Pozdrav svima učesnicima ove teme i onima koji se brinu šta će biti sa njima. Ovde sam da napišem svoje iskustvo u vezi sa operacijom srca. Radi se o Triplex (trostruki bajpas). Planiran je četvorostruki, zašto se odustalo ne znam valjda kada su me otvorili videli su da je dosta tri grafta. Jedan graft je Mamario Arterija ostala dva su uzeta iz desne i leve noge. Na levoj nozi imam rez od kolena pa sve do skočnog zgloba (duzi je nego ovaj na grudima). Na levoj nozi je od duzine 15-20cm. Grudni je nešto kraći od ovog na levoj nozi.
Kako sam sa 37 godina dospeo do operacije što svojom što sistemsko lekarskim nemarom mozete pročitati ovde
https://forum.krstarica.com/threads/dijabetes-shecerna-bolest.86559/page-24#post-39637018
Nisam nikada imao infarkt. Snazan sam i krupan momak i mogu da trpim jake bolove. Nisam nikad padao u nesvest, gušio se i slično. Samo sam imao bolove u grudnoj kosti. Naravno guglao sam kao većina tupana što rade danas i izguglao da je mogući uzrok bola kostohondritis. Tako sam se ja zamajavao 2 godine sa tim povremenim bolovima kad nešto fizikališem, kad šetam itd... I razgibavao sam se ja duvao vazduh u zeludac ono kao kad štucaš pa da presečeš. Bol utihne. Medjutim ove godine u Januaru mi se stanje pogoršalo. Bol se pojavio i kad lezim. No ja sam našao načina da spavam bez jastuka pa bi bol nestao. Onda mi se desilo da sam od izlaza iz kuće do kola prešao 20m i da mi se pojavio isti taj bol s tim da je prešao na vrat i ispod brade, na levu ruku tačnije niz rame i triceps, preko lakta sve do prstiju.
Otišao sam kod doktora u DZ. Doktor mi je dao hitno da vadim krv da se vidi šta je. Usput da napomenem dijabetičar sam tipa 2 tada još bio na tabletama. Kad su došli nalazi krvi sve je ukazivalo na to da moram istog momenta u hitnu pomoć u najblizu bolnicu. Posle pregleda zadrzali su me na ispitivanju. Uradjena je koronografija i ustanovljeno da moram na bajpas operaciju na Dedinje. Da vam ne pričam koliko sam očajan bio. Nisam se plašio operacije nego mi je bilo krivo da tako mlad tako nastradam. Ja sam to očekivao tamo u starosnoj dobi 50-60g. Uzrok je bio dijabetes. Staviću skicu svog srca čisto da se vidi o čemu je reč.
Dobio sam hitan uput za KVK Dedinje, rešenje konzilijuma sam dobio za dva dana, a rečeno mi je na šalteru da dodjem po njega tek za deset dana. Medjutim zvali su me 6 dan i rekli datum kad treba da dodjem na prijem. Dakle sve po hitnom postupku. O haosu i guzvi tamo neću da pričam, pogotovo što je baš tad navalio ovaj Korona virus pa moja pratnja nije mogla ni stvari da odnese već su ostavljene u depou. Odmah uveče po prijemu u sobu rečeno mi je da ću ujutro u 8h biti operisan, dobio sam predavanje kao i ostali pacijenti šta treba da uradimo pre operacije i kako će nam biti posle operacije. Nakon toga usledilo je drugo predavanje od strane fizijatara. Čega treba da se pridrzavamo, pravilno disanje i da treba posle operacije koliko god bolelo i koliko god teško disali da se borimo maksimalno. Ne moze da škodi može samo da pomogne.
