Pričao mi Vjetar...

1623148578757.png
 
Уместо биографије

Шта је биографија ? Потражићу помоћ, да избегнем недоумице код прафразирања.

Биографија (gr. bios - живот, grafo - писати) или животопис је књижевни жанр који описује живот неке истакнуте личности, стварне или измишљене. Кад би биографија само наводила места и датуме рођења и смрти, школовања, пословне и породичне догађаје, био би то животопис, али биографије задиру дубље, пишу о људским мотивима, врлинама и манама, проблемима и како су се људи носили са њима, осећајима. Тако нечија биографија може бити драма, а може бити и комедија, може бити поучна, а ако је сувопарна и превише личи на животопис - досадна.

У чему је разлика између аутобиографије и биографије ? Аутобиографија доводи тачност навода у питање, док биографија оставља простора проверљивости истих. :think:

Све ово је упрошћена дефиниција аутобиографије и биографије.

Откуд бављењ озбиљном темом на овим неозбиљним ветровитим страницама ?
Погледах број странице, симболично - 22. Сабрано даје 4. Опет симболично.
Дакле, време је употпунити симболику бројева.

Елем, нисам никаква битна личност, никакав еминентан писац, но латих се мача, а ко се мача лати од њега и страда.
Годинама унатраг по нету се могу наћи моје речи ( ја их зовем шкрабања, јер имам на то право, ауторско, акхм да ).
Неке су остале негде у етру, ко зна којим псеудонимом потписане, неке су одавно отуђене и потписане туђим именом,
понешто ће остати забележено на папиру чекајући суд историје. Овог задњег је најмање и ту су не баш и најбоље од мене написане речи.
Додуше, руку на срце, сопствене критеријуме нисам и вероватно и нећу за овог живота превазићи. Никад ми ништа није добро или бар довољно добро, а ако се и деси да самокритичност на тренутак олабави, опет не бива вредно да се нешто назове књижевним делом и тиме буде достојно свог места међу именима која су обележила тај део човечанства. То ми, без обзира на сву љубав коју поседујем према књижевности, није ни била намера јер давно сам отишла далеко од пута који је водио тим правцем. Нисам од оних који сматрају да године и године образовања не значе ништа те да су љубав и таленат довољни за нешто. Не. Мени недостаје тај део и сва љубав, сав таленат, сати и сати прочитаних књига, не могу надокнадити године (не)образовања. Има ту још штошта написати о овом делу приче, али нити је много битно нити може да стане у пар речи, па отом потом, негде некад. Или никад.

Дакле, шта сам хтела овим насловом и овим речима овде и сада ? Шта ме потакло да се бавим овако јавно темом (ауто)биографија ?
Елем, колико год пишем најпре за своју душу, чињеница да сам ту душу кроз поезију и прозу изнела пред очи читаоца, вуче за собом и неминовност сусретања са мишљењима, критикама, питањима и потпитањима читаоца.
С критиком и мишљењем немам проблем. Увек су и добродишле и занимљиве на свој начин. Критика чини да размишљам, а мишљење да задовољим своју радозналу природу ( није ме још убила, али има времена ). Често буде забавно посматрати на који начин и како је неко разумео,
прихватио и протумачио моје речи.
Све сам то доживљавала као игру, експеримент, док није постало сувише озбиљно. Да сад могу да вратим време уназад, никад не бих ништа написано предочила јавности. Дефинитивно. То је једна од ствари око које немам двојбе, али касно је да се враћам унатраг и критикујем још увек себе због несмотрености и брзоплетог улетања у свет који тада још нисам најбоље разумела.
У тој игри писца сусретала сам се са много питања и потпитања. Имала сам избор, порећи личну повезаност са неким делом или је признати.
О томе сам размишљала и тек онда одлучила. Није ми одлука била по вољи, али је једина исправна. Порећи део себе је као сопственим рукама убити некога. И не само то. Порицање је поновна смрт, сваки пут изнова и изнова, онога што желимо да живи вечно, вечније од нас самих.
Није једноставно. Није пријатно. Није. Али је једино исправно.

