Nemci o đeneralu Mihailoviću i Srbima uopšte

[krauterbox]

sto znaci da su do tad partizani bili ilegalna paravojna formacija...takoreci citav rat?

jel to oces da kazes?

Ne čitav rat ni takoreci - do Teherana.

Vidiš kako se stvari mjenjaju - ko je bio gore sada je dole.
Al' činjenica je da bolji i pametniji uvijek na kraju ispliva na vrh .., što je da se razumijemo i pravilno.

 

[sabljar]

cetnici su bili legalna vojska kraljevine Jugoslavije, priznata od saveznika...partizani su bili vojska politicke partije, paravojna formacija, banditi, petokolonasi...to je bar svim jasno

cemu to ponavljanje? dani su ti datumi, koje i sam znas. to sto ti neces nesto da priznas, tvoja privatna stvar, ali nema razloga da budes dosadan
bili su legitimni, bili su priznati od-do, i nakon toga vise nisu bili priznati

 

[Koča]

kako mislis nije nikakav dokument? zato sto ti tako kazes i za to ne izneses ni jedan argument?

Srbija zemlja neobjasnjiva : svedocanstva o lomovima i samosatiranju, Pero Simic

str.81

...Iako im nije bilo jasno da li su Pavelicevi vojnici ''odani Narodnooslobodilackoj borbi'' i da li im je uopste jasno ''sta je borba protiv fasizma'', Titovi oficiri su ih masovno primali u partizanske redove, a oni su menjajuci stranu pevali svom poglavniku: Pavelicu, a gdje ti je vojska, uzo Tito nije te ni pito.

str. 97,98,99

...Status oslobodioca Srbije Tito tad dodeljuje i jednoj jedinici okorelih hrvatskih nacista, ustasa, koje je njihov poglavnik Ante Pavelic 1941. poslao da za racun Hitlera jurisaju na SSSR, a Staljin ih posle zarobljavanja kod Staljingrada ponudio Titu da mu pomognu u osvajanju Srbije. I u jednom i u drugom slucaju, i kad su kidisali na Staljingrad, i kad su po Titovom odobrenju spartali po Srbiji, ovom prekaljenom ustaskom jedinicom komandovao je isti covek, pukovnik Marko Mesic. U oba slucaja i vecina ljudstva bila mu je istovetna, samo su im oznake i nazivi, ali i glavni pretpostavljeni bili razliciti. Na Istocnom frontu borili su se pod komandom Hitlerovog generala Fridriha fon Paulusa, nosili su ustaska znamenja i zvali se 369. ustaski puk, a u Srbiji su bili pod Titovom vrhovnom komandom, zvali su se prva ''Prva jugoslovenska brigada'' i na kapama, sve dok nisu zasli malo dublje u Srbiju, nosili ''znak slican ustaskom znaku''.

Borbeni put njihovog zapovednika, koji ih je vodio i na Rusiju i na Srbiju, bio je veoma bogat. Marko Mesic je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, kojoj je on, cim je Hitler bombardovao Beograd, okrenuo ledja i stavio se na raspolaganje kvislinskoj NDH. Komandu nad 369. ustaskim pukom kroz koji je proslo oko 8.000 hrvatskih i muslimanskih nacista, koji su pre jurisa na SSSR zavrsili obuku u nacistickoj Nemackoj , preuzeo je pocetkom 1943. Desilo se to bas uoci bitke kod Staljingrada, jedne od najtezih na svim bojistima Drugog svetskog rata. Svoju vojsku osokolio je recima: ''U nas su uprte oci nase domovine, budite svjesni da ovdje izgradjujemo temelje domovine.'' Svojim ranjenim borcima, koje su nemacki nacisti avionima izvlacili iz staljingradske klanice, dovikivao je: ''Pozdravite domovinu i kazite da je 369. legija izvrsila svoju duznost prema Poglavniku, Fireru i prema Hrvatskoj.

...kome je Pavelic 1943. dodelio jedan od najvecih ordena NDH i promovisao ga u ''Velikog viteza hrvatskog zeljeznog trolista''....

Kada su ga Rusi zarobili Mesic se pokajao za ono sto je cinio na sovjetskom ratistu i Vladi SSSR predlozio da od njegovih prezivelih boraca i drugih Jugoslovena koji su se tamo zatekli formira brigadu koja ce poci u oslobadjanje Jugoslavije. Sovjeti konsultuju Tita, on tu ideju prihvata, slaze se da Mesic ostane komandant te jedinice i svom moskovskom politickom predstavniku Veljku Vlahovicu izdaje naredbu da ''Velikom vitezu'' preda jugoslovensku ratnu zastavu, da njemu i njegovim vojnicima poruci da tu ''slavnu zastavu drze cvrsto i visoko'' i da tako ''uvelicaju slavu Narodnooslobodilacke vojske Jugoslavije.''

Pred Mesicev polazak u Srbiju Tito mu u Krajovi i srdacnoj atmosferi priredjuje rucak, a vec desetak dana kasnije, kada je njegov novi ratni saveznik duboko zagazio u Srbiju, ujesce se za jezik i pokajati. Tito ce se svom moskovskom vojnom predstavniku Velimiru Terzicu pozaliti kako u Mesicevoj brigadi ''ima mnogo ustaskih elemenata''. (na sta su skretali paznju partizanski komandanti iz Srbije.)

Prilozi, str.183

 

[sabljar]

lepo pise ispod slike:

1."Huska Miljkovic (drugi s desna ) i njegovi borci u drustvu sa ustasom" (nigde se ne spominje da je u partizanima).I nije bio u partizanima.Bio je samostalan , komandant formacije zvane "Huskina Milicija"

2. pod drugom slikom pise:
Huska Miljkovic (bez kape) i njegovi borci nakon prikljucenja Unskoj operativnoj grupi NOV, u proljece 1944

Nigde nema "pretapanja" ustasa u partizane, nikakvih 18 brigade, i 16 brigade, i slicnih lazi i izmisljotina a/la Samardzic

