање. И, имали су фактор изненађења – јер је цела Србија бринула шта се дешава тамо негде код Колубаре...
Тај напад код Смедерева, на Митровдан, није био тек онако, реда ради, „рат је, па да пробамо“. Био је то покушај пробоја који би омогућио Аустроугарима да, када се осигура десна обала Дунава код поменутог града, ту доведу још јаче снаге, па да даљим пробојем, с леђа, ударе на главнину српске војске која је, онако изморена и измучена водила битке у западним крајевима отаџбине.

Трећепозивци су, ту код Смедерева, у овом Митровданском боју, падали, борили се, нападали и одступали. У борбама прса у прса користили су кундаке. Није било бајонета за њихове старе пушке. А плавих, аустроугарских униформи, на нашој обали бивало је све више и више како се зора приближавала.
Када је освајач дошао до једног шанца, Карађорђевог шанца како је био називан, упућен је позив за помоћ. Само, ко да дође у помоћ, када је скоро целокупна војска тамо негде, десетинама километара даље, окренута непријатељу који навире преко Дрине, незаустављиво? А и ко од других „граничара“ да дође, да остави своја места незаштићена?

Позив је стигао у једно месташце Петка, удаљено 32 километра. Тамо су на обуци, под командом једног лесковачког мајора, Јована Наумовића, били момци из тек ослобођених крајева током 1912. и 1913. Били су из крајева тек ослобођених од Турака. Углавном су родом били из околине Прешева и из вардарске Македоније. Само, када је стигао позив за помоћ, тај батаљон од хиљаду људи није био на једном месту – половина (две чете) била је издвојена због вежби, па је лесковачки мајор окупио две преостале чете, око 500 младих војника и повео их у – ову причу.

Мајор Јован Наумовић

Било је седам ујутру када су пошли. Нешто пре један сат поподне стигли су на место битке. Трчали су 32 километра, без престанка. "Усиљени марш", да се буде прецизније, али за нас, садашње, тај напор стварно делује као трчање од 32 километра, без престанка. А то није све. Свако од њих је носио по маузерку, пушку од четири килограма, носио је притом и муницију, која је око килограм и 300 грама тешка ако се носи стотину метака, а свако је имао и пратећу опрему. И трчао. Да би се помогло браћи.

Када су стигли, стање је било ужасно. Око седам хиљада Аустоугара већ се пребацило на српску страну (иако су Срби својом сматрали и ону другу обалу, и много километара иза ње). Али, тај Дунав, граница у оно време, више није био граница која раздваја две војске. Окупаторска је прешла, сада већ у броју двоструко већем од бранилаца, а стално су пристизале нове плаве униформе преко велике воде. Из минута у минут све више њих. Опремљенијих. Свежијих.

Потпуковник Светомир Цвијовић, командант Смедеревског одсека, узалуд је тражио појачања, говорећи да су три модерне аустроугарске батерије (јединица од по четири топа) ућуткала једну старинску батерију српских, те да сада неометано пребацују војнике и са два пароброда. Узалуд апели да се некако, нечим помогне, јер непријатељ има и митраљезе, а сада једини и топовску паљбу. Све што је стигло од помоћника начелника Штаба врховне команде, Живојина Мишића, било је да се непријатељ, како се зна и уме, мора пребацити назад преко Дунава.
У разговору са оним тек пристиглим лесковачким мајором, чији су „вардарци“ претрчали 32 километра за пет сати, и то у пуној ратној опреми, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројније српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се пробају и противнапади. Када и где је то могуће. Ако је уопште могуће.

Мајор, иако су му људи једва дисали после напора, износи предлог. И, тај мали штаб, помало затечен, предлог усваја.
Официр који је предводио „вардарце“ оде до својих, позове најгрлатије певаче да иступе напред и рече им да ће певати једну тада свима знану песму, али да промене претпоследњи стих. Уместо да певају „већ у души Србадије“, да се отпева „у срцу Шумадије“, како би се охрабрили Шумадинци који су од ноћних сати одолевали, али и гинули пред налетом бројнијег непријатеља.
И, усред митраљеске ватре Аустроугара, поче песма. Не из грла, већ из срца:

„Где је српска Војводина?
Да л’ у Бачкој ил Банату,
Ил’ у Срему, старој слави?
Нит’ у Срему, нит’ Банату,
Већ у срцу Шумадије,
Ево главе, не дам Војводине!“.

Аустријанци заћуташе. Престали и да пуцају и да причају и да командују.
Лесковачки мајор, који је са војницима певао гледајући ка плавим униформама, окрену се тада ка младићима које је пре пет сати повео са 32 километра удаљеног места и рече им громким гласом:
„Дошао је тренутак, браћо, да вратимо крв Шумадинцима, који су нас ослободили од Турака после петовековног ропства! Хоћемо ли?“
„Хоћемо!“, загрмеше као један.
„Е онда…“, окрену се лесковачки мајор, па потрча: „Јуриш! Ураааа!“.
За њим су потрчали и остали младићи, „Вардарци“.
За њима и трећепозивци.
Све се претворило у једно чудесно, застрашујуће „Урааааааа!!!“

Уследила је битка на обали, малобројнијих са боље опремљеним. Клинаца и стараца са професионалцима. Деце и деда са окупатором. Бомбама и кундацима на брзометке.
И, уз стотину погинулих, Срби су око две хиљаде непријатеља заробили, око четири хиљаде протерали, а око хиљаду убили у јуришу какав се не памти. И данас, ако прођете путем за Удовицу, знајте да у десет великих гробница, уредно сахрањено, лежи по стотину окупаторских војника. Као подсетник, и више од стотину година касније, шта се деси када се сила судари са љубављу. А ова љубав је спречила удар с леђа и омогућила да се, на другој страни отаџбине, изведе чувени маневар којим је Колубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје.

Када се нестваран догађај покрај Смедерева окончао, онај официр се вратио код претпостављених у импровизованом штабу, оних који су и упутили позив у помоћ, па упутио њима – извињење:
„Опростите. Рекао сам вам да ћемо за пола сата све завршити. Избили смо на Дунав за 17 минута“.
Тако то, ваљда и иде када се не трчи, него када се лети у слободу.

(Митровдан је. Отуд ова прича данас пред вама. А лесковачки мајор о коме је реч звао се Јован Наумовић. Две године пре овог Митровдана из приче - водио је један други батаљон. Батаљон Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“.Гводеног пука, да.

И, због њега и јунака попут њега и постоји књига http://gvozdenipuk.rs која ће се, ако Бог да, опет штампати и делити. А до тада - настављам рад на једној другој књизи о нашој историји. Чудеснија ће бити од свих прича које сам писао. Читамо се.)

Дарко Николић

 

[Сребрена]

У оно доба када се Савезници нису могли договорити да нам помогну што у људству, муницији и свему осталоме, Краљевина Србија је, крајем 1915, пропала. У оном јужном делу наше на кратко покорене отаџбине, који су запосели Бугари, није више било никаквих вести о нашој војсци нити са Крфа, а још мање са севера Африке. Иако је Бугарска била увелико чланица Црвенога крста, потпуно свака српска војна пошта, која је ишла преко поменуте хуманитарне организације, била би јавно уништена, а несрећни примаоци морали су још да плате окупациону глобу. Они који нису имали новца да плате ту глобу, били би што батинама, кундацима и цокулама тучени скоро до смрти. Ово нису чинили само војници по наредби, већ и официри и подофицири...

Јован Наумовић.

