Лика и Личани

dela973:
582583_388855281158958_1060027874_a.jpg


Личке двоструне гусле

"Личке двоструне гусле су српски народни музички инструмент и израз су укупног динарског епског музичког стваралаштва. У личком народу биле су мање заступљене у односу на личку тамбурицу, двојнице и дипле.

За разлику од једноструних, личке гусле имају двије струне и два кличка, па се због тога зову двоструне. Кличак прве струне, на коју се додиром прстију свира, по правилу је постављен нешто ниже у односу на други. Обе стране су тонски исте висине односно једнако су сложене, а гудалом се равномјерно превлачи преко њих. Уобичајен размак струна од врата, у његовом горњем дијелу гдје се свира, износи од 4 до 5 центиметара. Гуслари углавном за струне користе длаку са репа коња, јер је најквалитетнија. Струне су прављене од тридесетак упредених коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Израђиване су најчешће од јаворовог дрвета. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умјеће свирања.

Личке гусле су углавном, на завршном горњем дијелу главе имале лик коњске главе, главе орла или сокола.У односу на једноструне ове гусле су нешто мање погодне за праћење епских пјесама, јер при свирању друга струна стално звучи лежећи тон, слично гајдама. Зато свирка на личким гуслама звучи тужно и дирљиво. Погодније су за праћење лирских пјесама шаљивог садржаја, поема и балада.Ова врста гусала у ријеђој је употреби на балканском полуострву. У Србији (околина Ниша, Пирота, Ћуприје), на њима су свирали само просијаци и слијепци. Међутим, да се не би умањио квалитет двоструних гусала, веома је важно истаћи да је двоструне гусле свирао велики и познати слијепи српски пјесник и гуслар Филип Вишњић.

Лички гуслари

Лички гуслари су кроз бурну историју, градећи посебан гусларски стил, гуслали пјевајући старе јуначке народне пјесме о косовским јунацима, о Марку Краљевићу, о Гаврилу Принципу и слично, као и о хајдуцима, народне пјесме из НОБ-а, о дизању устанка, о чувеним биткама, о народним херојима, о страдањима и друго. Лички гуслари пјевају мирније, док црногорски пјевају оштрије. У току 19. вијека у Гацкој долини била су два позната личка гуслара, Раде Рапајић из Рапајина Дола, слијепи гуслар умро 1892. године и Илија Тртица из Црне Власти, Горње Врховине. Лички гуслар Томо Никшић из Барлета је дизао личке народне масе на бунт против Аустоугарске монархије. Најпознатија му је пјесма Јунаштво Манише Новковића и Секулића. Између два рата и послије Другог свјетског рата било је неколико добрих личких гуслара око врела Зрмање и Грачаца, као и у српским селима Горњој Плочи, Могорићу, Завођу, Павловцу и Врепцу."
Kliknite za proširenje...
549334_333695713368887_880356623_n.jpg
 
Laudonov gaj

Današnji Laudonov gaj , na rubu Krbavskog polja nedaleko od Bunića, nasad je bora i hrasta na živom pesku. Godine 1746. kompanijski zapovednik u Buniću, a kasnije austrijski feldmaršal Laudon izdao je naredbu da se živi pesak pošumi kako ne bi nanosili štetu poljoprivredi. Kasnije za vreme Vojne uprave nasadi su proširivani crnim borom, metlikom i bagremom. Laudonov gaj ima oko 700 hektara površine . Od toga je pod crnim borom 310 hektara , a pod hrastom 340 hektara. General Laudon, prvim imenom barun Laudon Gideon Ernest, rođen je 2. februara 1716. godine u Tootzenu u Litvi u čkotskoj plemićkoj obitelji. Umro je kao austrijski feldmaršal 14. srpnja 1790. godine. u Nou Titscheinu u Moravskoj. U Bunić je stigao 1746. kao major u ličkoj regimenti .

Laudonov gaj je od 1965. godine rezervat šumske vegetacije
 
dela973:
1383224_632582560125703_1752792315_n.jpg


Школа у селу поред Врховина, прослава 1. маја. Као да се, наизглед, брзо заборавило на 4 године погибије, јада и страдања.
Kliknite za proširenje...

