Pričao mi Vjetar...

1623493850436.png
 
*pustinjakinja:
" Miran dan, ni vjetar ni kiša nisu bili ni u najavi.
No, neko gore je riješio da mi pošalje oboje i sjećanje na neke zaboravljene priče.
Pomalo sam umorna, zdravo umorna, ništa što dobra, gorka kafa i cigareta ne mogu da riješe.
Ne znam šta mi više prija, ukus kafe, zvuk kiše i vjetra ili uspomene koje su s njima naišle
i prosule se po tišini sobe nostalgično mameći osmjeh, onaj osmjeh koji prijeti da izmami
neku zabranjenu i zatomljenu suzu, ne odveć tužnu, više nekako sjetnu, čistu i blagu.

Majčin lik mi titra pred očima, mogu da joj čujem glas, osjetim miris, čitav prostor je pun Nje.
Bila sam tinejdžerka kad se prvi put našalila na moj račun vezan za ljubav.
Kao da je danas bilo jasno moguda se sjetim namješteno ozbiljnog lica dok su joj tamne, duboke oči vragolasto iskrile ne mogavši
prikriti koliko je zabavlja mogućnost da me začikava.
Pitam se da li je i danas riješila da me nasmije ili ima nešto drugo na umu.
Šta god da je, lijepo je osjetiti da je tu ...

Elem, nepisano pravilo od kad pamtim bilo je da počne kiša ako kačim veš ili perem prozore,
taman nebo bilo vedro i kristalno čisto, bez obzira koje godišnje doba bilo.
Te davne godine, kad je mama riješila da mi ispriča legendu o kiši i ljubavi bilo je ljeto.
Nebo bez oblačka, bez daška vjetra. Veš taman okačen, a ja zadovoljna bjelinom koju ističe sunce.
Samo što sam okrenula leđa poče kiša. Iz vedra neba. Sunce i dalje sija, oblaka nema, a kiša veselo
pršti po mojim tek okačeni čaršafima. Mama se naslonila na dovratak i posmatra.
Prilazeći joj smrknuto, vidim da je zabavlja moj izraz lica.
- Znaš ćeri - poče ona oziljno - šta kaže stara priča kad djevojka ( žena ) okači veš i baš tad počne kiša ?
- Šta kaže ta tvoja priča ? - upitah namrgođeno spremna na neko staro vjerovanje dokonih vremešnih glava.
- Kažu, ako padne kiša na tek raširen veš ili oprane prozore, dragi vara svoju draganu s drugom - izgovori mati jedva
suzdržavajući smjeh.
- Ma da, baš - odbrusih svađalački raspoloženo - dobro je pa nema ko da me vara.
- Biće ako nema, pa čisto da znaš na vrijeme - reče mama i poče da se smije.
Imala je zarazan smjeh koji je očas rastjerao oblake s mog čela te smo obje još dugo na licu imale osmjeh.
Duže nego što je kiša potrajala, a trajala je kraće od tih par maminih riječi.
- Je li mama, šta ti radiš kad te iznenadi kiša ovako ? Čekaš tatu s oklagijom ? - nastavila sam u šaljivom tonu,
dok je majčin zvonki smjeh odjekivao dvorištem.
- Jok, skuvam mu kafu i mjesto šećera dodam malo soli i kažem, pomiješala tegle - šalila se i dalje.
- Dakle, slana kafa - zaključila sam tu temu prevarene drage i zagrlila mamu . - Hajde da nas dvije popijemo običnu kafu.

Od tada, kad god bi tako iznenada zakišilo, a ja bila vrijedna, sjetila bih se te mamine šale i osmjeh bi mi zaigrao licem.
Nisam nikad vjerovala u moguću istinitost legende, ko zna, možda sam trebala. Svejedno, uvijek me je zabavljalo
prisjećanje na mamino začikavanje i u trenutku rastjeralo mrzovolju što mi kiša kvari posao, a to je bilo često.
A dragi, pomislila bih svojevremeno, ako nađe bolje neka vara, samo da ne bude gore.

Dok pišem ovu vjetrovito-kišovitu priču, lebdi mi smješak na licu.
Mora da je bolja, neka vara, sve mu je oprošteno ( ne mogu a da se ne nasmijem sama sebi i onom maminom; biće ako nema sad ... ).

