Milo Lompar - predsednički kandidat?

Da li bi Milo Lompar mogao pobediti na predsedničkim izborima?

  • DA

    glasova: 12 52,2%
  • NE

    glasova: 11 47,8%

  • Ukupno glasova
    23

Milo Lompar osnovao udruženje – Srpski glas​

Danas Onlinedanas 10:56
Milo Lompar osnovao udruženje - Srpski glas 1
Foto FoNet Marko Dragoslavić

Na domaćoj političkoj sceni pojavilo se još jedno udruženje- Srpski glas. Krajem prošle godine ovo udruženje registrovano je u APR, a kao predsednik udruženja naznačen je profesor Milo Lompar, saznaje Danas.

Udruženje je nazvano po onome koje je nekada predvodio Dragiša Vasić između dva svetska rata. U statutu, u koji smo imali uvid, navodi se da će se udruženje zalagati za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, nacionalne, kulturne i prosvetne vrednosti kao i za zaštitu ljudskih prava, Ustava i slobodu mišljenja.
Pored Lompara, među osnivačima i članovima su profesor Dejan Mirović, doktor Marko Jakšić i druge javne ličnosti, kao što su brojni profesori, doktori, umetnici, i novinari iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.

Podršku osnivanju pokreta su dali čak i sveštena lica od kojih je najpoznatiji veliki kritičar Vučićevog režima, protojerej Jovan Plamenac.

https://www.danas.rs/vesti/politika/milo-lompar-osnovao-udruzenje-srpski-glas/
pomamio se već

bljak
 
Daj poštedi me tih proseravanja. I pravi vučićevski zaključak...alal vera.

Ne biraš dekana ni patrijarha nego političara koji mora da radi u realnom vremenu i okolnostima na planeti zemlji.

Nemam ja problem sa njegovim nacionalizmom i gledanjem istorije,nego što vi ističete to kao glavnu njegovu kvalifikaciju i imate očekivanja koja proizilaze iz tog jeftinog populizma a ne realnih kvaliteta koji su potrebni prvo da objedini sve da glasaju protiv Vučića i što je najvažnije da posle ne bude prepreka promeni sistema kada eventualno pobedi.

Kao što rekoh ni izbliza nisam protiv Lompara bio,iako sam video ko je i njegove stavove, dok nisam video zbog čega u stvari je on vaš favorit i šta je za vas kvalifikacija. Hoćete Dubrovničane i slične da ubeđujete da su Srbi? Da na to troši vreme koje nam je odavno isteklo...? Na tome da je fokus? To je vama problem današnje Srbije? Palamuđenje o srednjem veku?

Mora 2 kolone. Nema tu spoja. Nije dovoljno samo biti protiv Vučića.
Kao prvo znas koliko me zabole za Dubrovnik i za vase titoisticke teritorije.Kao drugo,svaki posteni intelektualac,a posebno profesor univerziteta,mora da objasni kompleksima cinjenicno stanje stvari,a ne kao tvoj Dragan Bjelogrlic koji se usiskio u gace dok je izgovorio da je srbin na hrt.Ponavaljam mene Hrvatska ne zanima ni na koji nacin,samo stara Srbija.
Sa vama nastavljacima Vuciceve politike nema sanse u jednoj koloni.Ti i tvoji istomisljenici biste sve odluke ovog rezima.na istovetan nacin doneli i sproveli.Zakljucak,sa decom Latinke Perovic nema dogovara
 
Previše prozapadan, njegova analiza srpske kulture otpiljava orijentalni deo što samu analizu čini invalidnu. Ko orjemt izbaci iz srpske stvarnosti taj istu stvarnost ne posmatra realno. To bi bilo kao kad bi sa Krste oterali jaguarku Minga, mstislava komšu edija kirku 1 Kamija ... Ispošćen forum, kao supa bez rezanaca.
 
