По природи посла који је обављао Хорстенау је морао да буде добро обавештен о збивањима у Независној Држави Хрватској. Уосталом, он је имао свој штаб кога су чинили професионалци не само у војној ствари већ и у пратећим службама. (Видети: Nemačka obaveštajna služba, knjiga V, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove – Služba državne bezbednosti, Beograd 1958)
Кад је реч о сазнањима о злочинима који су чињени широм Независне Државе Хрватске, тешко је устврдити да је Хорстенау осим штурих информација знао конкретне податке. Изузетак може бити злочин почињен 13. октобра 1942. године у три српска села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок, јер је сутрадан Хорстенау био у тим насељима, видео масакриране сељане и депортовање преживелих у Јасеновац! Павелић је после приговора Хорстенауа крајем октобра 1942. године морао да смени Вјекослава Макса Лубурића са свих функција и Љубомира Милоша, команданта логора Јасеновац и главног организатора затирања поменута три села.
Немачки официри нису могли да знају шта се дешава у нападима хрватских снага на српска села. Изузетак је заједничка операција на Козару и Просару јуна 1942. године.
Немачки официри нису долазили у Јасеновац осим у неколико прилика када су међу заробљеницима бирали физички здравије и депортовали их у Концентрациони логор Земун (Сајмиште) а одатле у Немачку или Норвешку. Изузетак је био Зигфрид Каше јер је 6. фебруара 1942. године, у оквиру такозване међународне делегације у логору провео два-три сата.
Највероватнији начини сазнања о збивањима били су разговори Немаца и усташа (најчешће пијаних) када су ти други хвалили и преувеличавали своја недела као што је то, наводно, учинио Вјекослав Макс Лубурић тврдећи да су усташе за годину дана побили више Срба него Турци за пет векова!
Генерал Хорстенау је имао контакте са Павелићем. Тешко је помислити на то да се поглавник хвалисао како су његове усташе починиле велике злочине и при том наводио бројеве побијених Срба.
Један од најближих Хорстенауових сарадника био је Артур Хафнер који је иза себе оставио доста статистичких података од којих је најпознатији онај о броју становника Независне Државе Хрватске али не и извештаја о масовним злочинима усташа.
Поменуте чињенице наводе на закључак да Хорстенау није био у прилици да може да дозна тачне и прецизне податке о броју страдалих српских становника!
У време заточеништва у затвору код Нирнберга (мај 1945. до самоубиства 20. јула 1946. године) чекајући суђење пред англоамеричким судијама, Хорстенау је писао неку врсту свог животописа. Знатан део те грађе послужио је његовим познаницима да то преточе у нарочите неку врсту мемоара. Рукопис је објављен најпре на немачком, касније је штампан на хрватском у Загребу и латиницом у Београду (друго издање: Edmund Glaise fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića, (preveo Nikola Živković), „Pravoslavna reč“, Novi Sad 2013)
У овој расправи о тврдњама немачких официра и јасеновачким жртвама од користи може бити следећих неколико реченица јер говоре о (не)поузданости извесних Хорстенауових тврдњи.
1. „Tako sam, eto, stigao u lepi, meni dragi grad na reci Savi. Nisam bio objektivan. No, Pavelić je 9. aprila 1.941. stupio na tlo Hrvatske (Павелић је тек 13 априла ступио на територију новопроглашене Независне Државе Хрватске – примедба аутора). On je imao sasvim drugačije ciljeve od mene. U novostvorenoj ’Nezavisnoj državi Hrvatskoj̔̓̔̓̔ živelo je 4.000.000 Hrvata, 1.800.000 Srba (поменути Артур Хафнер је говорио о 1.925.000 Срба – примедба аутора) i 700.000 muslimana. Njegove namere bile su sledeće: jedan milion i osam stotina hiljada pravoslavnih Srba hteo je da pobije, i to po svaku cenu i svim sredstvima.“ (страна 526)
2. „Krajem maja 1941. prvi put smo primili vest o ubijanju srpskih talaca. Akciju je nedaleko od Bjelovara sproveo lijeno mladi Eugen Kvaternik. Ubijeno je dve stotine pravoslavnih Srba (немачки војници 29. априла, то јест сутрадан после злочина, после ексхумације из гробница избројали су тела 197 масакрираних Срба – примедба аутора). Istovremeno do nas su stigle grozne vesti iz Hercegovine, te iz okoline Sarajeva.“ (страна 529)
3. „Stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac. (Видео га је Каше – примедба аутора) U logor bismo mogli da uđemo samo uz pomoć tenkova. Logor je bio pod komandom naročito divljeg i okrutnog Luburića. On je živeo u emigraciji i bio je propali student. Jasenovac je branilo oko hiljadu ustaša. Oni, navodno, nisu nikome bili odgovorni. Vršili su teror nad celim krajem. Kretali SU u svoje nečuvene krvoločne akcije, i to kad god ·im se prohtelo.“ (страна 531)
