Лика и Личани

plitvicka_jezera_1.jpg

plitvicka_jezera_2.jpg

plitvicka_jezera_3.jpg
 
tomislao rex chroatorum:
Da je Tesla osjecao Hrvatsku kao svoju domovinu (iako se danasnjih dana silno trude dokazati da je Beograd njegova domovina,iako je tamo samo jednom boravio ito jedva 24 h) najbolje svjedoci telegram-odgovor koji je poslao Maceku sefu HSS-a u Hrvatskoj 26,maya 1936 :

HVALA NA MNOGO CIENJENOJ CESTITCI I POCASTI
JEDANKO SE PONOSIM MOGA SRPSKOGA RODA I MOJE HRVATSKE DOMOVINE
ZIVILI SVI JUGOSLAVENI

NIKOLA TESLA

http://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Telegram_Tesla_Macek_0108.JPG
Kliknite za proširenje...

Možeš da pričaš šta hoćeš ali:
Dok je Ajnštajn bio svetski naučnik, za Nemce je bio samo još jedan Jervejin koga je trebalo staviti u logor.Slično je i sa Teslom, za civilizovan Svet priznati naučnik, za gospodu u NDH još jedan Srbin koga treba staviti u logor.Jedina je razlika što je Tesla imao 100% srpske korene dok je Ajnštajn imao izmešano poreklo.
 
dela973:
1239653_10201838713272427_2111315102_n.jpg

1236280_10201838712112398_98902044_n.jpg
Kliknite za proširenje...

"Spisak srpskih porodica koje su u vremenu 1945–1990. godine odselile sa Bilogore:
(...)
Grubišno Polje – Cvikić Nikica (Bgd), Pejnović Ljuba (Zgb), Bude Pejnović (Bgd), Mirko Pejnović (Bgd), Jela Popović (Rijeka), Tina Gruber Vojnić (SD), Amidžić Zorka (Rijeka), Šegić Ana (Bjelovar), Šegić Danica (Bgd), Kovačević Stevo (Bgd), Inđić Milan (Bgd), Brkić… (Bgd), Čupić… (Bgd), Prodanović... (Bgd), Kljajić Njegovan i Milovan (Bgd), Kovačević, Tintor Seja, Vitez Stevo (SD), Vekić Milan (Daruvar), Vitez Milan (SD), Korać Stevo (Aleksandrovac Požarevački), Đuro Gazibara…. Dražić Gojko (Šid), Cvikić Dušan…., Golić Stevo (St. Pazova), Kosijer Stevan (Bgd), Pane Torbica (Rijeka), Cvijeta Bugarinović (Bgd), Mačak Boro, Mican (SD), Vukšić Pero i Bosljka…., Nikolić Ilija (Bgd), Kojić Milan (Bgd), Ana Gavran (Bgd), Vekić Dušanka (Bgd)."(...)
link; http://www.jadovno.com/zapazanja-su-zabrinjavajuca.html
I ovi Njegovani odselise sa bracom Srbima!
 
I ovo je Lika:

"Devetog septembra 1993. godine Hrvatska vojska je iznenada izvršila agresiju na srpska podvelebitska sela Divoselo, Čitluk i Počitelj, smještena u tzv. “Medačkom džepu”, južno i jugoistočno od Gospića, koja su se već osamnaest mjeseci nalazila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Srpski narod, vojska i policija su vjerovali u djelotvornost UNPROFOR-a, pa je i zbog te opuštenosti agresor brzo ovladao navedenim prostorima.

Hrvatska vojska je u nastupanju pljačkala, palila, rušila kuće, ubijala i masakrirala civile, vojnike i milicionere. Nakon što je potpisan Sporazum o kontroli “Medačkog džepa”, po kojem su se i hrvatska i srpska strana, uz posredovanje međunarodne zajednice, saglasile da se hrvatske snage povuku sa okupirane teritorije do 15. septembra na liniju razdvajanja do prije napada, a da kontrolu nad ovim područjem preuzmu snage UNPROFOR-a, hrvatska strana nije ispoštovala dogovor, pa su njene snage u povlačenju, koje je potrajalo do 17. septembra, opljačkale, popalile, porušile i pobile sve ono što nisu uspjele da urade u nastupanju.

Tragedija “Medačkog džepa” odvijala se pred očima UNPROFOR-a, koji ovaj put nije bio samo pasivni posmatrač, već je uzeo i aktivnog učešća u pokušaju da preuzme kontrolu nad ovim područjem i spriječi ubijanje preostalih ljudi i uništavanje njihove imovine, što im je uspjelo nakon trodnevnih borbi sa hrvatskom vojskom i policijom.

Sljedećeg dana, 19. septembra, posjetio ih je njihov komadant general Žan Kot (Jan Cot), koji je poslije kompletnog obilaska toga područja izjavio: „Nisam našao znakova života, ni ljudi, ni životinja, u nekoliko sela kroz koja smo danas prošli. Razaranje je potpuno, sistematsko i namjerno“.