МУШКА МАРИЈА

Наши изгнаници су и поред свега овог имали једну једину наду да ће им писма ипак стићи до њихових огњишта захваљујући храброј Марији Рајковић (дев. Наумовић) из Лесковца., рођеној сестри мајора Јована Наумовића. Она би пристиглу пошту добијала од Црвеног крста и то пре но што бугарске власти одузму ради спаљивања и кришом разносила као права поштарка, не бојећи се у сваком тренутку нити за себе, нити за своју породицу, а због чега доби надимак Мушка Марија. Ево нешто више података о овој нашој Јованки Орлеанки...

Марија Рајковић била је мајка петоро деце. Због краја одакле је била родом, довољно је знала бугарски и по нешто немачки што јој је омогућило да се пробије кроз разне барикаде све до Крушевца и аустро-угарске окупационе области, где се тада вијорила застава Црвенога крста из Женеве.

– Дотле већ беше Црвени крст у Крушевац заработија и ја сам си већ уфатила везу сас њега. И спроводила писма и аманети за наше Лесковчанке. Лагала сам како сам знала и умејала. Неки пут сам крила писма у пасуљ, неки пут у брашно, неки пут у уму... Једаред сам ишла у Крушевац на три дана и отуд грдну пошту издонела... – сећала се Марија Рајковић по свршетку Великога рата.

Ова стварно храбра жена била је стасита, витка и сасвим отресита, свирала је дудук , пуцала из пиштоља и имала око соколово, пушила на чибук... Дубоку црнину је носила до краја живота оплакујући сина кога су јој Бугари убили током окупације у једном од њихових злогласних логора.

Равно шест месеци није било ни гласа од наших преживелих ратника пре него што је Марија успела да донесе њихова прва писма у Лесковац. Разносила их је по кућама под окриљем ноћи, док је трајао полицијски час и најчешће, баш у глуво доба. Бугари су је више пута безуспешно приводили, а свој племенити наум није ни у једном часу одбацила, јер је била несавладива, иако је веома добро знала шта се може десити њој и њеној породици. Веома честа погубљења и зверска мучења Угара и Бугара су згрозила цео ондашњи савезнички свет захваљујући Арчибалду Рајсу, али њу очигледно ништа од тога није је могло уопште поколебати... Поред свог наума и дрскости – уистину, одважне срећа чува! − имала је јатаке, који је нису само сакривали, када је то било неопходно, већ и помагали. Добар део њених јатака били су чланови Лесковачког црквеног хора „Бранко” (основаног 1887). Но, на крају бугарске власти су је последњи пут ухапсиле и спровеле у казамат у Пироту, у коме је провела целих девет месеци. У родни Лесковац вратила се са српско-француским ослободиоцима 1918. године.

– Богме, видеше Бугари да сам постала за њи’ голема опасност. Па тек један дан, баш на Светог Глигорија (што претходи Ваведењу .), ето ти га један судија сас два војника, с бајонети на пушке, и одведоше ме... – приповедала је Марија.

Као промућурна особа успевала је да подмити и врбује неке бугарске војнике који су тајно почели сарађивати са њом, али и те везе су на крају пресахле...

Марија Рајковић је и по свршетку Великога рата наставила са својим племенитим радом, због чега су је њени Лесковчани ценили и поштовали, али од отаџбине није стекла баш ништа. Умрла је 1938. године, без пензије или било каквог другог званичног друштвеног признања (орден, медаљу, захвалницу). С њеном смрћу Маријина јуначка дела брзо су копнила, јер је ускоро почео још један Светски рат. Осим усмених прича о њој код старијих, једини прави траг о њеном стварно јуначком подвигу остао нам је прибележен у оновременом листу Лесковачки гласник. Жалосно је што један таква српска јунакиња ни данас у Лесковцу нема нити улице, трга, парка или основне школе са њеним именом, а камо ли ваљаног и достојног споменика.

Иначе, ова наша хероина из Великог рата, Марија Рајковић, била је рођена сестра армијског ђенерала Јована М. Наумовића (1879–1945) ... Такође, она беше и рођака славног кошаркаша Трајка Рајковића (1937–1970) и академика Александра Младеновића (1930–2010)...

 

[Сребрена]

Случајеви прекрајања и крађе српског историјског наслеђа


1.СКРНАВЉЕЊЕ НАТПИСА НА ФРЕСКАМА У ЦРКВИ СВ. ЈОАКИМА ОСОГОВСКОГ КОД КРИВЕ ПАЛАНКЕ

Манастирски храм Св.Јоакима Осоговског , познат и као Манастир Сарандапор, налази се код Криве Паланке, на данашњој тромеђи Србије, С.Македоније и Бугарске. Први пут помиње се у XII веку, а обновио га је српски краљ Стефан Урош II Милутин, по свој прилици, почетком XIV века.1 Познато је да се, „чинећи велико обећање“, у овом манастиру помолио и Свети краљ Стефан Урош III Дечански са својом властелом 1330. године пре битке код Велбу жда.2

• У Карловачком родослову сачуван је податак да је краљ Милутин обновио овај манастир, тј. записано је да је краљ Милутин подигао: „Сарандапор светому оцу Јоакиму, Пшињски, светому оцу Прохору“.
• „Такође, и ка светоме оцу Јоакиму, који је у Сарандапору, молио се је, дошавши ка гробу његова тела, и са свом властелом српске земље за помоћ му, са сузама је чинио велико обећање ка овом преподобним и блаженом оцу“.

На фрескама се распознају ликови српских средњо вековних владара и архиепископа, врло вероватно приказаних по узору на њихове средњовековне портрете. Препознатљива је њихова одећа, богато украшена зла товезом и опточена бисерима. Могуће је препознати и карактеристичне инсигније владара и архиепископа. Уместо првобитних натписа изнад ликова светите ља: Св. Цар Урош, Св. Цар Лазар (десно је и натпис „у походу на Косово“), Св. Краљ Милутин, Св. Стефан Дечански на јужном зиду (насликани 1932. као дар монашког братства Св. Јоакима и Георгија Петрова из села Дурачка Река), те Св. Никодим архиепископ српски и Св. Стефан Првовенчани на северном зиду (насликани 1933. као дар Игњата Манева, фотографа из Криве Паланке, пекарског еснафа из Криве Паланке и трговца Александра Санде Костића из села Калин Камен), констатовани су нови: Св. Цар Владимир Киевски, Св. Цар Јован Милостиви (сл. 3а и 3б), Св. Цар Константин Велики, Св. Нићифор Фока (јужни зид), Св. Константин Кавасила архиепископ охридски и Св. Цар Јустинијан Први (сл. 4). Поступак је спроведен нестручно – најпре су одстрањени претходни натписи, потом је невешто у дебљем слоју нанета нова подлога
и изведени су натписи који садржински и стилски не кореспондирају с онима у осталим деловима живописа који је извео зограф Папрадишки.