Znatno pre nego što je član Ulema medžlisa hafiz Muhamed Pandža pošao »u šumu« da organizuje Muslimanski oslobodilački pokret na platformi autonomije Bosne i Hercegovine, u Cazinskoj krajini na sceni se pojavio »komandant muslimanske vojske« Huska Miljković oko koga su se okupljali muslimanski vojni obveznici koji su bili pozivani u jedinice hrvatskog domobranstva. Tako je, za relativno kratko vreme, Huskina vojska u svom sastavu imala oko 3.000 krajiških Muslimana. Na prostoru koji je kontrolisao Huska Miljković uticaj vlasti NDH bio je sasvim beznačajan, a prvu i najvišu vlast predstavljali su bataljoni Muslimanske vojske. Zahvaljujuci brojnosti svoje vojske, Huska je privlačio pažnju vojnih snaga koje su operisale u okruženju Cazinske krajine, pa su njihovi predstavnici iz Zagreba, kao i Nemci, nastojali da Husku Miljkovića privuku na svoju stranu. Huska je manevrisao izmedu delegata NDH, Nemaca, kao i partizana, sa kojima jc pregovarao o ponudenim predlozima za saradnju. Za razliku od Pandžinog pokreta, sa kojim je održavao izvesne kontakte, Huska u idejno-političkom pogledu nije imao platformu koja bi bila njegova konstanta. Izmedu Pandžinog pokreta u istočnoj Bosni i Huskinog pokreta u Cazinskoj krajini postojala je značajna razlika; Pandža je imao jasnu ideološko-političku orijentaciju a preskroman vojni potencijal, a Huska je imao brojnu vojsku bez jedinstveno osmišljene platforme. Kada je ulazio u pregovore sa predstavnicima pojcdinih vojnih formacija, Huska je pragmatički procenjivao uslove koji će najpovoljnijc odgovarati Cazinskoj krajini, ali i njegovoj poziciji na ovoj muslimanskoj teritoriji. Njegova snaga bila je u kompaktnosti Muslimana Cazinske krajine, koja je odbila kontrolu i vlast NDH. Dok su ga Nemci i ustaški vrh u Zagrcbu smatrali čovekom sa kojim mogu uspešno pregovarati i pregovore okončati u svoju korist, Huska Miljković je istovremeno prihvatao kontakte i sa partizanskim komandantima na podruqu Korduna u nameri da što vise očuva samostalnu poziciju - ni sa okupatorima i ustašama, ni sa partizanima. Ova igra bila je metod ponašanja Huske Miljkovića kako bi pokazao svoju nezavisnost i nadmoć prcma svim učesnicima pregovora i u narodu održavao uverenje da je on prvi i u Krajini vlast. Huska se nije usudivao da preduzima vojne akcije protiv Nemaca, jer je bio uveren u njihovu nadmoć, pa mu je najvišc odgovaralo da pregovara sa svima i tako očuva stečenu poziciju. Najviše mu je imponovala uloga komandanta »muslimanskc vojske«, u koju je pod parolom »za islam« okupljao krajiške Muslimane. Koristio je podršku uskog kruga gradanskih elemenata i izvesnog broja hodža, ali je prema njima ostao nezavisan. On je raspolagao sa vojskom i bio je vlast od koje su njegovi pomagači mogli da dobiju ncšto i za sebe samo ako su ostali s njim i bili uz njega. Ovom balansiranju razvoj vojno-političkih odnosa u Cazinskoj krajini morao je učiniti kraj. U okruženju ovog prostora partizani su osvojili povoljan položaj. Huska Miljković nije imao ni snage ni perspektive, a ni plana da ovo okruženje savlada i probije. Pripala mu je značajna uloga da odlučuje o položaju Cazinske krajine.


Na pocetku 1944. Cazinska krajina predstavljala je poligon na kome su protivnicki tabori odmeravali snage da bi se pokazalo ko ce na ovom izrazito muslimanskom podrucju imati glavnu ulogu u daljem toku rata. Dominacija snaga NOP-a u neposrednom susedstvu uticala je na Husku Miljkovica da prekine sa igrom laviranja izmedu Nemaca i ustasa s jedne, i partizana s druge strane. Uveren da ce Nemci izgubiti rat, Huska Miljkovic je odlucio da pristupi partizanima, ali taj cin jos nije znacio da je njegova vojska po sveukupnom ponasanju postala partizanska. Nemci i ustase cinili su sve da bi otezali i sprecili transformaciju »Huskine vojske« u partizansku vojsku. Kako to nisu mogli postici, organizovali su njegovo ubistvo u maju 1944. Iako je prolazila kroz unutrasnje krize i previranja, Cazinska krajina postala je na kraju partizanska teritorija. Pocetkom februara, formirana je Unska operativna grupa pod komandom Huske Miljkovica, sada partizanskog pukovnika, u cijem su sastavu operisale Prva i Druga muslimanska brigada.

 

[Koča]

Huska je prelazio iz ustasa u partizane i obratno kako mu se prohte....to vidimo i na slikama...dakle stapanje jednih u druge je bila najnormalnija stvar...postavi bar izvor kad nekog citiras

a cekaj sledece tek

prvo kazes nijedan od nabrojanih ustasa koji su presli u partizane nije bio ustasa a potom i sam priznas za Mesica

MESIĆ, Marko, pukovnik (Bjelovar, 30. IX. 1901. — Zagreb, 9. II. 1982.). Polazio kadetsku školu u Pečuhu i Karlovcu, Višu vojnu realku u Mariboru, te Vojnu akademiju u Beogradu. Djelatni je časnik vojske Kraljevine Jugoslavije: potporučnik postao 1922. Slom Jugoslavije i proglašenje NDH zateklo ga na bojištu na bugarsko-srpskoj granici, odakle se probio u domovinu. U srpnju 1941. određen je za zapovjednika Topničkog odjela Hrvatske legije 369. ojačane hrvatske pješačke pukovnije u činu potpukovnika. Nakon kraće pripreme u Njemačkoj, zajedno je s hrvatskim legionarima na pohodu preko Rumunjske, Besarabi-je i Ukrajine na istočno bojište, kamo stiže u rujnu 1941. Sredinom studenog 1941. njegov Topnički odjel imao je vatreno krštenje. Mesić je otad vodio svoje topnike preko Harkova, rijeke Samare i drugih bojišta do Staljingrada. Sredinom siječnja 1943. preuzeo je zapovjedništvo čitave Hrvatske legije u Staljingradu. S malobrojnim preostalim hrvatskim legionarima borio se do zadnjih trenutaka staljingradske bitke. Zarobljen je 2, DL 1943. i zajedno s preživjelim hrvatskim vojnicima propješačio u zarobljeničkoj koloni do Moskve. Zatočen je u logor, gdje su već bili njemački zatočenici. Kako bi sačuvao živote svojih vojnika pristao je, kao i zarobljeni Nijemci, da im na odore stave ruske oznake kako bi ih fotografirali u promidžbene svrhe. Krajem 1943. postavljenje i za zapovjednika 1. brigade NOVJ u SSSR-u. Brigadu Rusi transportiraju u kolovozu 1944. u Srbiju te je upućena u završne borbe protiv Nijemaca. U međuvremenu je u domovini sredinom 1943. unaprijeđen u čin pukovnika i dobio pravo na naslov viteza, ali je krajem travnja 1944. odlukom MINORS-a brisan iz popisa hrvatskih časnika i lišen pukovničkog čina. Kao časnik JNA umirovljen je 1948.

pa ti si cudo

 

[Koča]

ЧЕТНИЦИ И ПАРТИЗАНИ: КО ЈЕ БИО ЛЕГАЛАН?

