PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
-
- Popularno:
- Kako da verujem AI?
- Dužina polnog odnosa u kilometrima
- Forumasi u pornicima
- Srđan Škoro: Vučić je u strahu od...
- Da li Novom Sadu zaista treba još 11...
- Majka maloletnika prijavila tužilaštvu...
- Koja je svrha kupati se ako nikad nećeš...
- Putin je Izdao
- Plazma keks se proizvodi u Nigeriji
- Oprosti Volodimire, ne može...
Pričao mi Vjetar...
- Začetnik teme *pustinjakinja
- Datum pokretanja
- Poruka
- 37.740
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
"...Ljubavi, ljubavi, ti koji iznosiš krik mog rođenja, koliko je more Ljubavnici kad krene!
Na svim obalama obrano vino, blgodat pene u svakom telu, i pesma mehurja na pesku.."
Na svim obalama obrano vino, blgodat pene u svakom telu, i pesma mehurja na pesku.."
Volim te. Ne znam kako se to kaze na kalifornijskom.- Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.485
- Poruka
- 37.740
Govori se da nesancia muči ljude nečiste savesti.
Govori se svašta, ja u svašta ne verujem.
Noćas je grmelo. Pala je neka kap kiše. Nebo je pustilo po koju suzu.
Vetar se javio na kratko.
Govori se da su svi krivi, samo nismo mi.
Nikad ne zavidim ljudima, ali zavidim im ponekad što nikad nisu krivi.
Samo ponekad. Kad Nebo Zaplače.
Govori se svašta, ja u svašta ne verujem.
Noćas je grmelo. Pala je neka kap kiše. Nebo je pustilo po koju suzu.
Vetar se javio na kratko.
Govori se da su svi krivi, samo nismo mi.
Nikad ne zavidim ljudima, ali zavidim im ponekad što nikad nisu krivi.
Samo ponekad. Kad Nebo Zaplače.
- Poruka
- 37.740
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
"Ljepotom zasjeni Mjesec.
Dobrotom zasjeni Sunce.
Pravednošću zasjeni Sebe. " ~ N. ( nn )
Dobrotom zasjeni Sunce.
Pravednošću zasjeni Sebe. " ~ N. ( nn )
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
" О прецима и њиховим покољењима
Умио сам рећи; ако има ичег доброг у мени, то је заслуга мога Ђеда.
Био ми је једини идол у животу, мени, који у идоле никад нисам вјеровао нити су ми требали.
Онда ме је неко упитао како нема ниједене приче о њему, а толико ми је значио.
Нема. Никад нисам налазио довољно снажне ријечи које би биле достојне њега онаквог каквог га памтим.
Иначе, најмање и најтеже пишемо о ономе што нам највише значи.
Најдубље мисли остају моје иако их, често, нештедимице бацам около и просипам у вјетар.
Тако да ни овај пут нећу написати много. Тек онолико колико може да се наслути, колико може да се читајући, стидом оћути.
Мој Ђед, старина сиједе косе и сиједих бркова, усправна држања и чврста хода. Висока, поносита чела које је гледало на свијет бистрим, сјајним очима, очима с највише љубави коју сам икад видио у нечијем оку.
Та сиједа, поносита глава вазда је била покривена црвеном капом - киђенком, симболом тог бурног, немирног тромеђског краја.
Сељак, пастир, полуписмен човјек у опанцима, али Човјек с највећим Ч којег сам икад познавао.
Са њим и уз њега гледао сам изласке и заласке сунца на обзорјима локалне планине. Учио какво ће вријеме бити сутра по боји неба код тих излазака и залазака. Слушао приче уз ватру наложену на прочељу трошне колибе изнад које се варило неко вариво или ускувавала вареника тек помужених оваца.
Учио како се мијеша пура, пече кромпир у пепелу, кисели млијеко, прави свирала.
Учио сам како се знојем и жуљевима постаје човјек, како се знојем и жуљевима воли и поштује, како се дијели и радује.
И могао бих у недоглед набрајати чему ме све научио мој први и најбољи учитељ - мој Ђедо.
Ако ми је зрно његове доброте, зрно његове мудрости остало у наслијеђе, најпоноснији сам човјек. Ако у мојим очима има мрва од оне љубави у његовим, најпоноснији сам потомак. Потомак захвалан за сваки дан, ријеч, загрљај, сваку утјеху, сву љубав коју је несебично добио од свог претка.
Нећу претјерати ако кажем; волио ме од свих више, од свих јаче...
И знам да ме и данас чува и бодри и тјеши, и зове "очи моје" кад посустанем, кад пожелим да одустанем, његов глас и његова руку су вазда, и дан данас, ту.
И кад се тврдоглавим, и кад се на све наљутим, кад побјесним и пожалим што сам дио нечега, његов смирен поглед ме подсјети тко сам, чшта сам, какав и одакле и од кога потичем.