Човјек бритког ума, чврсто вјерујем српски родољуб. Својствено му је што све око себе равна према себи, према свом интелекту, схватању, приоритетима и моралним скрупулама. А људи су различити, различитог интелекта, грешни, различитих моралних скрупула, схватања, ту се брзо створи одбојност, такав приступ води мањку флексибилности, зато зна оставити утисак сујетног егоцентрика.
Можда није лоше поменути да му је и син Растко Ломпар историчар (Мило је историчар књижевности), којем је поље дјеловања новија историја, у раду се бавио (пишем о сину, не о Милу) ликом и дјелом Димитрија Љотића.

Ево сажетка аутобиографије и размишљања Миле Ломпара у тексту Мило Ломпар: Злокобни тријумфи осредњости. Неки дијелови у спојлеру
Зашто не волим Београд. Немам сентименталан однос ни према детињству ни према младости, а нарочито немам такав однос према Београду. Рођен у Цвијићевој улици, 1962. године, до другог разреда основне школе сам живео у Панчеву, јер су ми родитељи тамо радили, потом сам основну и средњу школу завршио на Коњарнику, типичном градском социјалистичком насељу, са социјално измешаним становницима, и градским, и приградским, и досељеничким, и образованим, и необразованим, и васпитаним, и неваспитаним. Био је то типични социјалистички melting pot. Завршио сам Једанаесту београдску гимназију, са слабим врло добрим успехом, необичног распореда оцена: пуно највиших и најнижих оцена у једном истом сведочанству. Завршио сам студије југословенских и опште књижевности на Филолошком факултету у Београду, са оценама које су биле међу најбољима: неки професори (Јован Деретић) писали су да сам био „ђак генерације”. Можда. Свакако сам био исто што и у гимназији: enfant terrible генерације. И то сам остао до данашњег дана. Од неопходних монашких врлина – девичанство, сиромаштво, послушност – никада не бих могао постићи трећу: послушност.

Не волим Београд: ни његову површност, ни уображеност, ни дух који је емитовао у мојој младости, лажан у својој суштини, себичан и егоистичан, ни садашњи приградски дух који га је испунио. Не морамо волети места на којима живимо: довољно је да волимо неке од људи са којима живимо.

Извитопереност. Београд је најчешће узиман као симбол српске доминације: нису га волели они који нису волели ни Србе. Сатанизован је као симбол „српске хегемоније”, као срце „цинцарске чаршије” – тако је писао Крлежа. Ништа није неистинитије од тога. То је један космополитски устројен град, рушен и недовољно пажљиво обнављан, са грађанском класом која је сатрвена у ратовима и револуцијама, да би се обнављала на лажним представама и појавила у извитопереном облику. Будући да сам у животу довољно посведочио да немам негативан став према српским националним правима и историјским прегнућима, моја дистанца у односу на Београд долази из другог правца: он нема никакав културни образац који би дошљаке – а Београд је дошљачки град (Иво Андрић о Милутину Ускоковићу) – саобразио правилима и обичајима света у којем су се обрели. Дешава се супротно: сви доносе обичаје својих места у Београд и прилагођавају метрополу себи уместо себе њој. Београд нема норму, осим вештачке и извитоперене; нема грађанску класу, осим изветреле или скоројевићске; нема поштовања за вредности, нарочито ако су српске; има дивљења за осредњости, нарочито ако су хрватске; он не поштује стваралаштво, ако му није дошапнуто из света да вреди; у њему боље пролази опонашање него оригиналност, и боље осредњост него изузетност. То је конгломерат који траје у вечној неуређености.

У заробљеништву. Из владавине духа самопорицања и „југословенског заробљеништва” мора се изаћи постепено, јер се постепено и развијало садашње стање. У овом тренутку – крај јануара 2020. године – немамо ништа: никакав медиј од значаја, чак ни новине, ни националну интелигенцију, ни националну политичку странку са неком опажљивом снагом. Имамо колонијалну управу и њену невладину интелигенцију: они се међусобно боре за утицај. Колонијална управа – техником симулакрума овладавши националним бирачима – размењује националне интересе за свој боравак на власти; циљано разграђује друштво у његовим основним садржајима да се не би појавио никакав отпор и да би оно било потпуно немоћно да смањи пљачку добара и људи. Невладина интелигенција се слаже са колонијалном управом када је реч о предавању националних интереса у руке страним чиниоцима, али тражи више утицаја за себе: мало је што је председник владе особа не-традиционалне сексуалне оријентације и некадашњи службеник невладиних организација (USAID), што је сама држава претворена у сервис невладиних организација.