U ovoj agresiji stradalo je 88 Srba: 46 vojnika, 6 milicionera i 36 civila, od kojih 26 starijih od 60 godina. Među žrtvama je i 17 žena. Hrvatska je po završenoj akciji predala srpskoj strani 52 tijela. U ovoj akciji ranjenika uopšte nije bilo.

Upravo ta činjenica i rezultati pregleda tijela na srpskoj strani (razbijene lubanje, mnogobrojne prostrelne rane iz neposredne blizine) upućuju na zaključak da se radilo o sistematskom ubijanju zarobljenih i ranjenih. Pripadnici UNPROFOR-a su, nakon što su u direktnoj borbi ušli u ovo područje, izvukli još 18 tijela, od kojih je većina bila izmasakrirana (odsječeni pojedini dijelovi tijela) ili zapaljena (za života bacani u vatru). Dva leša su izvukli pripadnici SVK, a jedno tijelo je pronađeno u aprilu 1994. godine.

U maju 2000. godine istražioci Haškog tribunala pronalaze i nove dokaze o zločinu u “Medačkom džepu” – jedanaest tijela skrivenih u septičkoj jami u nekad srpskom dijelu Gospića, od kojih je šest identifikovano DNK-a metodom. Od 84 pronađena posmrtna ostatka, osam je ostalo neidentifikovano, dok se još uvijek traga za četvoricom. Sva tri sela su opljačkana a zatim sravnjena sa zemljom po sistemu “spržene zemlje”.(...)

Iako su se u toku glavnog pretresa, koji je trajao od juna 2007. do maja 2008, čule priče koje po načinu izvršenja prevazilaze i maštu najizopačenijih umova (rasporivanje, nabijanje na kolac i zaživotno bacanje žena u plamen sopstvenih kuća; odsjecanje glave, rezanje prsa na šnite i grupno gađanje noževima zarobljenog vojnika obješenog naglavačke za stablo…) i prikazani šokantni snimci izmasakriranih potpuno golih leševa poredanih u nizu od 1 do 51, Županijski sud u Zagrebu optuženog Ademija, vršioca dužnosti komadanta Zbornog područja Gospić, oslobađa svih optužbi, a optuženog Norca, komadanta operacije “Džep ’93”, proglašava krivim za nesprečavanje, a time i za podržavanje i ohrabrivanje ubistava civila (4) i pljačkanje imovine te ubijanje (1) i mučenje (1) ratnih zarobljenika, i osuđuje ga na jedinstvenu kaznu zatvora od sedam godina, koju mu je Vrhovni sud , presudom od 19. novembra 2009., smanjio na šest godina.(...)

U aprilu 1991. u Divoselu je živjelo 344, u Počitelju 307 a u Čitluku 129 žitelja, skoro svi srpske nacionalnosti. U septembru 2013. u Čitluku živi 4, u Počitelju 3, a u Divoselu 0 stanovnika".
"Veritas"
 
Борци личких села Торбички Ваган и Лички Тишковац:
1175565_10202024197834495_196377836_n.jpg

Сликани 10. јуна 1943. у селу Рашковићи код Книна. Горњи ред, с лева на десно: Дане Драгишић, Живко Лукић, Богдан Вугоња, Душан Ђумић, Лазо Баук, Милан Зорић, Раде Драгишић, Ђуро Драгишић, Владе Драгишић, Милан Драгишић. Доњи ред, с лева на десно: Петар Бабић, Војвода Ђедо Декић, Војвода Момчило Ђујић, Пајо Грубор, Ђоко Марић, Драган Грубор, Душан Баук, Дмитар Драгишић, Милан Мишчевић.
 
SrbinYEAH:
Борци личких села Торбички Ваган и Лички Тишковац:
1175565_10202024197834495_196377836_n.jpg

Сликани 10. јуна 1943. у селу Рашковићи код Книна. Горњи ред, с лева на десно: Дане Драгишић, Живко Лукић, Богдан Вугоња, Душан Ђумић, Лазо Баук, Милан Зорић, Раде Драгишић, Ђуро Драгишић, Владе Драгишић, Милан Драгишић. Доњи ред, с лева на десно: Петар Бабић, Војвода Ђедо Декић, Војвода Момчило Ђујић, Пајо Грубор, Ђоко Марић, Драган Грубор, Душан Баук, Дмитар Драгишић, Милан Мишчевић.
Kliknite za proširenje...

Свака им част и слава! У тешким временима прави српски борци су били дика српског народа. Да је равногорски покрет остао главни међу Србима Лике и целе Крајине, не би црвена банда имала прилику да српске крајеве поново остави у некаквој хрватској републици која је била само етапа у стварању нове НДХ, са све српским крајевима у њој.
 
Bren:
Vojvoda Đujić je baš bio ljudina...
Kliknite za proširenje...

