Da li se ljudi rađaju kao šampioni?

[Отварач мозга...опет]

Takmiče se tako što (bar danas) prezentuju svoju umetnost online, ali i gledaju da zasene sve one umetnike koji su utabali put za njih sa raznoraznim tehnikama.

Дискутабилно

 

[Отварач мозга...опет]

Зашто одмах сликарство?

 

[Manastirka]

Зашто одмах сликарство?

Pod utiskom sam trenutno.
Neka bude i književnost.

 

[Belgradeboy]

Sve se jednog dana poništava.

 

[Zauz]

Danas mi je palo na pamet "Šta je to što razlikuje sve poznate atlete koji su najbolji na svetu od onih koji nisu uspeli u tome".

Prodali su dušu za svetski uspeh,slavu,bogatstvo,moc uz besmrtnost u smislu da ce svi od njih zaradjivati cak dugo nakon njihove smrti te ih kovati u zvezde zbog zarade koju im donose,ne zbog sporta .

Jedan primer uspešnog boksera je Majk Tajson. On je neka vrsta pit bula koji bi u ringu navalio na protivnika sa ciljem da ga ubije (kako je i sam rekao).

To moze neko ko proda dušu?

Da li taj mentalitet jeste ono što je presudno (ako računamo da svi ostali treniraju podjednako dobro kao on)?

Ne,nema to nikakve veze - evo danas "najboljim fudbalerom" proglasavaju nalickanog Ronalda a od njega bolje igra fudbal najbolja fudbalerka,o cemu pricamo ovde.(Nema diskriminacije sto se licka nego pisem u smislu da je on reklama za svaki brend,sve sto stavi na drustvene mreze ekstremno naplacuje -najmanje tu profesionalnog fudbala ima.)
Sena je bio zaista najbolji op,nema ga.
Mihael Sumaher je bio najbolji,op nema ga.Kad pare udju u igru sport postaje industrija gde je "najbolji" onaj koga majvise guraju da zaludjuju masu t uzimaju pare.

Da li se u sukobu, na takmičanjima pobeđuje prvo umom, pa onda telom?

Šah je pravi sport gde se pobedjuje umom,kao pikado,golf,bilijar na primer.
Ali "para vrti gde burgija nece" - od kad su pare tu profesionalni sport je zamenila industrija zarade koju ne zanima sto unistava igrace,igracice vec se sve radi za industrija zamlacuje narod drzeci ga mirnim "hleba i igara" uz ekstremnu zaradu.

 

[Џорџи]

I ako bi se rodio a nije zainteresovan da napreduje nista od rezultata

 

[Wise Owl]

Prodali su dušu za svetski uspeh,slavu,bogatstvo,moc uz besmrtnost u smislu da ce svi od njih zaradjivati cak dugo nakon njihove smrti te ih kovati u zvezde zbog zarade koju im donose,ne zbog sporta .

Na koji način su prodali dušu? Ljudi su radili na tome da postani najbolji. Zaradili su šta su zaradili i naravno da će nakon njih drugi da zarađuju na njima, to tako uvek biva.

To moze neko ko proda dušu?

Opet, kako je prodao dušu?

Ne,nema to nikakve veze - evo danas "najboljim fudbalerom" proglasavaju nalickanog Ronalda a od njega bolje igra fudbal najbolja fudbalerka

Pričaš neistine. Nema veze kako je on nalickan, on igra fudbal veoma dobro.

 

[Bobib]

Ono što želim naznačiti ovom temom je mentalni sklop vrhunskih atleta. Sve je to tačno za talenat, za splet okolnosti, za izuzetan trening, ali je fokus na mentalni sklop. Možemo imati dva potpuno jednaka boksera; podjednako spremni fizički, podjednako tehnički dobri ali jedan od njih ima to nešto što ga čini mentalno boljim.

Napisah da je talenat skup svih sposobnosti a to se odnosi i na mentalne sposobnosti.
To znaci da je jedan bokser manje talentovan od drugog .