Погнем тад главу постиђен, баш као и некад давно кад бих стајао пред њим због некаквог несташлука чекајући грдњу, а умјесто грдње помиловала би ме жуљевита рука, најњежнија рука пуна топлине и љубави.
Прве ријечи које сам научио биле су; молим, хвала, извини. Њима ме је научио Ђед. Ако их икад заборавим,( а пожелим некад да их не знам, пожелим да их избришем из ријечника ), имаћу осјећај да сам га издао.
Гледам данас нас, његове потомке. Старије, млађе, најмлађе. Најближе, ближе, даљње. Гледам, и плаче ми се. Вјерујем да се и њему плаче гледајући нас.
И стидим се пред њим. Можда сам усамљен у том стиду, можда...
Стидим и питам и себе и њега; чије то проклетсво над нама лелуја.
Зашто смо постали то што јесмо ? Зашто у ничијим очима не видим ону његову непресушну љубав и доброту ?
А нису нам руке жуљевите, нису нам постеље сламнате. Нису.
Али јесу хладне. И руке, и постеље.
( одломак из ненаписане књиге једног нерођеног писца )
2014, нн
Умио сам рећи; ако има ичег доброг у мени, то је заслуга мога Ђеда.
Био ми је једини идол у животу, мени, који у идоле никад нисам вјеровао нити су ми требали.
Онда ме је неко упитао како нема ниједене приче о њему, а толико ми је значио.
Нема. Никад нисам налазио довољно снажне ријечи које би биле достојне њега онаквог каквог га памтим.
Иначе, најмање и најтеже пишемо о ономе што нам највише значи.
Најдубље мисли остају моје иако их, често, нештедимице бацам около и просипам у вјетар.
Тако да ни овај пут нећу написати много. Тек онолико колико може да се наслути, колико може да се читајући, стидом оћути.
Мој Ђед, старина сиједе косе и сиједих бркова, усправна држања и чврста хода. Висока, поносита чела које је гледало на свијет бистрим, сјајним очима, очима с највише љубави коју сам икад видио у нечијем оку.
Та сиједа, поносита глава вазда је била покривена црвеном капом - киђенком, симболом тог бурног, немирног тромеђског краја.
Сељак, пастир, полуписмен човјек у опанцима, али Човјек с највећим Ч којег сам икад познавао.
Са њим и уз њега гледао сам изласке и заласке сунца на обзорјима локалне планине. Учио какво ће вријеме бити сутра по боји неба код тих излазака и залазака. Слушао приче уз ватру наложену на прочељу трошне колибе изнад које се варило неко вариво или ускувавала вареника тек помужених оваца.
Учио како се мијеша пура, пече кромпир у пепелу, кисели млијеко, прави свирала.
Учио сам како се знојем и жуљевима постаје човјек, како се знојем и жуљевима воли и поштује, како се дијели и радује.
И могао бих у недоглед набрајати чему ме све научио мој први и најбољи учитељ - мој Ђедо.
Ако ми је зрно његове доброте, зрно његове мудрости остало у наслијеђе, најпоноснији сам човјек. Ако у мојим очима има мрва од оне љубави у његовим, најпоноснији сам потомак. Потомак захвалан за сваки дан, ријеч, загрљај, сваку утјеху, сву љубав коју је несебично добио од свог претка.
Нећу претјерати ако кажем; волио ме од свих више, од свих јаче...
И знам да ме и данас чува и бодри и тјеши, и зове "очи моје" кад посустанем, кад пожелим да одустанем, његов глас и његова руку су вазда, и дан данас, ту.
И кад се тврдоглавим, и кад се на све наљутим, кад побјесним и пожалим што сам дио нечега, његов смирен поглед ме подсјети тко сам, чшта сам, какав и одакле и од кога потичем.
Погнем тад главу постиђен, баш као и некад давно кад бих стајао пред њим због некаквог несташлука чекајући грдњу, а умјесто грдње помиловала би ме жуљевита рука, најњежнија рука пуна топлине и љубави.
Прве ријечи које сам научио биле су; молим, хвала, извини. Њима ме је научио Ђед. Ако их икад заборавим,( а пожелим некад да их не знам, пожелим да их избришем из ријечника ), имаћу осјећај да сам га издао.
Гледам данас нас, његове потомке. Старије, млађе, најмлађе. Најближе, ближе, даљње. Гледам, и плаче ми се. Вјерујем да се и њему плаче гледајући нас.
И стидим се пред њим. Можда сам усамљен у том стиду, можда...
Стидим и питам и себе и њега; чије то проклетсво над нама лелуја.
Зашто смо постали то што јесмо ? Зашто у ничијим очима не видим ону његову непресушну љубав и доброту ?
А нису нам руке жуљевите, нису нам постеље сламнате. Нису.
Али јесу хладне. И руке, и постеље.
( одломак из ненаписане књиге једног нерођеног писца )
2014, нн
- Poruka
- 37.740
( još jedan stari zapis, 2013 )
" O jeziku i jezicima
Još jedna misao mi rovi male, sive ćelije.