Подршком подгоричком режиму, у његовој беспризорној акцији отимања имовине СПЦ у 2020. години, као акцији која је изазвала стотине хиљада грађана да у мирном протесту месецима излазе на улице, што није узбудило европске медије и душебрижнике људских права, као што их никад и не узбуђује када је реч о Србима и Русима, невладина интелигенција наше колонијалне управе је показала чему тежи: они не подносе да постоји било какав отпор њиховој антидемократској идеологији затирања. Јер, они су рецидив титоистичке идеолошке оријентације. Невоља је што су потребни као тобожњи противници колонијалној управи да би одржавали привид како нису истоветни у циљевима – а блиски и у методама – са њима. Имамо, дакле, фракцијску борбу унутар исте идеолошке и окупационе платформе. Не видим потенцијал за промене ове структуре у догледном времену, премда је могуће променити шрафове у њој: када се истроше, шрафови се замењују, структура остаје.

Људи не воле ово да чују, јер воле извесност победе у својим борбама. Премда се мало ко одрекао бројних понуда да буде део структуре моћи у нас као што је то мени запало да учиним, увек падне у засенак да се непрестано борим – на начин интелектуалца – упркос сопственом неверовању у блиски успех. Не морамо видети успех свог настојања, довољно је да постоји то настојање. Но, оваква размишљања се не прихватају у нас.

Трагично и гротескно. Србију видим као земљу великих прегнућа и малих људи: „на високо подигли се сутерени”. Комунистичко стање је дало лик који сам читав живот имао пред очима. У прошлости је то била земља која је окупљала, борила се, страдала и дизала се. Но, њене врлине су постепено ишчезавале, али су се њене мане нагомилавале. Ми смо њихово најочигледније лице: све што код нас не ваља – код мене, код других, код народа, код јавности – највиши је израз историјског кретања рђавости, а све што ваља је заостатак неке врсности која ишчезава. Ако бих се определио за идеју коју оличава ова земља, онда је то двострука идеја: трагична, у ономе што је у њој – од људи до догађаја – било велико и светло, и гротескна, у ономе што је у њој значио тријумф маленог и осредњег. Ми живимо у духовној ситуацији овог другог модуса. Нисмо способни ни за жртву ни за хумор: само за ручак и завист. То унаказује лице.

Рачунице и видокруг. Увек су масе носиле епохе, али је свест унутар историјског кретања лебдела негде изнад кретања маса. Тако су се напоредно остваривале колективна и појединачна егзистенција. Свест је припадала појединцу. У духовној ситуацији нашег времена, појединац – као висока свест тренутка – није опажљив, ако постоји; масе, пак, посматрају саме себе, чак и на телевизији, и задивљене су сопственом препознатљивошћу. Хедонистичка култура даје им за право: све је – у малом сигурно, а каткад и у великом – доступно, размишљање је тегобно, они који се издвајају – по уобичајеној представи – представљају проблем. У тој опрезној свести о проблему, открива се дејство политичке коректности: масе, негде испод прага свести, пристају на њен диктат, оне осећају да су зупчаници великог историјског механизма довољно наоштрени да исеку оно што се издваја. То осећају и писци и уметници: њихов естетски став је вођен њиховим егзистенцијално-епохалним положајем: умањити могућност ризика. У том умањењу налази се и умањење њиховог видокруга. А са таквим видокругом, велика уметност и велика култура постају изузетак.

Епохални бумеранзи Европе. Европске земље подвргнуте су дуготрајном процесу американизације свести: доминацији прагматизма, утилитаризма, разградњи солидарности, диктату вредности које уништавају традиционалне представе, али не дотичу проток новца. То је свет симулакрума: наизглед европски, он се мења; наизглед социјалистички (у периферним слојевима: родна равноправност, еманципација жена, однос према животињама), он почива на драстичној редукцији друштвеног и новчаног садржаја; наизглед везан за традицију (заставе, реквизити, химне), он их испражњава од значења и смисла. Такав свет је подобан за идеологију глобализма. Отуд би европске земље могле све више личити на америчке: измешане зоне верских групација, расних концентрација, вредносних блискости, које не повезује ништа – ни религија, ни историја, ни култура – осим новца. А ако их само новац везује, онда њима влада онај ко управља новцем.