 

[DJ 5ak]

Msm,...da je elitizam, profesionalizam i biti "numb. one" u bilo čemu, obična elitistička mantra kojim se zaluđuje pošten i običan svet. Bolesno ambiciozne osobe, perfekcionisti i sl. Vrsta bolesti!

E to, recimo ja koliko god bio zaludjenik za sport ceo život moram da priznam da sve manje podržavam taj sport kao industriju i kao sredstvo za pumpanje ega.
Mislim zašto bi uopšte neko imao potrebu da bude najbolji na svetu (ako tako nešto uopšte i postoji) zar nije dovoljno da uživa u tome što radi i da bude bolji u tome nego što je bio dosad, ali upravo ta neka mantra i taj neki program koji mu je usadjen u glavu od malena kako on mora da bude najbolji, mora da osvaja trofeje, mora ovo, mora ono, da gleda sve ostale kao konkurenciju i kao nekog sto hoce da mu uzmu nesto sto njemu "pripada" i taj neki fanatizam,insistiranje na perfekcionizmu (iako je čovek sam po sebi nesavršeno biće), bolesna ambicioznost kojom su indoktrinirani jos od malena je slicna vrsta programa kojim se indoktriniraju verski fanatici i teroristi, a to nije nikako dobro jer vodi u samoizolaciju, usamljenost, depresiju (jer te osobe su potencijalno emotivni invalidi jer su programirani da na svakog gledaju kao na konkurenciju, rivala i zapravo neprijatelja u suštini) i jednostavno spušta energiju na niže vibracije.

Recimo danas klinci kad kreću da se bave nekim sportom njih zapravo ne zanima sam sport, sama igra, da uživaju u tome i da im prosto sama igra bude neka vrsta nagrade već svi hoće da se bave sportom da bi ne znam imali celebrity status, milione, avione kamione, da bi osvajali trofeje, priznanja, sticali afirmaciju, itd što znači ono da na to gledaju samo kao na neko sredstvo za pumpanje ega i sticanje nekog uticaja i materijalne dobiiti, znači bavljenje sportom (i ljubav i uživanje u tome) im nije cilj sam po sebi već samo sredstvo za dostizanje nekog cilja i interesa baziranom na egu.
Pa tako recimo koliko puta čujemo nekog igrača koji kaže da se povlači jer misli da više nije u stanju da bude najbolji i da više neće osvajati nekakve titule i priznanja, kao povlačim se dok sam još na vrhu, pa govedo jedno ko kaže da moraš da budeš najbolji ili da si ti sad tu nešto Bogom dan, dobro možda više nisi najbolji ili igraj i dalje dok te to ispunjava i dok to voliš, pa makar postao više neka sporedna uloga i mentor na terenu mladjima.
Eto zato ja cenim najviše igrače kao recimo onog brazilskog košakaša Aleksa Garsiju koji sa 44 godine i dalje preko preko 30 minuta u proseku, najviše trenira od svih (nekad i duplo mladjih) i igra i dalje svaku utakmicu kao da je finale Svetskog prvenstva ili Olimpijade iako verovatno zna da više nikad ništa tako značajno neće osvojiti ali čovek očigledno voli to što radi i ni ne zanima ga da bude najbolji već samo da igra najbolje što zna i ume i da je zadovoljan ili recimo onaj Miško Grušanović koji je igrao negde do 50-te godine iako je igrao uglavnom samo za manje klubove (najveći deo karijere proveo u Šapcu), u skromnim uslovima, za verovatno sitan novac, nikad nije bio reprezentativac, osvajao medalje, trofeje, itd ali čovek je očigledno radio ono što voli i u čemu uživa i nije mu to bilo ni važno jer se košarkom pre svega bavio zbog košarke i iz ljubavi a nije ju doživljavao samo kao sredstvo za sticanje afirmacije, para i pumpanje ega i to je po meni sportista za primer (a ne neki nazovi veliki šampioni, milioneri i šta ja znam).