Razmišljam o jeziku.
Bila bih u velikoj nedoumici kada bih morala da se izjasnim kojim jezikom govorim, kojo je moj maternji jezik, koji to jezik znam.
Postoji ovdje opcija - koji jezik koristite - tako nekako.Kod mene je podešeno na srpski, ali istini za volju, očito je, ne pišem srpski mada se jednako dobro služim i ćirilicom i jednako dobro pišem ekavicu.
No nije to neki problem, veći je problem što ja doista ne znam kojo je moj maternji jezik.
Služim se ijekavicom, koja realno, nije vise toliko kod mene književni ispravna, što sama zamjećujem odavno.Postajem nepismena.
Ako sam na nešto bila ponosna to je bilo korišćenje čistog, književnog jezika.Jezika, kojem danas ne znam ime.
Naletim nekad na profile koji navode da se koriste sa više "stranih jezika" kao sto su npr. " srpski, hrvatski, bosanski...".Smatrala sam to ispočetka kao dobar vic. Mislila, šale se ljudi. No, gle čuda, oni su ozbiljni.
Sve češće gledam na tv - raste potreba za "prevodiocima" tih nazovi jezika. Koja ironija. Koji apsurd. Koja smijurija.
Kako smo samo mali. Mali poput ovih naših malih državica, malih jezika, malih ljudi koji ne razumiju više ni sami sebe, cčni se, i tu nam treba prevodioc.
Ništa čudno. Mi doista ni sebe ne razumijemo, kako razumjeti onog s kojim smo do jučer razgovarali svim tim kvazi jezicima.
U svom ovom kupusištu, jasno mi je jedino da nemam svoj jezik.
I zato, ako me niste razumjeli, oprostite, nešto se izgubilo u prijevodu.
U ovom svijetu punom kosmopolita, malo me stid moje nepismenosti.
Šta ću, jezici mi nikad nisu išli od ruke. Pogotovo sad, kad i nemam sopstveni, maternji jezik.
I nikako Vam neću zamjeriti ako ne možete da razumijete moje napisane riječi. "
" O jeziku i jezicima
Još jedna misao mi rovi male, sive ćelije.
Razmišljam o jeziku.
Bila bih u velikoj nedoumici kada bih morala da se izjasnim kojim jezikom govorim, kojo je moj maternji jezik, koji to jezik znam.
Postoji ovdje opcija - koji jezik koristite - tako nekako.Kod mene je podešeno na srpski, ali istini za volju, očito je, ne pišem srpski mada se jednako dobro služim i ćirilicom i jednako dobro pišem ekavicu.
No nije to neki problem, veći je problem što ja doista ne znam kojo je moj maternji jezik.
Služim se ijekavicom, koja realno, nije vise toliko kod mene književni ispravna, što sama zamjećujem odavno.Postajem nepismena.
Ako sam na nešto bila ponosna to je bilo korišćenje čistog, književnog jezika.Jezika, kojem danas ne znam ime.
Naletim nekad na profile koji navode da se koriste sa više "stranih jezika" kao sto su npr. " srpski, hrvatski, bosanski...".Smatrala sam to ispočetka kao dobar vic. Mislila, šale se ljudi. No, gle čuda, oni su ozbiljni.
Sve češće gledam na tv - raste potreba za "prevodiocima" tih nazovi jezika. Koja ironija. Koji apsurd. Koja smijurija.
Kako smo samo mali. Mali poput ovih naših malih državica, malih jezika, malih ljudi koji ne razumiju više ni sami sebe, cčni se, i tu nam treba prevodioc.
Ništa čudno. Mi doista ni sebe ne razumijemo, kako razumjeti onog s kojim smo do jučer razgovarali svim tim kvazi jezicima.
U svom ovom kupusištu, jasno mi je jedino da nemam svoj jezik.
I zato, ako me niste razumjeli, oprostite, nešto se izgubilo u prijevodu.
U ovom svijetu punom kosmopolita, malo me stid moje nepismenosti.
Šta ću, jezici mi nikad nisu išli od ruke. Pogotovo sad, kad i nemam sopstveni, maternji jezik.
I nikako Vam neću zamjeriti ako ne možete da razumijete moje napisane riječi. "
- Poruka
- 37.740
Moram te izgubiti
Zadržati ne mogu
Bog to zna, Bog to zna
A proklete ću noći ljubiti
Dušo na putu bez povratka
bez povratka
I tražit ću te u svakoj zori
U svakom satu dušu kada umorim
Još toliko toga ostaje u meni
I možda vrijedna sam bol
Al’ ne za ljubav
Do mojih vrata uvijek samo je tuga
Nimalo spremna, Bog zna nikad sretna
Oduvijek je duša išla putevima vjetra
Al’ ne za ljubav
Do mojih vrata uvijek samo je tuga
Nimalo spremna, bog zna nikad sretna
Oduvijek je duša išla putevima vjetra
I tražit ću te u svakoj zori
U svakom satu dušu kada umorim
Još toliko toga ostaje u meni
I možda vrijedna sam bol
Al’ ne za ljubav
Do mojih vrata uvijek samo je tuga
Nimalo spremna, Bog zna nikad sretna
Oduvijek je duša išla putevima vjetra
Al’ ne za ljubav.