Војвода је заиста био људина. У датим околностима, мудро сарађајућу са хрватским противницима Италијанима, знатно је заштитио народ у зони његове дивизије. Тамо где су народ бранили комунисти са некаквим "рогатим капама", тамо је српски живаљ преполовљен.
Према томе ,војвода је заслужан грађанин, прави херој свог народа. Због тих његових заслуга, Хрвати га и дан данас мрзе.
 
МОМЧИЛО МАРИЋ, ИЛИЈА БУРСАЋ, НИКОЛА БУРСАЋ – борци одреда “Марић” из Личког Тишковца. Момчило је рођени брат Војводе Мирка и Ђоке Марића. Био је командир чете у Марића одреду, погинуо је са Даном Драгишићем марта 1946. на планини Бобији изнад Плавна, током борбе са припадницима ОЗНЕ.
1186214_10202024229155278_2106730290_n.jpg

ЂУМИЋ ДУШАН – из Просјека (Лички Тишковац) до краја 1944. године био командир чете у одреду “Марић”, када прелази за команданта 2. батаљона 1. бригаде (грачачке) 1. личког корпуса ДЧД.
1260902_10202024203514637_2019299720_n.jpg
 
dela973:
Da, s tim sto je u 6. lickoj posle 44/45 bilo najmanje Licana...
Kliknite za proširenje...

O tome svjedoce i podaci o popunama jedinica u ljeto 1944.g. objavljeni u knjizi Đorđa Orlovića: ŠESTA LIČKA PROLETERSKA DIVIZIJA "Nikola Tesla", str. 393.:

" U to vreme jedinice 6. divizije su, zbog teških borbi a još više teš-
kog gladovanja, bile brojno jako opale. Iole značajnije popune nije bilo,
pošto su Bosanska krajina i Lika bile mobilizacijski iscrpljene. Sačuvan
je podatak da je 26. juna u 2. brigadi raspoređeno 6, a u 1. i 3. brigadu
po 9 boraca Italijana koji su, kako izgleda, bili zaostali iza nekih delova
1. proleterske divizije. U očekivanju marša u Srbiju, Štab divizije je nastojao da na neki način poboljša to nepovoljno stanje i svoje jedinice
brojno ojača. U tu svrhu on se 1. jula obraća Štabu 1. proleterskog korpusa (kada je on već bio u rejonu Foče) radiogramom: »Neophodno je
popuniti diviziju. U većini bataljona čete ispod 30. ljudi. Mislimo da 5.
i 8. korpus mogu dati svaki po hiljadu ljudi ili bar oba hiljadu«. Sutradan mu je iz korpusa stigao odgovor: »Pitanje popune postavite Vrhovnom preko Koče«.4S2>
Ipak je Štab 1. proleterskog korpusa uputio
predlog Vrhovnom štabu da se 1. i 6. proleterska divizija popune dobrovoljcima iz sabirnih logora u južnoj Italiji. Politički komesar korpusa
Mijalko Todorović ponovio je predlog i 8. jula, ističući da »čete u obe
divizije broje po 15-30 boraca«, da »puškomitraljeze nose drugarice«, pa
»ako ne dođe popuna, moraćemo predati (drugim jedinicama) deo automatskog oružja«. Već sutradan, 9. jula 1944, iz Vrhovnog štaba stigla
je poruka: »Za sada popuna iz Italije ne dolazi u obzir. Razvijte akciju
za novu mobilizaciju«.453' Pošto se na prostoriji rasporeda i dejstva 6. divizije nije bilo uslova ni za kakvu mobilizaciju, čak ni pojedinaca, to je
popuna divizije odložena do njenog stizanja u Srbiju".
 
1234781_624680140915945_1532745022_n.jpg


Милан Радека (Мекињар, 1897 — Карловац, 1982) је био свештеник, вероучитељ и историчар.
Милан Радека је рођен 1897. године у Мекињару на Крбави у Лици. Већи део живота провео је у Карловцу у којем је као православни свештеник обављао и послове вероучитеља у тамошњој гимназији. После проглашења НДХ био је заточен у усташким затворима и логорима у Загребу, Копривници и Цапрагу, а затим и прогнан у Србију. У Београду је предавао у Другој женској гимназији и Учитељској школи. После ослобођења враћа се у Карловац где је до пензионисања био професор у Гимназији.

Изучавао је црквену, друштвено-политичку и културну историју Лике, Крбаве, Гацке, Капеле, Кордуна, Баније и других подручја Горњокарловачке епархије.

Прота професор Радека је је био и полиглота: говорио је три класична језика и неколико великих европских језика. Учествовао је у оснивању 1945. године и био први председник пододбора Српског културног друштва СКД „Просвјета“ у Карловцу. Умро је у Карловцу 1982. године од последица саобраћајне несреће.
 
За оне пореклом са територије данашње Хрватске ево згодан начин да нађете и погледате своју постојбину "из ваздуха" са све засеоцима, њивама и шумама и припадајућим им топонимима. Уцртане су и катастарске парцеле, па ако знате бројеве ваших и то можете да упоредите са стањем "на земљи".

