Софија
Legenda
- Poruka
- 54.670
Одгледала сам цео филм о покољу у Кравицама, али након што су се говна муслиманска повукла.
Страшно је шта су оставили иза себе.
Ја бих волела да ми неко од њих објасни због чега тако мучки убијају Србе!
И они и усташе.
-
- Popularno:
- Istraživanje Crte: Za studentsku listu...
- Zašto se Vučić toliko boji Rusa?
- Pokušali smo da uđemo u trag Vučićevim...
- Hoće li neko da odgovara za Zlatibor?
- Policija na poziv novog direktora ušla...
- Toma Momirović gradi hotel na Zlatiboru
- Cene registracija skupe ko djavo - sto...
- Pripremite se za reprizu!
- Da li će Vučić sa NIS-om zakucati...
- Aci Srbinu okrenuli leđa EU, Ameri...
Ostala bez deset članova
- Začetnik teme dragon x
- Datum pokretanja
Одгледала сам цео филм о покољу у Кравицама, али након што су се говна муслиманска повукла.
Страшно је шта су оставили иза себе.
Ја бих волела да ми неко од њих објасни због чега тако мучки убијају Србе!
И они и усташе.
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Da, to je tačno. Za vrijeme WW2, ustaše su u Kravici pobile više od 100 srpskih civila. Pedeset godina kasnije njihovi potomci opet su počinili zločine, ništa manje krvoločno i zvjerski....
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
SLAVA VAMA MUČENICI
ŽALEĆI ŠTO NISTE VIŠE SA NAMA
I KLANJAJUĆI SE VAŠIM MUČENIČKIM SENIMA
LJUBIMO SVAKU STOPU SRPSKE GRUDE KOJOM STE HODILI
I NE PREPOZNAJUĆI MNOGIMA OD VAS
GROBNOGA KONAKA U ZEMLJI IZ KOJE STE PONIKLI
GLEDAMO PUT NEBA I MOLIMO GOSPODA
DA VAM DA MIRA I VEČNOGA POKOJA
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
da...to je tako samo zato sto su srbija i rs pasivne po tom pitanju...toliko sam siguran u to da sam spreman da se u glavu kladim...nase dve zemlje ne vide sta je prioritet...na nevidjeni pritisak MZ one se brane cutanjem umesto kontrargumentima iza kojih stoji drzava srbija..
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
i za sve ovo ali i mnogo toga nekazanog ne zna ni 95%srba...a sta osta za medjunarodnu zajednicu..?? zar sad nije jasno gde srbija decenijama gresi..???
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
Da, to je tačno. Za vrijeme WW2, ustaše su u Kravici pobile više od 100 srpskih civila. Pedeset godina kasnije njihovi potomci opet su počinili zločine, ništa manje krvoločno i zvjerski....
a to je samo zato i samo zato sto su znali da opet nece odgovarati...ko sto nisu ni odgovarali...zato pitajmo srpske prvake...KAKO JE TO MOGUCE..???
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Nisu baš pasivne Pajo, predmet je otelo tužilaštvo bih, mnogo dokaza je prikupljeno i predato od strane MUP RS-a ali šta se može kad oni ne žele da procesuiraju odgovorne?
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
aaaaauuuu i te kako se moze...ako srbija pomaze RS...onda ima i zvanicne organe u svim svetskim institucijama koje ce da insistiraju na procesu....samo je muka sto su u srbiji diletanti i marionete...ali prikupljaj rodjace dokaze....nece ovo doveka...
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Mislim da je Udruženje logoraša RS-a predalo dokaze Tužilaštvu za ratne zločine Srbije. Nije poenta u provođenju zakona i odgovornosti za ratne zločine već u tome što se jedna strana uporno predstavlja krivcem i zločincem dok je u stvarnosti sasvim drugačije.
Čak je i Kofi Anan jednom za govornicom UN-a opisivao zločine Srba za koje je dobio izvještaj a taj zločin o kome je pričao su počinili muslimani. Da li je znao to ili mu je podmetnuto sada više nikoga ne brine.
Pogledaj šta je bilo sa slučajem Ganića. Evidentan ratni zločin a niko za njega još nije odgovarao. Možemo predati sve dokaze koji postoje ali ne vrijedi, političke odluke sudova su neizbježne.
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
nisu...politicke odluke sudova su implicitne zato sto izostaje aktivnost drzave srbije...ko se usprotivio od zvanicnih organa lazima kofi anana..?? zar nije drzava imala nacina da sve demantuje..?? imala je al nema drzava drzavnika....
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Pa sada, izjava generalnog sekretara UN-a ima mnogo veću težinu nego negiranje takvog djela od strane zvaničnika Srbije.
ICTY je sredstvo obračuna sa Srbima i ne može biti korišten u svrhu utvrđivanja istine i pozadine svih tih događaja na ratnom prostoru bih. Pazi ovo:
"Изгледа, међутим, да та заштита приватности иде предалеко, чак до апсурда, зато што се протеже на само Тужилаштво Хашког трибунала. Имамо разлога за основану претпоставку да ни Тужилаштво није прегледало ДНК доказе које преко њега ICMP судском већу нуди као материјалну потпору за доношење закључка да је у Сребреници заиста почињен геноцид масовних размера. Како другачије протумачити изјаву тужитељице у предмету Караџић, Хилдегард Ерц-Рецлаф [Hildegard Uertz-Retzlaff], која је у одговору на приговор оптуженог Караџића да је у погледу доступности ДНК материјалу изложен неравноправном третману, изјавила следеће: "ICMP није ни нама доставио ДНК. Тако да није тачно да су га они дали нама, али не другима"
Међутим, да ли је брижљиво неговани утисак о независности ICMP стварност или заправо још једна илузија? Да се ради о овој другој могућности, могло би се закључити из саопштења за штампу америчког Стејт департмента од 11. маја 2001. године, по коме испада да председавајућег ICMP поставља нико други већ државни секретар САД:
"Secretary Powell has appointed Jim Kimsey as the new U.S. chairperson of the International Commission for Missing Persons (ICMP), the leading organization involved in the identification of remains of people killed in recent conflicts in the Balkans. Mr. Kimsey is the Founding CEO and Chairman Emeritus of America Online, Inc."
У преводу: „Државни секретар Паувел поставио је Џима Кимсија за новог америчког председавајућег Међународне комисије за нестале особе (ICMP), водеће организације која се бави идентификовањем остатака особа убијених током недавних сукоба на Балкану. Кимзи је директор оснивач и почасни председник America Online Inc.”