Прогутавши некако и тај део, сусрела сам се са потпуно новим. И ту сам се дубоко замислила, разочарана писцима, критичарима, читаоцима.
Ту је књижевност престала да бива богиња Олимпа и моја лепа, сјајна Звезда. Увек сам занемаривала разно-разне упливе које су пратиле књижевност кроз историју, сматрала је самом по себи Историјом. Она то и јесте. И даље је моја прва и последња љубав. Њу не доводим у питање.
Но нисам могла по ко зна који пут, само сада много дубље и озбиљније, а да не доведем у питање читаоца, критичара, па и самог писца.

Моје образовање је скромно, волим за себе рећи да сам необразована и неписмена, при том добрим делом тако и мислим ( и није ово патетички ни самопонижавајући осврт на самог себе особе без самопоуздања, ту би се многи преварили без обзира на делове биографије коју, хм, познају ).
Учећи језик и књижевност, уживала сам од самих почетака. Имала срећу да имам сјајне професоре који нису жалили ни времена ни труда да ми дају и више од потребног. Неизмерно им хвала. Дугујем им бар по једну причу, и признајем, лења сам за прозу у којој сам можда и много боља од поезије. После сам сама надограђивала одличне темеље кад је за то било времена. И увек има нешто да се надогради. Увек је нешто остало и остаће несавладано.
Научена сам најпре чему служи књига. Затим да без грешке утврдим о чему нам та књига говори. Дакле, пронићи у оно чувено - шта је писац хтео да каже. И то тек онолико колико то писац дозволи или колико је подробном анализом могуће постићи. Онда је на ред долазио писац. Кратак осврт на живот и дело. Дакле, по дефиницији, животопис или ти по горе наведеној дефиницији сувопаран и досадан део. За мене је тај сувопаран и досадан део био довољан у оквиру обичног читаоца.
Наравно да сам се лаћала и латим се још увек биографских дела, али одређеним редом и одрећеним приступом према истима.
Кад узмем у руке нечију биографију, не осећам се лепо. Узимам је попут библије. То је нечији живот, поверен ми је и заслужује да му приступим са пуном пажњом и поштовањем. Да не прелистам, прогутам и оставим. Да не тумачим буквално. Да не узимам сваку реч библиографа здраво за готово. То је понекад тек његов угао гледања, угао гледања наводних сведока, делова дневника, писама, тумачење старих, временом избледелих фотографија. Само један од многих углова. Биографију доживљавам као копање по туђем животу и од тога ме хвата језа. То не подносим.
Кад помислим ко све и како тумачи прочитане биографије или се пак бави писањем исте, не могу да се не запитам да ли је ико помислио да ли тај неко жели да се његов живот препричава по чаршији званој Свет. Овде искључујем оне који су за живота желели свој живот показати свету. То је већ друга прича. Друга тема за размишљање.
Али зашто се бавим овим сада и овде ? Ја, која ето, нити сам неко нити волим копање по нечијем животу ?
Често размишљам на ову тему, али никако да нешто и напишем. Ваљда све има свој тренутак. Мој тренутак је сада.


