Уместо биографије
Шта је биографија ? Потражићу помоћ, да избегнем недоумице код прафразирања.
Биографија (gr.
bios - живот,
grafo - писати) или
животопис је
књижевни жанр који описује живот неке истакнуте личности, стварне или измишљене. Кад би биографија само наводила места и датуме рођења и смрти, школовања, пословне и породичне догађаје, био би то животопис, али биографије задиру дубље, пишу о људским мотивима, врлинама и манама, проблемима и како су се људи носили са њима, осећајима. Тако нечија биографија може бити драма, а може бити и комедија, може бити поучна, а ако је сувопарна и превише личи на животопис - досадна.
У чему је разлика између аутобиографије и биографије ? Аутобиографија доводи тачност навода у питање, док биографија оставља простора проверљивости истих.
Све ово је упрошћена дефиниција аутобиографије и биографије.
Откуд бављењ озбиљном темом на овим неозбиљним ветровитим страницама ?
Погледах број странице, симболично - 22. Сабрано даје 4. Опет симболично.
Дакле, време је употпунити симболику бројева.
Елем, нисам никаква битна личност, никакав еминентан писац, но латих се мача, а ко се мача лати од њега и страда.
Годинама унатраг по нету се могу наћи моје речи ( ја их зовем шкрабања, јер имам на то право, ауторско, акхм да ).
Неке су остале негде у етру, ко зна којим псеудонимом потписане, неке су одавно отуђене и потписане туђим именом,
понешто ће остати забележено на папиру чекајући суд историје. Овог задњег је најмање и ту су не баш и најбоље од мене написане речи.
Додуше, руку на срце, сопствене критеријуме нисам и вероватно и нећу за овог живота превазићи. Никад ми ништа није добро или бар довољно добро, а ако се и деси да самокритичност на тренутак олабави, опет не бива вредно да се нешто назове књижевним делом и тиме буде достојно свог места међу именима која су обележила тај део човечанства. То ми, без обзира на сву љубав коју поседујем према књижевности, није ни била намера јер давно сам отишла далеко од пута који је водио тим правцем. Нисам од оних који сматрају да године и године образовања не значе ништа те да су љубав и таленат довољни за нешто. Не. Мени недостаје тај део и сва љубав, сав таленат, сати и сати прочитаних књига, не могу надокнадити године (не)образовања. Има ту још штошта написати о овом делу приче, али нити је много битно нити може да стане у пар речи, па отом потом, негде некад. Или никад.
Дакле, шта сам хтела овим насловом и овим речима овде и сада ? Шта ме потакло да се бавим овако јавно темом (ауто)биографија ?
Елем, колико год пишем најпре за своју душу, чињеница да сам ту душу кроз поезију и прозу изнела пред очи читаоца, вуче за собом и неминовност сусретања са мишљењима, критикама, питањима и потпитањима читаоца.
С критиком и мишљењем немам проблем. Увек су и добродишле и занимљиве на свој начин. Критика чини да размишљам, а мишљење да задовољим своју радозналу природу ( није ме још убила, али има времена ). Често буде забавно посматрати на који начин и како је неко разумео,
прихватио и протумачио моје речи.
Све сам то доживљавала као игру, експеримент, док није постало сувише озбиљно. Да сад могу да вратим време уназад, никад не бих ништа написано предочила јавности. Дефинитивно. То је једна од ствари око које немам двојбе, али касно је да се враћам унатраг и критикујем још увек себе због несмотрености и брзоплетог улетања у свет који тада још нисам најбоље разумела.
У тој игри писца сусретала сам се са много питања и потпитања. Имала сам избор, порећи личну повезаност са неким делом или је признати.
О томе сам размишљала и тек онда одлучила. Није ми одлука била по вољи, али је једина исправна. Порећи део себе је као сопственим рукама убити некога. И не само то. Порицање је поновна смрт, сваки пут изнова и изнова, онога што желимо да живи вечно, вечније од нас самих.
Није једноставно. Није пријатно. Није. Али је једино исправно.
Прогутавши некако и тај део, сусрела сам се са потпуно новим. И ту сам се дубоко замислила, разочарана писцима, критичарима, читаоцима.
Ту је књижевност престала да бива богиња Олимпа и моја лепа, сјајна Звезда. Увек сам занемаривала разно-разне упливе које су пратиле књижевност кроз историју, сматрала је самом по себи Историјом. Она то и јесте. И даље је моја прва и последња љубав. Њу не доводим у питање.
Но нисам могла по ко зна који пут, само сада много дубље и озбиљније, а да не доведем у питање читаоца, критичара, па и самог писца.
Моје образовање је скромно, волим за себе рећи да сам необразована и неписмена, при том добрим делом тако и мислим ( и није ово патетички ни самопонижавајући осврт на самог себе особе без самопоуздања, ту би се многи преварили без обзира на делове биографије коју, хм, познају ).
Учећи језик и књижевност, уживала сам од самих почетака. Имала срећу да имам сјајне професоре који нису жалили ни времена ни труда да ми дају и више од потребног. Неизмерно им хвала. Дугујем им бар по једну причу, и признајем, лења сам за прозу у којој сам можда и много боља од поезије. После сам сама надограђивала одличне темеље кад је за то било времена. И увек има нешто да се надогради. Увек је нешто остало и остаће несавладано.
Научена сам најпре чему служи књига. Затим да без грешке утврдим о чему нам та књига говори. Дакле, пронићи у оно чувено - шта је писац хтео да каже. И то тек онолико колико то писац дозволи или колико је подробном анализом могуће постићи. Онда је на ред долазио писац. Кратак осврт на живот и дело. Дакле, по дефиницији, животопис или ти по горе наведеној дефиницији сувопаран и досадан део. За мене је тај сувопаран и досадан део био довољан у оквиру обичног читаоца.
Наравно да сам се лаћала и латим се још увек биографских дела, али одређеним редом и одрећеним приступом према истима.
Кад узмем у руке нечију биографију, не осећам се лепо. Узимам је попут библије. То је нечији живот, поверен ми је и заслужује да му приступим са пуном пажњом и поштовањем. Да не прелистам, прогутам и оставим. Да не тумачим буквално. Да не узимам сваку реч библиографа здраво за готово. То је понекад тек његов угао гледања, угао гледања наводних сведока, делова дневника, писама, тумачење старих, временом избледелих фотографија. Само један од многих углова. Биографију доживљавам као копање по туђем животу и од тога ме хвата језа. То не подносим.
Кад помислим ко све и како тумачи прочитане биографије или се пак бави писањем исте, не могу да се не запитам да ли је ико помислио да ли тај неко жели да се његов живот препричава по чаршији званој Свет. Овде искључујем оне који су за живота желели свој живот показати свету. То је већ друга прича. Друга тема за размишљање.
Али зашто се бавим овим сада и овде ? Ја, која ето, нити сам неко нити волим копање по нечијем животу ?
Често размишљам на ову тему, али никако да нешто и напишем. Ваљда све има свој тренутак. Мој тренутак је сада.