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Spaljeni blizanci stari 18 meseci
Breza, urbani deo grada. Od početka ratnih sukoba u BiH do uspostavljanja mira, odnosno sklapanja Dejtonskog sporazuma, Breza je bila u posedu muslimanskih vlasti. Zbog toga mnoge činjenice o sudbini i stradanju Srba u ovoj opštini, kao i u ostalim opštinama pod vlašću muslimansko-hrvatske federacije, još su nedostupne stručnim službama koje se bave ovim poslom, a time i javnosti.
To lokalne vlasti u Brezi godinama dosta efikasno prikrivaju, posebno na užem gradskom području. Ipak, jedan od više zločina izvršenih nad Srbima u Brezi nije ostao prikriven pred lokalnom javnošću. Nepoznatog datuma u maju ili junu 1992. u naselju Branjevac ubijeni su i spaljeni u vlastitoj kući majka i njena deca blizanci, skoro bebe od svega osamnaest meseci. Njihov otac je u vreme zločina bio zatvoren, nemoćan i prebijan u nekom od brojnih logora za Srbe. U to vreme u centru grada uništen je i srpski pravoslavni hram Sveti Prokopije.
Žrtve: 1) Slađana Ađić, 1969. i njena deca blizanci 2) Snježana (Radisav) Ađić, 1990. i 3) Siniša (Radisav) Ađić, 1990. Oparci, srpski zaselak muslimanskog sela Brezovice, Opština Srebrenica, u kome muslimani već duže vremena čine većinsko stanovništvo (Srba 64, muslimana 462). Stanovnike ovog srpskog zaseoka napali su 1. juna 1992. susedi iz samog sela Brezovice, kao i naoružani meštani iz okolnih muslimanskih sela srebreničke i bratunačke opštine, borci Armije BiH.
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/01/srpski/T07053101.shtml
Breza, urbani deo grada. Od početka ratnih sukoba u BiH do uspostavljanja mira, odnosno sklapanja Dejtonskog sporazuma, Breza je bila u posedu muslimanskih vlasti. Zbog toga mnoge činjenice o sudbini i stradanju Srba u ovoj opštini, kao i u ostalim opštinama pod vlašću muslimansko-hrvatske federacije, još su nedostupne stručnim službama koje se bave ovim poslom, a time i javnosti.
To lokalne vlasti u Brezi godinama dosta efikasno prikrivaju, posebno na užem gradskom području. Ipak, jedan od više zločina izvršenih nad Srbima u Brezi nije ostao prikriven pred lokalnom javnošću. Nepoznatog datuma u maju ili junu 1992. u naselju Branjevac ubijeni su i spaljeni u vlastitoj kući majka i njena deca blizanci, skoro bebe od svega osamnaest meseci. Njihov otac je u vreme zločina bio zatvoren, nemoćan i prebijan u nekom od brojnih logora za Srbe. U to vreme u centru grada uništen je i srpski pravoslavni hram Sveti Prokopije.
Žrtve: 1) Slađana Ađić, 1969. i njena deca blizanci 2) Snježana (Radisav) Ađić, 1990. i 3) Siniša (Radisav) Ađić, 1990. Oparci, srpski zaselak muslimanskog sela Brezovice, Opština Srebrenica, u kome muslimani već duže vremena čine većinsko stanovništvo (Srba 64, muslimana 462). Stanovnike ovog srpskog zaseoka napali su 1. juna 1992. susedi iz samog sela Brezovice, kao i naoružani meštani iz okolnih muslimanskih sela srebreničke i bratunačke opštine, borci Armije BiH.
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/01/srpski/T07053101.shtml
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
pa nek je i tako....pa nije to razlog da se drzava srbija i RS ne bore i dalje za istinu...moze se demantovati pred svetom i izjava gederalnog sekretara UN...nije on crveno slovo u kalendaru...naci ce se neko da odreaguje...drzava mora imati svoj lobi...ali na zalost nema drzave koliko ja vidim..
daxt
Elita
- Poruka
- 17.081
opsti je trend da se u BIH srbi poglase dzelatima, a bosnje zrtvama, tako bi se lakse ukinula Srpska republika
Izvor: Ilustrovana politika, avgust 2001
Radojka Pandurević: 44 meseca zatvorena u silosu (1)
http://www.politika.rs/ilustro/2221/3.htm
Kao odbornika SDS-a, iz njenog sela Raštelice u sarajevskoj opštini odveli su je Muslimani 1992. godine na informativni razgovor. Istog dana je zatvorena u jedan od trideset boksova betonske grdosije, za tu priliku pretvorene u kazamat. Izašla je posle 1.339 dana
Ja sam bila prva žena zatvorenik u silosu. Druga žena, trudnica, Radojka Lojanica je došla 4. juna. Svaki dan pšenica je odvožena i u Splitu razmenjivana za oružje, a prazni boksovi su punjeni Srbima. U njega su zatvarani gotovo isključivo Srbi, a jedno vreme je, po Radojkinim rečima, bilo i Hrvata. Starosna granica zatvorenika kretala se od 14 do 85 godina.
- Kad smo zatvoreni, na 24 sata dobijali smo samo jednu šnitu hljeba. Hljeb je bio od 500 grama i delio se na petnaest, nekada deset šnita, zavisno od volje onoga koji ga sječe. Uz to dobijali smo pet, šest kašika nekakve kisele tečnosti. Kasnije smo saznali da su Muslimani, stražari, mokrili u tu tečnost i potom nam je davali da jedemo. I hljeb je često bio mokar, što znači da su isto radili i po njemu. Dešavalo se da nam za njihov Bajram ne daju ništa. Normalno, zatvorenici su počeli da mršave. Svaki dan je neko padao u komu od gladi. Prva žrtva je bio Petar Krstić. Umro je od gladi 13. oktobra 1992. godine - tiho i isprekidano kazuje Radojka. - Počeli smo da jedemo zrnevlje žita koje je ostalo rasuto po podu. Sretan je bio onaj koji je imao najlonsku kesu pa da u nju stavi malo vode i potopi pšenicu. Sretan je, takođe, bio onaj koji je imao parče kartona da stavi poda se i legne na njega jer svi smo spavali na betonu. Na pedeset ljudi, zatvorenih u jednu prostoriju, dolazilo je svega pet litara vode na25 sata. U jednoj kanti koja je stajala u ćošku svi su vršili fiziološke potrebe. Praznila se jednom dnevno. Zamislite pedeset ljudi u prostoriji devet i po sa četiri i po metra, bez dnevne svetlosti, gladni, na ledenom betonu, bez vode, hrane, pod neprekidnom psihičkom torturom...