7. ПОЛИТИЧКЕ СТРУКТУРЕ ПОСЛЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ
Свој став да равногорске организације служе само за јачање војске Дража мења после капитулације Италије. До тада, он је очекивао да ће се Западни савезници искрцати на Јадранско море и заједно са четницима ослободити земљу. По ослобођењу, краљ и влада би се вратили и наставили своје послове, а војска би остала у касарнама.
Међутим, догађаји у вези са капитулацијом Италије мењају ситуацију, указујући на могућност другачијег расплета. Због подршке Запада комунисти су нагло ојачали и свим силама поново напали четнике. Знало се да они већ формирају сопствене, нове органе власти, где год могу, али сада се то указало у другачијем светлу. Јер, без западне подршке, комунистичка власт била је више теорија него пракса. Партизана, комуниста и њихових ''народноослободилачких одбора'' било је веома мало, а приде држали су мање и стратешки неважне делове земље.
Али, уз помоћ Запада бројно стање партизана од 25.000 људи под оружјем вишеструко се увећава. Дража уочава да Запад кроз комунизам заправо подржава Хрвате, и уопште католике, против Срба и православља. То је била много гора опција, јер је комунизам, као једна од многих политичких идеја, пролазна појава, док опредељење западних сила за Хрвате, упркос њиховој подршци Хитлеру, а против Срба, без обзира на њихову приврженост западним демократијама - носи трајне последице.
Другим речима, Дража је видео да су, као и на крају Првог светског рата, западне силе против оснивања проширене српске државе, која би ујединила већину народа, па чак и против такве српске федералне јединице у оквиру Југославије. А да су, аналогно томе, западне силе, попут Хитлерове Немачке, заступници проширења и јачања хрватске федералне јединице, односно државе. Дакле, као што су Немци априла 1941. године, на почетку рата, Хрвате прогласили победницима, крајем 1943. године Дража је схватио како и западне силе желе Хрвате да прогласе победницима - на крају рата, без обзира што су се они борили на супротној страни.
Избегличкој Југословенској влади Дража је о овоме први пут писао 25. новембра 1943. године:
Посматрајући садање догађаје у земљи ми смо мислили да енглеска пропаганда не зна шта ради, јер Балкан противно својим интересима препушта утицају комуниста, чије јачање већ годину дана помаже на нашу велику штету. Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге које они наоружавају или помажу да се наоружају преко Италијана...
Цео овај блок имао би форму комунистичку, или, како они кажу, партизанску ради легитимације (легитимности) пред Савезницима. Ми осећамо да се овај блок формира и то као блок усташко-католичко-хрватско-комунистички. Подручје овога блока Енглези су определили источно све до Дрине, тј. потпуно у границама Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.
Енглези да би у том успели траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију. Притискају нас још у унутрашњости Србије појединим мањим комунистичким групама у Србији које скоро су безначајне.
План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере против овога ми предузимамо. За доказ овога су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам, до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој...49
Мобилне комунистичке трупе, тј. оне које су могле напасти четнике у Србији, Дража је процењивао на 30.000 бораца - а укупне на 60.000 - док је као бројно стање своје војске навео цифру од ''75.000. пушака, на жалост са недовољно муниције''.
За одбрану од агресије хрватског блока Дража је намеравао да привуче све Недићеве снаге, ''наравно без Недића, Љотића и осталих сарадника'', као и формације из Црне Горе и Санџака које су управо стварали Немци. ''Али треба знати да су Немци боље наоружали Павелићеве снаге него Недићеве снаге'', пише Дража, настављајући:
Ми морамо одговорити стварањем другог фронта, националног, од Срба и свих југословенски оријентисаних Хрвата, муслимана и Словенаца... Склапамо тајне споразуме и савезе са Арнаутима и Бугарима, наравно не са њиховим квислинзима, већ да њихову тајну организацију вежемо за себе... Бугари већ дају јасне знаке да ће се окренути против Немаца, али нама је у интересу да се у Бугарској развије само национални покрет, да не бисмо били притешњени и са те стране комунистичком акцијом, пошто Енглези имају можда намеру да створе команду свих комунистичких снага на Балкану. Ипак цео овај рад са Бугарима и Арбанцима још је у повоју, а Енглези су умешали дубоко прсте у Арбанију и то сигурно на нашу штету.
Енглеском политиком, као што видимо, на помолу су два фронта, који ће се неминовно сударити оружаним снагама.
Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном. Њихова спољна политика умирује нас и охрабрује, а њихова званична пропаганда нас просто урнише својим нападима вешто планираним. Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су у складу и раде да постигну горе изложени циљ. Нисмо сигурни да они желе Југославију, а ако је желе они хоће да у њој федерална хрватско-католичка јединица, федерална католичко-словеначка јединица, буду што веће и јаче, и зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.50
Према томе, балканска политика Хитлерове Немачке и Черчилове Британије биле су идентичне: уједињење свих оних народа, односно земаља, непријатељски настројених према Србима, ради здруженог напада на Србе са свих страна и поделе српске територије. Док је Хитлер то радио преко ондашњих легалних режима и фашистичких покрета, Черчил је исти план спроводио преко комунистичких покрета.
Зато грађански рат, за који је очекивао да ће се тек разбуктати, Дража није посматрао као рат Срба против Срба, већ као рат Хрвата и њихових савезника против Срба, с тим што се на хрватској страни борио и известан број припадника српског народа.
Поред војног, Дража је новом атаку на Србе спремао и политички одговор. Наредних месеци он лично се, први пут од почетка рата, више посветио политичким него војним питањима. Уместо директно, као до тада, у овом периоду јединицама је командовао посредно, преко начелника Оперативног одељења Врховне команде потпуковника Мирка Лалатовића.
Дражин политички рад у основи је имао две линије: југословенску и српску. Прва је ишла на то да привуче што више припадника других народа уз српски блок - или макар да отупи оштрицу њиховог очекиваног напада на Србе - док је друга значила политичко организовање српског народа.
Политичко организовање Срба подразумевало је пре свега стварање нових политичких установа, од владе и скупштине до сеоских општина. Иако осниван само на српским срединама на територији окупиране Краљевине Југославије, за вођење српске политике, Равногорски покрет је, као и ЈУОРА и ЈУРАО, задржао југословенско име, из тактичких разлога. Додуше, само у називу свог врховног тела: ''Централни национални комитет Краљевине Југославије''.
О преузимању ''политичке функције'' у земљи од стране новооснованих институција, Дража је први пут обавестио команданте у распису свима од 23. октобра 1943. године. Тај распис гласи:
Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката.
Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.51
Према томе, државне послове је водио Централни национални комитет, а војне - Врховна команда. На нижим нивоима, међутим, државне послове и даље су обављале војне позадинске (територијалне) команде. База Централног националног комитета, у виду народних равногорских одбора, ствара се према два Дражина упутства свим командантима од 25. децембра 1943. године. У овим упутствима Дража не открива прави циљ стварања мреже нових политичких установа, већ сав политички рад, као и до тада, своди на пропаганду. У првом упутству он пише:
Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ имају се одмах по свој земљи образовати равногорски народни одбори и то:
1) У сваком селу сеоски равногорски народни одбор,
2) У свакој општини општински равногорски народни одбор,
3) У сваком срезу срески равногорски народни одбор,
4) У сваком округу где има округа окружни равногорски народни одбор,
5) У свакој покрајини покрајински равногорски народни одбор.
У крајевима где су настањени муслимани ставља се у наслов још и реч ''муслимански''. На челу покрајинских одбора стоје:
За Србију штаб 1-а под чијом управом стоје и сви окружни одбори.
За Црну Гору мајор Павле Ђуришић.
За Санџак мајор Воја Лукачевић.
За Далмацију војвода Момчило Ђујић.
За Херцеговину и Боку потпуковник Петар Баћовић.
За Источну и Западну Босну потпуковник Захарије Остојић.
За Срем пуковник Драг. Радовановић.
За Банат и Бачку мајор Павле Грујић.
За Јужну Србију потпуковник Радослав Ђурић.

 

[Koča]