Do mojih vrata uvijek samo je tuga
Nimalo spremna, Bog zna nikad sretna
Oduvijek je duša išla putevima vjetra
I tražit ću te u svakoj zori
u svakom satu dušu kada umorim
Još toliko toga ostaje u meni
I možda vrijedna sam bol
Al’ ne za ljubav
Do mojih vrata uvijek samo je tuga
Nimalo spremna, Bog zna nikad sretna
Oduvijek je duša išla putevima vjetra
Al’ ne za ljubav
Do mojih vrata uvijek samo je tuga
Nimalo spremna, Bog zna nikad sretna
Oduvijek je duša išla putevima vjetra
Putevima vjetra
- Poruka
- 37.740
Dženi
Čuo sam i pročitao mnoge opise mora, verovatno mnogo lepše i upečatljivije,
ali meni se u sećanje urezala slika mora oslikana rečima jedne neobične žene.
I nisam siguran da li je to zbog njenog osmeha ili lepog opisa, znam samo da,
kad neko kaže – more, moje srce odgovara – Ona.
Sreo sam je čekajući voz za jug bezuspešno pokušavajući da je navedem na razgovor ne bih li skratio vreme.
Onda sam pomenuo more i zapljusnuo me talas prelepih boja koje su se zauvek urezale u moje sećanje.
Rekla je da se zove Dženi, no mislim da joj to nije pravo ime već samo trenutna asocijacija na moje ime (Oliver) i more.
- More, more ti je Stranče kao život – počela je tihim glasom sve vreme se smešeći krajičkom usana i oslovljavajući me, umesto imenom, Stranče.
- Plima i oseka – nastavila je – baš kao i život.More ti je...kao...kao ljubav, Stranče.Toplo i hladno.Mir i nemir.
Da li si znao da niko ne ume tako da te sluša kao more...Tako da te razgovori, izgrdi i osokoli, zagrli i odgurne...Nigde se tako ne čini da se snovi ostvaruju i da su sve želje moguće, kao dok ležiš u pesku, kraj mora, neke od onih toplih, letnjih noći što ti bude čežnje, mame uzdahe i damare.Jesi li osetio svo bogatstvo mirisa koji se, kako noć odmiče menjaju od intezivnog mirisa lavnde koji, tamo negde na uru oko svitanja, dobije svežu notu citrusa, a u samo svitanje, s prvom zrakom sunca, pomeša se sa slatkoćom bagrema i vidiš kako se pučinom razlije dan, kao da je po morskoj površini prosuta gomila dijamanata, sve je svetlucavo i bleštavo, nestvarno...
Ehh, more... – gotovo da sam mogao opipati setu koju je taj jedan uzdah odisao.
- Jesi li otišao onih sivih, kišnih dana, da sediš na nekoj steni – nastavila je da priča - jednako tako turoban i siv, bežeći od ljudi, krijući se u okrilju bučnog mora dok zapljuskujući stenovitu obalu poneki talas baci koju kap po tebi, nošenu snažnim krilima bure, onako, tek da ne plače čovek sasvim sam...I nekako ti lakne, odvali se ona stena u grudima i odnesu je talasi, daleko...duboko...Vratiš se među ljude lakši, s više vere i kojom kapi nade.
Ne znam da li je more lepše sa svojim bonacama ili burama...ne umem ti reći koje mi je draže.
Da li si primetio Stranče, kakvo god da je nebo, kakve god boje nebom vladaju, iste se, kao na ogledalu, u moru preslikaju...I čini ti se, sve postaje kao jedno, veliko, iznijansirano prostranstvo i ti u njemu...nekako oslobođen, ohrabren...beskonačan kao pučina.I ako pogledaš tamo, daleko, dokle ti pogled može doseći...eeee...to moraš videti ako do sad nisi, Stranče.To je prizor koji se nikad ne zaboravlja!
Tamo, gde sve podseća na jednu nepreglednu liniju, gde ti oko šalje mozgu sliku spojenog mora i neba, ako kojim slučajem uspeš da uočiš brod, pogledaj mu dobro jedra...Imaš utisak da brod nastavlja da plovi pravo, da su jedra zaparala prostor praveći prolaz u neku nepoznatu dimenziju, neki novi, nama još neotkriven svet.
Ehh, more...more ti je, Stranče, samo po sebi neka nova dimenzija...drugačiji svet...samo ako umeš da ga osetiš, čuješ, razumeš... – bile su reči posle kojih je Dženin glas utihnuo.