Radojka Pandurević: 44 meseca zatvorena u silosu (1)
http://www.politika.rs/ilustro/2221/3.htm
Kao odbornika SDS-a, iz njenog sela Raštelice u sarajevskoj opštini odveli su je Muslimani 1992. godine na informativni razgovor. Istog dana je zatvorena u jedan od trideset boksova betonske grdosije, za tu priliku pretvorene u kazamat. Izašla je posle 1.339 dana
Ja sam bila prva žena zatvorenik u silosu. Druga žena, trudnica, Radojka Lojanica je došla 4. juna. Svaki dan pšenica je odvožena i u Splitu razmenjivana za oružje, a prazni boksovi su punjeni Srbima. U njega su zatvarani gotovo isključivo Srbi, a jedno vreme je, po Radojkinim rečima, bilo i Hrvata. Starosna granica zatvorenika kretala se od 14 do 85 godina.
- Kad smo zatvoreni, na 24 sata dobijali smo samo jednu šnitu hljeba. Hljeb je bio od 500 grama i delio se na petnaest, nekada deset šnita, zavisno od volje onoga koji ga sječe. Uz to dobijali smo pet, šest kašika nekakve kisele tečnosti. Kasnije smo saznali da su Muslimani, stražari, mokrili u tu tečnost i potom nam je davali da jedemo. I hljeb je često bio mokar, što znači da su isto radili i po njemu. Dešavalo se da nam za njihov Bajram ne daju ništa. Normalno, zatvorenici su počeli da mršave. Svaki dan je neko padao u komu od gladi. Prva žrtva je bio Petar Krstić. Umro je od gladi 13. oktobra 1992. godine - tiho i isprekidano kazuje Radojka. - Počeli smo da jedemo zrnevlje žita koje je ostalo rasuto po podu. Sretan je bio onaj koji je imao najlonsku kesu pa da u nju stavi malo vode i potopi pšenicu. Sretan je, takođe, bio onaj koji je imao parče kartona da stavi poda se i legne na njega jer svi smo spavali na betonu. Na pedeset ljudi, zatvorenih u jednu prostoriju, dolazilo je svega pet litara vode na25 sata. U jednoj kanti koja je stajala u ćošku svi su vršili fiziološke potrebe. Praznila se jednom dnevno. Zamislite pedeset ljudi u prostoriji devet i po sa četiri i po metra, bez dnevne svetlosti, gladni, na ledenom betonu, bez vode, hrane, pod neprekidnom psihičkom torturom...
Radojka Pandurević: 44 meseca zatvorena u silosu (2)
http://www.politika.rs/ilustro/2222/5.htm
Muškarce su plaćenici tukli besomučno, kad god su hteli, bez ikakvih ograničenja. Od batina je Radojkin muž Milorad, koji je uhapšen istog dana kada i ona 28. maja 1992. godine, na Spasovdan pao u komu. Naterali su Srbina da ga letvom tuče po tabanima. Dvadeset šest puta po jednoj nozi, isto toliko po drugoj. Prestali su kad je od metar i po letve ostalo samo parče od pedesetak santimetara. Onda su ga izveli u hodnik i nastavili batinanje. Osvestio se u boksu, ležeći na golom betonu, posle nekoliko sati.
Lazara Krstića su te noći klali. Kad mu se rana iza vrata inficirala, "ispirali" su je urinom. Od takve "dezinfekcije" rana se ucrvala.
Radojka je 8. avgusta prvi put nakratko izašla na svetlost dana. Da isprazni kantu u kojoj su zatvorenice obavljale fiziološke potrebe. Neko je viknuo: "Milorade!" Okrenula se i gledala u mršavog, iznemoglog čoveka koji je jedva stajao na nogama, zaraslog u bradu. Nije ga poznala. Tek kad je rekao: "Rado, kako si", po glasu je u tom izmučenom čoveku prepoznala svog muža. Tih nekoliko sekundi im je bilo prvo viđenje od 28. maja, dana kada su oboje iz svog doma u Raštelici odvedeni u silos.
Posle novinara u silos su prvi put ušli predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta 26. novembra. Na čelu te delegacije bio je Švajcarac Marko de Puerta. On je zatvorenicima rekao da je obišao na stotine zatvora po svetu, ali da tako nešto, kao što je silos, nigde nije video.
- Kad mu je prevodilac rekao "a Manjača", on mu je odgovorio: "Manjača je hotel", priča Radojka. - Ljudi iz Crvenog krsta nisu mogli da shvate da se logoraši od maja nisu okupali, ni noge oprali. Da nisu izašli u šetnju, da žive od šezdeset grama hleba, dva-tri gutljaja vode i pet-šest kašika nekakve kisele tečnosti, što dobijaju na 24 sata. Marko je još rekao da su dozvolu za posetu silosa morali da traže od Alije Izetbegovića lično, što znači da je on sve vreme znao da taj logor postoji. Da je Alija jednog trenutka rekao da se silos raspusti, to bi bilo učinjeno. On je jedan od najodgovornijih ljudi za ono što se dešavalo u tom kazamatu.
http://www.politika.rs/ilustro/2222/5.htm
Muškarce su plaćenici tukli besomučno, kad god su hteli, bez ikakvih ograničenja. Od batina je Radojkin muž Milorad, koji je uhapšen istog dana kada i ona 28. maja 1992. godine, na Spasovdan pao u komu. Naterali su Srbina da ga letvom tuče po tabanima. Dvadeset šest puta po jednoj nozi, isto toliko po drugoj. Prestali su kad je od metar i po letve ostalo samo parče od pedesetak santimetara. Onda su ga izveli u hodnik i nastavili batinanje. Osvestio se u boksu, ležeći na golom betonu, posle nekoliko sati.
Lazara Krstića su te noći klali. Kad mu se rana iza vrata inficirala, "ispirali" su je urinom. Od takve "dezinfekcije" rana se ucrvala.