Број чланова у сваком одбору треба да буде толики да омогући успешан рад на његовом подручју у селу и општини, срезу итд. У одборе ваља да уђу људи угледни и поштовани у крају у коме ће радити, а за само извођење пропаганде у појединој прилици може се задатак дати и неком лицу које није члан одбора. Одбори могу имати и своје секције, позоришну, омладинску и др, али све те секције и сав рад стоје под руком и надзором одбора. Одбор сам из своје средине бира себи председника.
Покрајински равногорски народни одбор обавља сав свој рад споразумно са командантом покрајине. Они су главни руководиоци пропаганде, за коју дају писмена и усмена упутства свима одборима у својим покрајинама. Основни одбор је сеоски. Он као и општински одбор врши само усмену пропаганду живом речи и читањем летака, листова и књига које им шаљу срески, окружни и покрајински одбори. На састанцима по селима, у разговорима, гуслама и песмама, он истовремено шири пропаганду растурањем летака и све друге писмене пропаганде у народу...
Све док су групе корпуса и корпуси на своме терену код трупа штабови група корпуса и корпуса и надаље остају као главни руководиоци пропаганде преко свих својих јединица и преко среских и општинских и сеоских равногорских народних одбора. Команданти срезова непосредно управљају среским, општинским и сеоским равногорским народним одборима.52
Дакле, у овој својој првој фази, равногорске (цивилне) структуре биле су испреплетене са четничким (војним) структурама. Била је то природна последица чињенице да је војна управа оснивала органе цивилне управе.
Основне линије ''пропаганде преко равногорских одбора'' Дража даје у Упутству бр. 2, послатом свим командатима истог дана, 25. децембра 1943. године. То упутство гласи:
1) Развијање љубави народа према Краљу и Отаџбини, истичући да је династија Карађорђевића народна династија потекла од села и да је у свој нашој прошлости од вожда Карађорђа до данас са народом делила судбину, и зло и добро. Затим ваља истицати Први српски устанак, Карађорђеве подвиге и борбе. Ту се могу учинити поређења са данашњом нашом борбом.
Ваља народ подсећати на народну демократску владавину краља Петра Првог, под чијом је владавином српски народ у слободи припремљен за велике историјске подвиге што их је изводио у балканским ратовима и прошлом светском рату.
2) Тумачење Равногорског покрета и његових тежњи да Краљевину Југославију обнови на чврстој и здравијој основи државној, политичкој и друштвеној. Државно-правно Југославија ваља да се постави на федеративну основу да би Срби, Хрвати и Словенци сваки на свом народном подручју могли да уређују своје послове како најбоље знају и умеју. Политика у земљи ваља да се води само једна - народна, а то ће бити ако народ буде извор и утока све власти, тј. ако се земљом буде управљало демократски и парламентарно, да народ слободно бира своје представнике, најбоље међу најбољима, који ће земљи доносити праведне законе и надзирати да се по тим законима заиста и управља. Друштвена правда ваља да провејава сав наш живот. Земља треба да буде топло огњиште за све, за велике као и за мале, за сиромашне као и за богате. Отаџбина треба да буде мајка а не маћеха онима којима судбина није дала да се у богатству роде. Рад има да буде цењен и правилно награђиван, а сваки који са својим трудом свој хлеб зарађује ваља да буде штићен и поштован. У томе смислу ваља да се тумаче наши прогласи: радницима и намештеницима и сељаку домаћину најбољи чувар слободе и демократије.
3) Слобода вере, слобода поштене и истините речи, слобода збора и договора, слобода рада и слобода поштеног стицања имовине основне су тежње сваког слободног човека, па су то тежње и нашег покрета.
4) Према Хрватима и Словенцима, као и према муслиманима, ми водимо поштену политику. Сваки ко се у овим тешким временима огрешио о закон и правду о своје суседе и суграђане ваља да за своја дела и одговара, али одговорност треба да буде сведена само на кривце и казна да их постигне пред надлежним судовима. Стога они који нису криви немају за шта да одговарају и немају чега да се боје, али и они ваља свој део у овој тешкој борби да допринесу. Зато им треба у овом општем народном раду и овој тешкој борби дати места, а на ту сарадњу ваља их стално и искрено позивати.
5) Према суседним балканским народима ми се руководимо старим и постојано брањеним начелом политике раније Краљевине Србије: Балкан балканским народима. Наша је тежња да руковођени тим начелом створимо Балканску унију у којој ће сви балклански народи да нађу своје достојно место.
6) Према нашим великим савезницима ми гајимо и велико поштовање и тражимо наслон на њих, али мимо свега тражимо у првом реду наслон на Британску империју чији се интереси подударају са интересима наше земље, а чије и политичко и друштвено уређење јамчи слободан живот и развитак сваком њеном грађанину. Колевка уставности и парламентаризма, најјачег бедема народних и личних слобода, има да нам буде пример и учитељица за наш народни и политички живот. Како год била тешка искушења и како год биле болне невоље које нам наноси пропаганда са британских радио станица, па и уступцима једног дела британске штампе, ми са ове своје линије нећемо сићи, тим пре што верујемо да су ово појаве пролазне природе.53
Према томе, Дража је у овом упутству обухватио најшире поље акције: од јачања српске идеје, преко пропаганде према другим народима и верским групама, до међународне политике.
Са почетком оснивања мреже равногорске организације долази до наглог пораста политичке активности на слободној територији, упоредиве са предизборним кампањама. Та активност огледала се у низу митинга, зборова и посела, у раду са појединцима, дељењу новина и летака, итд. Свега овога било је и раније, али тек почетком 1944. године политичка акција - наравно у смислу вођења националне, а не страначке политике - узима највише маха.
Примера ради, један митинг, можда највећи од свих, одржао је потпуковник Миодраг Палошевић, помоћник генералног инспектора трупа, 4. фебруара 1944. године у селу Мала Моштаница. Према извештају команданта Авалског корпуса, мајора Светислава Трифковића, од 7. фебруара, ''на збору је било око 7.500 грађана оба пола и 500 војника под оружјем и 300 људи Летеће бригаде вршило је обезбеђење''. Трифковић се жалио на Палошевића што је збор организовао баш овде, свега 18 километара од Београда, ''поред главног друма и пруге ка Ваљеву, где Немци непрекидно пролазе.''54 Ипак, све се срећно завршило.
Потпуковник Захарије Остојић 25. фебруара преноси поздравни телеграм свештеника Бранка Поповића, председника Среског народног равногорског одбора Среза вишеградског, са првог састанка овог и локалних општинских одбора. Телеграм је, преко Центра везе Врховне команде, био намењен краљу Петру Другом Карађорђевићу. У њему се поред осталог каже:
У име целог народа са обале валовите Дрине, одушевљено поздрављамо свог љубљеног краља Петра и молимо се Богу за његов што скорији долазак у нашу напаћену Отаџбину. Живео Њ.В. краљ Петар Други! Живео ђенерал Дража! Живела Југославија!55
Дража је, у маниру правог политичара, одговорио Поповићу истог дана:
Вама и народу Среза вишеградског срдачно захваљујем на поздравима упућеним са првог састанка народних равногорских одбора Среза вишеградског. Још нам предстоје дани тешке борбе и искушења. Морамо издржати до краја на своме изабраном путу у слободи и демократији. Зато збимо своје редове и победа ће бити наша под геслом: ''С вером у Бога за краља и Отаџбину''. Да живи Њ.В. краљ Петар Други! Да живи Југославија! Живели Вишеграђани! Ваш Чича.56
У радиограму потпуковнику Лалатовићу од 2. марта Дража тражи да се убрза стварање равногорских одбора, ''јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани'', уз уобичајену напомену:
Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.57

 

[Koča]