Dobro rece, "naizgled"!
Taj kraj je mnogo postradao u ratu. Prije mnogo godina bila sam na mjesnom groblju i vidjela nadgrobni spomenik poginulima, bez i jednog pokopanog tijela.Ni danas se ne zna gdje su im kosti.
Kud li srece da ovoliko djaka ima danas skola u Potoku! Mislim da takva vise i ne postoji.
 
Piano020:
Dobro rece, "naizgled"!
Taj kraj je mnogo postradao u ratu. Prije mnogo godina bila sam na mjesnom groblju i vidjela nadgrobni spomenik poginulima, bez i jednog pokopanog tijela.Ni danas se ne zna gdje su im kosti.
Kud li srece da ovoliko djaka ima danas skola u Potoku! Mislim da takva vise i ne postoji.
Kliknite za proširenje...
68338_133709910012973_221896_n.jpg


То је овај споменик, са разбијеном петокраком. Помињали смо га у претходним постовима, јер овај број од преко 80 имена није коначан јер нису уписани они који су погинули у четницима или страдали као "класни непријатељи, кулаци или пета колона". Школа, наравно, одавно не ради или можда више и не постоји.
 
Не знам да ли је ово било на овој теми, али има једна прича која мислим да одлично одсликава Личане:
Током Битке на Дрини (почетком 1. св. рата) српски војници су у једној јарузи опколили аустријске војнике, који су били у безизлазној ситуацији. Пошто би дошло до бесмисленог покоља, српски војници су позвали Аустријанце да се предају, нашта су добили одговор: "Ми смо Личани, Србин се се жив не предаје"
 
267317_10150251372834080_8132680_n.jpg

Оснивање устаничког одреда у Почитељу, у јесен 1941.

229108_10150172102404080_5665590_n.jpg

Српски устаници Медачко-почитељског одреда у велебиту на Ђурђевдан 1942. год. У средини, Богдан Витас држи четнички барјак.
 
Максим Чанак (1886 — 1918)
Пекарски радник. Рођен 1886. у Зрмањи у Лици. Био наред­ник у Југословенској добровољачкој дивизији и један од вођа иступања војника из те дивизије. Био је председник Југословенског револуционарног са­веза у Кијеву (1917). Почетком 1918. организатор југословенских одреда Црвене армије. Крајем марта 1918. одред је морао бранити мост код Јекатеринослава на Дњепру који су нападале немачке снаге. У борбама је погинуло 50 чланова одреда, а Чанак тешко рањен, скочио је у залеђени Дњепар да не би доспео у руке непријтељу.
 
dela973:
68338_133709910012973_221896_n.jpg


То је овај споменик, са разбијеном петокраком. Помињали смо га у претходним постовима, јер овај број од преко 80 имена није коначан јер нису уписани они који су погинули у четницима или страдали као "класни непријатељи, кулаци или пета колона". Школа, наравно, одавно не ради или можда више и не постоји.
Kliknite za proširenje...

Таква су и ова обележја. Мислим да нема села у ком нема оваквих споменика и обележја. И да занемаримо петокраке, то је подизано у то време, битни су бројеви жртава који су стравични.

382921_2519048409809_1767558370_n.jpg


313607_316789268333454_860475399_n.jpg


377492_316787261666988_1426178700_n.jpg
 
Poslednja izmena:
Никола Туркаљ(Слуњ 1896-Загреб 1947)
Gрађевински инжењер који је водио радове трасирања и изградње пруге на дeоници Грачац-Книн при чему је 1913.г. у масиву јужног Велебита (подно брда Црнопац) открио комплекс Церовачких пећина.
25909_109490519063331_582732_n.jpg
 
"Dobrotvori srpskog privrednog drustva "Privrednik";

Mile pl. Drakulić (Mrsinjgrad, Lika, 1825 – Zagreb, 1908), kapetan, zastupnik, dobrotvor, član "Privrednikovog" Patronata. Za života ostavi je svu svoju imovinu "Privredniku" u iznosu od 10.000 kruna s preporukom da se osnuje fond koji će nositi njegovo ime, a čiji će se prihodi trošiti za obučavanje siromašnih šegrta za zanate i trgovinu.