Radojka je 8. avgusta prvi put nakratko izašla na svetlost dana. Da isprazni kantu u kojoj su zatvorenice obavljale fiziološke potrebe. Neko je viknuo: "Milorade!" Okrenula se i gledala u mršavog, iznemoglog čoveka koji je jedva stajao na nogama, zaraslog u bradu. Nije ga poznala. Tek kad je rekao: "Rado, kako si", po glasu je u tom izmučenom čoveku prepoznala svog muža. Tih nekoliko sekundi im je bilo prvo viđenje od 28. maja, dana kada su oboje iz svog doma u Raštelici odvedeni u silos.
Posle novinara u silos su prvi put ušli predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta 26. novembra. Na čelu te delegacije bio je Švajcarac Marko de Puerta. On je zatvorenicima rekao da je obišao na stotine zatvora po svetu, ali da tako nešto, kao što je silos, nigde nije video.
- Kad mu je prevodilac rekao "a Manjača", on mu je odgovorio: "Manjača je hotel", priča Radojka. - Ljudi iz Crvenog krsta nisu mogli da shvate da se logoraši od maja nisu okupali, ni noge oprali. Da nisu izašli u šetnju, da žive od šezdeset grama hleba, dva-tri gutljaja vode i pet-šest kašika nekakve kisele tečnosti, što dobijaju na 24 sata. Marko je još rekao da su dozvolu za posetu silosa morali da traže od Alije Izetbegovića lično, što znači da je on sve vreme znao da taj logor postoji. Da je Alija jednog trenutka rekao da se silos raspusti, to bi bilo učinjeno. On je jedan od najodgovornijih ljudi za ono što se dešavalo u tom kazamatu.
Radojka Pandurević: 44 meseca zatvorena u silosu (3)
http://www.politika.rs/ilustro/2223/3.htm
Nikom od oko 600 zatvorenika, koliko je ukupno prošlo kroz silos, nikad nije dokazano da su krivi za ono za šta su optuživani i zverski zlostavljani. A mnogi su svoje patnje odneli u grob.
- Dragan Vuković je uhapšen i doveden u silos 12. jula 1992. godine. Bio je prvi zatvorenik zarobljen na ratištu i u njega su Muslimani gledali kao u čudo. Čak su puštali ljude i sa ulice da uđu u silos i vide tu "rijetku zver", srpskog borca. Zatvorili su ga sa nekim Muslimanom, nisu mu davali da jede niti šta da obuče - seća se Radojka Pandurević stradanja drugih logoraša. - Vidim ga u oktobru, bez čarapa je, samo u vojničkoj bluzi, sav se trese. Doturim mu nekako vunene čarape i svoju potkošulju, malo hrane. Sa grupom zatvorenika je odveden na Igman na prvu borbenu liniju. Šta su tamo preživeli samo oni znaju. Dragan se u silos vratio promenjenog ličnog opisa, odsekli su mu pola uha. Zoran Mandić je morao da proguta kamen, a Jadranka Glavaša, nosioca crnog pojasa, Nedžar Hadžić je tukao do smrti. Ostale zatvorenike su vezanih očiju potrpali u kamion, odvezli u neku šumu i naterali da sahrane Jadranka. Ni danas mu se ne zna grob. Uhapsili su dečaka od četrnaest godina, srećom pustili su ga. Krepki starac Vaso Šarenac, 1908. godište je bio, umro je od gladi.
Za Milorada, Radojkinog muža, jedan od najstrašnijih dana u silosu bio je 10. april 1995. godine, godišnjica proglašenja NDH.
- Sećam se samo da sam vidio šiljak krampa kako ide prema meni. Kad sam se osvestio, ležao sam u nekoj prostoriji vezanih očiju. Skinem nekako povez, opipam glavu i izbrojim trideset čvoruga. Na potiljku rupa od krampa kao da si jaje rasekao. Na svakoj ruci po pet ožiljaka kao da je meso čupano klještima - priča Milorad Pandurević. - Tražim lekara, ali on ne dolazi. Nas trojica, Milivoje Bradić, Milivoje Čović i ja, bili smo tu zatvoreni sedam dana. Kad su nas vratili u silos, kao da smo došli kući, takav je to osećaj bio.
…
Miru Mrkajić su doveli kad je pala Bradina. Dobila je nervni slom. Pitala je: "Gdje su kamermani, gdje je taj što me je slikao kako sam pjevala". Kasnije smo saznali da je nju i Milenka Mrkajića neka televizijska ekipa terala da pjevaju četničke pjesme i uzvikuju četničke parole. Mira je došla sva modra po cjelom telu. Sve modrice su bile u obliku slova "U". Stražari su je često izvodili, iživljavali se nad njom, tukli, pretpostavljam i silovali. Posle petnaest dana nekud su je odveli - priča Radojka Pandurević.
…
Radojka Pandurević je izjavu o svom stradanju u tarčinskom silosu dala haškom istražitelju 18. i 19. februara 1996. godine u Temišvaru.
- Toj Nemici, Sabini, ispričala sam sve što sam preživela za tih 1.339 dana zatočeništva. Ispričala sam ono što nikom drugom nikad neću i ne mogu. Tek tada sam osetila veliko olakšanje u duši - kaže Radojka Pandurević. - Pitala sam Nemicu da li postoji dovoljno elemenata da se Alija Izetbegović proglasi za ratnog zločinca i da mu se sudi kao takvom u Hagu. "Ima sasvim dovoljno dokaza", kazala je "ali gospođo, znate, Haški tribunal finansira Amerika i muslimanski svet i dok je god tako, mali su izgledi da se Izetbegović nađe u Hagu i da mu se sudi za ratne zločine".
--------------
Оптужнице нема, чекају да помру сви свједоци злочина у Силосу
http://www.glassrpske.com/vijest/3/...u-da-pomru-svi-svjedoci-zlocina-u-Silosu.html
Прошло је четрнаест година, а "предмет Силос" још није дошао на ред у Тужилаштву и Суду БиХ. Ни мене никада нико није позвао да говорим о томе иако сам у медијима свједочила о злочинима.
Жртва злочина Радојка Пандуревић сматра да је "расељавање логораша" смишљен потез бошњачких кадрова у врху власти и правосуђа.
- Прошло је четрнаест година, а "предмет Силос" још није дошао на ред у Тужилаштву и Суду БиХ. Велики број логораша расељен је, неки су умрли, преживјели логораши заборављају и, ако дође до покретања тог процеса, неће имати ко да свједочи о свему што се догађало српским цивилима у тој тамници - каже она.
http://www.politika.rs/ilustro/2223/3.htm
Nikom od oko 600 zatvorenika, koliko je ukupno prošlo kroz silos, nikad nije dokazano da su krivi za ono za šta su optuživani i zverski zlostavljani. A mnogi su svoje patnje odneli u grob.