До Светосавског конгреса, структура власти, формално у Краљевини Југославији, а практично на слободној територији, изгледала је овако: краљ Петар Други - влада на челу са др Божидаром Пурићем, која се тада налазила у Каиру - Дражина Врховна команда. Од Врховне команде линија власти рачвала се са једне стране према Равногорском покрету (од Извршног одбора ЦНК до сеоских одбора), а са друге према војним командама.
Међутим, Равногорски покрет, као политичко крило четничког покрета, односно војске, још није био потпуно формиран. То је био један од разлога што и даље није био раздвојен од војске.
Од јесени 1943. године Дража је настојао да се поред његовог министарства војске у земљу преместе још два министарства: социјалне политике и унутрашњих дела. ''Мишљења сам да би овим била ојачана влада у Каиру, не само у иностранству, него још више у земљи. Народ би ово схватио као сигуран знак још чвршће повезаности између себе и круне у овим тешким данима када се ни Савезници у својој пропаганди не умеју умерити и не чувају круну на потребној висини, што народ јасно увиђа и са болом осећа'', писао је Дража председнику владе новембра 1943. године.58
Дража је предлагао да министри социјалне политике и унутрашњих дела који су се налазили у Каиру постану министри без портфеља, а да се на њихове функције, у земљи, именују нова лица. Писмом Централном националном комитету од 26. новембра 1943. године, за министра социјалне политике Дража предлаже председника Социјалистичке странке др Живка Топаловића, са следећим образложењем:
Ми мислимо да би било од велике користи по опште интересе кад би министарство социјалне политике примио г. Живко Топаловић. Он би га развио и упутио најбољим путем, а његов улазак у шумски део владе био би поздрављен и у земљи и на страни. Само би г. Топаловић у том случају морао пре именовања да већ буде код нас на терену. Он би нам ионако добро дошао, ако му то здравље дозвољава.59
А у вези министарства унутрашњих дела, Дража пише:
Што се тиче министарства унутрашњих дела, ту би такође морали бити људи са терена. Ми Вам остављамо слободан избор, али изабрана лица морала би нестати из вароши пре наименовања. Ми би наравно благовремено јавили кад да се дотични за министарство социјалне политике и министарство унутрашњих дела склоне из вароши, јер ово тек мислимо да предложимо нашој влади.
У погледу министарства унутрашњих дела имамо на терену већ два лица која би могла доћи у обзир, а то су г. Драгиша Васић и г. др Стеван Мољевић. Пошто је г. Топаловић Србијанац, важно је да други буде Босанац, а то би био г. Мољевић. Међутим г. Драгиша Васић исувише је осетљив да би ово примио као разлог, већ би се осетио увређен. И у погледу овог мог предлога г. г. Васића и Мољевића сматрајте само као предлог. Услов је за избор истакнут напред, али ако се г. Топаловић прими као Србијанац, други мора бити Босанац.
За подсекретара министарства унутрашњих дела ми предлажемо г. Мустафу Мулалића (као гаранцију за муслимане) и г. инж. Владимира Предавеца као Хрвата.60
Услов за избор, који је ''истакнут напред'', односио се на муслимане, а очигледно је важио за све: ''Светла прошлост, морална чистота и српско опредељење''.
Корисност свог предлога Дража је овако образлагао:
Успостављање министарства социјалне политике и унутрашњих дела појачало би наш положај и у земљи и на страни. Г. Топаловић би био јасан знак будућих наших социјалних тежњи и линија, а подсекретари дају пуну гаранцију муслиманима и Хрватима као и ублажавање узнемирености код њих пред страхом колективне сигурности.61
Али, јачање југословенске владе косило се са британским плановима. Лондон се већ увелико спремао да потпуно уништи легалну југословенску владу, како би њена овлашћења пренео на нелегитимне комунистичке органе. Др Божидар Пурић и други српски министри пружали су жесток отпор, па се ствар отегла. Радиограмом од 4. априла 1944. године Пурић је упозорио Дражу да њихов отпор по кључном питању - а то је било смењивање Драже са положаја министра војске - ускоро може бити сломљен. Пурићева депеша гласи:
Не верујте ништа што чујете преко радија... Ако дође до било какве комбинације без вас, као министра за војску, краљ и ја сматрамо да наставите у отаџбини, под геслом: ''Краљ је заробљеник, живео краљ''.62
Дража је 13. априла пренео упозорење свим командантима:
Строго поверљиво, на личност команданата. Краљ и влада су чврсто уз нас. Не попуштају ни у чему на притисак Енглеза. Краљ и влада поручили су нам да будемо истрајни у нашој борби. Ако буде радио Лондон објавио ма какву комбинацију у којој Чича није министар војске, будите сигурни да то није истина. Енглези покушавају на све могуће начине да се умешају у наше унутрашње ствари, али у томе неће имати никаква успеха. Победићемо нашом истрајношћу и одлучношћу и борбом против сваке тираније. У овом смислу припремите народ и војску.63
Пурић и српски министри нису попустили, па су Британци практично извели државни удар и силом сменили комплетну југословенску владу. За новог премијера одредили су предратног бана Бановине Хрватске др Ивана Шубашића. Како ни један српски министар није хтео да уђе у такву владу, то је Шубашић проглашен министром свих ресора.
Реагујући на пуч изведен у Лондону, Дража цивилну власт у земљи преноси на Југословенску народну демократску заједницу, коалицију политичких партија, нестраначких удружења и Равногорског покрета, која је у међувремену основана. Улогу владе тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије, а улогу скупштине Централни национални комитет Краљевине Југославије.
Уобичајена грешка је да се цела организација назива Равногорски покрет, чије формирање је окончано тек почетком 1944. године. Равногорски покрет је заправо настао као политичко крило непредатог дела војске, која је маја 1941. године продужила борбу под званичним именом Четнички одреди Југословенске војске, како је то било предвиђено предратним законима. Од јануара 1944. године Равногорски покрет постаје део Југословенске народне демократске заједнице. Дакле, једно су војне структуре (Југословенска војска, односно четнички покрет), а друго цивилне структуре (Југословенска народна демократска заједница, укључујући и Равногорски покрет).
Једини изузетак у оваквом реду ствари постојао је у Београду, где је још 1941. године поред Војног основан и Цивилни, односно Управни штаб, са људством спремним за преузимање власти приликом ослобођења. Али и тај београдски Цивилни (Управни) штаб стајао је под командом војске, тј. Врховне команде, док су 1. јула 1944. године све политичке структуре дошле под управу цивила, на челу са Извршним одбором Централног националног комитета. Дражин распис од 1. јула гласи:
Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.
Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.64
Све територијалне (позадинске) војне установе - корпусне, среске и друге команде, и даље су постојале, напоредо са цивилним одборима. Ове територијалне, као и борбене војне формације, биле су јаче од цивилних одбора, односно биле су им надређене. Дакле, Врховна команда је била надређена Извршном одбору Централног националног комитета, покрајински команданти покрајинским равногорским одборима, итд. Такав ред ствари требало је да важи до престанка ратног стања и укидања војне управе. У мобилизацијском прогласу од 1. септембра 1944. године, очекујући да ће неки градови ускоро бити ослобођени од Немаца, Дража, у вези с тим, наређује:
У заузетом месту одмах успоставити војну и грађанску власт, која ће продужити рад по законима који важе у ратно доба и на ратној просторији. Сво чиновништво државних надлештава и приватних установа има да остане на својим местима и продужи вршење своје службе под војном управом до даљег наређења. Све грађанске власти имају за дужност да у свему помажу војну власт и извршавају њихова наређења.65

 

[Koča]

