Početna istoriografija i slavistika u 19. veku

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

U ovoj knjizi iz 1826 i to u oba izdanja koja su dostupna na Google Books:

Jedno izdanje spojeno sa knjigom iz 1795, od strane 23 u drugoj knjizi: https://books.google.rs/books?id=KQ...1Dx4Q6AF6BAg_EAI#v=onepage&q=servians&f=false

Drugo izdanje, koje nije spojeno sa knjigom iz 1795, od strane 23 pri dnu: https://books.google.rs/books?id=dn...onepage&q=cultivated servians profess&f=false

 

[Mrkalj]

Johann Gotthelf Stritter:

Memoriae populorum, olim ad Danubium, Pontum Euxinum, Paludem Maeotidem, Caucasum, Mare Caspium, et inde magis ad septemtriones incolentium, e scriptoribus historiae Byzantine erutae et digestae a Ioanne Gotthilf Strittero, ... Tomus 1. [-4.]: Tomus 2. Slavica, Servica, Chrovatica, Zachlumica, Terbunica, Paganica, Diocleica, Moravica, Bosnica, Bulgarica, Valachica, Russica, Polonica, Lithuanica, Prussica, Samotica, Permica et Boemica complectens. 2

impensis Academiae Scientiarum, 1774 - 1070 pages

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

Cela knjiga: https://archive.org/details/lesserbesdehongr00pico/page/n7/mode/2up

Les Serbes de Hongrie, leur histoire, leur priviléges [sic], leur église, leur état politique et social

by
Picot, Emile, 1844-1918


Publication date
1873

Spojler

Topics
Serbs

Publisher
Prague, Grégr & Dattel

Collection
library_of_congress; americana

Digitizing sponsor
The Library of Congress

Contributor
The Library of Congress

Language
French

"Bibliographie": p. [9]-14

Addeddate
2012-08-22 16:59:52

Call number
9702021

Camera
Canon EOS 5D Mark II

External-identifier
urnclc:record:1048203064[WorldCat (this item)]

Foldout_seconds
285

Foldoutcount
1

Identifier
lesserbesdehongr00pico

Identifier-ark
ark:/13960/t2892dk08

Identifier-bib
00004386498

Lccn
35015703

Ocr
ABBYY FineReader 8.0

Openlibrary_edition
OL6323713M

Openlibrary_work
OL2857890W

Page-progression
lr

Pages
492

Possible copyright status
The Library of Congress is unaware of any copyright restrictions for this item.

Ppi
500

Scandate
20120822231319

Scanner
scribe1.capitolhill.archive.org

Scanningcenter
capitolhill

Full catalog record
MARCXML

 

[Mrkalj]

Фарлати - НАРОД ДАЛМАТА​

​

За проучавање историје Илирије, незаобилазно дело је Фарлатијева Illyria Sacrum, осмотомна историја цркве коју су, у ΧVIII и ΧIΧ веку, приредила три италијанска језуитска свештеника: Филипо Ричепути, Данијеле Фарлати и Јакобо Колети. Служећи као венецијански војни свештеник, Ричепути је увидео потребу за историјом цркве у земљама древне Илирије. По повратку у Рим, 1720.г. поднео је цркви кратак план књиге. Уз папску подршку, првих седам књига је објављено под Фарлатијевим именом, уређивачем првих пет томова. Први том је објављен 1751.г. а преосталих осам 1819. годи
Фарлати каже: „У историјском смислу, постоје две Србије, једна Србија је Приморје или Приморска Србија“. Приморска Србија се још назива и Горњом Далмацијом. Повремено, Фарлати употребљава термин Медитеранска Србија тврдећи да она почиње од реке Цетине; у њен састав улазе Неретванија, Захумље, Травунија- Конавле и Дукља: « Неретљани, Захумљани, Травуњани- Конављани, Дукљани – сви су Срби“. По Фарлатију, жестоки Срби са Неретве прокрчили су пут стварању српских жупанија и, најпосле – српској државности: „Народ Срба, немилосредно агресиван и њина господа, од четири жупаније, краљевство Срба у приморју установише“. Са Неретве се власт шири на Захумље тј. Травунију, са средиштем у Требињу; епонимни Павлимир започиње обнову државе, где Дукља постаје центар српске државности – ту је основана српска црква под чијом јурисдикцијом су били Бар, Будва, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, као и Србија, Босна, Травунија, Захумље и Неретванија. Након припајања Неретве Захумљу, приобаље, између Цетине и Неретве, назива се Крајином, «подручје које у целости припада краљевству Срба“. Део Приморске Србије, од Цетине према истоку, укључујући Горњу Далмацију, назива се војводством св. Саве или Херцеговином.