линк: http://geoportal.dgu.hr/viewer/
 
Порекло презимена Жакула

Презиме Жакула потиче из Лике. Било га је у селу Брлог, али и у околини Коренице и Удбине, у селима Буковац, Грабушић, Градина, Јасиковац, Крст, Мелиновац, Михаљевац, Оравац, Личко Петрово Село, Рудопоље (Врховине), Висућ, Врело, Врпиле, Дренови Кланац…

Како пише Загорка Вавић Грос у књизи „Презимена су чувари нашег језика“, Жакула (Џакула) је у почетку био надимак човека који је носио јакну (мушка горња одећа; реч је изузета из немачког језика – Jacke). „Да ли је то био комад градске одеће или део неке војне униформе, тешко је рећи, али се зна да је тако одевен човек у својој руралној средини био обележен, запажен, идентификован по свом одевању. Уместо да га зову Јакула (јакна), звали су га Жакула или Џакула. Како се ј почело изговарати као ж и џ? Лингвисти тврде да је то „резултат романско-словенске језичке симбиозе“. Наставак ул(а) је румунског порекла (на Велебиту су живели Румуни – Власи, сточари). То ул је постпозитивни члан у румунском језику (члан који стоји иза именице на коју се односи; urs и ursul значе исто – медвед; urs – чиста именица, а ursul је именица са чланом)“.
КРСНА СЛАВА: Часне вериге.

Порекло презимена Брчин

Презиме Брчин потиче из Лике (Грачац). Појављује се и у Босанској крајини у Брестовцу (Благајско Поље), као и у Маријином Мајуру (Бачка), али са личким пореклом.
Према књизи „Српски презименик“ Велимира Михајловића, постоји и као чешки облик Brčin.
Основа Брч- није изразито фрекфентна кад су у питању српска презимена.
КРСНА СЛАВА: Ђурђевдан
ПОЗНАТИ: Џон Дејвид Брчин (Јован Брчин), вајар

Порекло презимена Милеуснић

Презиме Милеуснић потиче из Лике. Како пише Милан Дивјак Лички у „Личком календару за сваку годину“, кључна фигура овог братства је кнез Вук Милеуснић. Њему је 12. августа 1690. повереник за настањивање Лике и Крбаве Јурај Крижанић дозволио да са 40 породица насели ширококулско подручје и заузме земљу на уговор. Тад су са њим дошле ове породице: Цветичанини, Чанци, Дејановићи, Дмитровићи, Галовићи, Јелићи, Јовићи, Клашњићи, Кораћи, Капице, Маргићи, Марићи, Милеуснићи, Миљановићи, Новковићи, Ножинићи, Паскаши, Перашковићи, Ракићи, Репци, Сикирице, Узелци, Војновићи, Вукелићи и Зечевићи. Ово породице се расуше из Широке Куле по свој Лици и Крбави (Срб и Доњи Лапац).

Како даље пише Милан Дивјак, Милеуснићи у својој историји доживљавају тешку трагедију. Године 1746. па све до 1756. аустријски генерал Лаудон вршио је присилно додељивање нових презимена Милеуснићима по њиховим шпицнаметима (породичним надимцима). Из писаних извора сазнајемо да се Милеуснића „много народило“ и да је то био разлог њиховог „расписивања“. Ипак је постојао много јачи разлог за распис Милеуснића, а то сам сазнао (Милан Дивјак Лички) 1979. године боравећи у Бечу и проучавајући грађу о свему што сам сматрао од велике важности за историју Лике. У Дворском државном архиву пронашао сам ове податке: „У ширококулском заселку Вукави, причају Милеуснићи, да је била њихова земља, на којој су данас римокатолици Орешковићи. Неки Грубе Орешковић преваром препише то земљиште на се. Народ приповиједа да је тај исти Грубе Орешковић помагао Лаудону „расписати Милеусниће“. То је тај крупнији разлог, због кога је требало уништити племе Милеуснића, те самим ти би и престао да важи уговор од 12. августа 1690. , у којем је писало да је то земљиште њихово.

Матице православне цркве парохије ширококулске, које потичу из 1788. пуне су „Лаудонових презимена“, па тако имамо: Ракиће, Дмитровиће, Суџуковиће, Одановиће, Коваче, Милисављевиће, Зечевиће, Заставниковиће, Ловриће, Кораће, Чубриће, Човиће, Радмановиће, Жужиће, Јоветиће, Гвозденовиће, Капице, Клашњиће и Вукелиће. Сви воде поријекло од Милеуснића, те славе једно крсно име – Светог Николу.
Из Лике су се раширили по Банији, Кордуну и свој Босанској Крајини.
КРСНА СЛАВА: Свети Никола.

