Катичића не потцјењујем, па поменуо сам га првог након Брозовића. Минусе које му ти помињеш нису његови стручни недостаци него неизбјежност када се теми приступа телеолошки (дакле, с унапријед постављеним циљем тј. закључком, а онда се мора бирати само оно што тај циљ може како-тако подупријети).
Брозовића сам издвојио, али да би правилно разумио о чему пишем, мораш имати у виду да ја кроатистику не сврставам у лингвистику него у политику (можеш се сложити или не, али с том премисом треба читати све што о језику пишем). Дакле, у том кључу Брозовић је био „сива еминенција” кроатистике. Био је опрезан у својим изјавама, радовима, често магловит и не конкретан, али зато је успијевао избјећи да масовно пише лако обориве глупости којих код других и те како има. Чак је и у оној дугогодишњој преписци са Сњежаном Кордић (у коју су се укључивали и Курта и Мурта и пролазили као боси по трњу) био суздржан. Јесте онако с висине мало пљуцнуо по њој, али у дневним новинама, кратко и уопштено,
најављивао је да ће можда написати нешто озбиљније на ту тему ако стигне (што је, спретно срочено, подразумијевало да је она потпуно небитан детаљ за који Он нема ни времена, али ајде, ако стигне... и није никад „стигао” да то уради).
Грчевића наравно помињем јер ће, по мојој процјени, он у догледно вријеме испливати на сам врх. Да ли је то тужна или славна стварност савремене кроатистике, није мој проблем. Трансфер блама ако он постане прво кроатистичко копље (инсистирам на копљу, а не перу) наравно да немам, напротив, с моје стране гледано, то чак и није лоше.