Интервенције су изведене највероватније током 2020. године, по свој прилици самоиницијативно, без дозволе надлежног органа....С тим у вези Министарству културе Републике Северне Македоније упућен је апел за враћање у прво битно стање дела фресака у Осоговском манастиру, а потом и кривична пријава ..Иако су натписи уз представе српских владара и архиепископа изненада враћени у „првобитно“ стање , истина је да је дошло до тенденциозног оштећења културног наслеђа. Починилац наведених измена натписа уз представе српских светитеља у Осо говском храму до данас је остао непознат јавности.

https://www.academia.edu/71074624/S...ogovskog_kod_Krive_Palanke_GDKS_45_2021_23_28

 

[Сребрена]

Случајеви прекрајања и крађе српског историјског наслеђа
https://www.academia.edu/71074624/Slučaj_skrnavljenja_natpisa_na_freskama_u_Crkvi_Svetog_Joakima_Osogovskog_kod_Krive_Palanke_GDKS_45_2021_23_28

2. У манастиру Журче, у општини ДемирХисар, у Цркви Св. Атанасија Александријског на фресци на јужном луку трема на којој је приказан Св. Сава изгребан део натписа „Српски“. Епитет „Српски“ уз представу Св. Саве могуће је видети на снимку објављеном 2000. године у тексту Цветана Грозданова „Свети Симеон Немања и Св. Сава у сликарској тематици у Македонији”. Приликом прошлогодишње посете поменутом храму установљено је да је изгребани натпис накнадно „поправљен“, тј. премазан танким слојем боје (сл. 7) али да „Српски“ као део натписа никада није накнадно изведен те да није реч о конзерваторско рестаураторском поступку.

 

[Сребрена]

Случајеви прекрајања и крађе српског историјског наслеђа
https://www.academia.edu/71074624/Slučaj_skrnavljenja_natpisa_na_freskama_u_Crkvi_Svetog_Joakima_Osogovskog_kod_Krive_Palanke_GDKS_45_2021_23_28

3.. Добро је подсетити на случај када су припадници Бугарске егзархије оскрнавили фреске у Цркви Св. Димитрија у Сушици код Скопља (Марков манастир). Ово је описано у књизи руског научника Никодима Павловича Кондакова као чин настао из мржње бугарског свештенства према остацима старе српске културе. Уп. Н. П. Кондаков, Македонiя – археологическое путешествiе, СанктПетербургъ 1909, 183184;

Марков манастир је српски манастир Старе Србије (данас Северна Македонија) који се налази у селу Маркова Сушица, 18 километара јужно од Скопља у сутјесци Маркове реке. Име је добио по Марку Мрњавчевићу или "Марку Краљевићу".
Манастир је посвећен Светом Димитрију, а изграђен 1345. године о чему сведочи и натпис на јужном улазу у манастир. Ктитор цркве је био српски краљ Вукашин, а изградња је завршена за време његовог сина Марка, између 1366—1372. године. На црквеном полијелеју је урезан натпис из 1367—1371. године у којем се помиње краљ Вукашин.

У црквеном трему су до краја 19. века били живописани зидови, и ту су се налазиле представе ктитора. Њих су видели ранији посетиоци, од којих је Срећковић и записао натписе поред ликова ктитора. Изнад главе оца писало је: "В Христа Бога благоверни краљ Влкашин", а изнад синове главе - "В Христа благоверни син превисокога краља Влкашина ктитор Марко".

Бугарски "пропагандисти" су га међутим касније уништили, премазали масном бојом, да би прикрили српске трагове.Било је то 1894. године по наредби бугарског митрополита Максима из Скопља.
По Панти Срећковићу: била је то породична црква Мрњавчевића, који су ту највероватније и били сахрањени - отац и син, Вукашин и Марко. У прилог томе сведочи и једна молба Срба Старе Србије из 1877. године, писана за Сан-Стефанску конференцију о границама.
Поменути Срећковић је нашао и оштећене натписе на надгробним плочама, "јер су људи и време покварили те гробове", од којих се могао рашчитати само склоњени део. Препис натписа је публикован у "Гласнику": "В Христа Бога благоверни краљ Марко и ктитор светога храма...вечна му памјат." Сачуван део камене плоче који сведочи да је била на Марковом гробу, био је узидан у зид манастирске нове кухиње, да би био спашен од уништења. Руски конзул у Скопљу, Јастребов је касније у свом извештају Српском ученом друштву, потврдио да су сви Пантини преписи били веродостојни.

Натпис изнад јужног улаза:
Се обнови овој пребожествен храм на светиот великомаченик христов победоносец и чудотворец Димитрија, со усрдието и поспешението на благоверниот крал Волкашин и со благоверната кралица Елена и со премногу љубените нивни ќерки и синови благоверниот крал Марко и Андреаш, Иваниш и Димитар во годината 1377. А овој манастир почна да се ѕида во 1345 во дните на благоверниот цар Стефан и христољубивиот крал Волкашин, а се заврши во дните на благоверниот и христољубивиот крал Марко.

https://www.****************/2017/1...biser-makedonije-koji-cuva-nepocenjivo-blago/

 

[Сребрена]

Случајеви прекрајања и крађе српског историјског наслеђа
https://www.academia.edu/71074624/Slučaj_skrnavljenja_natpisa_na_freskama_u_Crkvi_Svetog_Joakima_Osogovskog_kod_Krive_Palanke_GDKS_45_2021_23_28

4. У Манастиру Псачи је током бугарске окупације у време Другог светског рата уклоњен део натписа крај севастократора Влатка, у којем се саопштавала пуна титула „севастократор Влатко све српске земље“, И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Београд 1994, 173.

Севастократор Влатко Паскачић се први пут се помиње као властелин Стефана Душана. Пре 1355. подигао је задужбину цркву св. Николе у селу Псача код Криве Паланке у Македонији. Повељом из 1358. године ова црква је завештана Хиландару. Његов успон одвијао се паралелно са успоном породице Мрњавчевић. После 1365. добио је од цара Уроша титулу севастократора. Његовом сину Угљеши цар је доделио титулу кесара. У то време Влатко је проширио своју област на Врање, Иногоште и Прешево. ...До краја живота признавао је врхoвну власт цара Уроша и краља Вукашина. Ипак његов положај разликовао се од положаја остале властеле. О томе говори и сачуван новац са његовим именом. Његова званична титула је гласила севастократор све српске земље. О његовој смрти нема података, али претпоставља се да је погинуо у Маричкој бици 1371. године.
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:vlatko-paskacic
На западном улазу цркве такође је уништен натпис који је помињао цара Уроша и краља Вукашина https://www.panacomp.net/manastir-svetog-nikole-psaca-2/

На фресци се налази кнез Паскач и његов син севастократор Влатко (држе модел цркве), Влаткова жена Владислава и њихова деца Стефан, Урош и још један син непознатог имена. На фресци се налази и икона светог Николе, породичног заштитника.

 

[Сребрена]

Случајеви прекрајања и крађе српског историјског наслеђа

5. Јединствена фреска цара Душана с породицом на зиду манастира Светог Јована Продрома у Серу изгребана је и прекречена после посете Бранислава Нушића тој светињи и срећом ,откривена поново након рестаурације здања страдалог у пожару 2010, установио је Димитрије Марковић, православни публициста.

Први писани траг о поменутом делу Марковић је пронашао у књизи Са Косова на сиње море, Бранислава Нушића, у којој он открива да је, на молбу сликара Паје Јовановића, 1896. године посетио манастир на Серу како би фотографисао фреску српске царске породице. То је био и преломни моменат после ког фреска бива прекривена велом тајне. О овом догађају Нушић у поменутом делу из 19. века пише:

„Јашио сам на коњу, јер се друкчије до манастира не може доћи, и у бисагама носио апарат. Не знам шта се апарату могло десити, тек он се некако отвори и пропусти светлост на плоче у њему. Стога ми слика рђаво успе те се почнем опремати да ког другог дана поново одем. Како је у то доба пало отварање српске школе у Серезу (Серу), то се Грци уплаше мојих честих похода у манастир, а учини им се и опасно да се фотографијом сачува споменик који би бар доказао да и Срби имају право на тај манастир и по наредби грчког консула – Грци за тог човека кажу да је веома образован човек – и са благословом сереског грчког митрополита изгребу целу слику и прекрече зид! Тако је недавно, на част Грцима, уништен један веома скупоцен споменик.