 
Наставак претходног поста - Уместо биографије


Занемарићу и занемарујем честа питања читаоца коме, како, зашто је нешто писано. Не што их не уважавам, то никако.
Читаоц је најбитнији на лествици живота писане речи. Знајући то добар део писаца се опредељује да пише управо ослушкујући читалачку публику,
па чак и да читав свој опус ( свесно или несвесно, у то сад нећу улазаити ) усмери ка већинској читалачкој публици и њеним ...хм...могућностима.
Дакле, још једном да поновим, читаоц је и за мене амин. Но пре читаоца, морам задовољити своје критеријуме, а то ми не полази за руком. И то ми је мера свега што сам написала. То је и разлог, други, због којег ме нико није успео убедити да реч ставим на папир и уоквирим корицама.
А први разлог је, то сам тек недавно потпуно освестила, та фамозна биографија. Наиме, заиста желим кад умрем, да умрем. За свагда. Да се никад нико и нигде више не бави мојим постојањем. Необичан став за некога ко воли да пише ? Помало. Сваки човек жели оставити неки траг за собом. Имала сам и сама те идеје, нисам сасвим била оперисана од остављања трага. То је и најтежи део живота, а вероватно и најбитнији.
Чему онда овако опречан став, ако разумем све делове слагалице ?
Једноставно је. Имала сам, хм, да ли то назвати срећа или несрећа ? заиста је упитно, имала сам прилику да сведочим тумачењу написаног дела без сазнања о писцу осим основног и досадног ; рођена тад и тад, ту и ту, бла бла, тачка. И тад су критике биле меродавне. И од стране читаоца и од стране за то квалификованих. И тад сам се најбоље осећала. Близу тога да се дрзнем назвати себе писцем. А онда су се сусрели са деловима мање штуре биографије. Коцкицу по коцкицу. Остала сам затечена. Више никог нису занимале квалитети или неквалитети написаног.
И читаоци и компетентни за критику и анализу, видели су само те делове мозаика. Више нисам веровала ни једној речи о свом, назови делу.
Запитала сам се, можда тада и први пут, да ли је биографија оно што чини писца или је то његово дело. Још тражим одговор.
Да ли једног Толкина волимо због неоспорне, величанствене умешности приповедања или његове биографије.Да ли уопште да поменем Кафку ... Да ли нам је Селимовић близак јер разумемо његова дела или просто волимо његову биографију. Да ли је Миљковић окрунисани Принц Поезије зато што разумемо његове песме, или због мистерије која обавија његову биографију. Да ли... још безброј тих да ли, и не само на пољу књижевности.

Ово данас исписано сврстала бих у неки вид колумне, ево нарцисоидно сматрам да ми есејистика и колумнистика сасвим лепо леже.
Ту много слободније баратам речима без кочница које постоје у писању прозе и поезије. Питаћете се, а чему кочнице, писац нити сме нити може да буде писац ако оне постоје. Постоје због одбијања да моја биографија буде тема игде и икад. Ако већ не умем да напишем песму или причу а да при том не будем питана шта сам то преживела, доживела, то је евидентан знак да сам далеко, далеко од писца. На страну утисак који су на мене оставили компетентни људи који су се бавили мојим делом пре и после сазнања.

Да покушам да приведем крају ово. Свеједно не може све да се сведе на један пост. Можда се осврнем на исту тему још који пут.
Умем ја и да измислим причу, песму и не буде то лоше као што ја себи судим. Било би заиста смешно и глупо да не умем.
Ретко имам и потребу за тим, јер живот око мене и у мени је препун инспирације, не могу за живота ни да постигнем да је забележим бар у свеске.
Да ли у мојим речима ( не могу их назвати дела ) има личног и колико, не би требало да занима никога, бар не по оваквим местима где уместо имена и презимена стоји псеудоним. Но разумем тај део човека, и сама га поседујем у неограниченим количинима, тај радознали део који треба и пре свега морамо користити на најбољи могући начин, јер уме да буде незгодан колико год је предиван.
Тамо где стоји моје име и презиме, помирила сам се са чињеницом да је биографија део који највише занима људе.
Да ли и како и колико мене негде има, па сигурно је да има у баш свему написаном. Ако не део живота, оно део личности, ако не ни то, онда део начина размишљања, део мог виђења неког тренутка, али само део, ако ни то, онда нема ничега. Ни мене, ни дела, ни биографије.