Порекло презимена Заклан

Презиме Заклан потиче из Лике. Велимир Михајловић у „Српском презименику“, наводи легенду о овом презимену, коју му је испричао Душан Заклан, пореклом из села Крбавица у Лици: У месту Шаламунићу код Лаудоновог гаја, одржавао се давно неки збор на коме је један од његових предака заклао неког Турчина високог рода. После тога Турци га протерају из тог места и он се настани у селу Крбавици.
Другу легенду о овом презимену је објавио Исо Заклан, позивајући се на историчара Милана Вукмировића Шкарпа и његов чланак у „Личким новинама“ из 1986. године. Према овом тексту, презиме Заклан је настало од презимена Предојевић. За време борбе српског народа против Турака у Лици и Крбави од 1682. до 1689. године, у једној од борби српски устаници претрпели су велике губитке. Том приликом неко од учесника борбе се досетио и предложио варку: да сви који су остали живи полегну између погинулих, намажу се њиховом крвљу по стомаку и врату са намером да непријатељ стекне утисак да су сви заклани, а потом иза леђа нападну Турке. Турци су насели овој варки и тако је настало презиме Заклан.
Као и многе друге легенде, и ова има доста нелогичности, па истичем (В. Михајловић) само једну: ниједна окупациона сила, а поготову не турска, не би оставила један злочин некажњен и починиоца једноставно осудила на прогонство из свог села. Семантичка анализа такође не може да потврди ову легенду, јер заклан човек је мртав човек, те је зато овде јасно да је презиме преосмишљено на основу звуковне сличности.
Али, опет смо на почетку, зашто би се неко у давној прошлости назвао Заклан, то јесте, треба расветлити мотивациони импулс овог необичног облика. Остављајући по страни за сада пасивни облик Заклан (као лично име Продан или Најден), стављам упоредо са овим презименом и унеколико блиске по значењу патрониме Враћен, Сечен, Поплашен и Украден. Заједничко свим овим презименима јесте то што се односе на живе људе, а Заклан на мртвог човека.
Најближе овом презимену стоји презиме Сечен, али и оно означава радњу рањавања и указује на човека са ожиљком, а не човека који је убијен хладним оружјем.
Уверен сам (В. Михајловић) да је мотивациони импулс презимена Заклан везан за фразеологизам „спавати као заклан“, па, према томе, предак данашњих Заклана је био спавалица, човек који је имао чврст сан.
Иначе, најстарији податак у вези презимена Заклан се односи на Предоја Заклана из Бунића (Лика), који је погинуо на Удбини 1685. године. Презиме Заклан је забележено у следећим селима у Лици у 19. веку: у Бунићу, Крбавици, Могорићу и Шаламунићу.

Порекло презимена Баста

Презиме Баста се најраније помиње 1600. године, када је, према „Српском презименику“ Велимира Михајловића, записан неки Ђорђе, али са изричитом напоменом да је пореклом из Албаније; помиње се затим у селу Крупа (Поуње), пореклом из Лике после 1878. године; у Меденом Пољу код Босанског Петровца, дошли 1879. из околине Удбине, где их има у селу Курјак.
Презиме је настало од речи бастах, која је потврђена у 16. веку у значењу носач, и води порекло од средњовековне латинске именице bastasius.
 
Порекло презимена Карлеуша

Презиме Карлеуша је пореклом из Лике. Било га је у местима Брлог, Личка Јесеница, Срб и још неким.

Према Загорки Вавић Грос (књига „Презимена су чувари нашег језика“), презиме Карлеуша је настало од надимка, које је постојало у западним крајевима. „Изводи се од придева карласт што значи дуге, замршене (чупаве) ненеговане косе и употребљава се у кајкавском наречју хрватског језика, а има га и у словеначком. У словеначком речнику је објашњена реч karle немачком синтагмом lange haare, што значи дуга коса. Суфикс -уша се употребљава за грађење именица које значе женску особу са извесним манама (има пејоративно значење: мудраруша, аљкавуша, спонзоруша). Реч карлеуша је значила жену са дугом, замршеном, неопраном косом, а касније је стицајем неких околности (које нама нису познате) постале презиме“.

Порекло презимена Грбић

На просторима Лике и Босанске Крајине током 20. века је живео велики број породица Грбић, а заједничко им је било то да им је слава Срђевдан. У другој половини 17. века Грбићи су највероватније живели у области Бјелајског Поља код Босанског Петровца. У току Великог рата (1683 – 1689), а и после тога у ускочко/млетачким акцијама које је предводио Стојан Јанковић вршена је сеоба из области Бјелајског Поља у Книнску Крајину. Највеће сеобе су биле 1685/6. и 1692. године у којима је учествовало по 500 и више породица са око 5.000 чланова по сеоби. Сеобе су се вршиле старим римским путем Петровац – Дрвар – Книн. Највероватније у једној од ових сеоба су се преселили Грбићи у Отон код Книна.