Ćutao sam i ja neki minut izgubljen u slikama koje su mi se ređale pred očima dok sam je slušao, sve dok me nije trgnuo glas koji je obaveštavao da voz uskoro polazi.Morao sam se pozdraviti sa njom i pružajući joj ruku, kroz šalu sam je pozvao da pođe sa mnom na more kad ga već tako lepo ume opisati;
-Paa, Stranče – šeretski sam je oslovio kao i ona mene – hajde sa mnom na jug.
-Ne mogu danas, Stranče – nasmešila se – ovih dana ne posećujem groblje.
Zbunio me njen odgovor, nije se uklapao u onu lepu sliku i taman sam zaustio da je pitam, da mi na brzinu pojasni, a ona je već sama nastavila, zagledana negde u daljinu.Imala je još smešak na krajevima usana, ali sam mogao uhvatiti senku u onim njenim zamišljenim očima.
-Kao i sve na svetu i u životu i more ima svoju tamnu stranu.Ponekad...ponekad postane velika, nepregledna, plava grobnica... – na trenutak je zaćutala, pogledala me, široko se osmjehnula i dodala – no da ne kvarimo sliku, pozdravi mi more i lepo se odmori.
- Hoću, hvala Paa...zbogom onda Stranče - rekoh polazeći.I hteo sam još da pitam o toj tamnoj strani, ali ona kao da mi je čitala misli prekinu moja neizgovorena pitanja tihim rečima; -...ljubav Stranče...ljubav je tamo jedna umrla...- rekla je vedro (ili bar nastojeći da tako zvuči), dodajući;
-Ne postoji zbogom Stranče, srešćemo se mi opet...tamo...negde, sećaš se...u onoj nepoznatoj dimenziji.Svaki susret je brod čija jedra uplovljavaju u novi svet, nova obzorja...tamo ćemo se videti...jednom...negde, nekad... – rekla je odlazeći sa osmehom.
Skoro da sam ušao u voz, stiže me njen uzvik;
- Hej, Stranče, seti se da niko ne ume tako lepo da sluša kao more...!
Samo, pazi se zavodljivog glasa sirena, mešajući se sa šumom talasa može da te na pogrešne zaključke...navede! – zvonki smeh se pomešao s piskom lokomotive.
Voz je krenuo.
Nisam je nikad više sreo, ali kad god neko pomene more, sve da je se do tad i ne setim, ja pomislim – Ona.
Dženi, moja mala sirena izgubljenog Panonskog mora.Moj mali Stranac.
Čekaću je tamo na mestu koje mi je opisivala, a možda će ona čekati mene...ko zna...
2015.god mart, nn
Poslednja izmena:
- Poruka
- 37.740
И тако се јаве,
неки вјетри далеки, неки вјетри разни,
усковитлани, узбуркани.
неки вјетри снажни.
И стигну на адресу,
па тако дуго сједиш загледан у ноћ,
у дјетињство, у данас...у сутра.
нн
Прошао сам скоро пола свијета
доживео весеља и туге
носио ме живот као перо
бацао ме куда год је хтео
Године су тешке као тоне
али има нешто до чега ми је стало
све са жељом да пронађем срећу
времена ми остало је мало
Остала ми једна жеља на на огњишту мога села
да прославим крсну славу уз колач и свијећу
и крајишку сузу пустим, да на родну груду паднем
па нек умрем истог трена, зажалити нећу
Прошао сам скоро пола свијета
упознао различите људе
носила ме моја глава луда
све ми равно па како ми буде
Водили ме и путеви криви
мислио сам све то тако треба
али стално у мени још живи
онај дјечак са срцем до неба
неки вјетри далеки, неки вјетри разни,
усковитлани, узбуркани.
неки вјетри снажни.
И стигну на адресу,
па тако дуго сједиш загледан у ноћ,
у дјетињство, у данас...у сутра.
нн
Прошао сам скоро пола свијета
доживео весеља и туге
носио ме живот као перо
бацао ме куда год је хтео
Године су тешке као тоне
али има нешто до чега ми је стало
све са жељом да пронађем срећу
времена ми остало је мало
Остала ми једна жеља на на огњишту мога села
да прославим крсну славу уз колач и свијећу
и крајишку сузу пустим, да на родну груду паднем
па нек умрем истог трена, зажалити нећу
Прошао сам скоро пола свијета
упознао различите људе
носила ме моја глава луда
све ми равно па како ми буде
Водили ме и путеви криви
мислио сам све то тако треба
али стално у мени још живи
онај дјечак са срцем до неба
- Poruka
- 37.740
- Poruka
- 37.740
Колико год пјесама да буде написано, ниједна неће превазићи Ову Ћопићеву.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
"Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба".
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести...
https://voca.ro/1g4VfoenVZvb
Није достојан пјесме овај рецитал...Морам се потрудити и ово, ако успијем, направити достојно Пјесме.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.
Бранко Ћопић – НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
"Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба".