Марковић истиче да нема тачних података када је фреска поново откривена. Али да ју је он угледао приликом посете манастиру 2019. када је и започео своје истраживање, које је целокупно претходних дана објавио на локалном косметском сајту ризница.нет. Такође, тврди да фреска није била откривена крајем октобра 2011. године, што значи да је светлост дана поново угледала у распону од краја те, па до лета 2019. године.

Гроб патријарха Генадија Схоларија и фреска цара Душана, царице Јелене и краља Уроша изнад / Фото: Д. Марковић

Занимљиво је да у књизи коју продају у манастиру на Маникејској гори, која говори о његовој историји нема фреске српске царске породице, него је приказана она која ју је прекривала. Грешке нема, обе се налазе на истом месту, изнад гроба патријарха Генадија Схоларија, који је био први патријарх проглашен после турског освајања Цариграда 1453. године. Разлог што српске царске породице нема у поменутој књизи је вероватно исти онај због кога је и прекречена фреска, а то је заштита грчких националних и црквених интереса – сматра Марковић и упућује позив овдашњим научницима да више пишу о поменутом манастиру и српским везама са њим.

Марковић напомиње да оно због чега је манастир Светог Јована Продрома на Маникејској гори још важан за Србе је то што су његови заштитници и дародавци били наш краљ Милутин и краљица Симонида, која је у тој светињи први пут обукла монашку ризу. А у њему је, са своје две ћерке, сахрањена и Јелена Мрњавчевић, сестра деспота Јована Угљеше и жена Николе Радоње, који је брат Вука Бранковића и који се после њихове смрти и замонашио. Последњи податак Марковић је пронашао међу наводима Николе Бакирциса, историчара уметности и ванредног професора на Кипарском институту у Никозији, који каже: – Изнад ексонартекса налази се мала засвођена капела Светог Николе, украшена фрескама из 14. века. Аркосолијум са погребним натписом, који се налази у југозападном углу капеле, садржи остатке Јелене и њених ћерки, сестре и сестричина Јована Угљеше.
https://www.politika.rs/scc/clanak/519308/U-Grckoj-otkrivena-freska-porodice-cara-Dusana

Цар Душан има светачки ореол на овој фресци !

 

[Сребрена]

TRAGOM SRPSTVA

Većinsko stanovništvo u Skadru i severu Albanije sve do kraja Prvog svetskog rata činili su Srbi koji su ostavili brojne tragove u tom drevnom gradu. Uz reku Bojanu i danas stoje ostaci Crkve Svetih vrača Sergija i Vakha, koju je još 1205. godine sagradio srpski kralj Balša Prvi, a obnovila Jelena Anžujska u 13. veku. U toj crkvi počiva pet srpskih kraljeva iz vladarske dinastije Balšića koji su bili kraljevi Zete i srpskih pomorskih zemalja i koji su stolovali u Skadru.
U tvrđavi u Skadru nalaze se ostaci Crkve Svetog Stefana, kojoj su Turci, nakon zauzimanja Skadra dozidali minaret i pretvorili je u džamiju. Jedan od najstarijih hramova u Albaniji koji su podigli srpski vladari nalazi se na jugu Albanije u Moskopolju. To je Crkva Svete Petke koju je podigao Jovan Balšić 1135. godine, a obnovili Dejanovići koji su upravljali Korčanskom republikom i severnim delom Kosova i Metohije.
U kamene deftere Berata, grada koji se tri veka zvao Beligrad i Arnautski Beograd, upisali su se i Srbi. Do danas je ostala sačuvana crkva koju je u Beratu sagradio kralj Milutin.
U Elbasanu, u manastiru posvećenom Svetom Jovanu Vladimiru i danas se čuvaju mošti Jovana Vladimira, vladara od 1000. do 1016. godine, kome je u Prespi, na prevaru, odrubio glavu Jovan Vladislav, sinovac bugarskog cara Samuila, čijom je ćerkom bio oženjen Jovan Vladimir. Ovaj vladar, koji je pogubljen u 26. godini je prvi svetac među srpskim vladarima.
Još jedan drevni srpski manastir nalazi se između gradova Fier i Berat. To je manastir Ardenica, čije je staro ime Sveta Trojica, na čijim zidovima je oslikan Sveti Sava i svetorodna loza Nemanjića. U toj crkvi Skenderbeg, čije je ime bilo Đurađ Kastriot, venčao se sa svojom suprugom, sestrom srpske despotice Angeline Branković. Iz te plemićke srpske porodice bila je i Skendergbegova majka Vojislava, ćerka Grgura Brankovića, inače brata Vuka Brankovića. I Ivan Kastriot, otac Skenderbega bio je pravoslavac. Njegov otac se zvao Pavle, a deda Komnen. Telo najvećeg heroja Albanije, Skenderbega danas počiva u Crkvi Svetog Nikole u Lješu, a Skenderbegov brat Repoš i njegov otac Ivan, koji se u starosti zamonašio i uzeo monaško ime Joakim, sahranjeni su na Hilandaru. I jedan i drugi su, za života, pomagali ovaj manastir na Svetoj Gori.

Od 173 hrama koje su kroz vreme izgradili srpski vladari u Albaniji, danas ih je ostalo svega desetak. Neke je urušilo vreme, neki su srušeni po nalogu albanskog kralja Zogua, a najveći broj je srušen posle 1967. godine kada je Enver Hodža ukinuo crkvu, zabranio boga a Albaniju proglasio prvom ateističkom državom na svetu. Rušenje pravoslavnih hramova se nastavilo i posle odlaska sa vlasti Envera Hodže.
U mestu Borič kod Skadra, u kome su Srbi i Crnogorci do 1991. godine bili većinsko stanovništvo, Crkva Svete Trojice je urušena i pretvorena u štalu a srpsko pravoslavno groblje u pašnjak.

 

[Pumpaj Dinstanović]