Дека на опијатима. Данашњи млади људи су прагматични: они се не питају о стварима, они се њима служе. Покушаћу да их опишем у паралели са књижевном уметношћу. Књижевно дело се разумева у три основна правца. Треба расветлити (1) како је направљено: који садржаји у њега улазе и којим су поступцима подвргнути. Потом, шта (2) значи: које значење можемо препознати у самом делу и у каквим спојевима настаје смисао који оно ствара. И (3) како функционише, односно какву улогу има у свету културе: које знакове времена у себе упија, како се може употребити. Данашње младе људе превасходно интересује треће питање: како ствари око њих функционишу? Не, дакле, какве су оне, одакле им је дошао садашњи изглед, нити шта значе, какав смисао дају њиховом животу. Јер, они питање својих живота редукују на њихову употребљивост: не од чега се ти животи састоје, не какав смисао се у њима налази, него за шта се они – као животи – могу употребити. Отуд они не чују велики такт уметности који је превасходно везан за прва два подручја књижевног дела. Тако не чују ни велики – судбински – такт сопствених живота. Ако бих им то рекао, погледали би ме више или мање учтиво и међусобно коментарисали: на ком опијату је овај дека?

У знаку три времена. У мом доживљају света одлучујући чинилац није простор него време. Отуд ми места – као лајтмотиви изненадних сусрета, као тачке у којима се препознају прекретни садржаји биографије или образовања – нису битна. Немам сентименталан однос према зградама, трговима, парковима, пољанама или било којој просторној идентификацији. Будући да је време пресудно за моје осећање света, свеједно ми је где се налазим. У мислима сам увек заокупљен временом које је прошло и његовим садржајима који се више не могу оспољити, временом које пролази и у којем стојим некако по страни, и временом које долази и у којем нестаје све заувек, укључив и мене самог. Три садашњости испуњавају свест о времену: њихову драматичност упечатљиво и заувек је описао Свети Августин.
Кроз размишљања у тексту можемо створити слику о профилу личности Миле Ломпара.
Као интелектуалац без подршке медијске машинерије која би порадила на популаризацији у политичкој утакмици са поулистима и превејаним опортунистима нема шта тражити.
Потребну медијску подршку може добити само од тренутно владајуће политичке опције ако би се нашла нека нит која би их повезала. А то је реално апсолутно немогуће.
Или да добије подршку од такође моћне медијске машинерије која тренутно у овој нама драгој Србијици форсира овај другосрбијански а богами и антисрпски блок опозиције. Иако ту имамо непремостиве разлике у погледима на било које питање, уосталом српски родољуб не може у исто друштво са аутошовинистичким несојем, баш због чињрнице да се овај другосрбијански блок опозиције не успијева наметнути родољубиво оријнтисаном бирачком тијелу које је против тренутне власти, могући су неки непојмљиви савези.
Гдје би се сви, и ваљани и олош, удружили под мотом "Идемо и са црним ђаволом само како би ове скинули са грбаче", но мислим да Мило Ломпар не би себи дозволио да буде део такве приче.

Lompar doslovno jeste na tragu te ideje i pokušava da nađe nekakvo jedinstvo šireg fronta, koji bi pomirio građansko i nacionalno, na talasu ovih masovnih protesta.
 
Verujem da su mnogi već čuli razne glasine, da profesora Lompar mnogi razmatraju kao potencijalnog kandidata čitave opozicije na sledećim predsedničkim izborima, odnosno da se sa osnivanjem Srpskog glasa i još nekim akcijama, već polako kreće sa upoznavanjem javnosti i pripremom terena za tako nešto. Siguran sam da ste upućeni i u predlog da Lompar postane lice revolta nezadovoljnih građana Srbije.