8. ЗАЈЕДНИЦА ДЕМОКРАТСКИХ ПАРТИЈА
Марта 1943. године Дража је наложио једном од својих главних београдских обавештајаца, инжењеру Петру Милићевићу, да ступи у контакт са представницима што већег броја политичких странака, као и нестраначких удружења, ради проширења Централног националног комитета, и уопште, ради њиховог укључивања у рад покрета...
До децембра 1943. године странке су расправљале о Дражиној понуди. Исход је код свих био исти: да се настави сарадња са Дражом. За даљи рад у том смислу оформљен је стални међустраначки одбор, у који је свака странка послала по два делегата. За председника одбора ови делегати изабрали су др Живка Топаловића. Читава коалиција је, уместо Удружена опозиција, названа Заједница демократских партија, јер су се у њој нашле и владајуће и опозиционе странке.73
Другим речима, била је то коалиција практично свих иоле значајних демократских странака у земљи. Из српске средине, коалиција није обухватила Комунистичку партију и Покрет ''Збор'', због недемократских програма и, наравно, због чињенице да су чланови те две партије ратовали против легалне војске. Такође, Заједница демократских партија није примила у своје редове Југословенску радикалну заједницу, пошто је влада на челу са њеним лидером Драгишом Цветковићем потписала Тројни пакт 25. марта 1941. године. Овим је још једном дошао до изражаја повлашћени положај Хрвата у очима српских политичара, јер су они изразили жељу да у коалицију приме Хрватску сељачку странку, која је била коалициони партнер Цветковићеве владе (тј. владе Цветковић-Мачек).
У Заједницу, такође, нису примљени ни политичари који су сарађивали са окупаторима, од којих су најпознатији били др Лазар Марковић (Народна радикална странка) и др Коста Кумануди (Демократска странка).
Од 120 чланова Главног одбора Демократске странке изјаснило се њих 100, а две трећине је било за сарадњу са Дражом (једна трећина, тзв. банкарци, сматрала је како је најбоље ''да се не чине тешкоће Недићу''). У међустраначки одбор делегирани су Михајло Кујунџић, иначе последњи предратни председник Народне скупштине, и судија Брана Ивковић. Како се Кујунџић налазио у Скопљу, за његовог заступника у Београду одређен је апотекар Драгољуб Лазић.
Народна радикална странка делегирала је др Милутина Копшу и проту Петра Милојевића. Председник странке, Аца Станојевић, који је живео у Зајечару, предложио је да се Заједници да ''општенародни карактер'' и да се водећа улога у њој додели социјалистима.
Српска земљорадничка странка је у међустраначки одбор делегирала сенатора Средоја Бркића и адвоката Јована Здравковића. Најпознатији земљорадник, Воја Лазић, већ је био убијен као Дражин присталица.
Републиканска странка је делегирала Николу Ђоновића и Војислава Вујанца.
Странку самосталних демократа представљали су њен председник Адам Прибићевић и адвокат Александар Поповић Шаца.
Прихваћена је сарадња Југословенске националне странке генерала Петра Живковића, али њени представници нису увршћени у међустраначки одбор, с образложењем да је ова странка подржавала шестојануарску диктатуру.
Питање Словенаца лако је решено, јер су у Београду, као избеглице, живели представници њихових социјалиста и клерикалаца. И једни и други прихватили су сарадњу.
Хрвате, међутим, није имао ко да представља, пошто се у Београду налазио само један њихов истакнути политичар југословенске оријентације, а он није смео да се замера генералу Недићу, у страху да ће бити прогнан у Загреб. Како је у Врховној команди већ боравио инжењер Владимир Предавец, син Павла Предавеца, посланика Хрватске сељачке странке убијеног у атентату у скупштини, одлучено је да за сада он представља Хрвате, а да се ово питање држи отвореним, док се не нађе начин ''да се са мачековцима дође у додир''.


10. СВЕТОСАВСКИ КОНГРЕС
После разговора са Дражом, 12. децембра 1943. године, Топаловић и три његова пратиоца вратили су се у Београд, како би се политичари што пре спремили за конгрес...

Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа: Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47.80
Међу делегатима било је највише земљорадника - 127. Следе државни чиновници (41), трговци (1, адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато...81

Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води ''политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе''. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само ''спољној репрезентацији државе'', али то није учињено да се не би стварали инциденти ''ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом''. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.
Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада...

Проширење Централног националног комитета обављено је после конгреса. У проширеном ЦНК половина људи била је из Равногорског покрета, а половина из Југословенске демократске националне заједнице.
За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе. Кујунџића је, као што смо видели, рат затекао на функцији председника народне скупштине....


1. МОБИЛИЗАЦИЈА 1. СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ
...Нападу на Немце и њихове савезнике претходила је општа мобилизација, изведена 1. септембра 1944. године. У позиву на мобилизацију, издатом 30. августа, Дража се потписао као ''начелник штаба Врховне команде и министар војске, морнарице и ваздухопловства''. Претходног месеца, када су Британци силом уклонили југословенску владу у избеглиштву, са др Божидаром Пурићем на челу, постављајући хрватског бана др Ивана Шубашића за министра свих ресора, Централни национални комитет Краљевине Југославије, као највише политичко тело у земљи, одговорио је постављањем своје већ оформљене владе - Извршног одбора Централног националног комитета. Ова, сада једина легална југословенска влада, којом је председавао др Стеван Мољевић, задржала је само једног министра из састава Пурићеве владе - управо Дражу, јер се само он налазио у земљи.
Како Британци нису дирали Врховну команду Југословенске војске, то ни Централни национални комитет и његов Извршни одбор нису потезали то питање. Врховна команда, па и Дражин положај начелника штаба, оспорени су почетком септембра, када је ''лондонски радио јавио да је потписан указ о укидању Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини''. Дражина Врховна команда одговорила је: ''То је још један од трикова лондонске пропаганде''. (АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1-34.)


ДРАЖИНЕ ФУНКЦИЈЕ
Пошто се стално понавља да је Дража био командант Равногорског покрета и ЈВуО, реко да напишем ових пар редака...
Дража није био командант Равногорског покрета. Председник Равногорског покрета био је Драгиша Васић, па Стеван Мољевић. Дража није имао функције у Равногорском покрету, нити у било ком политичком телу. Иначе Равногорски покрет је на Светосавском конгресу заједно са политичким партијама (радикали, демократе, социјалисти, земљорадници...) ушао у коалицију звану Југословенска народна демократска заједница. Председник коалиције био је др Живко Топаловић (председник Социјалистичке партије и Уједињених радничких синдиката Југославије), председник скупштине ЈНДЗ био је др Михало Кујунџић из Демократске странке (иначе предратни председник Народне скупштине), председник владе (тј. Извршног одбора ЈДНЗ) био је др Стеван Мољевић (из Самосталне демократске странке), извршни секретар био је др Ђура Ђуровић (из Демократске странке).
Дражине функције биле су:
- Командант Четничких одреда Југословенске војске,
- Начелник штаба Врховне команде Југословенске војске (а командант је био краљ Петар),
- Командант Југословенске војске (формално подељене на три дела: Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска у заробљеништву, Југословенска војска у иностранству.
- министар војске, морнарице и ваздухопловства Југословенске владе.
Ово званично, а народски, био је командант Четничког покрета.

Милослав Самарџић

ИЗВОРИ
49 Младен Ј. Жујовић, Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића), књига 4, 69-71.
50 Младен Ј. Жујовић, Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића), књига 4, 69-71.
51 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6\1.
52 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
53 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
54 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1\1.
55 и 56 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1\1-41.

 

[sabljar]

Srbija zemlja neobjasnjiva : svedocanstva o lomovima i samosatiranju, Pero Simic

Zato sto dokumenti imaju izvor, a pisaci astal P.Simica nije neki izvor dokumenta.
Ako pogledas zaglavlje u gornjem levom cosku pise sledece:

Poverenistva Narodne Odbrane
NKOJ
3 odsek
1. 12 . 1944

Armijski odseci OZN-e su bili vezani za 3 odsek OZN pri poverenistvu za narodnu odbranu DFJ tek od 24 marta 1945 godine

NKOJ nije imao poverenistva, nego je AVNOJ imao poverenistva

u 12 mesecu 1944 godine J.Sasic je bio politicki komesar 12 slavonske divizije

 

[sabljar]

Huska je prelazio iz ustasa u partizane i obratno kako mu se prohte....to vidimo i na slikama...dakle stapanje jednih u druge je bila najnormalnija stvar...postavi bar izvor kad nekog citiras

a cekaj sledece tek

prvo kazes nijedan od nabrojanih ustasa koji su presli u partizane nije bio ustasa a potom i sam priznas za Mesica

tja, ja nigde ne vidim u tekstu da pise da je on ustasa. vidim da s etrudis da od njega napravis ustasu, jer to odgovara "izjednacavanju" partizani=ustase=cetnici

 

[Koča]

Zato sto dokumenti imaju izvor, a pisaci astal P.Simica nije neki izvor dokumenta.
Ako pogledas zaglavlje u gornjem levom cosku pise sledece:

Poverenistva Narodne Odbrane
NKOJ
3 odsek
1. 12 . 1944

Armijski odseci OZN-e su bili vezani za 3 odsek OZN pri poverenistvu za narodnu odbranu DFJ tek od 24 marta 1945 godine

NKOJ nije imao poverenistva, nego je AVNOJ imao poverenistva

u 12 mesecu 1944 godine J.Sasic je bio politicki komesar 12 slavonske divizije

optuzujes sad Peru Simica za falsifikovanje

http://www.perosimic.com/

Moracu da te razocaram ali Pero Simic je upravo u Hrvatskoj proglasen za najboljeg poznavaoca Tita

izvor dokumenta je naravno naveden u knjizi...izvoli pa u biblioteku...nemam nameru da se zamajavam sa tobom oko toga...

nego, nisi li i sam malopre priznao da je Mesic bio ustasa koji je presao u partizane?