Библиографски подаци
Наслов: Illyricum sacrum
Аутор: Dan Farlatus
Издавач: Coletus, 1751
Оригинал из Народна библиотека у Лиону
Daniele Farlati
Volume I - Ecclesia Salonitana, ab ejus exordio usque ad saeculum quastum aerae Christianae (1751)

Белешка о писцу :

Даниеле Фарлати (22. Фебруар 1690 - 25. Април 1773) је био црквени историчар.
Даниеле је рођен у Сан Даниеле дел Фрути у данашњој провинцији Удине. Након студија у Горизи, 1707. улази у Исусово друштво у Болоњи. Пет година је био професор класицизма на Језуитском колеџу у Падови, и потом одлази у Рим, где је завршио теолошке студије, рукоположен је у свештеника 1722. и поново послат у Падову, да асистира фратру Филипу Реципутију у његовом труду око историје.

Рицепутијева намера је била да напише историју Илирикума, и 1720. године ју је издао, у Падови, брошуру тог предузећа. Двадесет година су обојица трагали по свим библиотекама и архивама древне Илирије, за материјалом за свој рад, и материјал који су прикупили је садржао три стотине томова у рукопису. 1712. су завршена два велика дела, ,,The martyrology of Illyria" и ,,The life of San Pietro Orseolo",убрзо,након,Реципути умире. Тако је Фарлати остао сам на раду да приказно уобличи огромну количину сакупљеног материјала. Као помоћника је изабрао фратра Јакопо Колетија. Први том Illyricum Sacrum се појављује у Венецији 1751, он је садржао историју цркве Салоне до 4. века. Још три тома се појављују у кратким интервалима и док је пети био у штампању, Фарлати умире. Његов асистент Колети завршава пети том, који излази 1775., и издаје још три, последњи је завршен 1818. Цео рад садржи осам томова великог формата.