Завршићу овај текст који је само загребао површину разних тема речима ; " Ко је тај ко мене боље од мене зна. "
Све и да напишем аутобиографију ( ево се смејем, баш као и сваки пут кад ме неко мени близак упита, а што не напишеш аутобиографски роман ),
у њу не може стати - ко сам ја, јер ја још не знам ко сам. Па како онда сутра неко може да напише моју биографију, а да она при том буде тачна. По причи мојих "пријатеља" ( опет се смејем јер сам констатовала да је боље да о мени једног дана причају непријатељи него неки пријатељи ), по причи преживелих, далеких рођака, по причи бивших љубави ( опет смех ), по деловима на брзину исписаних и само мени разумљивих редова у разним бележницама, по фотографијама...итд...итд.
Све је то само загребан део, никад Цео. Чак и да сад узме да о мени пише она особа за коју мислим да ме најбоље познаје, сигурна сам да не би умела да то уради на исправан начин. Ја не умем да испишем оно што бих желела о људима који су ми највише значили, управо из разлога што се плашим да не оставим сасвим погрешну слику о њима од оног што сам желела и што они јесу. Велика је то одговорност и признајем, туђим животом се нерадо бавим чак и кад су намере најбоље и саставни су део мојих тишина.

Дакле, ко је тај ко ће да ми каже ко сам, а да при том буде сасвим објективан. Само Време. Ветар. И можда, али тек можда Смрт.

 
Muzika, eliksir života.
Sela sam za radni sto mrtva umorna i mislila da ni slovo neću napisati, a kamoli razmišljati.
Da sam bila pametna, kao što nisam, pa lepo večerala i legla, poštedela bih ovu "lepu" glavu tog napornog, "misaonog" procesa.
Numera po numera, umor negde nestade, a i mozak se razbudio. Nikad se ova luda glava neće opametiti.
Elem, ovde je samo muzika romantična. I naravno, moja "lepa " luda glava :mrgreen:
Neću mnogo pametovati, samo ću se glasno zapitati, po milionti put - šta je to istina.
Zašto je učtivost neprihvatljiva.
Zašto je lepa reč degradirana.
Zašto je kritika postala način ophođenja.
Treba li na sve da pljunem i još potapšem sebe po ramenu i kažem - bravo majstore.
Zašto moja pitanja nemaju upitnik.
Šta će mi upitnik, ne pitam nikoga ništa.
Ne spavam u haljini i štiklama.
Znači li to da sam malograđanka.
Ne kuvam doterana i u svilenom odelu.
Da li sam seljanka.
Pogledam najpre sebe, odmerim svoje mane, greške.
Glupa sam zbog toga.
Pružim ruku i ne držim ribu, bljak je.
Poštujem. Isto tražim.
Ne rugam se, mama me naučila pre nego sam izgovorila - mama.
Svakom je svoja muka najmučnija. I meni je moja, ali ne čini me slepom.
Zašto je teško biti fin i pristojan.
Je li baš sve otišlo dođavola ili je nešto ostalo i Bogu.
Idi pustinjakino spavati.

( monolog nepostojoćeg JA ) uff...


Pričaće ti jednom možda,
Kako sam ja bio štošta
Pile moje, pače moje malo…

Mudrovaće, badavani
Kad me nema da se branim
Da sam blizu… ne bi im se dalo…

Pričaće ti o plovidbi,
Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?

Tvrdiće, sa zlobnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Gledali su oni… iz prikrajka…

Al ti slutiš otkud bore
Trunje se u oku diglo
Olujno je tamo gore
Gde nas nije puno stiglo

Znam da sanjaš more sveća
I korake po tom doku
Ti si tamo bio… u mom oku…

Pričaće ti kojekakvi,
Zloba se ko rubin cakli
Kako odjek mog osmeha ječi.

Kleće se u pretpostavke
Kljuckajući, kao čavke
Moje loše prepričane reči

Brojao sam ljude s krsta
Pravila i izuzetke
Posvud promašena vrsta
Samo retki nađu retke

Znam da sanjaš vaskrsenje
Jednu siluetu plahu
Ti si tamo bio… u mom dahu…

Pričaće ti jednom svašta
Boljima se teško prašta
Pile moje, pače moje malo…

Silni miševi u boci
Javiće se ko svedoci
Pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam više, bože prosti,
Dal da strepim il da stremim?
Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?

Znam da sanjaš rimovanja,
Krike, i tišinu nemu
Ti si bio svugde u mom svemu
Pile moje, pače moje malo…
Lavče moje…
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
189
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top