TRAGOM SRPSTVA

Većinsko stanovništvo u Skadru i severu Albanije sve do kraja Prvog svetskog rata činili su Srbi koji su ostavili brojne tragove u tom drevnom gradu. Uz reku Bojanu i danas stoje ostaci Crkve Svetih vrača Sergija i Vakha, koju je još 1205. godine sagradio srpski kralj Balša Prvi, a obnovila Jelena Anžujska u 13. veku. U toj crkvi počiva pet srpskih kraljeva iz vladarske dinastije Balšića koji su bili kraljevi Zete i srpskih pomorskih zemalja i koji su stolovali u Skadru.
U tvrđavi u Skadru nalaze se ostaci Crkve Svetog Stefana, kojoj su Turci, nakon zauzimanja Skadra dozidali minaret i pretvorili je u džamiju. Jedan od najstarijih hramova u Albaniji koji su podigli srpski vladari nalazi se na jugu Albanije u Moskopolju. To je Crkva Svete Petke koju je podigao Jovan Balšić 1135. godine, a obnovili Dejanovići koji su upravljali Korčanskom republikom i severnim delom Kosova i Metohije.
U kamene deftere Berata, grada koji se tri veka zvao Beligrad i Arnautski Beograd, upisali su se i Srbi. Do danas je ostala sačuvana crkva koju je u Beratu sagradio kralj Milutin.
U Elbasanu, u manastiru posvećenom Svetom Jovanu Vladimiru i danas se čuvaju mošti Jovana Vladimira, vladara od 1000. do 1016. godine, kome je u Prespi, na prevaru, odrubio glavu Jovan Vladislav, sinovac bugarskog cara Samuila, čijom je ćerkom bio oženjen Jovan Vladimir. Ovaj vladar, koji je pogubljen u 26. godini je prvi svetac među srpskim vladarima.
Još jedan drevni srpski manastir nalazi se između gradova Fier i Berat. To je manastir Ardenica, čije je staro ime Sveta Trojica, na čijim zidovima je oslikan Sveti Sava i svetorodna loza Nemanjića. U toj crkvi Skenderbeg, čije je ime bilo Đurađ Kastriot, venčao se sa svojom suprugom, sestrom srpske despotice Angeline Branković. Iz te plemićke srpske porodice bila je i Skendergbegova majka Vojislava, ćerka Grgura Brankovića, inače brata Vuka Brankovića. I Ivan Kastriot, otac Skenderbega bio je pravoslavac. Njegov otac se zvao Pavle, a deda Komnen. Telo najvećeg heroja Albanije, Skenderbega danas počiva u Crkvi Svetog Nikole u Lješu, a Skenderbegov brat Repoš i njegov otac Ivan, koji se u starosti zamonašio i uzeo monaško ime Joakim, sahranjeni su na Hilandaru. I jedan i drugi su, za života, pomagali ovaj manastir na Svetoj Gori.

Od 173 hrama koje su kroz vreme izgradili srpski vladari u Albaniji, danas ih je ostalo svega desetak. Neke je urušilo vreme, neki su srušeni po nalogu albanskog kralja Zogua, a najveći broj je srušen posle 1967. godine kada je Enver Hodža ukinuo crkvu, zabranio boga a Albaniju proglasio prvom ateističkom državom na svetu. Rušenje pravoslavnih hramova se nastavilo i posle odlaska sa vlasti Envera Hodže.
U mestu Borič kod Skadra, u kome su Srbi i Crnogorci do 1991. godine bili većinsko stanovništvo, Crkva Svete Trojice je urušena i pretvorena u štalu a srpsko pravoslavno groblje u pašnjak.

U emisiji se od Bešića, nažalost, mogu čuti i neke gluposti. Tipa Skadar prestonica Srbije od 490. godine. Očigledno Deretićeva škola.

I to na RTS. Pa onda deretićevci kukaju samo.

 

[Сребрена]

СРБИ У ВЛАШКОЈ

У Влашку су се Срби досељавали са подручја Србије, и са банатске стране. Узроци сеобама били су турски прогони, јер је Влашка сво време отоманске владавине на панонским и балканским просторима, одржала унутрашњу аутономију.
Историјска Влашка

Срби почињу да се насељавају у Влашку, крајем 14. века, после Косовске битке. Њихово досељавање организовао је Никодим Грчић, који је изградио прве румунске манастире Водицу и Тисману, уз помоћ кнеза Лазара Хребељановића. Срби се насељавају на поседе властелина Првулескуа, на подручју манастира Тимане у Олтенији. Насељавање Срба на ово подручје наставило се и после Никодима Грчића. Тада на поседима Првулескуа, настају насеља Србшор, 1444. године и Србешти, 1459. године. Тада је имањем управљао Барбу Првулеску.

У области Бузеу 1459. године помиње се српско насеље Облучица, у време влашког војводе Александруа. Срби су се населили на поседе жупана Ивачка, у близини Букурешта. На позив влашког војводе и митрополита Серафима, Срби се 1585. године досељавај у насеље које је названо - Срби. Почетком 17. века, после епохе Михаја Храброг, Срби насељавају Меротин. Војвода Радул, 1614. године Србе насељава на подручју реке Јеломице. Тада настају насеља која добијају имена по Србима. Влашки војвода Александру насељава 1625. године Србе око манастира Св. Тројица, крај Букурешта. Војвода Матија Басараба, 1614. године насељава Србе на имање Хризеа, када настаје село Србени. Георгије Гика, влашки војвода на посед Свентешти, у диструкту Олт насељава српско становништво у насеље које је названо Срби.

У 17. веку у Влашкој, помињу се бројна насеља, која су носила називе: Срби, Србеаска, Србешти, Срби, Србун. Налазили су се у већини влашких дистрикта: Дамбовица, Арђеш, Илфов, Влчеа, Олт, Горж.

.........................

Не постоје прецизни подаци о присуству Срба у Влашкој, у ранијим вековима, јер су пописи вршени на конфесионалној основи. С обзиром да су Срби, као и Румуни, припадници православне вере, није могуће утврдити њихову бројност у средњем веку. У вишемилионском румунском окружењу, Срби су се брзо румунизирали, па су у 19. веку остале само етничке базе, које су ишчезле до краја века. Зато постоје само фрагментарни подаци који говоре о Србима на тлу Влашке у 19. веку.

У насељу Епурешћи Срби, забележено је да су Срби овде живели од давнина. Све до друге половине 19. века задржали су језик, обичаје и ношњу из старог завичаја. Изградили су, 1866. године, нову цркву.

У југозападној Влашкој, на подручју Крајове, забележено је да су Срби живели од средњег века.

У близини Дунава, у мешовитом насељу Пољана које је бројало око 8.000 становника, другом половином 19. века, живели су Срби и Бугари. У суседној Деси, живело је око 3.500 Срба и Бугара. Срби су живели и у Броштенију, источно од Турн Северина.Јужно и југозападно од Букурешта, према Дунаву, налазило се у 19. веку неколико српских насеља.

На путу од Букурешта према Ђурђуу на реци Арђеш, налази се насеље Херешти, а у његовој непосредној близини Милошешти и Извореле. Овде је књаз Милош на својим поседима првом половином 19. века населио српско становништво. Тамо су подигнуте српске православне цркве.
У граду Александрији, осамдесетак километара југозападно од Букурешта, међу десетак хиљада Румуна, живело је око хиљаду Срба. У близини овог града, у Бузеску и Мамродину, живело је српско становништво. У Жилави, јужно од Букурешта су од давнина живели Срби, који су имали своју цркву. Обновили су је у 19. веку. Срби су живели у насељима: Бурдушани, Алба Поставари и Тиргу Баршци. У њима су постојале српске цркве.

Клежањ, седиште поседа капетана Мише Атанасијевића, 40 km јужно од Букурешта на реци Нежлов, поред Румуна и Бугара, насељавали су и Срби. Овде су имали своју цркву и школу.
У непосредној близини Букурешта Срби су живели у селу Удени, где су изградили своју цркву.

Источно од Букурешта Срби су живели на подручју реке Јаломице. Живели су вековима у насељима: Циканешћи Срби и Урзићени, где су изградили своје цркве. Живели су и у Манасији, где су подигли цркву као и у Албештију и Андрашештију. Другом половином 19. века забележени су и у Чокини, где су подигли цркву.

Српско становништво на подручју Влашке забележено је и у насељима: Кокомеанк, Морсилена, Ограда, Стелник, Таламадере.

Када је реч о Србима у Влашкој, посебно место припада Турн Северину, географски најближем насељу према Србији. Другом половином 19. века, овај град на Дунаву, постао је значајан индустријски, тровински и саобраћајни центар, који је привлачио бројно становништво из панонске низије и са балканског полуострва, међу којима и Србе. Тада је овде другом половином 19. века настала бројна српска колонија, па је 1882. године основана српска православна црквена општина и основна школа, а издаване су и новине. Према попису из 1992. године у овом граду живело је 97 Срба.