Mihajlo vitez Zubović (Vrelo, Korenica, 1832 – Zagreb,1913), domobranski major, narodni zastupnik, dobrotvor, član "Privrednikovog" Patronata. Profesor na domobranskoj vojnoj akademiji u Pešti. Osnivač i pokretač Srpske čitaonice u Zagrebu. Jedan od osnivača i član Upravnog odbora Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Poklonio je "Privredniku" 1912. godine dvokatnicu u Medulićevoj ulici broj 30 u Zagrebu"
"Privrednik".
 
Милош Војновић, капетан српске народне војске.
Милош Војновић је рођен 15. Фебруара 1821 (по јулијанском календару) у селу Мазин (личка регимента). За капетана српске народне војске изабран је 11. Јула 1848. О његовој истакнутој улози, личној храбрости и пожртвовању, сведоче водеће личности Српског покрета, патријарх Јосиф Рајачић, вожд Ђорђе Стратимировић, Јован Дракулић, Петар Бига и други. Био је и опуномоћени представник српске народне војске у њеним непосредним везама са добровољачким јединицама, како на подручју Српске Војводине тако и у самој Кнежевини Србији. После револуције 1848/49, живео је у Великом Бечкереку или Елемиру. Умро је 28.маја 1901 (по јулијанском календару) у Српском Чанаду. Извор: "Зборник матице српске за историју" 2009, бр. 79-80, стр. 147-156
 
Никола Плећаш: Где су Срби Лике?

Сву војнополитичку акцију за време Другог светског рата Комунистичка партија Хрватске (КПХ) је усмерила уништавању Срба Српске западне крајине (СЗК). Ниједна њена војна јединица није била толико искоришћена у том подухвату колико Шеста партизанска дивизија (Личка). Преко ње, и кроз њу, уништено је, односно лишено живота, преко 30.000 Срба Лике и спаљено 40.000 српских домова.
karlovacko-vladicanstvo.jpg


За разлику од хрватских усташа комунисти су Србе ликвидирали плански, смишљено и закулисно. Комунистичка пропагандна звона су позивала у борбу против окупатора, а за Србе је “борба против окупатора и усташа” била најпривлачнија крилатица, што је КПХ добро знала и до крајности користила. Међутим је испало да је та крилатица представљала не само смисао првенствено борбе Срба Лике и Крајине, него и значајан узрок велике њихове трагедије.
У 1941. години Срби Крајине су били суочени са потпуним биолошким истребљењем. Тако, кад су и мислили о борби против окупатора њихове су се мисли неминовно претварале у праву људску агонију у којој су врхунили ликови њихових најмилијих које је требало спасавати од покоља. У сваку мисао уплитало се осећање узвишене одговорности према свим драгим лицима чији су животи били стално у смртној опасности. Са том стрепњом у срцу и души они ће се борити као у некој агонији која ће их пратити кроз цео рат. Код хрватских комуниста није било такве одговорности, јер се никад није радило о њиховом, хрватском народу, него о српском, за који хрватски народ никад није показао братску љубав, него је, напротив, користио сваки рат да уништи што више Срба. Част изнимкама.
Ипак, оно што се десило у прошлом рату, нарочито у његовом првом делу, има свој посебан карактер и садржину, за разлику од свега другог што се раније дешавало у међусобним односима Срба и Хрвата.
Суочени са тоталним уништењем Срби су сасвим разумљиво гледали не би ли игде у свету нашли пријатеља који би им помогао да се спасу страшних хрватских покоља. Крајем љета 1941. број убијених (масакрираних) Срба је прелазио полумилионској бројки и ниоткуд није било изгледа да ће се ускоро то уништење зауставити. Зато је испрва за многе Србе глас хрватских комуниста о борби против окупатора и усташа био сматран прижељкиван глас пријатеља, који је најављивао олакшање у борби за биолошки опстанак. Тога момента све је друго постало другостепеног значаја. Хрватски комунисти су знали да такво осећање постоји код Срба и тај су елемент до максимума користили. Већ у касно лето 1941. почела је по српским селима да се шири јака хрватска комунистичка пропаганда о вољи хрватских комуниста да се “Заједно са Србима” боре против окупатора и усташа. Под утицајем те пропаганде и под напред описаним околностима прикључивале су се партизанима хиљаде Срба Лике не знајући да тим поступком у ствари копају себи сами раку и свему ономе зашта су живели и зашта су били вољни да умру.
До лета 1942. Хрватска комунистичка партија није имала у Лици неких важнијих војних јединица. Имала је укупно 35 партијских ћелија које су формиране још пре рата, на којима је утемељена моћ партије за терорисање српског народа Лике. Али, кад је народ у једном селу терорисан и то се чуло у другом селу, као по правилу се претпостављало да је то усташка пропаганда која покушава да спречи помоћ хрватских комуниста српском народу од усташа и окупатора. Тако је Хрватска комунистичка партија, мало – помало, неприметно остваривала базу за себе за све оно што ће се касније десити у идуће две или три године, и много касније после тога.
Централно партијско тело у Лици био је Окружни комитет КПХ за Лику, на чијем је челу био Јакоб Блажевић, Хрват, који је са те позиције био и шеф партијског кадра у Лици, укључујући ту и партизанске војне јединице. Уз њега у комитету су били на свим важнијим положајима такођер Хрвати, као Марко Орешковић, Томо Никшић, Јуре Наглић и други.
остатак на:
http://facebookreporter.org/никола-плећаш-где-су-срби-лике/?fb_source=pubv1






