Poznajem nekoliko niskih muškaraca.
Za dvojicu mogu reći da su među psihički najstabilnijim ljudima koje poznajem.
A kod žena tek nisam primetila kompleks zbog male visine.
- - - - - - - - - -
Peter Dinklage
iliti
Tyrion Lannister
Fora je samo što je Piter Dinklage u realnosti i dan danas ogorčen i iskompleksiran zbog svoje visine. On je sjajan lik i ne treba ga po tome suditi, ali ljudi su nažalost djubrad što se i vidi iz njegovih intervjua...
Inače ovo u vezi psihičke stabilnosti - nekad i navodna apsolutna psihička stabilnost može da bude odgovor na kompleks. Poznajem dosta ljudi koji savršeno glume psihičku stabilnost, što su usvojili kao način nošenja sa problemima i kompleksima. Tipa poznajem jednu devojku koja je ovako baš lošeg izgleda i svesna toga zahvaljujući okolini, a koja je uvek smirena, nikad ne reaguje naglo, trpeljivo podnosi sve što joj život servira... ali tome je naučila sebe kao odgovor na očigledne fizičke nedostatke, niko ne zna šta je stvarno u njenoj duši. Pa ti najstabilniji vrlo često prvi puknu, po meni su mnogo zdraviji kolerici koji se odmah impulsivno istresu kad im se nešto ne dopada, to je normalna i zdrava reakcija, nego ljudi koji smireno sve prihvataju i pobijaju u sebi, pa to dobije odraz u nekim drugim stvarima i eksplodira kad se najmanje nadaš. Ne kažem da su ta dvojica koje poznaješ takva - ali ja recimo znam za jednog koji je jako uspešan, psihički stabilan, a opet duboko iskompleksiran, samo što je razvio psihičku stabilnost, smirenost, uračunljivost po svaku cenu kao način prolaska kroz život, i to mu je pomoglo, jer je mogao da proguta i istrpi svašta, a da ne izgubi razum i smirenost. I to je po meni vid bolesti jer nije spontano nego naučeno, zdrava ličnost je spontana i nesputano izražava svoje nezadovoljstvo i mišljenje.
Drugo ako neko ima kompleks ne znači automatski da je psihički nestabilan ili psihički bolestan, kompleks ako ništa nije sam po sebi bolest, ali može da bude inicijalna kapisla za psihičku bolest ako se genetski i sociološki faktori poklope, i ako osoba ne nadje ventil da se ispolji. Postoji masa iskompleksiranih ljudi pa nisu psihički nestabilni, samo prosto imaju taj problem koji im često nabiju roditelji, rodbina i okolina.
Inače što bi rekao jedan moj prijatelj: "kako da prepoznaš čoveka koji je na pragu duševne bolesti? Po tome što nema otvorenu reakciju na pritisak, nego glumi da je uvek stabilan i smiren i da ga ništa ne dotiče. Zdraviji je onaj koji poludi, polomi sve oko sebe i tako se istrese, nego onaj što ceo život, šta god mu neko kaže ili šta god mu se desi, taloži to u sebi i vežba smirenost." Tako se i dešavaju nervni slomovi po meni, treba recimo pogledati sjajan film sa Majklom Daglasom "Falling down". Čovek čitav život radi, ide na posao, mirno reaguje na probleme, nije impulsivan, deo je bezdušnog kapitalističkog sistema, i onda samo odjednom u kolima, u zakrčenom saobraćaju, na velikoj vrućini, dok muve obleću oko njega, on poludi i izgubi razum, izadje iz kola i krene da hoda gradom i pravi haos, tuče, pljačka i ubija. Iritabilnost, niska tolerancija na frustracije i ekstremne reakcije kad život to zahteva su znak zdravlja, a ne bolesti, ako ih nema kad tad dolazi do pičvajza.
Po meni lek za komplekse je da čovek shvati da ništa u ovom životu nije zaista vredno ni bitno, da skapira da ćemo svi ionako da završimo na groblju kad-tad i da baš sve prolazi, da prestane da život doživljava ozbiljno, da se nikom ne dokazuje i ne polaže račune jer nije dužan, i da radi ono što voli i živi kako želi, i da se sklanja ljudi koji mu se gade i koji mu smetaju. Znači svako ima pravo na život kakav njemu odgovara, ako se mešaš u to i treba da dobiješ pesnicu, ništa drugo.