Током 19. века Срби се почињу насељавати и у главни град Влашке, Букурешт, који је после стварања Румуније, постао главни град ове земље. Овде се развила бројна српска колонија. Према попису из 1992. године у овом граду је живело 314 Срба. На подручју Трговишта живело је 231, Крајове 39, Плоештија 33, Арђеша 28 Срба итд.

Другом половином 19. века у Влашкој је живело десетак хиљада Срба.Током 19. века су се румунизирали.
На подручју Влашке, 1992. године пописана су 827 становника српске националности.


Извор: Љубивоје Церовић, Срби у Румунији, Нови Сад, 1997, стр. 501-503

Срби у Брајли
Браила се налази се у области крајње источном делу покрајине Влашке, у области Мунтенија, на обали Дунава.

Током 16. и 17. века забележено је много Дубровчана трговаца, у "Ибраилу" (турски изговор имена) , али и другим градовима.[4]

У "Ибраилу" (Браили) је било много страних трговаца, нарочито са оближње бугарске стране. Помињу се као пренумеранти једне књиге у Букурешту, браћа Аврамовић велико купци у Ибраилу, са узетих пет егземплара. Такође је у пункту у Ибраилу још читалаца српских: браћа Петровићи купци, Тодор Милановић.

Друго приликом српску књигу у Букурешту узима: Видослав Милутиновић ибраилски купец.

Судећи по њиховим презименима, из списка пренумераната у једној бугарској историјској књизи, из 1836. године, која се завршавају са "ић", произилази да су то били још увек Срби, али на путу губитка националног идентитета. Од педесетак претплатника, за које се каже да су из Шумена, Сливена, Љаскова, Котела, Гиоргева, Габрова, Градеца, Јамбола, Тича, Казана, Карнобата, Разграда, Панађуришта и Букурешта, само тројица немају српско обележје, већ цинцарско. А списак почиње са читаоцима: Априловићем, Табаковићем, Соколовићем, Христовићем, Хараламповићем, Дојчиновићем, Недељковићем, Дечовићем, Радовићем, Јовановићем...[5]

Славни српски богаташ и добротвор, трговац и бродовласник "Капетан Миша" - Миша Анастасијевић имао је ту за потребе трговине једно велико складиште (магазу) робе.[6]

Новоде се житељи "Ибраил"-а, читаоци "Цариградског весника" (гласило бугарског егзарха) 1857. године који су помогли новчано бугарско "училишће" (школу) у Карлову (некадашље Краљево код Средње Горе, прим.среб.): дописник Михаило Поповић, Ангел Кановић, Георгије Петровић, Георгије Неновић.[7]

Давидовићева књига о српској историји стигла је и у Браилу 1846. године код тамошњих Срба читалаца: скупљач претплате Тодор Павловић, Јова Марцикић трговац житарски родом из Кузмина, Милош Владисављевић дјеловодитељ Вапора аустријског, Василије А. Милиновић учитељ родом из Боке Которске, са својим ученицима - Ангел Сава Ловчели, Глигориј Епитес, Николај Куртовић, Димитрије Василијевић, Атанасије Тодоровић, Гаврил Хаџи Денко, Михаил Поповић, Константин П. Вилен и један читалац Србин са стране.[8] Исту књигу су купила и двојица анонимних трговаца из Браиле - у Свиштову.

Његошево дело о црногорском авантуристи, који се лажно представљао као руски цар, набавио је 1851. године В. Милиновић из Браиле.[9] Купци Вуковог речника 1852. године били су Срби, становници "Ибраила": браћа Петровићи, Тодор Милановић, Иван Марцикић, Коста Поповић и Михајло Поповић.[10] Исте године исти пренумеранти узели су и преведену на српски Лафонтенову књигу "Федор и Марија".[11]

Књигу о црногорским гуслама и јуначким песмама штампану у Београду 1870. године узели су и Срби из Браиле: Марко Иванишевић скупљач претплате, затим читаоци - Нико Иванишевић, Милош Јовановић, Ђорђе Палалић, Божина Станков, Михаил Ђорђевић, Тодор Гојковић, Богдан Лучић, Милан Мишковић, Спиро Дабовић и Јаков Ристић.[12] Дело са астрономском тематиком, преведено на бугарски језик, купили су и читаоци из Браиле: Петраки Димовић, Веселин Стратовић, те ученици - Стилијан Стефановић, Тодор Стојановић, Стојан Петровић, Георги Сабовић, Методи Димовић и Николчо Лазаровић.[13]

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Браила

 

[Сребрена]

Случајеви прекрајања и крађе српског историјског наслеђа

6. У време Немањића у Охриду је подигнута црква Св. Николе болничког. Назив носи због болнице која је радила у оквиру цркве. У њој се налази фреска (живопис је из 1345.) Цара Душана са породицом коју нико више не може да види, ако још постоји, јер је црква затворена за посетиоце. То нам је учинио СНС патријарх.
Црква се налази у Доњем граду, дакле у центру Охрида..

Аматерски снимак пре неколико година:

 

[Сребрена]

Na teritoriji sadašnje Republike Severne Makedonije ostalo je, posle raspada Jugoslavije i proglašenja Republike Makedonije, preko 50 sačuvanih (od 800) srpskih srednjovekovnih zadužbina nemanjićkih i onih koje su zidali oblasni gospodari.

 

[Сребрена]

Др Јасмина Ћирић о стању српских светиња у Јужној Србији, данашњој северној Македонији:
https://mediasfera.rs/2021/03/28/in...udbina-srpskih-hramova-u-severnoj-makedoniji/

 

[Сребрена]

Једна река у два мора

Тако је било до скора, захваљујући људима из Немањићког периода.
Неродимка је слаб водени ток, дуга само 29 км, али је због бифуркације постала позната у свету. Рачвање реке први пут се помиње 1321. у Грачаничкој повељи Краља Милутина

Текући ка истоку Неродимка пролази кроз село Горње Неродимље настављајући даље према Урошевцу. Након 6-7 km од Састава река, на 2 km северозападно од града, на месту званом Балићко Пландиште, код села Балић у кориту реке подигнута је брана. Један део воде прокопаним јазом одводи се према истоку ка граду (леви крак), док остатак, под називом Стара Река (десни крак), наставља да тече својим природним коритом ка југу до Качаника где се улива у Лепенац, а преко Вардара иде до ЕГЕЈСКОГ МОРА.

Леви крак, након само 1,2 km од бране, долази до места званог Теразија где се и сам некада рачвао у два дела. Према северу се одвајао леви ЦРНОМОРСКИ КРАК одводећи воду Неродимке у Сврчинско језеро, које се простирало северно од града, између села Сазлије и Рабовца, па је познато и под називом Сазлијско језеро али и Рабовачко блато. Није познато када је настало али је опстајало захваљујући непропустљивом земљишту, атмосферским падавинама и сталним дотицањем воде како из Неродимке тако и из Сливовке и Сазлијске реке. Некада је из језера ка северу отицала река Ситница и идући равном Косовском котлином прикупљала воду полако се претварајући у највећу реку Косовског поља.

ГРАД НА ОСТРВУ

У језеру је у то време постојало острво које се означава као највероватнија локација Сврчина, једног од двораца Немањића у коме је Цар Душан крунисан за краља 8. септембра 1331. Језеро је као водена препрека пружало заштиту дворцу од нежељених гостију, а његово постојање и значај потврђује чињеница да је било уцртано и на мапама путописаца из тог периода.