---

Према Помпонију Мели, најстарији становници Илирика били су Енхелеји. Мела је изричит кад каже: „Племена која сам идентификовао, сва знана, припадају народу Илира“. Становали су, како наводи Бохарт у свом Земљопису, на обалама реке Ризон где су подигли истоимени град, данас Рисан. Скилакс, кога обилно цитира Иван Лучић (Lucius), смешта њихову земљу између река Неретве и Дрине, напомињући да се Ризон некада звао Енхелеј – недалеко од овога града живели су Кадмо и Хармонија: „ И назив древне Енхелеје окренуо се да сведочи Кадмову смрт“. Овидије помиње Кадма и његову жену; Кадмо се креће вукући се по земљи као змија, у рупи станујући. Историјски извори смештају Ауторијате у предео најближи епирском, спомињући град Амбракију и реку Етерон.
*
Иван Луцијус, цитирајући Скилакса из Каријанда (а, кога другог?), записује: „Даље, на реци Нарони, налази се варош Нестија; река је прилично широка, обзиром да три лађе на весла могу по њој паралелно да броде. Од мора, па до ове вароши, има 80 стадија. На овој земљи, покољењима, живи народ Мана што Илири јесу. Покрај Нестије се налази велико језеро, пружајући се све до територије племена Ауторијата. Језеро се налазило у долини делте реке Неретве. С њима се међе непознати варвари, Хилима названи, који на полуострву, близу мора, станују… Илири се до Јонског мора пружају“. Хили су били, највероватније, Хумљани, а поменуто полуострво се односи на Пељешац.
*
О земљама Илира, Скилакс, у свом Периплусу, наставља: „Либурни, народ Илира што покрај мора борави, простире се до Корчуле и Алкинојеве аде. Овде је грчка трговачка колонија и лука Хераклеја. Овде живи и народ Лотофага назван по једном дрвету – ко окуси његов плод све што је знао ће заборавити. Тауланти су, такође, народ илирски, саградили су град Епидамнус на реци Паламнус. Од Епидамна, до грчког града Аполионије, има 50 стадија. Од Аполоније до Амантије има 330 стадија; од Амантије је 60 стадија удаљена река Еас, што у море утиче. Ова места окружује Кераунијско горје Епира“. Страбон пише да су Тауланти били најбољи и највећи илирски народ, као и Плиније. Стефан Византинац у Епир смешта племе Перхеба и каже како су брдо Пинд по њима прозвали. Проперције вели: „ Или, зашто су Перхеби, врхове Пинда уздрмали?“.
*
Помпоније Мела, за илирско племе Партена, вели да је из Македоније отишло у Илиријум, ка пенетској области, где су подигли град Парту крај потока Ена, јер нису могли издржати намете краља Филипа, Александровог оца. У Србији, ближе обалама Дунава, Птолемеј помиње племе Даорта, односно Дортика, што истоимену варош саградише. Међу Партенима и Ауторијатима, наставља Мела, живели су Дасерети, још пре времена када се та област почела, од Грка, Македонијом називати.
*
Народ Далмата, помиње се као словенско, односно српско племе што, последично, важи за сва илирска племена:„Словени што се називају Далматима и Боемима, Срби су“. Далмати, велико и моћно племе, насељено на источној јадранској обали, водило је против Рима четири велика рата. Први, од 156- 155. године пре Христа, када је војсковођа Сципион Насица разорио градину Делминион на Дувањском пољу и потчинио Далмате. Рат 119- 117.г. пре н.е. отпочео је конзул Цецилије Метел јер су се Далмати проширили све до обале Јадрана. Проконзул Гај Косканије освојио је Солин, важан трговачки центар Далмата, диктирајући пораженима pax Romana. Последњи, четврти рат, вођен је 34 и 33.г. пре н.е. Октавијан је, Клис, главну градину Далмата, освојио и то је био њихов коначни пораз пред брахијалном империјалном силом. Исходили су, за себе, статус федерата.
*
Јаподи, насељени између река Купе и Уне, до Велебита и Винодола, на подручју данашње Лике, имали су статус ограничене аутономије у Риму са поглаваром (Propositus Iapodum) на челу, бираним из властитих редова. Били су вешти градитељи камених градина, места са око 3000 становника. Најпознатије градине биле су Хумац, Винчица, Витал и Латица. Најмоћније илирско племе били су Либурни; насељавали су Северну Далмацију и Кварнер. Организовани су у декаполије, друштвене групе окупљене око полиса. Били су вешти трговци и поморци, нарочито се истичући у грађењу трговачких и ратних бродова. Са Римом су остварили одличне трговачке везе, градећи ратне и трговачке бродове за потребе Царства.


Крсто Крцун Драговић

 

[Mrkalj]

Jezuita Danijele Farlati u crkvenoj istoriji Balkana, Illyricum sacrum „Postoji u Skadarskoj dijecezi veoma stari hram mučenika Sergija i Vakha na zapadnoj obali reke Bojane, u kome su bila sahranjena tri kralja Srbije, Mihajlo ili Mihailo otac, sin Bodin i Draghina...”





11:23 AM · Nov 10, 2021·Twitter Web App

 

[Mrkalj]

 

[Kole11]

Relationi universali: arricchite di molte cose rare, e memorabili ...by Giovanni Botero - 1640, str. 79 :
Nel culto divino vsano la lingua Seruiana, ch'è quasi Toscana tra gli Schiavoni. str. 79

U bogosluženju koriste srpski jezik koji je poput toskanskog među Slovenima

Botero ovaj podatak prvi put iznosi 1603 godine, samo što kaže da se u Vlaškoj i Moldaviji srpski jezik osim u bogosluženju koristio i u službenoj upotrebi

https://books.google.rs/books?id=mg...BAgEEAM#v=onepage&q="lengua seruiana"&f=false

 

[Kole11]

Zapravo Andjelo Roka daje najpotpunije podatke o rasprostranjenosti slovenskog jezika, tabelarno. I tu vidimo Transilvance i Moldavce. Ali Epiroti su najveće iznenađenje, jer u vezi njih imamo "naučni" stav da je tu reč o Albancima......