Након рата, пошто је Лика припала Аустрији, 1700. године, област Грачаца и Зрмање насељава становништво углавном из северне Далмације, па су се и Грбићи из Отона преселили у та места. У попису 1712. године у Зрмањи је било 5, у Грачацу 2 и у Подлапцу 1 кућа односно негде око 16 породица пошто је нека од кућа имала 2-3 породице. Од ових 8 кућа 3 су била без земље, а они су највероватније дошли из Босне након што су ова два места насељена. Одавде су се Грбићи раселили по Лици. Сигурно је да су се Грбићи из Грачаца одселили даље јер се не спомињу у попису из 1915. године у том месту. У том попису у Лици је било 102 куће Грбића. Након Лауданова Рата (1688 – 1699) када су Срб и Доњи Лапац поново припали Аустрији, један део Грбића из Грачаца и Зрмање се сели у Срб и Осредке. Одавде и из предходних места становања једни Грбићи насељавају у околину Дрвара. Други се насељавају поново у област Бјелајског Поља, а одавде се даље селе по читавој Босанској Крајини. Током последњег рата, који се десио крајем 20. века Грбићи се селе у правцу Бања Луке, Војводине и других делова Србије, као и у иностранство.

Нека места у којима су у 20. веку живели Грбићи:

Лика: Бабин Поток, Дебело Брдо, Ком, Кукљић, Медак, Осреци, Решетар, Срб, Сврачково Село, Врховине, Залужница.

Босанска Крајина: Бања Лука, Босански Петровац, Велики Цвијетнић, Доње Врточе, Јасеновац, Кленовац, Мали Цвијетнић, Мало Очијево, Рачић, Скакавац, Сметница, Смољана, Суваја, Чатрња.

Предања о пореклу Грбића и чињенице

На основу предања и досадашњих сазнања о пореклу Грбића постоје три опције, која свака за себе има чињенице које говоре у прилог томе.

а) Грбићи су пореклом из Старе Србије. Ово је према предању Грбића из Лике, а из књиге Милана Дивјака Личког. Као чињеница, која говори у прилог томе је да је у месту Рзнић на Косову код Дечана постојала црква Св. Срђа и Вакха у чијој је близини место Крушевац, које се такође спомиње у том предању.

б) Грбићи су пореклом из Херцеговине. Ово је према предању Грбића из Бјелајског Поља, а из рада Петра Рађјеновића “Бјелајско Поље и Бравско”. Као чињеница која говори у прилог томе је то што је култ Св. Срђа и Вакха био веома изражен у околини брда Срђ код Дубровника, где је постојало више цркава посвећених овим свецима. Такође, у околини Требиња се налази село Грбићи.

в) Грбићи су пореклом из Црне Горе. Ова тврдња би се такође могла узети у обзир као равноправна претходним јер неколико цркава Св. Срђа и Вакха је смештено у области бококоторског залива. Такође у области Кртола односно Грбља живе многе породице које славе Срђевдан, а већина Грбића из Црне Горе живи баш у овој области.

Грбићи из Босанској Крајини

У Мали Цвијетнић Грбићи су се доселили из Отона. Ту се задржали неко време и преселили у Велики Цвијетнић у 30-их година 18. века. Грбићи из Доњег Врточа су се доселили из Осредака(Лика) поцетком 50-тих година 19. века. У Мало Очијево Грбићи су дошли из Цвијетнића после окупације (1878). У Дрвар Село су се Грбићи доселили из Бос. Петровца у другој половини 20. века.

У Скакавац су се Грбићи доселили 1879. из Зрмање. Грбићи из Смољана су се доселили са тромеђе Лике, Далмације и Босне. Из Смољане се крајем 18. века доселише у Сувају, а онда се опет један део врати у Смољану. Двадесетих година 19.века овде се досели још једна група Грбића из Личких Осредака. У исто време се из Грбићи из Бјелаја доселише у Рачић (Бихаћ).

У село Чатрњу су Грбићи дошли из Суваје око 1800 године. Грбићи из засеока Јасеновац код Бравског су дошли из Доњег Лапца срединим 19. века. Одатле су једни отишли у засеок Кленовац, а други у засеок Срнетицу 60-тих година 19. века. Почетком 20. века у Босански Петровац је дошла једна породица Грбић из Суваје.

У Крњеуши живе Грбићи, потомци попа Јова Грбића из Рачића код Бихаћа, који је у Крњеушу дошао као ђак и оженио се у поповску фамилију Карановић. Када је умро последњи свештеник из куће Карановића, Јово Грбић је преузео парохију и на том месту је провео од 1867. до 1903. Његова два сина су живела у задрузи и након Првог светског рата.

У Поткозарје су Грбићи дошли из околине Дрвара и Унца.