Za razliku od situacije Crne Gore i Milovog režima, gde je upravo Miova kandidatira bila slabost njega samog, jer je imao Filipa Vujanovića koji je glumio ulogu nekakvog 'pomiritelja', kao neko ko je svojevremeno svoj jezik nazivao srpskim, odnosno srpsko-crnogorskim i ko je rođeni Beograđanin, ovde nemamo takvu situaciju, jer su svi kandidati ovde slabiji od samog Vučića. To je i razlog zašto se Vučić kandidovao 2017. godine umesto Nikolića, zato što sve procene pokazivale da je Nikolić imao značajno manje šansi od Vučića da pobedi u prvom krugu.

To znači da bi Lompar išao u sučeljavanje sa, najverovatnije, aktuelnim premijerom, Milošem Vučevićem.

Naravno, sve zavisi u dobroj meri i od SPS-a, koji je uvek bio lukavi igrač. Ako bi SPS istakao samostalnu kandidaturu kojim slučajem, a videli smo da je Dačić najavio i ostanak samostalnog entiteta uprkos osnivanju Vučićevog Narodnog fronta - nesumnjivo je i da odnosi nisu baš najidealniji, posle samostalnog stava Branka Ružića i sukoba oko gradonačelnika Šapića, a ako se desi da Slavica bude žrtveno jagnje, oni će biti samo još gori nego što već jesu - to bi Vučiću značajno zakomplikovalo stvari. Naravno, govorimo u domenu hipotetike, zato što je osnovno za očekivati da će SPS podržati SNS-ovog kandidata, kao i prethodna dva puta.

Kakvo je vaše mišljenje o profesoru Lomparu i njegovom potencijalu da nasledi Aleksandra Vučića na Andrićevom vencu?

Срео сам га пре десетак година. Немам неко дубинско знање или посебан увид. Деловао је пријатно. Има пристојну научну каријеру. Наступа са националних позиција, не бих га тад описао као либерала или чак и центристу, али не знам какви су му тренутни ставови.

Са друге стране, научна каријера или пристојни манири, иако пожељни и похвални, нису сами по себи нешто што гарантује успешну каријеру у менаџменту, још мање политици.

Благо сам скептичан да је проф Ломпар неко ко је одговор на вечна српска питања.
 
Као неко кога је правио овај систем, Ломпар не може да учествује у демонтажи истог.
Мени се допала Ћирјаковићева анализа Ломпара.
На страну што вуче на ону најцрњу црногорштину.
Па једва смо их се отарасили, треба опет да нас окупирају?
Нека хвала.
 
Sofijo i Simcro, nemojte da se šešeljizam uvuče među nas. Ne treba da lepimo ljudima etikete, nego da vidimo ima li šta problematično u njihovim stavovima!
Ako u Lomparovim ima, ajde da to vidimo, a ne koji sistem ga je stvorio i kako mu se završava ime.
Најважније је који га је систем правио јер то дефинише његове акције и идеолошки правац.
 
Да, зато ти из комунизма, посебно партијски руководиоци (што је друг Ломпар био као гимназијалац), код мене немају прођу.
Kod mene imaju, ako su im današnji stavovi bliski mojima: monarhija-pravoslavlje-Čiča Draža-demokratija! Naravno ako steknem utisak da zaista veruju u to.
 
Као неко кога је правио овај систем, Ломпар не може да учествује у демонтажи истог.
Мени се допала Ћирјаковићева анализа Ломпара.
На страну што вуче на ону најцрњу црногорштину.
Па једва смо их се отарасили, треба опет да нас окупирају?
Нека хвала.
Pre sto godina slučajno se na tv-u pojavi Lompar i kaže mi jedna draga osoba - mogu da potpišem da o književnom radu Miloša Crnjanskog zna više i od samog autora, ali na fakultetu nisam upoznala lošijeg čoveka od njega.
 
Pre sto godina slučajno se na tv-u pojavi Lompar i kaže mi jedna draga osoba - mogu da potpišem da o književnom radu Miloša Crnjanskog zna više i od samog autora, ali na fakultetu nisam upoznala lošijeg čoveka od njega.
Ја веома ценим Слободана Владушића са Катедре за српски језик у Новом Саду. Њега треба читати и слушати о Црњанском нпр.
 

Back
Top