Mada ima još zanimljivosti, recimo Arbensi (?)

 

[Mrkalj]

Ajde za trenutak da iskljucimo geopolitiku.

Odavno sam procitao Kurtin stav da je sve sto trenutno znamo i ucimo o istoriji Slovena zaostavstina 19.veka bazirana iskljucivo na lingvistickom konceptu. Zato mi je bilo cudno kada sam naleteo na ove lingviste koje sam pobrojao a koji su pisali u istom vremenskom razdoblju i zagovarali su potpuno drugacije stavove.

Sudeci prema Kurtinom stavovima, idejni tvorac tzv pripjatskog porekla Slovena je Nemac Herder, cije su ideje razradjivali mahom poljski, ceski i ruski lingvisti. Njihovi argumenti su uglavnom bazirani na cinjenici da su najstariji slovenski toponimi locirani na severoistoku Evrope. Dakle pored tolikih antickih toponima u juznoj Evropi, ova skola se bazirala na severno evropskim slovenskim toponima koji su mogli biti atestirani tek duboko u srednjem veku.

Ako vec pricamo o geopolitici, onda mozemo da zakljucimo da su germanske ideje o Pripjatu istocni Sloveni sacekali sa odusevljenjem. Tada, u 19.veku, sa druge strane su stajali americki, italijanski, grcki, francuski, madjarski lingvisti....

Nije li sve ovo zanimljivo?

 

[Mrkalj]

Botero ovaj podatak prvi put iznosi 1603 godine, samo što kaže da se u Vlaškoj i Moldaviji srpski jezik osim u bogosluženju koristio i u službenoj upotrebi

https://books.google.rs/books?id=mgRmYLxyowgC&pg=RA1-PA66&lpg=RA1-PA66&dq="lengua+seruiana"&source=bl&ots=KUO3GzkWdE&sig=ACfU3U3EV0AmNVYidmVfAGAdo5ay1p6v-A&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwjxlKjrtJL5AhXq77sIHX5aA3wQ6AF6BAgEEAM#v=onepage&q="lengua seruiana"&f=false

Giovanni Botero u španskom izdanju knjige iz 1603.

svedoči da je srpski jezik kao toskanski (dakle, najbolji i lingua franca) među Slovenima (i da ga Vlasi koriste u bogosluženju).

Knjiga je, kako vidim, prevedena i na francuski, i na nemački, i na španski, a italijanski, koje je osnovno izdanje, objavljeno je 1595:

Dakle, 16 godina pre objavljivanja DAI svi Sloveni su Srbi tj. univerzalni slovenski jezik naziva se srpskim.

Spojler: Giovanni Botero (1544-1617)

Giovanni Botero (c. 1544 – 1617) was an Italian thinker, priest, poet, and diplomat, author of Della ragion di Stato (The Reason of State),[1] in ten chapters, printed in Venice in 1589, and of Universal Relations, (Rome, 1591), addressing the world geography and ethnography.[2] With his emphasis that the wealth of cities was caused by adding value to raw materials, Botero may be considered the ancestor of both Mercantilism[3] and Cameralism.[4]

Born around 1544 in Bene Vagienna, in the northern Italian principality of Piedmont, Botero was sent to the Jesuit college in Palermo at the age of 15. A year later, he moved to the Roman College, he was introduced to the teaching of some of the most influential Catholic thinkers of the sixteenth century, including Juan Mariana, who, in his On the King and the Education of the King, would argue for the popular overthrow of tyrannical rulers [5]

In 1565, Botero was sent to teach philosophy and rhetoric at the Jesuit colleges in France, first in Billom, and then in Paris. The second half of the sixteenth century saw the kingdom dramatically, and often violently divided by the French Wars of Religion. Paris especially was heating up during Botero's stay there from 1567 to 1569, and he was recalled to Italy after getting too caught up in the excitement, apparently for his involvement in an anti-Spanish protest.