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести...
https://voca.ro/1g4VfoenVZvb
Није достојан пјесме овај рецитал...Морам се потрудити и ово, ако успијем, направити достојно Пјесме.
- Poruka
- 37.740
Van_Helsing
Elita
- Poruka
- 24.966
Дође на ветру
Развеје дан
Дигне прашину
Отера сан
Загрми громом
Муњом засија
Руши пред собом
Хаос јој прија
Захладни поља
Звуке утиша
Нестаје воља
Почиње киша
Са ветром оде
Смири се лист
Надошле воде
И ваздух је чист
Развеје дан
Дигне прашину
Отера сан
Загрми громом
Муњом засија
Руши пред собом
Хаос јој прија
Захладни поља
Звуке утиша
Нестаје воља
Почиње киша
Са ветром оде
Смири се лист
Надошле воде
И ваздух је чист
- Poruka
- 37.740
Iz kolevke što se beskonačno ljulja
Iz kolevke što se beskonačno ljulja,
Iz grla kosa, muzikalnog čunka,
Iz ponoći devetog meseca,
Nad jalovim peskom i nad poljima dalje, gde je
dete koje napušta postelju lutalo samo,
gologlavo, bosonogo,
Sa visina pokislog nimbusa,
Iz dubina mistične igre senki što se prepliću
i svijaju kao da su žive,
Iz krpica grmlja vresa i kupine,
Iz sećanja ptice koja mi je pojala,
Iz tvojih sećanja tužni brate, iz nestalnih uzleta
i padova koje sam čuo,
Ispod tog žutog poznog polumeseca nabubrelog
kao od suza,
Iz tih početnih zvukova žudnje i ljubavi tamo
u magli,
Iz hiljade odziva nepresušnih moga srca,
Iz bezbroja odonud potaknutih reči,
Iz reči koja od svih je najsnažnija i najslađa,
Iz svega toga što evo počinje sada na pozorje da
se vraća,
Kao jato što cvrkuće, uzdiže se il‘ nad glavom
proleće,
Radom ovamošnji, pre no što sve mi ne izmakne,
užurbano,
Čovek, ali po suzama ovim dečak maleni ponovo,
Bacajući se na pesak, oči u oči s talasima,
Ja, pojac bolova i radosti, ujedinitelj ovoga sa
onim posle,
Shvatajući znak da sve ovo upotrebim, ali hitro se
vinuvši nad sve to,
Uspomenu jednu pevam.
Nekada Paumanok,
Kada je miris jorgovana bio u vazduhu i trava
Petog meseca je rasla,
I gore uz ovu obalu morsku u nekom grmu vresa,
Dva pernata gosta iz Alabame, dvoje zajedno,
I njihovo gnezdo, i četiri svetlozelena jajeta sa
smeđim mrljama,
I svakoga dana mužjak tamo i amo uvek u blizini,
I svakoga dana ženka leži na gnezdu, tiha, sjajnih
očiju,
I svakoga dana ja, radoznali dečak, nikada suviše
blizu, nikada da ih smetam,
Oprezno virim, upijam, prevodim.
Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sipaj toplotu svoju, veliko sunce!
Dok sunčamo se, nas dvoje zajedno.
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi južni, il‘ duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noć da se crni,
U zavičaju, ili mnogo reka i gora za zavičajem,
Sve vreme pevajuć, ne mareći za sve vreme
Dok smo nas dvoje zajedno
Sve dok iznenada,
Ubijena možda, nezunano drugu njenom,
Pre podne jedna ženka nije legla na gnezdo,
Niti se vratila to popodne, niti sledeće,
Niti se ikada pojavila opet.
I od tada celog leta u zvuku mora,
I noću pod punim mesecom u mirnije vreme,
Iznad promuklog talasanja mora
Il u dnevnom lepršanju od vresa do vresa,
Gledao sam, slušao povremeno preostalu pticu,
mužjaka,
Samotnoga gosta iz Alabame.
Duvajte! Duvajte! Duvajte!
Razvihorite se vetrovi morski duž obale
Paumanoka;
Čekam i čekam dok mi drugaricu ne vratite.
Da, dok su blistale zvezde,
Čitavu noć je na kraku mahovinom obraslog
stuba,
Dole, skoro sred pljuskanja talasa
Sedeo samotni pevač čudesno mameći suze.
Zazivao je drugaricu svoju,
Lio značenja koja ja, od svih ljudi, znam.
Da, brate moj, znam,
Ostali možda ne, no ja sam svaki zvuk sačuvao,
Jer često sam tamno uz žal se šuljao,
Tiho, zrake meseca obilazeći, sa senkama se
stapajući,
A prisećam se sada nejasnih oblika, odjeka, zvukova
i uzdaha po vrsti i redu,
Belih ruku dole u talasima na žalu sto vitlaju
neumorno,
Kada sam, bosonogo dete, s lepetom vetra u kosi,
Slušao dugo, dugo,
Slušao sam da sačuvam, pevam, a sada prevodim zvuke,
Sledim tebe, mog brata.
