Зашто не волим Београд. Немам сентименталан однос ни према детињству ни према младости, а нарочито немам такав однос према Београду. Рођен у Цвијићевој улици, 1962. године, до другог разреда основне школе сам живео у Панчеву, јер су ми родитељи тамо радили, потом сам основну и средњу школу завршио на Коњарнику, типичном градском социјалистичком насељу, са социјално измешаним становницима, и градским, и приградским, и досељеничким, и образованим, и необразованим, и васпитаним, и неваспитаним. Био је то типични социјалистички melting pot. Завршио сам Једанаесту београдску гимназију, са слабим врло добрим успехом, необичног распореда оцена: пуно највиших и најнижих оцена у једном истом сведочанству. Завршио сам студије југословенских и опште књижевности на Филолошком факултету у Београду, са оценама које су биле међу најбољима: неки професори (Јован Деретић) писали су да сам био „ђак генерације”. Можда. Свакако сам био исто што и у гимназији: enfant terrible генерације. И то сам остао до данашњег дана. Од неопходних монашких врлина – девичанство, сиромаштво, послушност – никада не бих могао постићи трећу: послушност.
Не волим Београд: ни његову површност, ни уображеност, ни дух који је емитовао у мојој младости, лажан у својој суштини, себичан и егоистичан, ни садашњи приградски дух који га је испунио. Не морамо волети места на којима живимо: довољно је да волимо неке од људи са којима живимо.
Извитопереност. Београд је најчешће узиман као симбол српске доминације: нису га волели они који нису волели ни Србе. Сатанизован је као симбол „српске хегемоније”, као срце „цинцарске чаршије” – тако је писао Крлежа. Ништа није неистинитије од тога. То је један космополитски устројен град, рушен и недовољно пажљиво обнављан, са грађанском класом која је сатрвена у ратовима и револуцијама, да би се обнављала на лажним представама и појавила у извитопереном облику. Будући да сам у животу довољно посведочио да немам негативан став према српским националним правима и историјским прегнућима, моја дистанца у односу на Београд долази из другог правца: он нема никакав културни образац који би дошљаке – а Београд је дошљачки град (Иво Андрић о Милутину Ускоковићу) – саобразио правилима и обичајима света у којем су се обрели. Дешава се супротно: сви доносе обичаје својих места у Београд и прилагођавају метрополу себи уместо себе њој. Београд нема норму, осим вештачке и извитоперене; нема грађанску класу, осим изветреле или скоројевићске; нема поштовања за вредности, нарочито ако су српске; има дивљења за осредњости, нарочито ако су хрватске; он не поштује стваралаштво, ако му није дошапнуто из света да вреди; у њему боље пролази опонашање него оригиналност, и боље осредњост него изузетност. То је конгломерат који траје у вечној неуређености.
У заробљеништву. Из владавине духа самопорицања и „југословенског заробљеништва” мора се изаћи постепено, јер се постепено и развијало садашње стање. У овом тренутку – крај јануара 2020. године – немамо ништа: никакав медиј од значаја, чак ни новине, ни националну интелигенцију, ни националну политичку странку са неком опажљивом снагом. Имамо колонијалну управу и њену невладину интелигенцију: они се међусобно боре за утицај. Колонијална управа – техником симулакрума овладавши националним бирачима – размењује националне интересе за свој боравак на власти; циљано разграђује друштво у његовим основним садржајима да се не би појавио никакав отпор и да би оно било потпуно немоћно да смањи пљачку добара и људи. Невладина интелигенција се слаже са колонијалном управом када је реч о предавању националних интереса у руке страним чиниоцима, али тражи више утицаја за себе: мало је што је председник владе особа не-традиционалне сексуалне оријентације и некадашњи службеник невладиних организација (USAID), што је сама држава претворена у сервис невладиних организација.
Подршком подгоричком режиму, у његовој беспризорној акцији отимања имовине СПЦ у 2020. години, као акцији која је изазвала стотине хиљада грађана да у мирном протесту месецима излазе на улице, што није узбудило европске медије и душебрижнике људских права, као што их никад и не узбуђује када је реч о Србима и Русима, невладина интелигенција наше колонијалне управе је показала чему тежи: они не подносе да постоји било какав отпор њиховој антидемократској идеологији затирања. Јер, они су рецидив титоистичке идеолошке оријентације. Невоља је што су потребни као тобожњи противници колонијалној управи да би одржавали привид како нису истоветни у циљевима – а блиски и у методама – са њима. Имамо, дакле, фракцијску борбу унутар исте идеолошке и окупационе платформе. Не видим потенцијал за промене ове структуре у догледном времену, премда је могуће променити шрафове у њој: када се истроше, шрафови се замењују, структура остаје.
Људи не воле ово да чују, јер воле извесност победе у својим борбама. Премда се мало ко одрекао бројних понуда да буде део структуре моћи у нас као што је то мени запало да учиним, увек падне у засенак да се непрестано борим – на начин интелектуалца – упркос сопственом неверовању у блиски успех. Не морамо видети успех свог настојања, довољно је да постоји то настојање. Но, оваква размишљања се не прихватају у нас.