- Dragan Vuković je uhapšen i doveden u silos 12. jula 1992. godine. Bio je prvi zatvorenik zarobljen na ratištu i u njega su Muslimani gledali kao u čudo. Čak su puštali ljude i sa ulice da uđu u silos i vide tu "rijetku zver", srpskog borca. Zatvorili su ga sa nekim Muslimanom, nisu mu davali da jede niti šta da obuče - seća se Radojka Pandurević stradanja drugih logoraša. - Vidim ga u oktobru, bez čarapa je, samo u vojničkoj bluzi, sav se trese. Doturim mu nekako vunene čarape i svoju potkošulju, malo hrane. Sa grupom zatvorenika je odveden na Igman na prvu borbenu liniju. Šta su tamo preživeli samo oni znaju. Dragan se u silos vratio promenjenog ličnog opisa, odsekli su mu pola uha. Zoran Mandić je morao da proguta kamen, a Jadranka Glavaša, nosioca crnog pojasa, Nedžar Hadžić je tukao do smrti. Ostale zatvorenike su vezanih očiju potrpali u kamion, odvezli u neku šumu i naterali da sahrane Jadranka. Ni danas mu se ne zna grob. Uhapsili su dečaka od četrnaest godina, srećom pustili su ga. Krepki starac Vaso Šarenac, 1908. godište je bio, umro je od gladi.
Za Milorada, Radojkinog muža, jedan od najstrašnijih dana u silosu bio je 10. april 1995. godine, godišnjica proglašenja NDH.
- Sećam se samo da sam vidio šiljak krampa kako ide prema meni. Kad sam se osvestio, ležao sam u nekoj prostoriji vezanih očiju. Skinem nekako povez, opipam glavu i izbrojim trideset čvoruga. Na potiljku rupa od krampa kao da si jaje rasekao. Na svakoj ruci po pet ožiljaka kao da je meso čupano klještima - priča Milorad Pandurević. - Tražim lekara, ali on ne dolazi. Nas trojica, Milivoje Bradić, Milivoje Čović i ja, bili smo tu zatvoreni sedam dana. Kad su nas vratili u silos, kao da smo došli kući, takav je to osećaj bio.
…
Miru Mrkajić su doveli kad je pala Bradina. Dobila je nervni slom. Pitala je: "Gdje su kamermani, gdje je taj što me je slikao kako sam pjevala". Kasnije smo saznali da je nju i Milenka Mrkajića neka televizijska ekipa terala da pjevaju četničke pjesme i uzvikuju četničke parole. Mira je došla sva modra po cjelom telu. Sve modrice su bile u obliku slova "U". Stražari su je često izvodili, iživljavali se nad njom, tukli, pretpostavljam i silovali. Posle petnaest dana nekud su je odveli - priča Radojka Pandurević.
…
Radojka Pandurević je izjavu o svom stradanju u tarčinskom silosu dala haškom istražitelju 18. i 19. februara 1996. godine u Temišvaru.
- Toj Nemici, Sabini, ispričala sam sve što sam preživela za tih 1.339 dana zatočeništva. Ispričala sam ono što nikom drugom nikad neću i ne mogu. Tek tada sam osetila veliko olakšanje u duši - kaže Radojka Pandurević. - Pitala sam Nemicu da li postoji dovoljno elemenata da se Alija Izetbegović proglasi za ratnog zločinca i da mu se sudi kao takvom u Hagu. "Ima sasvim dovoljno dokaza", kazala je "ali gospođo, znate, Haški tribunal finansira Amerika i muslimanski svet i dok je god tako, mali su izgledi da se Izetbegović nađe u Hagu i da mu se sudi za ratne zločine".
--------------
Оптужнице нема, чекају да помру сви свједоци злочина у Силосу
http://www.glassrpske.com/vijest/3/...u-da-pomru-svi-svjedoci-zlocina-u-Silosu.html
Прошло је четрнаест година, а "предмет Силос" још није дошао на ред у Тужилаштву и Суду БиХ. Ни мене никада нико није позвао да говорим о томе иако сам у медијима свједочила о злочинима.
Жртва злочина Радојка Пандуревић сматра да је "расељавање логораша" смишљен потез бошњачких кадрова у врху власти и правосуђа.
- Прошло је четрнаест година, а "предмет Силос" још није дошао на ред у Тужилаштву и Суду БиХ. Велики број логораша расељен је, неки су умрли, преживјели логораши заборављају и, ако дође до покретања тог процеса, неће имати ко да свједочи о свему што се догађало српским цивилима у тој тамници - каже она.
ЈОВИЧИЋ: ПОНИЖЕНИ, ИСКОРИШТАВАНИ, УБИЈАНИ...
СРНА, 27.01.2010.
Сједочење вишегодишпњег логораша, данас посланика у парламенту БиХ, Славка Јовичића о животу и страдањима Срба у концентрацином логору Силос (како га је звао муслимански лидер Алија Изетбеговић). За ужасне злочине о којима Јовичић говори, још нико није одговарао.
...
"У том логору, потврдили су стручњаци на основу исказа свједока, на 167 начина мучени су логораши. Кад кажем логораши, желим да кажем да је осим 11 војника који су били резервни војници, и ухапшени су на линији у Хаџићима, остали били цивилна лица" - напомиње Јовичић у интервјуу СРНИ.
...
"За прва 63 дана, а ја сам затворен 26. маја 1992. године, смршао сам 43 килограма. А имао сам 78 када су ме увели у логор. Тако сам 8. августа имао свега 34 килограма. Да није било коже - кости би се саме растављале" - прича Јовичић.
...
"Бранислав Дукић, као предсједник логораша, ја као потпредсједник, и покојни Саво Ивановић предали смо сву ту документацију. Предали смо 13 огромних фасцикли у Бањалуци, али смо на позив Дел Понтеове то предали и у Хагу.
Потпуно је јасно да је Карла дел Понте, што сам ја касније директно сазнао и рекао јој у очи, монструм и да је имала само један задатак: да сатанизује Србе у претходном рату и да не подигне ни једну оптужницу против људи који су починили стравичне злочине над српским цивилима, што се касније, нажалост, показало као тачно" - наводи Јовичић.
Он истиче да ратни злочини не застаријевају,али да је проблем бивших логораша то што су многи логораши од стравичних тортура по логорима преминули.