Stišaj! Stišaj! Stišaj!
Val iza vala val stišava blizak,
Pa opet za njim drugi grli i pljuska, svi bliski,
No ljubav moja ne stišava mene, ne mene.
Volt Vitman
Iz kolevke što se beskonačno ljulja,
Iz grla kosa, muzikalnog čunka,
Iz ponoći devetog meseca,
Nad jalovim peskom i nad poljima dalje, gde je
dete koje napušta postelju lutalo samo,
gologlavo, bosonogo,
Sa visina pokislog nimbusa,
Iz dubina mistične igre senki što se prepliću
i svijaju kao da su žive,
Iz krpica grmlja vresa i kupine,
Iz sećanja ptice koja mi je pojala,
Iz tvojih sećanja tužni brate, iz nestalnih uzleta
i padova koje sam čuo,
Ispod tog žutog poznog polumeseca nabubrelog
kao od suza,
Iz tih početnih zvukova žudnje i ljubavi tamo
u magli,
Iz hiljade odziva nepresušnih moga srca,
Iz bezbroja odonud potaknutih reči,
Iz reči koja od svih je najsnažnija i najslađa,
Iz svega toga što evo počinje sada na pozorje da
se vraća,
Kao jato što cvrkuće, uzdiže se il‘ nad glavom
proleće,
Radom ovamošnji, pre no što sve mi ne izmakne,
užurbano,
Čovek, ali po suzama ovim dečak maleni ponovo,
Bacajući se na pesak, oči u oči s talasima,
Ja, pojac bolova i radosti, ujedinitelj ovoga sa
onim posle,
Shvatajući znak da sve ovo upotrebim, ali hitro se
vinuvši nad sve to,
Uspomenu jednu pevam.
Nekada Paumanok,
Kada je miris jorgovana bio u vazduhu i trava
Petog meseca je rasla,
I gore uz ovu obalu morsku u nekom grmu vresa,
Dva pernata gosta iz Alabame, dvoje zajedno,
I njihovo gnezdo, i četiri svetlozelena jajeta sa
smeđim mrljama,
I svakoga dana mužjak tamo i amo uvek u blizini,
I svakoga dana ženka leži na gnezdu, tiha, sjajnih
očiju,
I svakoga dana ja, radoznali dečak, nikada suviše
blizu, nikada da ih smetam,
Oprezno virim, upijam, prevodim.
Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sipaj toplotu svoju, veliko sunce!
Dok sunčamo se, nas dvoje zajedno.
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi južni, il‘ duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noć da se crni,
U zavičaju, ili mnogo reka i gora za zavičajem,
Sve vreme pevajuć, ne mareći za sve vreme
Dok smo nas dvoje zajedno
Sve dok iznenada,
Ubijena možda, nezunano drugu njenom,
Pre podne jedna ženka nije legla na gnezdo,
Niti se vratila to popodne, niti sledeće,
Niti se ikada pojavila opet.
I od tada celog leta u zvuku mora,
I noću pod punim mesecom u mirnije vreme,
Iznad promuklog talasanja mora
Il u dnevnom lepršanju od vresa do vresa,
Gledao sam, slušao povremeno preostalu pticu,
mužjaka,
Samotnoga gosta iz Alabame.
Duvajte! Duvajte! Duvajte!
Razvihorite se vetrovi morski duž obale
Paumanoka;
Čekam i čekam dok mi drugaricu ne vratite.
Da, dok su blistale zvezde,
Čitavu noć je na kraku mahovinom obraslog
stuba,
Dole, skoro sred pljuskanja talasa
Sedeo samotni pevač čudesno mameći suze.
Zazivao je drugaricu svoju,
Lio značenja koja ja, od svih ljudi, znam.
Da, brate moj, znam,
Ostali možda ne, no ja sam svaki zvuk sačuvao,
Jer često sam tamno uz žal se šuljao,
Tiho, zrake meseca obilazeći, sa senkama se
stapajući,
A prisećam se sada nejasnih oblika, odjeka, zvukova
i uzdaha po vrsti i redu,
Belih ruku dole u talasima na žalu sto vitlaju
neumorno,
Kada sam, bosonogo dete, s lepetom vetra u kosi,
Slušao dugo, dugo,
Slušao sam da sačuvam, pevam, a sada prevodim zvuke,
Sledim tebe, mog brata.
Stišaj! Stišaj! Stišaj!
Val iza vala val stišava blizak,
Pa opet za njim drugi grli i pljuska, svi bliski,
No ljubav moja ne stišava mene, ne mene.
Volt Vitman
Van_Helsing
Elita
- Poruka
- 24.966
Код мене се ветар данас баш распричао!
- Poruka
- 37.740
" Postoji legenda da su nekad davno Zemljom hodali Vera, Nada i Ljubav. I svet je imao više Sunca i više smisla.