Брекићи (Бреке) и Грбићи

Једна од ретких презимена породица које славе Срђевдан из области где су се некада сударала три царства су Грбићи и Брекићи (Бреке). О њиховом заједничком пореклу се наводи у неким радовима, а такође говори чињеница да ова два презимена у прошлости често срећу у истим областима. Ова два презимена се јављају 1712. године према попису Лике и Крбаве у местима Зрмања и Грачац. Познато је да се становништво ових места доселило из Северне Далмације. О овоме говори чињеница да су Грбићи живели у Отону код Книна, а познато је да су Брекићи (Бреке) такође живели у околини Книна (Ервеник). Брекићи из Зрмање се у каснијим пописима јављају као Бреке. Грбићи и Брекићи из Грачаца су се вероватно одселилили, јер их на каснијим пописима тамо нема, али се јављају на северу Лике у местима Врховине и Бабин Поток. Почетком 20. века ове два презимена се јављају и селу Рачић код Бихаћа у Босанској Крајини. Ове породице су се доселиле у ово село из Бјелајског Поља (Бос. Петровац) око 1820. године.

Све ово говори да Грбићи и Брекићи имају заједничко порекло. Могло би се закључити да су се Брекићи (Бреке) попут Грбића вероватно доселили околину Книна из Бјелајског Поља у једној од сеоба с краја 17. века, а да се одатле даље неки селе по Лици и Босанској Крајини.

Грбићи из Лике 1712.године

Један од најстаријих докумената где се спомињу Грбићи је “Попис Лике и Крбаве из 1712.” од Карла Касера. Грбићи се спомињу у области Зрмање, Попина, Подлапца и Грачаца у 8 домаћинстава. Ови Грбићи су преци већине данашњих Грбића из Лике и Босанске Крајине.

Подлапац

- “Vukoman Gerbich hat ein dritten Thal u. Petina“

Зрмања и Попина

- “Sauan Gorbicz od let 30, brat baio 20, bratuced Radosau 13, male 3, xenskoga 8”

- “Miladin Gerbich od let 40, xenskoga 2”

- “Juray Gerbich od 50 brat 1 Vuchen 40, Sinoucza 2, Thoma 30, Radoicza 16, Jurceu sin Boxo 20, Vuczenou sin Jouan 16 mala 8, xenskoga 7”

- “Maleuuk Gerbich od Let 30, brata Radiuoi 20, Lazo 18, mala 4, xenskoga 12”

- “Dragosau Gerbich od let 50, brat Radouan 30, Sinouchi Juan 20, Niegouan 16, mala 4, xenskoga 18”

Грачац

- “Vucheta Gerbich bil ouidi pak prosal u turke pa dosal opet oudi od let, 28 mala 4 zenskoga”

- „Petar Gerbich od let 60 Sin Stoian, 30 mala 5 zenskog“

Последња два домаћинстава у Зрмањи и прво у Грачацу су били беземљаши док су остали поседовали земљу. Попис су вршили Аустријанци, након што је Лика 1689. године припала њима. У попису се наводе само имена мушких чланова домаћинства старијих од 16 година. Сигурно је да се овде ради о презимену Грбић јер је слично са другим презименима нпр. Berkich=Бркић, Kernpotich=Крнпотић,…Напомена: Овде је узето у обзир и презиме Горбицз јер је најсличније презимену Грбић према овом и каснијим пописима.
КРСНА СЛАВА: Срђевдан
 
Порекло презимена, село Могорић (Лика)

Село Могорић основано је на месту где су некад живели делови племена Могоровића. Први подаци о овом племену, како пише Душан Узелац у у књизи „Лика и Срби медачке општине“, потичу из 1248. године, а споменици о њима датирају из 15. и 16. века. Процењује да су Могоровићи тада имали преко 300 кућа са око 1.500 чељади.

Иначе, Могоровићи су од 9. до 13. века живели код Задра, а кад су провалили Монголи у те крајеве, они су се померили у Лику. Нису словенског већ уралско-алтајског порекла.

Насеље Могорић се развило око ушћа потока Ковачице у Јадову. Ту је на брежуљку у 15. веку Нико Могоровић подигао утврђење испод кога је била сазидана хришћанска богомоља. Још и данас на литици постоје остаци тог утврђења и око њега комади плоча са траговима орнамената који вероватно потичу од те богомоље. Име насеља Могорић јавило се у попису личких тврђава из 1577. године.

Из страха од Турака, стари Могорићани су још 1514. почели да напуштају свој завичај. Од пролећа 1527., када су турске чете овладале Ликом, па све до 1577., у Могорићу није било живе душе. Те године Ферхад Паша Соколовић поставио је своје посаде у старе могорићке градове, а нешто касније је почео око њих насељавати муслимане и хришћанску рају у којој је доминирало српско становништво, доведено са динарског подручја. Они су касније пребегавали на аустријску страну и борили се против Турака. У време повлачења Турака из Лике 1689. године, у Могорићу није било Срба. Насеље је остало пусто све до 1697. године, када су аустријске власти на његово подручје довеле мањи део Срба око Бриња и Смиљана, а највећи од Обровца, Книна, Буковице, затим горњег Поуња и Грахова.

У попису становништва из 1700. године, у Могорићу је било забележено 100 српских кућа (са Плочом), а у попису од 1701. године 66 породица са 520 чељади.