"Према мојим сазнањима, од преживјелих - 70 логораша је умрло у међувремену. Дакле, и кад дођу ти процеси, ако икада дођу, неће имати ко свједочити на суду" - сматра Јовичић.
...
"Оно што желим да нагласим - само код Основне школe `Алекса Шантић` у Храсници избројао сам 126 `мотки`, а само на некима је писало - НН. То је било гробље специјално отворено за Србе" - истиче Јовичић.
Српски логораши по ноћи су врло плитко закопавали убијене. Када је Славко Јовичић 1997. године отишао тамо да види постоји ли још то гробље - затекао је ледину.
"Неко је, односно муслиманске власти, свјесно извршио ексхумације и дан данас се не зна гдје се налазе ти људи који су тада били сахрањени, као и ко је извршио премјештање и измјештање гробница, ни гдје се налазе кости тих људи. Нажалост, нисам успио да дођем до података, јер друга страна неће да призна да један једини Србин било гдје био затворен и настрадао"
http://sjovicicslavuj.blog.rs/blog/.../01/27/jovicic-ponizeni-iskoristavani-ubijani...
СРНА, 27.01.2010.
Сједочење вишегодишпњег логораша, данас посланика у парламенту БиХ, Славка Јовичића о животу и страдањима Срба у концентрацином логору Силос (како га је звао муслимански лидер Алија Изетбеговић). За ужасне злочине о којима Јовичић говори, још нико није одговарао.
...
"У том логору, потврдили су стручњаци на основу исказа свједока, на 167 начина мучени су логораши. Кад кажем логораши, желим да кажем да је осим 11 војника који су били резервни војници, и ухапшени су на линији у Хаџићима, остали били цивилна лица" - напомиње Јовичић у интервјуу СРНИ.
...
"За прва 63 дана, а ја сам затворен 26. маја 1992. године, смршао сам 43 килограма. А имао сам 78 када су ме увели у логор. Тако сам 8. августа имао свега 34 килограма. Да није било коже - кости би се саме растављале" - прича Јовичић.
...
"Бранислав Дукић, као предсједник логораша, ја као потпредсједник, и покојни Саво Ивановић предали смо сву ту документацију. Предали смо 13 огромних фасцикли у Бањалуци, али смо на позив Дел Понтеове то предали и у Хагу.
Потпуно је јасно да је Карла дел Понте, што сам ја касније директно сазнао и рекао јој у очи, монструм и да је имала само један задатак: да сатанизује Србе у претходном рату и да не подигне ни једну оптужницу против људи који су починили стравичне злочине над српским цивилима, што се касније, нажалост, показало као тачно" - наводи Јовичић.
Он истиче да ратни злочини не застаријевају,али да је проблем бивших логораша то што су многи логораши од стравичних тортура по логорима преминули.
"Према мојим сазнањима, од преживјелих - 70 логораша је умрло у међувремену. Дакле, и кад дођу ти процеси, ако икада дођу, неће имати ко свједочити на суду" - сматра Јовичић.
...
"Оно што желим да нагласим - само код Основне школe `Алекса Шантић` у Храсници избројао сам 126 `мотки`, а само на некима је писало - НН. То је било гробље специјално отворено за Србе" - истиче Јовичић.
Српски логораши по ноћи су врло плитко закопавали убијене. Када је Славко Јовичић 1997. године отишао тамо да види постоји ли још то гробље - затекао је ледину.
"Неко је, односно муслиманске власти, свјесно извршио ексхумације и дан данас се не зна гдје се налазе ти људи који су тада били сахрањени, као и ко је извршио премјештање и измјештање гробница, ни гдје се налазе кости тих људи. Нажалост, нисам успио да дођем до података, јер друга страна неће да призна да један једини Србин било гдје био затворен и настрадао"
http://sjovicicslavuj.blog.rs/blog/.../01/27/jovicic-ponizeni-iskoristavani-ubijani...
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
bog te...koliko materijala...vas treba ovlastiti da saradjujete sa tribunalom...
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Zločini ARBiH nad srpskom kolonom izbjeglica u mjestu Kukavice. Ubijeno 25 srpskih civila.
Predsednik regionalnog udruženja logoraša Višegrad Dragiša Andrić je rekao da je snimljen i pripremljen i dokumentarni film pod nazivom „Na Drini grobnica“, u kome se govori o zločinima muslimanske vojske nad srpskim civilima i vojnicima u toku rata na području opština Goražde, Višegrad, Rudo, Foča i Čajniče.
- Prikupili smo građu i pretočili je u film u kome su autentični snimci zločina nad Srbima u selima Jelašci, Jošanici, Fočanska Jabuka, Gornja Bukvica, Crkviname, Kukavice i na Brodar, kao i u muslimanskim logorima za srpsko stanovništvo u Goraždu, o čemu govore i preživeli učesnici i logoraši - kaže Andrić.
Prema Andrićevim rečima, dokumentarni film će premijerno biti prikazan na konferenciji o zločinima nad Srbima u Goraždu i Gornjem Podrinju i to na godišnjicu zločina muslimanskih vojnika u selu Kukavicama, kod Rogatice, gde je iz zasede ubijeno 25 srpskih civila koji su se povlačili iz Goražda.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-22-08-2007/na-drini-grobnica
Poslednja izmena:
paja1408
Buduća legenda
- Poruka
- 34.639
dragonX...ovoj temi treba korigovati naslov i traziti od moderacije da bude lepljiva...ako ne dozvole---otvori novu i prebaci sve na nju...i neka svako ko ima materijale postavlja na temu...
Софија
Legenda
- Poruka
- 54.670
И где су сад ови муслимани што свраћају овде да кажу нешто на ову тему?
Poslednja izmena:
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Zvao sam ih, uglavnom izbjegavaju da komentarišu.
dragon x
Legenda
- Poruka
- 53.714
Drina je njihova grobnica
U maju 2007. se navršilo 15 godina od velikog zločina u Crkvinama, kod Goražda, kada su muslimanski vojnici i
policajci od kuće odveli njena četiri sina, kasnije ih zvjerski ubivši, a zatim i njenu kćerku. Prošle su dvije
godine kako je ova tiha i gorda starica preminula u Čačku, a zatim sahranjena na višegradskom groblju Crnča
pored supruga Vlada.
