Pavelic o sastanku sa generalom DJukicem aprila 1945. godine ostavlja sledece svedocanstvo:
"Једне вечери око 10 сати половицом травња 1945, саобћено ми је с Маркова трга, да је велики жупан из Брода на Сави јавио брзогласно на Министарство унутрашњих послова, да су к њему дошла два човјека, који су се представили као србијански часници,те да су тражили дозволу за слободан пролаз кроз Хрватску. Тко су ти србијански часници, каковој србијанској војсци припадају, и куда желе ићи, није ми чиновник, што је вршио ноћну службу у поглавном жупанству, знао ништа поближе рећи. Напосе ме је занимало, каковој војсци припадају, јер је, како је познато, у Србији тада било неколико разних војски, као Недићева, Михаиловићева,Љотићева, а можда и још која. Одредио сам стога да ме одмах споје изравно с великим жупаном Саболићем у Броду, и он ми се је за којих четврт сата јавио на брзоглас, те ми ствар разложио,како слиеди:
- Тога су се дана пријавила у уреду Велике жупе два човјека у грађанском одиелу и изјавила, да су србијански часници и да желе говорити с великим жупаном. Њему су, када их је примио, саобћили, да су часници из стожера генерала Драже Михаиловића, који се налази на риеци Дрини на хрватској страни, те имају налог, да се обрате на најближу хрватску вишу област, до које буду могли доћи, и да у његово име затраже дозволу за слободан пролаз његове војске преко хрватскога подручја у правцу према Словенији, односно Јулијској Крајини у Италији. Велики им је жупан одговорио,да он не може издати такове дозволе, него да о томе може дониети одлуку једино влада у Загребу, којој ће он њихову жељу одмах саобћити. Услиед тога се они налазе сада у његову уреду и чекају на одговор из Загреба.
Ја сам ствар на брзу руку промислио, и било ми је одмах јасно, да се одлука о тој ствари не може донети на пречац, него да треба прије тога установити разне појединости, а напосе установити, колико има те војске, у каквом се стању налази, и напокон одредити точно пут, којим има проћи, те уједно подузети све потребите мјере, да се тај пролаз проведе без икакових упадица.
Напосе ми је било познато, да су постројбе генерала Михаиловића биле тешко заражене пјегавим тифусом, па је и у том правцу требало одредити потребите мјере. То ми је било познато, јер је који тједан прије тога био управљен на мене апел за помоћ проти пјегавцу.Једнога ми је дана, наиме, био саобћио народни заступник др Саво Бесаровић, да је у Загреб стигао из Београда један одвјетник, по имену др Брашић, који да има велику мисију, и да би желио са мном разговарати. Ја сам га примио заједно са др Бесаровићем, и том ми је згодом др Брашић саобћио, да је он поузданик генерала Михаиловића, и да се у том својству обраћа на мене с молбом, да би хрватска влада ставила на располагање извјесну количину цјепива проти пјегавом тифусу, јер да је људство генерала Михаиловића јако заражено том пошасти. Цјепиво је генерал Михаиловић добивао прије од Ниемаца, ну након што се је њемачко заповједништво повукло из Србије, то су остали без икаквога заштитнога средства и лиека проти тој пошасти. Рекао ми је, да је ствар најжурније нарави.
Иако су постројбе генерала Михаиловића биле нама непријатељске, нисам им могао ускратити ту помоћ из чисто људских разлога, а,разумије се, и из обћих санитарних разлога, па сам одмах упитао здравствену област хрватских оружаних снага, да ли има на располагању довољно цјепива, а кад ми је одговорено да има, и да се може извјесна количина ставити одмах на располагање без икакова уштрба по нашу војску, одредио сам, да се др Брашићу одмах преда та количина, да је он особно с влаком однесе,дочим да ће се евентуално потребите веће количине ставити на располагање касније из министарства здравства.
Што се тиче принципиелнога питања пролаза свих србијанских постројби преко нашега државнога подручја, било ми је одмах јасно, о чему се ради. Када су се њемачке јединице повлачиле из Србије, превозили су са својим транспортима и поједине групе разних србијанских постројби. Но када су наше области то сазнале, саобћено је Ниемцима, да се то не смије без наше дозволе извршавати, а када се је, унаточ томе, неколико случајева поновило,онда су наше области физички сприечиле сваки даљи такав покушај. Генерал се Михаиловић није стога могао више поуздати у одпремање својих људи преко Ниемца, а вјеројатно ни они нису више хтјели на себе преузимати ту задаћу, јер им није било у интересу имати на повлачењу неприлика с нашим областима и нашим појединим јединицама, па је стога сматрао потребним обратити се на нас и исходити дозволу за пролаз. Ја сам тако сматрао, да је наша људска дужност, или, боље речено, да је потпуно у сугласју с традиционалном племенитошћу хрватског војника, да се покаже човјеком и према непријатељу, када је овај већ фактично стављен изван могућности да се бори, и нисам видио никакове запреке томе, да се тај пролаз не дозволи, када је било очито, да би све то Михаиловићево људство дошло иначе у бољшевичке руке, и било ‘ликвидирано’. Требало је тек, како је горе речено, риешити извјесне предпоставке, па сам стога рекао на брзогласу Саболићу,да ту господу упути, да дођу особно у Загреб, гдје ће добити одговор, односно да их он, ако су спремни доћи у Загреб, најкраћим путем допреми. Он их је, држећи отвореним брзоглас, позвао у своју уредску собу и то им саобћио, ну они су одговорили, да немају налога ићи до Загреба, па да се зато морају прије обратити на генерала Михаиловића, извиестити, и онда по даљнем налогу поступити.
Након неколико дана су се повратили к великом жупану и саобћили му, да су добили налога, да иду у Загреб, и он их је особно у своме самовозу довезао, јер је и онако морао по службеном послу путовати у Загреб.
Када је Саболић стигао у Загреб с овим часницима, јавио се је одмах главном равнатељу редарства Лисаку; овај ме је о томе обавиестио, и ја сам одредио, да их добро смјесте и да им ставе на располагање све, што им је потребно, те да их сутрадан прије подне доведу к мени.
Сутрадан ми је јавио у уреду побочник пуковник Герваис, да су дошли односни србијански часници, ну да нису само двојица, него тројица. Када су дошли к мени у уредску собу, представили су ми се, и то први генерал Ђукић, затим један зракопловни бојник,коме се имена не сјећам, дочим је трећи био, не србијански часник,него Предавец, младић од својих двадесет шест или седам година,син покојнога хрватскога заступника и подпредсједника Хрватске Сељачке Странке Јосипа Предавца. Он ме је одмах пред осталом двојицом замолио, да би послије разговора са свима, њега задржао, јер да би желио разговарати са мном на саму.
Генерал Ђукић ми је одмах разложио жељу генерала Михаиловића, то јест да издам дозволу, да његово људство може несметано проћи кроз Хрватску на путу у Италију, јер да је за њих борба свршила у домовини, односно, да се налазе у стању, у коме не могу водити више борбе. Генерал Михаиловић особно не ће ићи,него ће остати и даље у планинама. Ја сам њихов пролаз одмах начелно одобрио, а затим сам циелу ствар предао заповједништву трећег усташког сбора, преко чијега је подручја тај пролаз имао бити изведен, и које је ствар провело. Уједно је то заповједништво предузело бригу и око ових часника те их удомило за вриеме њихова боравка у Загребу и до довршења тога пролаза, који је био под заштитом трећега сбора у реду проведен."