Botero spent the 1570s drifting from one Jesuit college to another, Milan, Padua, Genoa, and then back in Milan. After a doctrinally incorrect sermon he gave questioning the Pope's temporal power, he was discharged from the Jesuit order in 1580.[6]

Možemo ovu tradiciju pripisati jezuitskom kolegijumu sa kojeg je potekao Botero.

 

[Mrkalj]

Relationi Vniversali Di Giovanni Botero Benese ; Da lui corrette, & Ampliate in più luoghi​ Giovanni Botero Benedetto Mammarelli, 1592

Prvi tom prvog ("najprvijeg" ) izdanja iz 1592:

Giovanni Botero, 1592:
Nel culto diuino vsano la lingua Seruiana, che è quasi Toscana tra gli Schiauoni.
U bogosluženju koriste srpski jezik koji je poput toskanskog među Slovenima.

 

[Kole11]

Dakle, 16 godina pre objavljivanja DAI

Hrvati su mislili za sebe da su Srbi, stanovnici Hrvatske, kao recimo što su tada bili i stanovnici Raške i Bosne
Onda je izašao DAI pa su Hrvati saznali da su oni zapravo Hrvati....

 

[Pumpaj Dinstanović]

[..]

Opet ove gluposti sa "vidi šta deset godina pre editio princeps DAI".

Samo se dalje gaje teorije zavere takvim stvarima i udaljava od istorije.

 

[Mrkalj]

[..]

Opet tendenciozno uterivanje u teorije zavere. Budući da istorija i predstavlja priču o otkrivenim zaverama, ovakvom retorikom se samo udaljavaš od istorije. Gajiš zaveru o teorijama zavere.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Da ni ne pominjemo sa čovek piše kako je srpski jezik najlepši od svih slovenskih tj. ono što je toskanski italijanskim, a što si ti doslovno protumačio na potpuno suprotan način od značenja koje ima.

 

[Mrkalj]

Da ni ne pominjemo sa čovek piše kako je srpski jezik najlepši od svih slovenskih tj. ono što je toskanski italijanskim, a što si ti doslovno protumačio na potpuno suprotan način od značenja koje ima.

Izmišljaš u realnom vremenu. A lepo sam ti stavio prevod i objašnjenje, da je toskanski, ustvari izabran kao lingua franca. Ovde se radi o staroslovenskom jeziku koji je tada bio zvan srpski, racki, slovinski ili ilirski.

I ako je ovo

Giovanni Botero ... svedoči da je srpski jezik kao toskanski (dakle, najbolji i lingua franca) među Slovenima (i da ga Vlasi koriste u bogosluženju).
Možemo ovu tradiciju pripisati jezuitskom kolegijumu sa kojeg je potekao Botero.

to "potpuno suprotno značenje" od onog što je rekao Botero, onda moram da primetim da si dosadio sa muljanjem.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ovde se radi o staroslovenskom jeziku koji je tada bio zvan srpski, racki, slovinski ili ilirski

Ne, ne radi se. I slobodno ubaci još i hrvatski, bošnjački, tribalski i šta god još i opet se neće raditi. Reč je samo o tvojim anahronističkim vlažnim snovima; ne gledaš od kad se uvode pojmovi, za šta se koriste, itd...ništa ne posmatraš, već samo nabacaš neku hrpu i misliš da je ispalo nešto pametno, a sa istorijom veze nema.

 

[Mrkalj]

Ne, ne radi se. I slobodno ubaci još i hrvatski, bošnjački, tribalski i šta god još i opet se neće raditi. Reč je samo o tvojim anahronističkim vlažnim snovima; ne gledaš od kad se uvode pojmovi, za šta se koriste, itd...ništa ne posmatraš, već samo nabacaš neku hrpu i misliš da je ispalo nešto pametno, a sa istorijom veze nema.

Recimo da ti nije cilj trolovanje i da nisi skrenuo pameću te da te samo ja ne razumem - dobro, izvoli napiši celu rečenicu u prevodu na srpski sa proširenjem značenja "srpski jezik" onako kako ga ti zamišljaš.

Giovanni Botero, 1592:
Nel culto diuino vsano la lingua Seruiana, che è quasi Toscana tra gli Schiauoni.
U bogosluženju koriste srpski jezik koji je poput toskanskog među Slovenima.