Snimajući dokumentarni film "Na Drini grobnica", koji će premijerno biti prikazan 27. avgusta u Novom Goraždu
na konferenciji o zločinima nad Srbima u Goraždu i Gornjem Podrinju, preživjeli srpski logoraši i autori ovog
dokumentarca su iskoristili posljednju filmsku ispovijest Božane Delić od prije tri godine, kada je snimljeno
njeno potresno svjedočenje o stradanju njene porodice. Na kraju tog zapisa, na pitanje zna li gdje su grobovi
njena četiri sina i kćerke, kao i grobovi većine drugih ubijenih Srba iz Goražda, starica je kratko zaključila:
Drina je njihova grobnica.
Upravo ovim riječima starice Božane završava se ovaj film, a i njegov naziv "Na Drina grobnica", u stvari je
izveden iz Božanine filmske oporuke.
Mnogo puta ova starica pričala je svoju tužnu ispovijest, pritom skrivajući suze i tugu za najmilijima.
U selu Crkvine, pored magistralnog puta Goražde - Foča, između naselja Vitkovići i Mravinjac, prije rata živjela
je velika porodica Božane i Vlada Delića. U jednoj kući bili su njih dvoje, a u ostalih pet njihova četiri sina,
Novica, Niko, Jovo i Radivoje, te kćerka Anđa i zet Milutin Pejović. Imali su Delići lijepa i rodna imanja, a uz to
su gotovo svi radili. U kućama puno djece, a imali su i komšije Muslimane s kojima su dijelili dobro i zlo.
Imali su sve i ni slutili nisu kakve godine i vrijeme dolaze. Još manje su slutili da im oni pripremaju ono
najgore.
S početkom rata u Goraždu, 4. maja 1992. godine, gradsko područje kontrolišu policijske i paravojne
muslimanske jedinice, dok se Srbi zadržavaju u selima.
- Vjerujući komšijama ostadosmo svi kod svojih kuća. Ali, rano ujutro 12. maja 1992. godine, dođoše komšije iz
Kalca, Salko, Mido i Liko Herak, koji su bezbroj puta tvrdili da nam se ne smije ništa dogoditi. Iznenada selo
opkoliše neki uniformisani vojnici i muslimanska policija - pričala nam je Božana Delić pred kraj svog života.
Nakon kratkih pauza i nijemog tugovanja, nastavljala bi priču, prisjećajući se tih ratnih dana, kao da je juče
bilo.
- Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su
nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku… Okamenjena, nisam mogla
povjerovati da bi dojučerašnje komšije mogli biti toliki zlikovci… A mi smo im davali sve kad im je trebalo. Ni
danas mi nije jasno zbog čega su to uradili - pitala se starica.
2
Kazivala je, potom, kako su muslimanski vojnici i policajci, predvođeni komadantom Mujom Peštekom, odveli
njena četiri sina Jova, Nika, Novicu i Radivoja, unuka Danila Delića, zatim Ljuba Matovića, Uglješu Žmukića i
njegovog sina Nikolu, Pera Šekarića, te njenog zeta Milutina Pejovića.
- Otjerali su ih u zatvor u Mravinjcu, gdje ih preuzima komadant Osman Subašić. Nakon cjelodnevnog
saslušanja, sutradan ujutro ih odvode prema Goraždu, odnosno Vitkovićima. Kasnije smo saznali da su Radivoja
ubili u blizini fabrike cementa u Vitkovićima. Šta se dogodilo s Nikom, Jovom, Novicom, zetom Milutinom i
drugima iz Crkvina, niko nam nije htio reći - kazivala je baka Božana.
Starica bi, nakon kratkog ćutanja prozborila: Zna Osman Radmilović, milicioner iz Goražda. Zna sigurno na
kojem je mjestu kod cementare ubijen moj Radivoje. Zna on šta je bilo i s mojim Nikom, sa svom mojom
djecom. Zna, ali ćuti…!
Pričala je baka Božana da su, nakon nečuvenog maltretiranja i mučenja, odveli i njihovu kćerku Anđu.
- Zavezali su joj ruke i tukli je do besvijesti, odvlačeći je prema Drini. Nekim čudom isplivala je iz rijeke, pa
nakon nekoliko dana tumaranja okolo stigla je u Crkvine.
- Tog kobnog dana, ja i suprug sami u kući, kad eto ti komšije Nazifa Smreke. Kaže nam da je u štali pronašao
obješenu našu kćer Anđu. Ćutali smo skamenjeni, a znali smo da je došao da nam uzme muštuluk! Zamolili
smo da je sahrane u naše groblje, ali su to oni ipak učinili iza štale, gdje niti priliči, niti je red.
Posredstvom Međunarodnog crvenog krsta Vlade i Božana Delić izašli su u Višegrad oktobra 1994. godine,
smjestivši se u mali sobičak u Ulici Gavrila Principa. Izašli su bez ičega. Jedino je Božana uspjela u njedrima
sakriti i iznijeti fotografije četvorice sinova i kćerke.
Sredinom 1996. godine Vlade umire, Božana ostaje da sama, zajedno s preostalom rodbinom, tuguje, oplakuje
i nada se da joj bar neko kaže gdje su grobovi njenih sinova i ostalih iz Crkvina.
U knjizi "Teror nad Srbima u Goraždu", autora Nikole Helete, zabilježena je i ova Božanina ispovijest: Dolazili su
neki ljudi iz neke komisije, i propitivali me o svemu. Pričala sam im podrobno, ali ni njima, ni vama ne mogu
govoriti šta su nam sve činili. Nema šta nisu. To je grozno i da se priča. To nisu ljudi, ni životinje nisu takve...
Baka Božana Delić, nosilac izuzetne, nacionalne penzije RS, umrla je prije dvije godine u 93. godini života,
odnijevši sa sobom u grob tugu za izgubljenom djecom i razočarenje što nikad nije saznala za grobove sinova.
Nije li vrijeme da PRAVDA, konačno, pokaže svoje pravo lice.
Novica, Niko, Jovo i Radivoje Delić, sinovi Božane Delić
Anđa Pejović, kćerka Božane Delić
http://www.balvanderi.rs.ba/userfiles/Drina_je_njihova_grobnica.pdf
U maju 2007. se navršilo 15 godina od velikog zločina u Crkvinama, kod Goražda, kada su muslimanski vojnici i
policajci od kuće odveli njena četiri sina, kasnije ih zvjerski ubivši, a zatim i njenu kćerku. Prošle su dvije
godine kako je ova tiha i gorda starica preminula u Čačku, a zatim sahranjena na višegradskom groblju Crnča
pored supruga Vlada.