Napolju je sve utihnulo. Ne čuju se više ni vjetar ni kiša.
Samo je soba još puna Nje. Hvala Ti mama, šta god si željela da mi poručiš ..."

Kliknite za proširenje...

Napolju je vetrovito. Lep dan. Lepa sećanja.
Zanemariću to što me dragi vara :mrgreen:

https://www.youtube.com/watch?v=2mY7G8PZr5k
 
Ja nisam nikad video tvog lica,
A pregršt sunca,
Jedina što je pala na moj put,
Bješe iz tvoje ruke.

Sudbina. Snijeg i vjetar i strah.

Jedna jedina radosna
Vijest, što je pala u moj kut
Bješe iz tvojih usta.

Praštaju se putevi tamom i zaboravom.

Jedan čas je stala
Uboga duša, ne znajući kuda s očima,
I drhtala.

Tako je prošao život.
I nikad nisam video tvog lica.
Ivo Andrić
 
Tuđina. Kažu da je tuđina neki strani, nepoznati, beli svet. Da se drugim jezikom priča i da je teško, preteško.
Kažu...i razumem. Ali, bar zna čovek da je tuđin, stranac, belom svetu neznanac. Zna, i sve što ga tišti to je nostalgija za nečim što je zvao svoje. Za nečim gde je osećao da pripada. Nostalgija koja se javi povremeno, tiho, oboji dan nekim setnim bojama i prođe. Do nekog sledećeg dana sivih boja.
Znaš prijatelju, nije to najgore što čoveka snađe. Ima i svoje dobre strane. Naučiš jezik. Naučiš nešto o tom belom svetu. Ljudima. Običajima.
Tuđina. Znaš li prijatelju šta je prava tuđina ? Biti tuđin u zemlji koju voliš. Biti tuđin među onima s kojima se jezikom razumeš.
Biti tuđin. Stranac. Dođoš. Biti niko.
Tuđin koji nije ništa naučio novo. Skoro ništa. Naučio je samo da drvo isčupano iz korena ne cveta i ne miriše ni na približno sličnom tlu.
Naučio je da ne pripadati nigde i nije najgore. Pripada vasioni. Nebu, zvezdama, suncu, vetru...
Stranac među "svojima" ...Seti se ovih reči prijatelju u dalekom, belom svetu kada te sledeći put ogrne nostalgija.
Lepše je biti stranac na kraj sveta, nego niko, tu, tu gde sve deluje poznato i tvoje.
Tuđina. Ume da zaboli kao živa rana posuta solju. Ume.
Ne bi tuđina bila toliko tuđa da ulicama ne hodaš sam. Sam...a vetar utihnuo. Odlutao. Ni njega nema.
Ni tamo ni ovde. Nigde. Niko. Ni zavičaja, ni otadžbine. Isto je gde god pogledam. Nigde ne pripadam.
Nigde. Vasiona mi dom. I hvala joj na tom.
Tuđina. Stranac ondje, stranac ovde. Tuđe ulice tu, tuđe ulice tamo. A rekoše...isti su nam koreni, isti jezik, isto Nebo.
Rekoše. Tuđina je porekla.


 
Danas mi se samuje
tihuje
i ne treba mi niko
niko ko ne ume tišine da razume.
Danas sam daleki neki svet
tuđi cvet
ni vetar danas ne želim tu
ni miris ruža što
najavljuje leto
ništa ne želim
ništa neću
samo tišinu
noć
što pre noć da dođe
da svet prekrije tama
da mesečina otkrije
sve što prekriva svetlost dana.
Danas mi se samuje
tihuje
i ne treba mi niko
niko ko ne ume ćutnju da razume.
Danas sam putnik vremenskih puteva
tuđe ulice i tuđi gradovi
nigde prijateljskog lica
samo se tišina smeši
i noć grli i dušu leči
od stranih ljudi
od grubih reči.
Danas mi se samuje
tihuje
duša se noći raduje
jer noć, noć nikad ne laže
ništa ne krije
i svemu pravo lice otkrije.
Danas sam nigde
i niko
i ništa
samo tišina
samo mrak
daleki neki svet
tuđi cvet.

 

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo, stvorena;
za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
184
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top