Комунисти и усташи међусобно сарађују,
једни другима прилазе и узајамно се штите
Кад се комунисти слажу са усташама у клеветама против Срба, кад се поклапају у питању комадања Српства, кад се допуњавају у истребљењу Срба, онда је природно да међусобно сарађују и једни друге заштићују. Још „Инструкције из манастира Враноча“ од јануара 1942 год. поручују: „СВИМА ПОШТЕНИМ УСТАШАМА КОЈИ УЂУ У ПАРТИЗАНСКЕ ОДРЕДЕ БИЋЕ ОПРОШТЕНО ШТО СУ ПРИПАДАЛИ УСТАШКОМ ПОКРЕТУ“. Док званични орган „Далматински партизан“ (октобра 1942 год. стр. 39) каже: „Истовремено се улога усташа смањује на споредну. Они су у ОДНОСУ ПРЕМА ЧЕТНИЦИМА МАЊЕ ВАЖАН ДИО“. А Милован Ђилас истога месеца у „Борби“ (бр. 21) пише: „Четници су се злочинима такмичили са усташама, а у ИЗДАЈИ ОВЕ ПРЕВАЗИШЛИ“. Иво Рибар пак у „Борби“, органу КПЈ, (број 23, октобра 1942 год.) пише: „СВЕ ЈЕ ВЕЋИ БРОЈ ОНИХ ОД УСТАША ЗАВЕДЕНИХ И ПОШТЕНИХ ХРВАТА КОЈИМА СУ ЗАДЊИ ДОГАЂАЈИ ОТВОРИЛИ ОЧИ“ док „Вјести“, орган босанских партизана, обавештавају (2. новембар 1943. год.): „МНОГЕ УСТАШЕ ТРАЖЕ ИЗЛАЗА ДА СЕ ОСЛОБОДЕ ИЗ ТОГ РАЗБОЈНИЧКОГ ДРУШТВА.“ Како се у пракси усташама отварају очи и како се ослобађају из усташког разбојничког друштва да би прешли у партизанско, говоре чињенице:
да је Владимир Назор 1941. Год. објавио химну Поглавнику, ушао у усташку Академију знаности, клицао својој „Независној држави“ на „круговалу“, а данас седи као претседник Земаљског већа Хрватске и уместо дитирамба Поглавнику пише маршеве Титу;
да је Антун Августинчић још 1942. год. вајао бисту Поглавнику, а данас седи као потпредседник АВНОЈ-а и већ је извајао бисту Титову;
да је
Марко Месић, бив. југословенски п. пуковник, заклети усташа још пре катастрофе Југославије, који је отишао на челу једног батаљона усташких добровољаца у Русију, одатле слао поздраве Поглавнику у име „јуначких хрватских синова“, а затим био заробљен код Стаљинграда, данас постао командант I југословенске народно-ослободилачке бригаде у Совјетском Савезу;
да је
Мухамед Суџука, доскорашњи усташки велики жупан жупе Плива и Рама, данас члан претседништва Антифашистичког већа;
да је
Осман Ибраковић, некадашњи заменик котарског претстојника у Босанском Петровцу, који је у усташкој униформи убијао Србе и само једном приликом убио 80 Срба (из које групе је само један човек, Рајко Чајкановић, у Београд избегао), потом пришао партизанима и доцније постао командант батаљона десете крајишке бригаде;
да је
Иво Смолић, главни усташки функционер у Сињу, потом постао стуб „народно-ослободилачког покрета“ у Далмацији;
да је
Хрвоје Ципција, сплитски усташа и организатор покоља југословенских војника у Гатима, постао првак „народно-ослободилачког покрета“ Далмације;
да је
Ибрахим Шатор, усташки надпоручник из Мостара који је девет месеци био усташки командант у коњичком срезу и побио око 100 Срба, потом прешао у штаб код партизана и постао члан Антифашистичког вијећа Босне и Херцеговине, али и даље наставио посао убијања Срба, и поред осталих, убио Ђока Ђогића и Божа Симића, о чему партизански командант Коњица Јоксим Мрковић у ухваћеном писму од 2.1.1944 каже „због тога код Срба све више расте нерасположење према НОВ, те су почели бјежати“;
да је Јосип Смодлака, Титов „министар“ упутио Стјепану Вукушићу, усташком градоначелнику сплитском, писмо с молбом да му чува кућу и намештај, а овај заиста и сместио у кућу један немачки штаб;
да је Брекало, усташки делегат из главног усташког стана у заједници са усташким стожерником из Омиша Роглићем преговарао са партизанима и састајао се у Имотском;