Трагично и гротескно. Србију видим као земљу великих прегнућа и малих људи: „на високо подигли се сутерени”. Комунистичко стање је дало лик који сам читав живот имао пред очима. У прошлости је то била земља која је окупљала, борила се, страдала и дизала се. Но, њене врлине су постепено ишчезавале, али су се њене мане нагомилавале. Ми смо њихово најочигледније лице: све што код нас не ваља – код мене, код других, код народа, код јавности – највиши је израз историјског кретања рђавости, а све што ваља је заостатак неке врсности која ишчезава. Ако бих се определио за идеју коју оличава ова земља, онда је то двострука идеја: трагична, у ономе што је у њој – од људи до догађаја – било велико и светло, и гротескна, у ономе што је у њој значио тријумф маленог и осредњег. Ми живимо у духовној ситуацији овог другог модуса. Нисмо способни ни за жртву ни за хумор: само за ручак и завист. То унаказује лице.
Рачунице и видокруг. Увек су масе носиле епохе, али је свест унутар историјског кретања лебдела негде изнад кретања маса. Тако су се напоредно остваривале колективна и појединачна егзистенција. Свест је припадала појединцу. У духовној ситуацији нашег времена, појединац – као висока свест тренутка – није опажљив, ако постоји; масе, пак, посматрају саме себе, чак и на телевизији, и задивљене су сопственом препознатљивошћу. Хедонистичка култура даје им за право: све је – у малом сигурно, а каткад и у великом – доступно, размишљање је тегобно, они који се издвајају – по уобичајеној представи – представљају проблем. У тој опрезној свести о проблему, открива се дејство политичке коректности: масе, негде испод прага свести, пристају на њен диктат, оне осећају да су зупчаници великог историјског механизма довољно наоштрени да исеку оно што се издваја. То осећају и писци и уметници: њихов естетски став је вођен њиховим егзистенцијално-епохалним положајем: умањити могућност ризика. У том умањењу налази се и умањење њиховог видокруга. А са таквим видокругом, велика уметност и велика култура постају изузетак.
Епохални бумеранзи Европе. Европске земље подвргнуте су дуготрајном процесу американизације свести: доминацији прагматизма, утилитаризма, разградњи солидарности, диктату вредности које уништавају традиционалне представе, али не дотичу проток новца. То је свет симулакрума: наизглед европски, он се мења; наизглед социјалистички (у периферним слојевима: родна равноправност, еманципација жена, однос према животињама), он почива на драстичној редукцији друштвеног и новчаног садржаја; наизглед везан за традицију (заставе, реквизити, химне), он их испражњава од значења и смисла. Такав свет је подобан за идеологију глобализма. Отуд би европске земље могле све више личити на америчке: измешане зоне верских групација, расних концентрација, вредносних блискости, које не повезује ништа – ни религија, ни историја, ни култура – осим новца. А ако их само новац везује, онда њима влада онај ко управља новцем.
Дека на опијатима. Данашњи млади људи су прагматични: они се не питају о стварима, они се њима служе. Покушаћу да их опишем у паралели са књижевном уметношћу. Књижевно дело се разумева у три основна правца. Треба расветлити (1) како је направљено: који садржаји у њега улазе и којим су поступцима подвргнути. Потом, шта (2) значи: које значење можемо препознати у самом делу и у каквим спојевима настаје смисао који оно ствара. И (3) како функционише, односно какву улогу има у свету културе: које знакове времена у себе упија, како се може употребити. Данашње младе људе превасходно интересује треће питање: како ствари око њих функционишу? Не, дакле, какве су оне, одакле им је дошао садашњи изглед, нити шта значе, какав смисао дају њиховом животу. Јер, они питање својих живота редукују на њихову употребљивост: не од чега се ти животи састоје, не какав смисао се у њима налази, него за шта се они – као животи – могу употребити. Отуд они не чују велики такт уметности који је превасходно везан за прва два подручја књижевног дела. Тако не чују ни велики – судбински – такт сопствених живота. Ако бих им то рекао, погледали би ме више или мање учтиво и међусобно коментарисали: на ком опијату је овај дека?
У знаку три времена. У мом доживљају света одлучујући чинилац није простор него време. Отуд ми места – као лајтмотиви изненадних сусрета, као тачке у којима се препознају прекретни садржаји биографије или образовања – нису битна. Немам сентименталан однос према зградама, трговима, парковима, пољанама или било којој просторној идентификацији. Будући да је време пресудно за моје осећање света, свеједно ми је где се налазим. У мислима сам увек заокупљен временом које је прошло и његовим садржајима који се више не могу оспољити, временом које пролази и у којем стојим некако по страни, и временом које долази и у којем нестаје све заувек, укључив и мене самог. Три садашњости испуњавају свест о времену: њихову драматичност упечатљиво и заувек је описао Свети Августин.