Део карте Мартина Валдсемилера из 1520. године, са приказаним Сврчинским (Svercegno) језером и градом Сврчином на острву у његовом средишту

Пошто су у непосредној близини, Немањићи имали своје дворце (Штимље, Пауни и Неродимље), и пошто је краљ Милутин (1282-1321) највише проводио време у њима, он одлучује да себи направи нови дворац у коме ће живети и водити државне послове.

Своје крунисање за краља на дан Рождества Пресвете Богородице 8. септембра 1331. године, тадашњи краљевић Стефан Урош IV Душан Немањић ”Силни” (1331-1355) извршио је на сабору српске Цркве и властеле у граду Сврчину.

Прокопавањем канала, дворац Сврчин је заштићен воденим шанцем који је онемогућавао лак приступ краљевој резиденцији. Са друге стране, вода у њему је искоришћена за прављење рибњака и покретање воденица. Забележено је да су се рибњаци и воденице Липљанског епископа пружали дуж језера, од настанка Ситнице до изворишта Неродимке, а почетком Отоманске владавине, у попису области Бранковића 1455. године, помиње се обавеза села Хоравица (данашња Раховица) и Тулановце (данашњи Талиновац) да плаћају по 50 акчи годишње, за коришћење језера.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Неродимка
https://srpskaistorija.rs/2020/11/04/крунисање-краља-душана-и-град-сврчин-с/

 

[Boris T]

Др Јасмина Ћирић о стању српских светиња у Јужној Србији, данашњој северној Македонији:
https://mediasfera.rs/2021/03/28/in...udbina-srpskih-hramova-u-severnoj-makedoniji/

Па сада госпођа Ћирић оптужује Македонце за македонизацију и бугаризацију Срба. Питам се како је дошло до бугаризације након што је Македонија припојена Србији 1913. године и масовно колонизована од стране српских досељеника? Где су биле ове безбројне хиљаде Срба у Скопљу и околини, када је само у Скопљу у 18. веку било преко 2000 турских кућа. Где је ту процват српске културе и црквеног живота у 18. веку?

Колико смо већ причали о Скопљу и региону? Не би ли неко са београдског факултета требало да узме ово Бркићево дело и окачи га негде у канцеларији на универзитету да сви знају истину – а она је да је ту живело највише Турака, а по селима Бугари и.... Срби.

 

[Сребрена]

О првом помену кнеза Владимира у изворима

О Србима у старофранцуском Епу о Ролану

Рад настоји да одговори на питање првог помена кнеза Владимира – Светог краља Владимира у историјским изворима. До сада се сматрало да је то учињено у делу Кратка историја Јована
Скилице (Ιωάννης Σκυλίτζης, XI век). Међутим, Анри Грегора и Раул да Кајзер доказују да се кнез спомиње у Епу о Роланду који је настао у пролеће 1085. године у Салерну, тада под влашћу Нормана.

Еп га спомиње као "rei Flurit", који је владао "Dès Chériant entres qu'en Val-Marchis", односно од реке Aoös (Војуша) до Мораче. Поред тога, поменути аутори своју тезу поткрепљују идентификовањем великог број појмова који се односе на Балкан (географски, етнички), што нас наводи да прихватимо њиховупретпоставку као исправну. Постављајући питање како је аутор Епа дошао до података о краљу Владимиру, налазимо одговор у чињеници да су Нормани боравили у Драчу од 1081. до 1085. године и да је краљ Владимир био заштитник Драча. Назвавши га "rei Flurit", што значи Блажени краљ, указује на то да је његов култ већ успостављен, да је стекао епитет "блажени" и да је од кнеза напредовао до краља.

• Skylitzes writes that Vladimir, whose title he did not mention, ruled over Tribalia and the neighbouring areas of Serbia...
• When mentioning King Vladimir, apart from the title, the author of “The Song of Roland” also mentions the land that it rules over in Verse 3208 – the land “Dès Chériant entres qu'en Val-Marchis“,i.e.“From Cheriant to Val-Marchis”.In the west most probably was the Adriatic Sea, while the eastern borders were not mentioned.
• In respect to geography, many cities, capes, rivers and lands are mentioned. First,
  the city Butrinto (“Butentrot“,Verse 3220) on the Adriatic coast across the island of Corfu
  .. The next one was “Jericho“ in Verse 3228, .. Jericho, city in Epirus (Today this
  city is called Orikum and is situated deep in the Bay of Vlorë.)..The people of Kanina (i.e. the people of “Canelius“ in Verses 3269 and 3238)..river Arzen, the river Vojuša (“Val Fuit“ in
  Verses 2238–3239) :; Little Prespa, lake mentioned as “malp'se“ in Verse 3253 and as “Malpreis“ in Verse 3285.....
  
  
• Ethnically, the Serbs were mentioned as “Sorbres“ and as “Sorz“ in Verse 3226. These two terms are considered by Grégoire and De Keyser to be synonymous. Among other people, we will mention Slovs (“Esclavoz“ in Verse 3225) and Greeks (“Gros“ in Verse 3229),..

E la quarte est de Bruns e d'Esclavoz,​

E la quinte est de Sorbres e de Sorz,​

E la siste est d'Ermines e de Mors,​

E la sedme est de cels de Jericho,​

E l'oitme est de Nigres e la noefme de Gros,​

https://aseestant.ceon.rs/index.php/zrffp/article/view/33902/19135
http://www.fh-augsburg.de/~harsch/gallica/Chronologie/11siecle/Roland/rol_ch05.html

U Владимировом žitiju stoji: „Sej svjati slavni knjaz i doblestveni mučenik Joan Vladimir, vozrasta ot blagočestivago i vladjetelnago korene, vo gradje Bjelgradje prvjevšago vladjenije i vsjem Ilirikom i Dalmacijeju vladičestvovaše”.

Песма о Ролану (фр. La Chanson de Roland) је епска поема из жанра Шансон де жест с краја XI века. Песма о Ролану садржи око 4000 стихова на старом француском језику. Прича говори о догађањима старим три века, т. ј. борби витеза Ролана (или Хрудлана), маркиза бретонских мочвара, његовој погибији и каснијој освети Карла Великог.
То је класични пример средњовековне дворске литературе која слави историју, легенде, витештво и феудални понос.Песма о Ролану инспирисала је многе европске песнике

 

[Scott Isle]

Odlicno, da, Skilica pise bas o tom periodu obnove kraljevstva. Ali, ako Skilica pominje Vladimira, onda on pise o sirem periodu jer Vladimir je u vrijeme Bodina, a Bodin nakon Mihalje, and Mihalja nakon brata Gojislava. Dakle to je period od nekih mozda 30 godina, mozda i vise. Onda je Skilica pisao, recimo, 1090. godine o dogadjajima o Gojislavu i obnovi kraljevstva 1050. godine, sa prilicnom distancom od najmanje nekih 30-40 godina. To nisam znao.
A Vladmir je naravno direktni predak, pradeda Nemanje.

 

[Сребрена]

Pre oporavka na Krfu i proboja Solunskog fronta, pre slavne pobede u Prvom svetskom ratu, srpska vojska i narod koji je sa njom krenuo u egzodus, prošli su golgotu povlačeći se, preko Albanije, ka Grčkoj. Njih 217.000 je poginulo ili umrlo od zime, gladi i bolesti. Njihovi grobovi u Albaniji više ne postoje i samo dva spomenika, podsećaju na heroje države koja 1915. godine nije pristala na kapitulaciju.