4. О кратком боравку 22. октобра у Јасеновцу ради ослобађања становника села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок из логора оставио је следеће речи: „Posle toga krenuli smo u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali. Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video sa Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: ̓Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune … samo da pljune, da, moja gospodo!̔ I najstrašnije u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora, zbog moje „inspekcije“, ležalo oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba zaboraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri “. (страна 158)
Хорстенау је само на једном месту поменуо број Срба страдалих у Јасеновцу и то у делу кад је описивао страдање села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок: „Jasenovac je najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj. U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države“. (страна 531)
+++
Обавезе Хермана Нојбахера биле су у различитим областима другачије. Тако је у Румунији бринуо о нафти која је била стратешка сировина Немачког Рајха, у Бугарској о обезбеђењу намирница за трупе које су се налазиле у Грчкој, у Грчкој је водио ратни фронт, у Албанији је после капитулације Италије формирао немачки фронт, од октобра 1943. године у Србији је имао сасвим другачије обавезе и планове.
С обзиром на обавезе, Нојбахер је сазнао бројне информације о општим приликама на Балкану као и одређена сазнања о унутрашњој политици у Независној Држави Хрватској, сваки пут из друге руке. Наиме, никада није имао директне контакте са усташким главарима нити је имао прилике да путује по Независној Држави Хрватској (као, на пример, Хорстенау или Каше). Уосталом, он то и наглашава о својим мемоарима. Најчешће су га информисали блиски сарадници генерала Хорстенауа, из простог разлога што је то налагала хијерархија звања и овлашћења.
Није спорно да је на Србе гледао сасвим другачије у односу на остале народе на Балкану: „Jugoslovenska ideja je kompromitovana. Za široke slojeve srpskog društva, ideja budućeg zajedničkog življenja sa ’hrvatskom braćom‘ posle užasnih, okrutnih zločina koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba, nije više izgledala izvodljiva i moguća“. (Herman, Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Službeni list SRJ, Beograd, 2004, стране 149–150)
Кад је реч о бројевима страдалих, Нојбахер је био конкретан: „Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ’Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!‘ Poslednja tačka programa bila je sprovedena u delo, Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući, bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000“. (страна 50).
Закључак
Немачки високи функционери у Независној Држави Хрватској, због положаја који су заузимали, морали су да буду добро информисани од својих најближих сарадника о проблемима из свог делокруга.
Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау обављао је своје дужности у Загребу што му је омогућавало да има широк круг познаника. Кад је реч о усташким злочинима над Србима, у својим мемоарима је много тога поменуо. Додуше, прескочио је неколико чињеница битних за разумевање контекста. Није, међутим, спомињао конкретне бројеве страдалника у Јасеновцу!
Херман Нојбахер није имао прилике да борави у Загребу и да разговара са усташким главарима. Он је имао обавештајне реферате који су припремани у Штабу за Југоисток чије је седиште било у Београду. Елаборати су писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе!
Вељко Ђурић Мишина
Ово све неодољиво подсећа на ову причу.
Сад видимо трећу страну која тврди 700000 хиљада.
Е сад Дејан Ристић додаје нема доказа имамо 100000 пописаних жртава.
Заборавља да имамо 3500 до 4000 пописаних у Аушвицу.
Заборавља да имамо око 3500-4000 пописаних односно узорака из Сребренице.
Поставља се чиме се заправо баве људи које плаћамо у овој држави у сред изгласавања резолуције и бројним злочинима они се баве релативизацијом и умањивањем Страдања у Јасеновцу.
Твоје образложење Славен боље да пристанемо на 100000 него да не буде ништа?
Благо речено преблаго речено уопште те не разумем о чему причаш.
Долазимо да број жртава није битан али да не буде превелик!
Неко убојао па се забројао и претерао?.
Слично као у Сребреници.
Сад се поставља питање да ли се уопште музеј жртава геноцида у Београду бави уопште српским жртвама сем на овом случају "претеривања"?
Па овде смо скоро једно 15 година нисмо деца.