 

[Koča]

tja, ja nigde ne vidim u tekstu da pise da je on ustasa. vidim da s etrudis da od njega napravis ustasu, jer to odgovara "izjednacavanju" partizani=ustase=cetnici

nigde u tekstu ne vidis da je ustasa

MESIĆ, Marko, pukovnik (Bjelovar, 30. IX. 1901. — Zagreb, 9. II. 1982.). Polazio kadetsku školu u Pečuhu i Karlovcu, Višu vojnu realku u Mariboru, te Vojnu akademiju u Beogradu. Djelatni je časnik vojske Kraljevine Jugoslavije: potporučnik postao 1922. Slom Jugoslavije i proglašenje NDH zateklo ga na bojištu na bugarsko-srpskoj granici, odakle se probio u domovinu. U srpnju 1941. određen je za zapovjednika Topničkog odjela Hrvatske legije 369. ojačane hrvatske pješačke pukovnije u činu potpukovnika. Nakon kraće pripreme u Njemačkoj, zajedno je s hrvatskim legionarima na pohodu preko Rumunjske, Besarabi-je i Ukrajine na istočno bojište, kamo stiže u rujnu 1941. Sredinom studenog 1941. njegov Topnički odjel imao je vatreno krštenje. Mesić je otad vodio svoje topnike preko Harkova, rijeke Samare i drugih bojišta do Staljingrada. Sredinom siječnja 1943. preuzeo je zapovjedništvo čitave Hrvatske legije u Staljingradu. S malobrojnim preostalim hrvatskim legionarima borio se do zadnjih trenutaka staljingradske bitke. Zarobljen je 2, DL 1943. i zajedno s preživjelim hrvatskim vojnicima propješačio u zarobljeničkoj koloni do Moskve. Zatočen je u logor, gdje su već bili njemački zatočenici. Kako bi sačuvao živote svojih vojnika pristao je, kao i zarobljeni Nijemci, da im na odore stave ruske oznake kako bi ih fotografirali u promidžbene svrhe. Krajem 1943. postavljenje i za zapovjednika 1. brigade NOVJ u SSSR-u. Brigadu Rusi transportiraju u kolovozu 1944. u Srbiju te je upućena u završne borbe protiv Nijemaca. U međuvremenu je u domovini sredinom 1943. unaprijeđen u čin pukovnika i dobio pravo na naslov viteza, ali je krajem travnja 1944. odlukom MINORS-a brisan iz popisa hrvatskih časnika i lišen pukovničkog čina. Kao časnik JNA umirovljen je 1948.

a sta je bio?

ne samo da je bio ustasa vec je i odlikovan gvozdenim krstom

 

[Koča]

Kako je u domovini Hrvatskoj potpukovnik Marko Mesić smatran mrtvim (kao i svi preostali legionari) posmrtno je od Poglavnika NDH odlikovan "Vojničkim redom željeznog trolista II stupnja s pravom na naslov viteza" (Hrvatski Narod br. 766/27 lipanj 1943 str 3) a već ranije od Nijemaca bio odlikovan "Željeznim križem prve klase". NDH Mesića posmrtno promiče u čin pukovnika NDH

Pojić, Milan. Hrvatska pukovnija 369. na Istočnom bojištu 1941. - 1943

Pavelic ga odlikovao, a Tito s odusevljenjem prihvatio

 

[sabljar]

1. МОБИЛИЗАЦИЈА 1. СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ
...Нападу на Немце и њихове савезнике претходила је општа мобилизација, изведена 1. септембра 1944. године. У позиву на мобилизацију, издатом 30. августа, Дража се потписао као ''начелник штаба Врховне команде и министар војске, морнарице и ваздухопловства''. Претходног месеца, када су Британци силом уклонили југословенску владу у избеглиштву, са др Божидаром Пурићем на челу, постављајући хрватског бана др Ивана Шубашића за министра свих ресора, Централни национални комитет Краљевине Југославије, као највише политичко тело у земљи, одговорио је постављањем своје већ оформљене владе - Извршног одбора Централног националног комитета. Ова, сада једина легална југословенска влада, којом је председавао др Стеван Мољевић, задржала је само једног министра из састава Пурићеве владе - управо Дражу, јер се само он налазио у земљи.
Како Британци нису дирали Врховну команду Југословенске војске, то ни Централни национални комитет и његов Извршни одбор нису потезали то питање. Врховна команда, па и Дражин положај начелника штаба, оспорени су почетком септембра, када је ''лондонски радио јавио да је потписан указ о укидању Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини''. Дражина Врховна команда одговорила је: ''То је још један од трикова лондонске пропаганде''. (АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1-34.)

Tvoja tumacenja legaliteta, kako ti pase su smesna.Drazina povredjena tastina nije mogla da prihvati da ga niko ne treba, i sve njegove reakcije su upravo takve.Svabe su rekle za njega da je bolesno ambiciozan.Ta mobilizacija je bila protuzakonita, i kao takva je zlocin. Kakava je to glupost "Централни национални комитет Краљевине Југославије" ? Cetnicki Centralni Nacionalni komitet, a ne Kraljevine Jugoslavije .Cisto propagandno izmisljanje da bi se opravdalo cetnicko divljanje po Srbiji 1944 i 1945 godine .

 

[sabljar]

Pojić, Milan. Hrvatska pukovnija 369. na Istočnom bojištu 1941. - 1943

Pavelic ga odlikovao, a Tito s odusevljenjem prihvatio

Ne znam kolikoputa da ti kazem

U međuvremenu je u domovini sredinom 1943. unaprijeđen u čin pukovnika i dobio pravo na naslov viteza, ali je krajem travnja 1944. odlukom MINORS-a brisan iz popisa hrvatskih časnika i lišen pukovničkog čina

ti pojma nemas o razlici izmedju "ustaske vojnice" i "ministarstva domobranstva" i njihovih razlicitih jurisdikcija. nemas pojma o nazivu jedinica , i komandama. za tebe ako je neko Hrvat, onda je ustasa, ako je Srbin onda mora biti cetnik . ako nije cetnik, nije "dobar" Srbin.