 
296119_355455894577818_1763362910_n.jpg


Мајор Милан M. Цвјетићанин
(Босанска Крупа 1915 – Чикаго 1963), родом Личанин из околине Удбине. завршио је шест разреда гимназије, Инжењеријску подофицирску школу и електромашински курс Машинске школе морнарице. У Априлском рату 1941. био је потпоручник 2. пионирског пука у Карловцу. Избегао је заробљавање и склонио се у планине око Котор Вароши. Организовао је четничку петорку, коју је брзо претворио у Летећи одред пука “Гаврило Принцип“. Потом је организовао чету, па батаљон, да би током 1942. постао командант пука “Гаврило Принцип“ у саставу Динарске четничке дивизије. Пук је 1943. преформиран у Босански корпус “Гаврило Принцип“ Динарске четничке дивизије, којим је Цвјетићанин командовао до краја рата. Поводом Цвјетићанинове преране смрти, др Божидар Пурић, бивши председник Југословенске владе, написао је:

“Јунак, а увек скроман и отмен, без личне сујете, увек само за опште добро. За своја ратна дела, и две тешке ране, одликован је Златном медаљом за храброст, Карађорђевом звездом са мачевима и чином активног мајора. То су била крваво заслужена признања и почасти. Али оно што је било главно и најкарактеристичније у Милановом животу, то је био његов труд свагда и свакад, да увек буде достојан Гаврила Принципа, достојан свога команданта генерала Драгољуба Михаиловића, достојан оних безбројних знаних и незнаних јунака из Балканских ратова и из Првог светског рата… Није чудо што га је срце физички издало у 47. години живота. Поред породице у Америци, у отаxбини оставља уцвељену стару мајку и две сестре. Заплакаће данас за њим његова Босанска крајина и цело неослобођено Српство“… (“Српске новине“, :икаго, јул 1963.)

Од смрти војводе Јевђевића, 1962. године, мајор Милан Цвјетићанин је био председник Организације српских четника “Равна Гора“.

Сахрањен је на српском гробљу крај Манастира Свети Сава у Либертвилу код Чикага.

Био је ожењен Браниславом, изродили су двоје деце, сина Велимира и ћерку Мирјану.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
301
Isus33
Isus33
H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
530
Harvat
H
Nina
Ajnštajn između mita i stvarnosti
Odgovora
6
Pregleda
214
Nina
Nina

Back
Top