Tuširate se uveče od glave do pete, oblačite čistu pidzamu dakle nosite sa sobom dve! Rano ujutro
(4h) dolazi brica i brije vas skroz celo telo sve sem kose. Posle toga se tuširate od glave do pete dezinfekcionim sapunom koji stoji u tuš kabini. Oblačite "ludačku košulju" tako se interno šale jer se oblači naopačke, pozadi ima neke vezice al to niko ne moze da zaveze da mu se ne vidi gola zadnjica XD. I onda čekate da dodju sestre da vas natrljaju golog opet dezinfekcionim sredstvom. Kad to završe oblačite košulju nazad lezete na drugi krevet. Okreću vas na bok i zabijaju vam debeli špric sa dugačkom iglom u zadnjicu. To boli trenutno kao da vas je konj ritnuo bukvalno. Ali nakon par minuta dok vas voze kroz hodnike i liftom do operacione sale vi se umirite i svejedno vam je. Kad predjete na operacioni stol svi vas pozdravljaju veoma su ljubazni i ćaskaju neobavezno sa vama. Onda vam fiksiraju ruke dok sa vama anesteziolog ćaska odakle ste šta radite itd... Zabadaju vam nekoliko dugih igala u vene u obe ruke. Stavljaju vam masku na lice i kazu udahnite duboko i to je sve čega se sećam.
Neko me doziva ja se trgnem oni svi sa osmehom polako sve je prošlo u odličnom ste stanju operacija je uspešna. Kako se osećate? Ja dizem palac na gore oni gledaju u monitore i kazu mislim da moze da diše sam da vadimo tubus. E to je prvi neprijatan osećaj jer je tubus očigledno dosta duboko u vama do pluća samih. Dvoje vas drze u sedećem polozaju sestra stavlja ruku na tubus i moli vas da jako najjače udahnete što mozete i da kad izvadi da probate još jednom jako jako da udahnete i da se nakašljete. I tada iskašljete dobru količinu sekreta koji oni odmah obrišu. onda počinjete sami da dišete. Govore vam da polako dišete i odmarate. Vi pored jakog svetla i ogromne buke kao na zurci nekoj haha hihi huhnu dovikivanja i kukanja nekih problematičnih pacijenata ipak uspevate da zaspete. Normalno daju vam konjsku dozu protiv bolova, morfijum i slično. I vama je super tu jer vas ništa ne boli, znate da ste zivi i baš se osećate spokojno jer oko vas stalno obleću rade. Dobijam prvu vest da me pozdravljaju moji da su zvali i da im je rečeno da je sve ok. To me obradovalo. Pošto sam ja nekako brzo bio stabilan, a oni tamo operišu po 10 pacijenata na dan bilo je vreme da me prebace u poluintenzivnu. Pre toga je došao čika sa mobilnim sekenerom i dosta grubo me podigao da sam zajaukao od bola i uslikao mi pluća i srce. Sledeća teška situacija je bila kad su me u hodniku premeštali sa kreveta na krevet što nije lako jer sam ja čovek od 120kg nije me bilo lako premestiti sa kreveta na krevet. Pa sam samo uz sugestije sestara i doktora sam prešao sa kreveta na krevet. Lakat noge na bok (što se inače ne sme) sa sve onim drenovima koji su me zaboleli mislio sam da ću da umrem. Nekako uz stenjanje uspeo sam da predjem na drugi krevet. Medjutim drenovi su se valjda pomerili pa me jako bolelo u desnom rebarnom delu kao da sam dobio grč. Proveo sam nekoliko sati u jednoj manjoj sobi gde je bio samo još jedan pacijent pod nadzorom dobrog čoveka koji me je prvi nahranio i napojio pod nadimkom Boban. Tu mi je stavljen holter zato što mi je sinus bio malo jači. Onda su me premestili u poluintenzivnu. Tri kreveta samo u sobi.