 

[Koča]

Kako je u domovini Hrvatskoj potpukovnik Marko Mesić smatran mrtvim (kao i svi preostali legionari) posmrtno je od Poglavnika NDH odlikovan "Vojničkim redom željeznog trolista II stupnja s pravom na naslov viteza" (Hrvatski Narod br. 766/27 lipanj 1943 str 3) a već ranije od Nijemaca bio odlikovan "Željeznim križem prve klase". NDH Mesića posmrtno promiče u čin pukovnika NDH

Pojić, Milan. Hrvatska pukovnija 369. na Istočnom bojištu 1941. - 1943

Ne znam koliko puta ja tebi da kazem...to ne kriju ni hrvatski izvori...pre bih reko da se dice

nije bio ustasa, samo je bio pripadnik 369. ustaskog puka ...sta je bio, marsovac? i samo ga je Pavelic odlikovao

bio je mnogo vise i gore nego samo ustasa jer je stigao cak do Istocnog fronta, boreci se iz ubedjenja, dajuci celog sebe u borbi za nacisticku Nemacku

s druge strane, sto se tice prethodne price, koja je razlika da l je neko bio ustasa ili domobran gorskog zdruga 'Poglavnik Dr Ante Pavelić??? daj mi molim te , objasni...

i ustase i domobrani su masovno prilazili partizanima...a i kako bi inace partizani drugacije popunili svoje redove...komunisti su pogresili sto su u svoje redove primili poznate ustaske komandante i ovekovecene zlocince pa sad iz toga nema izvlacenja

 

[Koča]

Tvoja tumacenja legaliteta, kako ti pase su smesna.Drazina povredjena tastina nije mogla da prihvati da ga niko ne treba, i sve njegove reakcije su upravo takve.Svabe su rekle za njega da je bolesno ambiciozan.Ta mobilizacija je bila protuzakonita, i kao takva je zlocin. Kakava je to glupost "Централни национални комитет Краљевине Југославије" ? Cetnicki Centralni Nacionalni komitet, a ne Kraljevine Jugoslavije .Cisto propagandno izmisljanje da bi se opravdalo cetnicko divljanje po Srbiji 1944 i 1945 godine .

po tebi...sto znaci da je do tad bila legalna?

pitam se sta je bila partizanska mobilizacija, od pocetka rata???

 

[Navar]

rat je pre svega i iznad svega..vestina obmane..

 

[sabljar]

s druge strane, sto se tice prethodne price, koja je razlika da l je neko bio ustasa ili domobran gorskog zdruga 'Poglavnik Dr Ante Pavelić??? daj mi molim te , objasni...

i ustase i domobrani su masovno prilazili partizanima...a i kako bi inace partizani drugacije popunili svoje redove...komunisti su pogresili sto su u svoje redove primili poznate ustaske komandante i ovekovecene zlocince pa sad iz toga nema izvlacenja

Tekst amnestije sam postavio, vidljivo je da ustase nisu spomenute.to sto ti proglasavas ljude ustasama, da bi zadovoljio neke svoje morbiditete, i raspirivao mrznju,nema veze sa realnoscu

 

[sabljar]

po tebi...sto znaci da je do tad bila legalna?

pitam se sta je bila partizanska mobilizacija, od pocetka rata???

legalna sta? Mihailovic se nikada nije makao od titularnog komandanta.Nije nikada ostvario jedinstveno komandovanje, komandni lanac, i ostao je na razini kombinovanih oruzanih bandi, sa vrlo labavom disciplinom.Na temelju autoriteta kralja napravio je par mobilizacija, ali, niti je imao oruzje za regrute, niti ih je mogao prisiliti da ostanu, izuzev silom /terorom, sto su neke njegove kabadahije upraznjavale.Mihailovic je imao suvisu usku bazu popularnosti.Bio je popularan u Srbiji, ali ne u drugim krajevima, i njegov pokret, propaganda su bili srpski, jednonacionalni
Partizani su imali teritorije na kojima su stvorili svoj administrativni aparat, i priliv novih regruta posle kapitulacije Italije je bio ogroman, zbog razlicitih razloga,ali najveci je bio jugoslovenski karakter partizanskih pokreta

 

[sabljar]

nije bio ustasa, samo je bio pripadnik 369. ustaskog puka ...sta je bio, marsovac? i samo ga je Pavelic odlikovao

pa, tko bi ga drugi mogao odlikovatii izuzev Pavelica.Ako pogledas njegovu uniformu, videt ces da je domobranska (M-10 kraljevske vojske), platu je primao od ministarstva domobranstva, i sam sluzbeni naziv jedinice, nigde nema rec "ustasa"

isti revizionizam na delu, ako ti je tako lakse.Kao sto ti mislis da su svi Srbi cetnici,a cetnici srpski nacionalni borci, tako u Hrvatskoj imas one koji to isto rade , pretvarajuci ustase u hrvatske nacionalne borce
tema kosovskog mita; estetifikacija zrtvovanog, i ideala moralnog pobednika u fizickom porazu.

 

[Koča]

pa sta su jos trebali da spomenu ustase u tekstu amnestije??? dotle bi ti isao...pokazali smo kolika je sprdnja taj tekst, narocito deo u kome se kaze da se nema milosti prema ustasama, kada su ustase masovno prihvatali pa ih jos postavljali za komandante... i one koji su se borili na Istocnom forntu i za to odlikovani i od Hitlera i od Pavelica...

dakle sad Pavelic jeste odlikovao Mesica (a ko bi drugi), a malopre dokument koji to dokazuje nazivas Simicevim falsifkatom...pa ko ce tebe da povata...ne znam ni da li si u stanju da samog sebe skapiras...tebi nista ne znaci sto ga je odlikovao sam Pavelic, naravno...

covece, da li je tebij asno da govorimo o 369. ustaskom puku???

In late October 1944, a "Yugoslav Legion" numbering about 3000 men operated as part of the Red Army around Čačak during the Belgrade Offensive. This unit was formed in early 1944 partly from former members of the 369th (Croatian) Reinforced Infantry Regiment, and was commanded by the former Ustaše Lieutenant Colonel Marko Mesić assisted by Captain Milutin Perišić, a Serb. Both officers were praised by Soviet general Sergey Biryuzov.[1]

Tvoj omiljeni Tomasevic

^ a b c Tomasevich (1975), p. 395
http://en.wikipedia.org/wiki/369th_...egiment_(Wehrmacht)#cite_note-Tomasevich395-0

a tvoje proizvoljne tvrdnje i vidjenje stvari bez argumenata ovde nikog ne zanimaju...dzabe trosis vreme na ispisivanje postova...

 

[Ненад]

Nije nikada ostvario jedinstveno komandovanje, komandni lanac, i ostao je na razini kombinovanih oruzanih bandi, sa vrlo labavom disciplinom.

Тек ћеш видети колико сам партизанских докумената нашао о нејединству и неумешности у командовању, а те о недисциплини...

Na temelju autoriteta kralja napravio je par mobilizacija, ali, niti je imao oruzje za regrute

Енглези су Дражи бацили 4000 комада оружја и другог материјала уз симболичну количину муниције, помоћ савезника партизанима се мери милијардама...

Mihailovic je imao suvisu usku bazu popularnosti.Bio je popularan u Srbiji

У свим срспким крајевима изузев Северне Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Топлице, Јабланице и Срема четници су били јачи. Партизани су тек преко Врбаса били јачи од четника.

Partizani su imali teritorije na kojima su stvorili svoj administrativni aparat

И увек су трпели катастрофу у немачким операцијама...

priliv novih regruta posle kapitulacije Italije je bio ogroman, zbog razlicitih razloga,ali najveci je bio jugoslovenski karakter partizanskih pokreta

Првенствени разлог је био програм цепања српске територије и поделе српске нације, што је омогућавало уједињење антисрпских народа који су ионако тражили последњи чамац за спашавање од казне за злочине над Србима. Наравно, оберучке су прихваћени, и са њих је скинута свака одговорност за убијање Срба.

 

[sabljar]

i ustase i domobrani su masovno prilazili partizanima...a i kako bi inace partizani drugacije popunili svoje redove...komunisti su pogresili sto su u svoje redove primili poznate ustaske komandante i ovekovecene zlocince pa sad iz toga nema izvlacenja

ispunili su ih sa cetnicima.. Nema vecih junacina od cetnika, boljih karaktera, i sampiona u brzom menjanju kozuha..Vole biti na strani pobednika, to im je u krvi