да је усташки поглавник Анте Павелић, на дан 15-годишњице оснивања усташког покрета, у свом говору рекао: „Нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци, ХРВАТСКЕ ПАРТИЗАНЕ СВЕ ЋЕМО СМЈЕСТИТИ НА ОВУ ПОЗОРНИЦУ И ПОГОСТИТИ ИХ“ (што стоји написано у женском гласнику „Усташкиња“, од 10. јануара 1944. г., стр. 12);
да је Рафаел Бобан, усташки п. пуковник у сплитском листу „Ново доба“ (10-XII-1943. г.) написао: „Не заборавите никада да су партизани Хрвати. Данас Хрватсво води борбу са Српством, и то је главни циљ наше борбе“;
да су хрватски партизани, приликом усташке офанзиве на Петрову Гору у зими 1941 г. усташама пребегли и партизанске логоре одавали, као и да су почетком 1944. г. после Поглавникове амнестије опет многи прешли у усташе и поново Србе мучили и убијали;
да је целукупна усташки расположена сељачка заштита из Подстране, Гата и Омиша пришла партизанима;
да су 1942. г. усташи и комунисти заједнички збор у Плашком држали; у Макарској власт делили, Имотско, Модруш усташи партизанима предали (што је за ово последње и „Партизан“, орган главног штаба Хрватске, у студеном 1942. г., страна 34, признавао);
да су комунисти приликом напада на Теслић 2000 усташа заробили и да су их у своје редове примили или кући пустили;
да је „Слободна Југославија“ средином априла 1944. г. јавила да је 5000 усташа прешло на страну НОВ, у X Загребачки корпус;
да су партизани 1. јануара 1944. г., при нападу на Бања Луку заробили доскорашњег усташког министра саобраћаја Хилмију Бешлагића и његовог брата Хакију, усташког претседника Бањалучке општине и пустили их кућама, давши им пратњу до Горњег Шехера, док су истог дана заробили студента Србина Видовића, иследника Средње-босанског корпуса и убили га;
да су партизани приликом истога напада заробили 25 полицајаца усташког редарства и после саслушања их пустили, док су истога дана поубијали 10 четника и 11 цивила Срба које су на превару у селу Врбањи похватали;
да комунисти заробљене домобране увек кући пуштају, ако већ неће да им се придруже, да хрватске бригаде у своје окриље исто тако усташе примају, или их кућама пуштају, док за српске војнике имају само једно решење – смрт;
да су комунисти попалили неколико стотина српских цркава и манастира, као у Срему Јазак, Фенек, Шишатовац;
да су партизани, за време владавине у Сплиту убили јединог православног свештеника Урукала, док су оставили на миру усташу бискупа Бонифачића и целокупно католичко свештенство;
да су за време свога упада у Шибеник убили јединог православног свештеника Крстановића, док од 900 католичких калуђера и свештеника на подручју сплитске и шибеничке бискупије ниједан није страдао, а да су партизани нашли неколико православних свештеника-издајника као што је Зечевић, који, после свих ужаса и покоља над Српством и Православљем ипак велича Тита, као што је и Павелић нашао неколико издајника-попова као Шурлана, који то исто, после истих ужаса и покоља ради код усташа.
Бранислава J. Страњаковића, ''Основне истине о раду и циљевима Тита и кoмуниста'', ''Прави лик комунистичког покрета у Југославији. Противсрпско обележје комунистичког рада. Зашто водим борбу против комуниста.''
''Августа 1944
Najpoznatiji ustaša koji je postao partizan bio je Marko Mesić. Ovaj dokument Ozne od 1. decembra 1944. godine dokazuje da su komunisti znali ko je on
....da, niko se ne protivi tom izjednacavanju, pa ja, eto, moram