ЗАБОРАВЉЕНИ ГРОБОВИ СРПСКИХ ХЕРОЈА У АЛБАНИЈИ​

Уз пут од Тиране према луци Драч, постоји гробље српских хероја из оба балканска рата(1912-1913), а уз њега спомен-плоча са списком осамдесет хероја, свих пореклом из Таковског краја, код Горњег Милановца.СВЕ до 1991. није се у Рудничко-таковском крају уопште знало где је погинуло тих 80 ратника које је он изнедрио, ни где су сахрањени, нити да уопште постоји то драгоцено спомен-обележје са уклесаним именима српских јунака.​

https://www.novosti.rs/c/drustvo/ve...akovskih-komandosa-nije-dirao-cak-enver-hodza

Prota Lazar Matijević je 1926. tadašnjem ministru vera, podneo izveštaj o grobovima srpskih stradalnika u Albaniji, uz predlog da se hitno zaštite, jer, "groblja se oru, a kosti naših junaka raznosi more".Tada je i nastala ideja da se podignu tri memorijala i zajedničke kosturnice u Skadru, Elbasanu i Tirani, ali to nikada nije učinjeno.

Procenjuje se da je u Skadru i okolini umrlo oko 10.000 srpskih vojnika i civila. Danas jedini znani spomenik u ovom gradu je na gradskom katoličkom groblju. Tu su kosti 518 vojnika, među kojima i 156 srpskih. Spomen obeležje je podiglo i o njemu vodi brigu austrijsko udruženje "Crni krst".

I to je jedini pomen Srbima koji su prešavši Prokletije, umirali u Skadru, moleći za koricu hleba. Nema više grobova ni u okolini, gde su srpska i crnogorska vojska ginule za oslobođenje od Osmanlija, 1912. Na Bardanjolu tek dvadesetak još vidljivih humki, ali, iza ograde privatnog poseda.

"Nema kuće u Crnoj Gori ili Srbiji, što nisu ostavili nekoga ovde, na Bardanjolu", kaže Pavle Jakoja Brajović iz udruženje Srba "Morača-Rozafa" u Skadru.

Jedini materijalni dokaz srpske golgote u Albaniji, sada je spomenik na groblju Šar u Tirani. Tu su pohranjene kosti 322 neidentifikovana vojnika i mermerno obeležje vojnicima Moravske brigade, koje su podigli njihovi saborci, Takovci. Od svoje države zaboravljeni, svojevremeno iz ideoloških razloga, pa i svih zabrana režima Envera Hodže, bezimeni junaci čekaju.
https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/5016726/albanija-spomenici-srpska-vojska.html
https://www.rts.rs/page/magazine/ci...menici-u-albaniji-na-koje-smo-zaboravili.html

Spomenik poginulim Šumadincima Takovcima u Tirani, podigli su drugovi Drugog bataljona prekobrojnog pešadijskog puka Moravske brigade.
Borci specijalne kraljeve jedinice, njih 80, poslato je u Albaniju 1912. u vojnu misiju, a njih 77 je poginulo i sahranjeno u porti crkve svetog Prokopija, koja se do 1939. nalazila u samom centru Tirane.
Kasnije su njihove kosti prenete na drugu lokaciju, tada novo gradsko groblje Bami, gde su na Svetog Iliju 1939. godine pohranjene zajedno sa još 322 neidentifikovana vojnika stradala u Prvom ratu na porstoru Albanije.
Širenjem grada Tirane, posmrtni ostaci srpskih boraca sa groblja Bami, gde se danas nalazi moderno naselje, na gradsko groblje Šar u Tirani, preneti su 1964. godine.

https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/region/4962705/spomenik-tirana-vandali-ostecenje.html
https://srbin.info/drustvo/srbi-u-albaniji-drevni-srpski-izvor-presahnuo-nije/?lang=lat

 

[Сребрена]

Живот Срба у Албанији

Публициста Биљана Живковић је, после многих путовања, објавила књигу о Србима у Албанији
http://www.zlocininadsrbima.com/Knjiga.aspx?Naslov=Срби-у-Албанији

Биљана Живковић наводи и податке које данашњи Срби већином не знају, а то је да постоји изнад Скадра брдо Брдањола на коме је у Првом балканском рату изгинуло преко 13.000 Срба војника, три пута више него на Кајмакчалану септембра 1916. године. Поред тога, северни део Албаније је пун српских топонима: Велепоље и сл. Још фрапантнији податак од тога је да данашњи грађани Албанске Републике, њих 78%, има српске корене.

Недалеко од Скадра је рушевина манастира Светих Срђа и Вакха чији олтар је оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236 -1314) поштујући старину и значај ове цркве, обновила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године .. цркву Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него српски.

Рушевине цркве Св.Серђа и Влаха, задужбине оца краља Милутина, Уроша
https://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Светих_Сергија_и_Вакха_на_Бојани

На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Питала сам наше домаћине коме припада кула, иначе ограђена жицом са свих страна. Рекли су ми да је то српско наслијеђе, а да је присвојена од римо-католичке цркве. Српска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена.

Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог. Знате, страшно је било Србима у Албанији последњих 80 година, посебно у комунистичком (не)времену. Сахрањивани су без опела и свештеника – то је њихова туга! Нису крштавани, нису опојани. Напуштали су своју земљу као сени без обележја и духа истине; са именом и презименом које је морало имати нешто албанско. Иначе, 60-их година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрпских имена.

Албанизација Срба је почела још пре Другог светског рата у време Краља Зогуа, који је само Србима од националних мањина бранио употребу језика, писма, говора, фолкора, све оно што наше сународнике веже за матицом.

После Другог светског рата комунистички диктатор Енвер Хоџа је још више појачао тај притисак, али је и рушио православне светиње које су старе више од једног миленијума.
Над српским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније од 1928.-1939. године, а помињем га по злу. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на српски народ и његову баштину.

Од 1933./34. године, краљ Зогу је наредио да се сруше српске светиње, укинуо је српске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на српски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија Енвера Хоџе, који је владао од 1944.-1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио пријемник – 15 година.


Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Замислите, нас су бомбардовали 78 дана, па смо једино тада у савременој историји били јединствени (никада после тога српски народ није био истински близак). А Срби у Албанији су 76 година живели у страху и мраку. И опстали су јер су били јединствени. Они су и данас саборни, помажу један другог.

Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни манастир Светог Власија (Светог Влаха) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин.

Православна црква св. Влаха у Драчу, 1929.

Од раних 70-их и касних 80-их година у Албанији није било ниједног православног епископа. Енвер Хоџина влада је прогласила Албанија за прву земљу у свету која је у потпуности елиминисала верске обреде. Православна црква је била приморана да се спусти у катакомбе. Верски обреди, православни и римокатолички, обављани су тајно у домовима.

https://vidovdan.org/istorija/srpsk...grad-a-bio-je-nas-srpski-vise-od-sest-vekova/ садаш
https://srbin.info/drustvo/srbi-u-albaniji-drevni-srpski-izvor-presahnuo-nije/?lang=lat
https://www.pecat.co.rs/2016/07/pod-kupolom-svetog-jovana-vladimira/
http://www.sedmica.me/fgsgnh/

У садашње време, пут до српског држављанства је дуг и тешко достижан.
https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/5018365/srbi-u-albaniji-drzavljanstvo.html