POLUINTENZIVNA: Šta reći ta mi je soba bila velika trauma. Mislio sam da ću da umrem tamo. Prvo veče tu su u noćnoj smeni radili neki klinci volonteri i jedna starija verovatno glavna medicinska sestra. Oni su uzasno galamili celu noć, muvali se kao da su na zurci nekoj oka se nije moglo sklopiti. Dolazili su davali nam protiv bolova, tone infuzije sve to ok. Ali neozbiljnost na takvom cerekanje, vikanje po hodnicima bez potrebe i dranje kad se udje u sobu gde su teško operisani pacijenti to je neoprostivo. Ja sam ih upozorio kad mi je prekipilo pogotovo usled dezorientisanosti nisam znao koliko je sati uopšte da ću sve reći u viziti šta oni rade. I onda su se umirili. Druga noć je bila još gora. Doveli su nekog problematičnog pacijenta iz bosne. Inače na Dedinju se operišu svi iz Bosne nije bitna nacionalnost ili vera. Prvo te mlade sestre iz te noćne smene su se ponašale kao da su u nekom klubu. I ovom navodno budzi nabacivale se iako čovek ima 59 godina i u kritičnom je stanju. Zamajavale su ga i on se primio naravno. Čovek je bio kao pijan sav bahat i raspojasan. Stalno je zvao sestroooooo celu noć ova je dolazila i zezala ga. Ne obazirući se da je recimo 23h pa 00h pa 2h ujutro. Taj čovek je na kraju toliko poludeo i vikao sestro ona nije htela da dodje i on je pokušao da ustane i pao je sa sve drenovima zveknuo glavom u ormarić. Puklo je kao bomba. One su počele da viču na njega i da ga psuju kako će izgubiti posao odsećiće im od plate i slično! Kad su ga konačno namestile opet su po hodnicima vikale cerekale se kao da su na žurci. Ovaj čovek je opet počeo da ih doziva sve dok ja nisam počeo da urlam da ću da ga izbacim kroz prozor, a sestrama opet zapretio da ću ih tuziti u viziti! Onda su se smirile. Elem nisam ih tuzio ali su me sve do jedne gledale i grickale nokte hoću li se ja zaliti. Dakle od intenzivne do sobe iz koje se ide kući nisam spavao 3 noći u takvom stanju.
Rešio sam da fizijatru koji je dolazio svaki dan pokazem da mogu sam na wc i da se vratim i uspeo sam. Odmah je zvao hirurga da me vidi i hirurg je rekao pa on je super ide kući. Medjutim zbog onog holtera morao sam ostati još. Krenulo je vadjenje drenova odvratan osećaj i BOLI! Vadjenje cevi iz vratne arterije ne boli ništa samo je neprijatno jer se oseti tek pri kraju kad je vadi. Vadjenje katetera kog neki nose duze neki kraće u mom slučaju kraće nije ništa strašno malo neprijatno ne boli ništa. Posle svega toga sele me u sobu za oporavak i otpust. Tu sam proveo tri dana sa ljudima sa kojima sam bio na prijemu. Al smo se naspavali ko ljudi. Tišina, sestre rade tiho ne viču čak i kad dodju usred noći da vam vade krv, mere pritisak ili daju tabletu. Milina jedna tu je pravi oporavak. Naravno tu dobijate dva puta dnevno ili samo uveče inekciju u bromilu za bolove. Ja sam lično imao analgin pa sam dodatno uz bromazepam koji mi je svakako preporučen spavao ko beba.
Sad sam kući kod kuće je najlepše. Zateze grudna kost, ali ne boli više ništa sem kad se nakašljem. Kašalj je najgori ako vas uhvati biće bolova i opet treba piti analgetike. Sutra skidam konce i moćiću konačno da se tuširam to me raduje. Inače ovih dana sam se kupao vlaznim maramicama.
Ako neko ima neko nestručno pitanje već pitanje u vezi sa iskustvom slobodno neka me pita privatna poruka ili ovde svejedno. Opširan sam znam! Izvinite
P.S. : Operisao me Dr Primarijus i naučnik Duško Nežić, sreća moja to je moj andjeo i zahvalan sam mu do kraja života! POŠTUJTE LEKARE I POMAŽITE IM!