Snimajući dokumentarni film "Na Drini grobnica", koji će premijerno biti prikazan 27. avgusta u Novom Goraždu
na konferenciji o zločinima nad Srbima u Goraždu i Gornjem Podrinju, preživjeli srpski logoraši i autori ovog
dokumentarca su iskoristili posljednju filmsku ispovijest Božane Delić od prije tri godine, kada je snimljeno
njeno potresno svjedočenje o stradanju njene porodice. Na kraju tog zapisa, na pitanje zna li gdje su grobovi
njena četiri sina i kćerke, kao i grobovi većine drugih ubijenih Srba iz Goražda, starica je kratko zaključila:
Drina je njihova grobnica.
Upravo ovim riječima starice Božane završava se ovaj film, a i njegov naziv "Na Drina grobnica", u stvari je
izveden iz Božanine filmske oporuke.
Mnogo puta ova starica pričala je svoju tužnu ispovijest, pritom skrivajući suze i tugu za najmilijima.
U selu Crkvine, pored magistralnog puta Goražde - Foča, između naselja Vitkovići i Mravinjac, prije rata živjela
je velika porodica Božane i Vlada Delića. U jednoj kući bili su njih dvoje, a u ostalih pet njihova četiri sina,
Novica, Niko, Jovo i Radivoje, te kćerka Anđa i zet Milutin Pejović. Imali su Delići lijepa i rodna imanja, a uz to
su gotovo svi radili. U kućama puno djece, a imali su i komšije Muslimane s kojima su dijelili dobro i zlo.
Imali su sve i ni slutili nisu kakve godine i vrijeme dolaze. Još manje su slutili da im oni pripremaju ono
najgore.
S početkom rata u Goraždu, 4. maja 1992. godine, gradsko područje kontrolišu policijske i paravojne
muslimanske jedinice, dok se Srbi zadržavaju u selima.
- Vjerujući komšijama ostadosmo svi kod svojih kuća. Ali, rano ujutro 12. maja 1992. godine, dođoše komšije iz
Kalca, Salko, Mido i Liko Herak, koji su bezbroj puta tvrdili da nam se ne smije ništa dogoditi. Iznenada selo
opkoliše neki uniformisani vojnici i muslimanska policija - pričala nam je Božana Delić pred kraj svog života.
Nakon kratkih pauza i nijemog tugovanja, nastavljala bi priču, prisjećajući se tih ratnih dana, kao da je juče
bilo.
- Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su
nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku… Okamenjena, nisam mogla
povjerovati da bi dojučerašnje komšije mogli biti toliki zlikovci… A mi smo im davali sve kad im je trebalo. Ni
danas mi nije jasno zbog čega su to uradili - pitala se starica.
2
Kazivala je, potom, kako su muslimanski vojnici i policajci, predvođeni komadantom Mujom Peštekom, odveli
njena četiri sina Jova, Nika, Novicu i Radivoja, unuka Danila Delića, zatim Ljuba Matovića, Uglješu Žmukića i
njegovog sina Nikolu, Pera Šekarića, te njenog zeta Milutina Pejovića.
- Otjerali su ih u zatvor u Mravinjcu, gdje ih preuzima komadant Osman Subašić. Nakon cjelodnevnog
saslušanja, sutradan ujutro ih odvode prema Goraždu, odnosno Vitkovićima. Kasnije smo saznali da su Radivoja
ubili u blizini fabrike cementa u Vitkovićima. Šta se dogodilo s Nikom, Jovom, Novicom, zetom Milutinom i
drugima iz Crkvina, niko nam nije htio reći - kazivala je baka Božana.
Starica bi, nakon kratkog ćutanja prozborila: Zna Osman Radmilović, milicioner iz Goražda. Zna sigurno na
kojem je mjestu kod cementare ubijen moj Radivoje. Zna on šta je bilo i s mojim Nikom, sa svom mojom
djecom. Zna, ali ćuti…!
Pričala je baka Božana da su, nakon nečuvenog maltretiranja i mučenja, odveli i njihovu kćerku Anđu.
- Zavezali su joj ruke i tukli je do besvijesti, odvlačeći je prema Drini. Nekim čudom isplivala je iz rijeke, pa
nakon nekoliko dana tumaranja okolo stigla je u Crkvine.
- Tog kobnog dana, ja i suprug sami u kući, kad eto ti komšije Nazifa Smreke. Kaže nam da je u štali pronašao
obješenu našu kćer Anđu. Ćutali smo skamenjeni, a znali smo da je došao da nam uzme muštuluk! Zamolili
smo da je sahrane u naše groblje, ali su to oni ipak učinili iza štale, gdje niti priliči, niti je red.
Posredstvom Međunarodnog crvenog krsta Vlade i Božana Delić izašli su u Višegrad oktobra 1994. godine,
smjestivši se u mali sobičak u Ulici Gavrila Principa. Izašli su bez ičega. Jedino je Božana uspjela u njedrima
sakriti i iznijeti fotografije četvorice sinova i kćerke.
Sredinom 1996. godine Vlade umire, Božana ostaje da sama, zajedno s preostalom rodbinom, tuguje, oplakuje
i nada se da joj bar neko kaže gdje su grobovi njenih sinova i ostalih iz Crkvina.
U knjizi "Teror nad Srbima u Goraždu", autora Nikole Helete, zabilježena je i ova Božanina ispovijest: Dolazili su
neki ljudi iz neke komisije, i propitivali me o svemu. Pričala sam im podrobno, ali ni njima, ni vama ne mogu
govoriti šta su nam sve činili. Nema šta nisu. To je grozno i da se priča. To nisu ljudi, ni životinje nisu takve...
Baka Božana Delić, nosilac izuzetne, nacionalne penzije RS, umrla je prije dvije godine u 93. godini života,
odnijevši sa sobom u grob tugu za izgubljenom djecom i razočarenje što nikad nije saznala za grobove sinova.
Nije li vrijeme da PRAVDA, konačno, pokaže svoje pravo lice.
Novica, Niko, Jovo i Radivoje Delić, sinovi Božane Delić
Anđa Pejović, kćerka Božane Delić
http://www.balvanderi.rs.ba/userfiles/Drina_je_njihova_grobnica.pdf
Софија
Legenda
- Poruka
- 54.670
Наравно да избегавају. Мудри су они. Признавањем ових злочина, изгубили би улогу вајних жртви.