Inače u poslednje vreme ja i kad gledam sport više ono gledam da bi video neki lep potez, akciju, atmosferu nego što me zanima toliko sam ishod (iako naravno da kada je SP, EP, OI ili tako neka nazovi bitna utakmica znam da se primim i da mi skoči adrenalin kao verujem i većini), recimo sećam se jedno veče sam se loptom u rukama vraćao sa basketa i svratim tako znojav malo do kladionice da vidim ima li možda nešto da se odigra za tu noć i na TV-u bila neka utakmica Evrolige Partizan i još neko i ono poslednji minut, egal, neizvesno svi kao nešto pod adrenalinom, nešto tamo urlaju, skaču, ovo ono, ja ono 20 sekundi pred kraj sam izašao jer ono nisam imao strpljenja da ispratim do kraja da vidim ishod, prosto me nije zanimalo u tom trenutku, ali recimo često ono na TV-u pokrenem Youtube i pustim neke highlights-e, neke stare And 1 Mixtape-ove i slično gde ono satima samo idu lepi potezi kao na traci.
Kao recimo i kad odem na basket, ono ne zanima me da ja sad tebe "oderem", da mogu da kažem kako sam bolji od ovog ili onog, kako sam najbolji basketaš u kraju i šta ja znam već samo mi je važno ono da sam napravio neke lepe poteze, da je to izgledalo fino, fluidno, da me slušala lopta, da me služio šut i da sam se onako dobro preznojio i podigao puls i da posle toga se dobro osećam i srećan i zadovoljan idem kući na tuširanje, klopu i blejanje po netu.

 

[Džudi S]

Ono što želim naznačiti ovom temom je mentalni sklop vrhunskih atleta. Sve je to tačno za talenat, za splet okolnosti, za izuzetan trening, ali je fokus na mentalni sklop. Možemo imati dva potpuno jednaka boksera; podjednako spremni fizički, podjednako tehnički dobri ali jedan od njih ima to nešto što ga čini mentalno boljim.

Nemaju svi isti mentalni sklop, i sami vidimo kako se Đoković ponaša kada izgubi. Ali, on osvaja turnire, ne samo zbog brojnih treninga već je i psihički relativno stabilan, mislim da je to najvažnije.

Inače, ne pratim sport, tačnije tenis. Gledam samo najvažnije košarkaške i fudbalskr utakmice.

Što se boksa tiče, poznavala sam jednog našeg boksera ili dvojicu..kada su već bili stariji ljudi. Boks je najagresivniji sport.
Ova dva boksera su, kao stariji ljudi imali neurološke probleme jer su na turnirima dobili mnogo udaraca u glavu.

Mentalno su, bili manje-više zdravi i uprkos agresivnim sportom kojim su se bavili, bili su dobri ljudi.

Ne verujem da su mlađe generacije čule za njih dvojicu, za Bucu Jelisića i Svetomira Belića Belku.

Takmiče se tako što (bar danas) prezentuju svoju umetnost online, ali i gledaju da zasene sve one umetnike koji su utabali put za njih sa raznoraznim tehnikama.

Slažem se. A među umetnicima ima dosta sujetnih ljudi, iz svih branši umetnosti.

Sve se jednog dana poništava.

Kako to misliš poništava?

 

[Belgradeboy]

Nemaju svi isti mentalni sklop, i sami vidimo kako se Đoković ponaša kada izgubi. Ali, on osvaja turnire, ne samo zbog brojnih treninga već je i psihički relativno stabilan, mislim da je to najvažnije.

Inače, ne pratim sport, tačnije tenis. Gledam samo najvažnije košarkaške i fudbalskr utakmice.

Što se boksa tiče, poznavala sam jednog našeg boksera ili dvojicu..kada su već bili stariji ljudi. Boks je najagresivniji sport.
Ova dva boksera su, kao stariji ljudi imali neurološke probleme jer su na turnirima dobili mnogo udaraca u glavu.

Mentalno su, bili manje-više zdravi i uprkos agresivnim sportom kojim su se bavili, bili su dobri ljudi.

Ne verujem da su mlađe generacije čule za njih dvojicu, za Bucu Jelisića i Svetomira Belića Belku.


Slažem se. A među umetnicima ima dosta sujetnih ljudi, iz svih branši umetnosti.



Kako to misliš poništava?

Pa lepo. Ostaju dela i sećanja, ali nije to to.