Према попису од 1712. у насељу су се затекле следеће породице:

Бобановићи, Бољеврковићи, Борковићи, Чанковићи, Ђаковићи, Џодани, Феркићи, Гајићи, Гвојићи, Јанковићи, Јустићи, Корице, Кравићи, Крмићи, Кудузи, Љубичићи, Маргаретићи, Медаковићи, Милановићи, Миливојевићи, Радаковићи, Стојисављевићи, Тепшићи, Врлићи, Вучковићи и Заклани. Све ове породице су дошле од Обровца, Книна, Буковице, Поуња и Грахова, док су породице Басарића, Бањеглава и Маљковића дошле од Бриња и Смиљана, а на то су подручје својевремено пребегле са Крбавског поља. У време досељавања и адаптације у Могорићу, неке досељене породице дислоцирале су се у Комић и Брувно.

Од 1712. стање се мењало. Неке породице су одселиле, а неке су изумрле.

Одселили су се:

Бобановићи, којих данас има око Бенковца и у Биограду на Мору;

Врлинићи су се настанили у Д. Храстовцу код Костајнице;

Гајићи су по свој прилици отишли у Плочу;

Гвозденовићи у Добросело;

Гвојићи у Сврачково Село;

Јанковићи у Лешће и Рамљане;

Љубичићи у Д. Храстовац;

Џапићи у Дољане и данас се презивају Џапо;

Милановића има у Дреновцу, Јасиковцу, Г. Лапцу, Врановачи, Врелу кореничком и Врпилима; Миљковића у Плочи;

Пољака у Подлапачи и Шибуљини;

Тепшића у Горњој и Доњој Ступници и Горњем Сјеничку.

Бољеврковићи су изумрли (последњи је био Раде, који је умро 13. 5. 1878. године).

После 1712. у Могорић су се доселиле породице:

Борићи, из Језерана,

Вурдеље, из Сврачковог Села,

Кораћи, из Висућа,

Кричковићи, Маргаретићи и Тома, из Врепца,

Лазићи, из Плоче,

Дуковци, из Рибника, који су се касније тамо вратили и

Тодорчевићи, који су побијени због бајања стоке.

Око 1900. године у могорићким засеоцима живеле су следеће породице:

У Буљмизама: Бањеглави, Басарићи, Дуковци, Ђаковићи, Корице, Кудузи, Крњајићи, Маљковићи, Маодуши, Радаковићи, Томаши, Вучковићи и Заклани;

У Илинцу: Корице, Кравићи, Кричковићи и Радаковићи;

У Зеби: Борковићи, Ђурковићи, Лазићи, Маргаретићи, Милојевићи, Корице, Кричковићи, Радаковићи, Вркићи и Вурдеље;

У Горњем Могорићу: Чанковићи, Џодани, Илићи и Радаковићи

У Крчевинама: Борићи, Корице, Радаковићи и Стоисављевићи.

ИЗВОР: Душан Узелац, књига „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 227-231)

Порекло презимена, село Клапавице (Грачац, Лика)

Порекло становништва села Клапавице, стање по попису Лике и Крбаве из 1712. године

У југозападном делу Крбавске жупе налазе се Комић и Пољице, а источније од та два села налазе се Клапавице. До турског времена ту су били некакви дворови. По доласку Турака они насељавају те дворове, тако да по попису сењског бискупа Мартина Брајковића из 1701. године стоји да су ту били насељени већином Срби са нешто мало Хрвата.

До пописа од 1712. године у Клапавицама су живели:

Кртинићи, Обрадовићи, Даутовићи, Саватовићи и Мухари.

Попис презимена, крсне славе и крај одакле су дошли по попису из 1712. године

Кртинићи (Јовањдан), дошли из Книна, Буковица

Обрадовићи (Јовањдан), дошли из Книна, Буковица

Даутовићи (Јовањдан), дошли из Книна, Буковица

Саватовић (Јовањдан), дошли из Книна, Буковица

Мухари, католици, дошли из Оточца

Кртинићи, Обрадовићи и Даутовићи су родови који су се добро развијали до данашњих дана. Много их је колонизовано после Првог светског рата на Косово, где су радили добровољачку земљу, а и многи су радили у руднику Трепча. Многи су одлазили у Француску и Америку, неки су се враћали са зарађеним новцем и обнављали кућишта, а неки су и остали у туђини где им се губи сваки траг. Много је породица после Другог светског рата колонизовано у Војводину.

Саватовићи и Мухари су се још одавно раселили из Клапавица.

ИЗВОР: Гојко Кнежевић, „Удбина и њена села“, (стр. 135-136). Податке дао Петар Кртинић из Старе Пазове, 2008.)
318254_345891725482619_133668436_n.jpg
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
297
Isus33
Isus33
H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
530
Harvat
H
Nina
Ajnštajn između mita i stvarnosti
Odgovora
6
Pregleda
205
Nina
Nina

Back
Top