Tihomir Burzanović-Deseti krug
(Svjedočenja preživjelih Srba)
Dejan Mališ:
“Ukoliko sam ja istrčao, a bilo je oko 06.15, vidim nebom zasvijetli raketa iz muslimanskog sela Gumništa i pade u naše selo Škobalje kod škole.
Samo što je raketa dotakla zemlju kod škole počeo je opšti muslimanski napad na sva srpska sela u Gornjoj Jošanici.
Tada ja skočim pod jednu podzidu, kad planu kuća brata Rada koja je bila uz moju kuću. Kako iz kuće sinu plamen, a ustaše osuše još žešću vatru. Ni ja ne popuštam, pucam iza podzide. Ne pomišljam da me mogu opkoliti. A, išli su ka meni od Crnetića frontalno, a od Vašidića bočno.
Bijemo se sa ustašama, ja i brat mi Rade. Ja imam šest šaržera, a on pet. Mirko Vuković tuče iz automatske puške, ne štedi…kad mu nesta metaka povuče se u baštu. U tom trenutku istrčaše njegovi, žena, djeca i punac…
Nemam vremena da se okrenem jer stalno pucamo. A, i muslimani se zbunili, nisu očekivali otpor, pa ne znaju odakle ih gađam. Otkrili su me tek kada su došli do mog pčelinjaka i htjeli da preskoče do jedne žice, a onda da uđu u kuću.
Krijemo se iza nekih pritki od boranije, kad metak pogodi Radu posred puške. Odbi mu nišan i feder.
-E, gotova mi je puška, reče mi Rade.
-Bježi dalje, rekoh mu dajući mu bombu.
Čujem dolazi pucnjava, nebo se prolama, iz Vašadića. Znam tamo imamo tri mitraljeza kod Dragomira, Sava i Zdravka. U prvom momentu pomislih, evo spasa. Dolaze oni trojica. Takav je bio i dogovor, ako nas napadnu muslimani odozgo da oni dođu s te strane u pomoć.
Ja se nadam našima, kad ono izbiše muslimani. Gdje ću? Šta ću? Polako nazad put svoje kuće još bliže se primaknem. Prikradam se i vidim ustaša stoji sred mojih vrata. Pali svijetlo.
-E nećeš ga ući danas u nju dok sam ja živ, pomislih u trenutku. Nanišanim ga pravo u čelo. Pade kao pokošen.
-Držite ga živa, čuh glas jednog ustaše, koji je palio Slavkovu kuću i svinjac.
-Nećete me uhvatiti živa, pomislih u sebi, dok god budem imao i jedan metak u pušci.
Počeh da bježim, a poznadoh komšije Crnetićane, pred njima onaj Crneta, zvani Učo.
I dok mislim koje su sve komšije kidisale da me ubiju, osjetih da me metak pogodi ispod desnog pazuha. Pucaju rafalno, oka ne daju da se otvori. Onako ranjen, i ne pomišljam kakva je rana, nego nastavljam da se varakam sa onim iza ograde. Oni ne smiju da oka pomole, jer čim krenu preko ograde ja opalim metak-dva i oni svi iza ograde. Gledam gdje mi je brat Rade, a znam nema mi čim pomoći, jer mu je puška polomljena.
Znao sam da tu dugo ne mogu ostati. I dok razmišljam da li da se odbacim u neki drugi zaklon, osjetih strahovit bol u lijevoj plećci. Pogodi me ustaša, pomislih u sebi. Osjetih da mi ruka trne, ali govorim sebi “Dejane još možeš”. Osjećam krv lije niz mene. Uspijem da se nekako preturim do brata Rada. Dam bratu pušku, a ja uzmem jednu bombu i bacim je na ustaše.
-Udri, samo ostavi za nas dvojicu, kažem bratu Radu, koji se bije sa ustašama.
-Imam još tri šaržera, govori mi Rade.
-Udri kad ti kažem, govorim mu ja.
Tada čujem kako muslimani govore nekom svome:
-Ne idi dole, puno ih je tamo.
Ustaše kao da se vratiše i stadoše sa pucnjavom. Ja i Rade sjedosmo pod jedan hrast.
-Je li metak izašao na leđa, pitam ja brata Rada.
On me pogleda i reče -Jeste.
I dok me Rade tjera da idem naniže, jer su muslimani prestali da pucaju, ja pokušavam da zapalim cigaru. Nekako uspijem da zapalim i razmišljam da krenem prema Škobaljima, a onda u Foču, imamo jedno deset kilometara. Pogledam u tom pravcu, kad vidim zapaljen zaseok Selišta i vidim da bježe neke žene.
U svom tom metežu niko nije znao šta je sa ženama, djecom, ko je živ, ko je poginuo.
Vidim baba Radojku, tetku Mirka Vukovića, kako trči.
-Gdje su tvoji, pitam je.
-Ne znam, odgovara baba Radojka sva iznemogla.
Ali nije se zaustavila strčala je do Vašagića i rekla Vinku Pljevalju, Momu Drakulu i Savu Čančaru das am ja ranjen ted a oni dođu po mene.
Odmah mi dadoše “tetejac” i Savo mi reče: “Brani se dok možeš, samo im u ruke živ nemoj pasti. Dolazimo odmah, samo da izvidimo malo naprijed.”
Čekam da se vrate, a gledam u mrtvog Nikolu Stojanovića, kome noge vire preko praga kuće što su je ustaše zapalile. Stari Nikola je rođen 1913. Godine u Bogavićima. Šta je on kome skrivio dag a tako zvjerski ubiju, razmišljao sam onako ranjen.”