Vremenom, legende su podvrgnute podsmehu... a svet siv i besmislen.
Kažu, Vera, Nada i Ljubav su se preslile u neko mesto daleko od ošiju ljudi. Nisu videle razlog da ostanu tamo gde u legenda ni dečica više ne veruje.
Pričali su mi, još se ljudi na Zemlji kunu u te tri dame, s puno slatkih reči i priča o njima.
Gledale su to i slušale Vera, Nada i Ljubav tražeći u svim tim lepo sročenim rečima iskrenu misao i nesebična dela, jer samo to ih je moglo vratiti na Zemlju.
S tugom su bolno prihvatile istinu da će za navek ostati skrivene od Zemljana.Toliko je tuge bilo u njima da su suze padale bez prestanka pretvarajući se u bujice potoka, reka, mora, jezera... koje više nisu imale dovoljno mesta između svojih obala da skupe svu tu vodu, a ni zemlja nije imala više kud da pokupi sve te izlivene suze i osuši tlo.
Svet planete Zemlje se pretvorio u jednu nepreglednu vodenu površinu, punu mulja i blata, tako da ne samo da nije bilo plodova zemlje da se Zemljani prehrane, nego nije bilo ni pitke vode iako je jedino vode i bilo na pretek.
Tama, memla i pustoš zavladali su tom planetom.
Ovo je samo legenda, legende su prazne priče i puste reči.
Znam ja to, ne znam samo zašto Nebo ne prestaje da plače.
No možda sam samo zalutao u neku legendu, u ružan san.
Moraću prestati slusati pripovedače koji se još ponegde sete neke od tih legendi dokono sedeći u tiha predvečerja, gledajući purpurne zalaske Sunca uz malenholičan pogled i setan uzdah, kao da još uvek veruju da Zemljom s osmehom razigrano šetaju - Vera, Nada i Ljubav.
Bilo bi pametno da zaobiđem pripovedače i njihove pripovetke i pridružim se ostatku sveta koji priča što ne misli, misli što ne radi, i živi sasvim lepo u tom raskoraku između misli, reči i dela.
Ima samo jedan mali problem. Nisam pametan. I plašim se čopora.
Vuk sam samotnjak, vuk bez čopora, šume i postojbine.
Samotni Pustinjak u oazi iznikloj iz legende.
Samo plačno Nebo verno sa mnom druguje, u stopu putuje.
Ipak, možda sam samo zalutao. Putokazi se u magli ne vide. "
( nn, 2014. )
Vremenom, legende su podvrgnute podsmehu... a svet siv i besmislen.
Kažu, Vera, Nada i Ljubav su se preslile u neko mesto daleko od ošiju ljudi. Nisu videle razlog da ostanu tamo gde u legenda ni dečica više ne veruje.
Pričali su mi, još se ljudi na Zemlji kunu u te tri dame, s puno slatkih reči i priča o njima.
Gledale su to i slušale Vera, Nada i Ljubav tražeći u svim tim lepo sročenim rečima iskrenu misao i nesebična dela, jer samo to ih je moglo vratiti na Zemlju.
S tugom su bolno prihvatile istinu da će za navek ostati skrivene od Zemljana.Toliko je tuge bilo u njima da su suze padale bez prestanka pretvarajući se u bujice potoka, reka, mora, jezera... koje više nisu imale dovoljno mesta između svojih obala da skupe svu tu vodu, a ni zemlja nije imala više kud da pokupi sve te izlivene suze i osuši tlo.
Svet planete Zemlje se pretvorio u jednu nepreglednu vodenu površinu, punu mulja i blata, tako da ne samo da nije bilo plodova zemlje da se Zemljani prehrane, nego nije bilo ni pitke vode iako je jedino vode i bilo na pretek.
Tama, memla i pustoš zavladali su tom planetom.
Ovo je samo legenda, legende su prazne priče i puste reči.
Znam ja to, ne znam samo zašto Nebo ne prestaje da plače.
No možda sam samo zalutao u neku legendu, u ružan san.
Moraću prestati slusati pripovedače koji se još ponegde sete neke od tih legendi dokono sedeći u tiha predvečerja, gledajući purpurne zalaske Sunca uz malenholičan pogled i setan uzdah, kao da još uvek veruju da Zemljom s osmehom razigrano šetaju - Vera, Nada i Ljubav.
Bilo bi pametno da zaobiđem pripovedače i njihove pripovetke i pridružim se ostatku sveta koji priča što ne misli, misli što ne radi, i živi sasvim lepo u tom raskoraku između misli, reči i dela.
Ima samo jedan mali problem. Nisam pametan. I plašim se čopora.
Vuk sam samotnjak, vuk bez čopora, šume i postojbine.
Samotni Pustinjak u oazi iznikloj iz legende.
Samo plačno Nebo verno sa mnom druguje, u stopu putuje.
Ipak, možda sam samo zalutao. Putokazi se u magli ne vide. "
( nn, 2014. )
