Лика и Личани

Nikola_Graovac.jpg

Никола Граовац, сликар. (Вребац, Лика 1907-Топола, Србија 2000)

http://sr.wikipedia.org/wiki/Никола_Граовац
http://www.galerijaslika.rs/sr/biografija/nikola-graovac/147
 
BOGDAN LASTAVICA - Srb 1884- Zagreb 1911

"Pisac, poreklom iz Like. Osnovno obrazovanje stekao je u Srbu. Gimnaziju završava u Gospiću, a u Zagrebu Filozofski fakultet. Umro je od tuberkuloze u 27. godini života.
Bio je profesor srednje škole u Zagrebu. Slavist po struci. Za svoj profesorski ispit napisao je studiju "Korenički govor" i objavio u "Nastavnom vjesniku" (knj. 14, sv. 10- 1906).
U izdanju Đ. Trbojevića objavljene su mu (1910) priče, impresije i pjesme u prozi u knjizi "Prvi otkosi" (ćirilicom). To mu je prva knjiga sa kratkim proznim tekstovima, koje tematski vezuje za život srpskog seljaštva u Lici.
Bogdan Lastavica sa svojim radom "Korenički govor" je jedan od začetnika naučnog ispitivanja novoštokavskog govora kojim govori srpski narod u Hrvatskoj."
Izvor: Jovan S. Radojčić "Srbi- Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska- biografski leksikon"

"U subotu 23. decembra po podne ubio se u Zagrebu jedan čestit mlad čovjek, profesor Bogdan Lastavica. Ubio se zato, jer je dobio bolest sušicu, pa nije htio da se muči dugim bolovanjem.... Tako je, jedini od sviju naših profesora, pisao u "Srpsko kolo", širio ga, kupio za nj pretplatu i priloge. Koliko je mislio na čitaoce "Srpskog kola" možete suditi po tom, što je zadnju noć pred smrt napisao još nekoliko člančića i na sam dan svoga samoubojstva u subotu oko podne donio ih u uredništvo "Srpskog kola". Dabogme, nije dospio da sve dovrši, kako je bio zamislio i pričao nam. A, pišući pred samu smrt, nije bio ni toliko miran i sabran da sve sroči kako je on to umio. Mi ga dobro poznavasmo i kao da gledamo u njegovo dobro oko i blago lice. Da je mogao ikako, on bi živio i dalje. Ako ne zbog sebe, a ono zbog svog naroda kome je i svojim kratkim životom vratio dio duga, koji svi dugujemo..."
Nekrolog Adama Pribićevića u "Srpskom kolu"- prema predgovoru Drage Kekanovića u reizdanju zbirke pripovedaka "Prvi otkosi" SKD "Prosvjeta" Zgb. 1998

"Iako sam ja na Rijeci čitao, uglavnom, talijanske knjige, čitao sam sa uživanjem i jednog našeg prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro..."
Miloš Crnjanski; "Itaka i komentari" - prema predgovoru Drage Kekanovića

Bogdan Lastavica nije iza sebe ostavio fotografiju, tako da ne znamo kako je izgledao. Što je možda i dobro za njega kao umetnika, jer njegov lik vidimo kroz njegova dela.

http://forum.krstarica.com/showthre...oje-volimo?p=26065570&viewfull=1#post26065570
http://forum.krstarica.com/showthre...oje-volimo?p=26057470&viewfull=1#post26057470
 
%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D0%91.-300x224.jpg


Порекло Јованке (Будисављевић) Броз.

РОЂЕНА: 7. децембра 1924. у селу Пећани, Лика, Краљевина СХС.

РОДИТЕЉИ: Отац Милан, мајка Милица.

КРСНА СЛАВА: Свети Стефан (Будисављевићи)

О ПРЕЦИМА: Моји преци су били војници и свештеници. То је породица која је, до мога оца, кроз генерације имала око 70 свештеника. Познат је у мом крају мој предак Тома Будисављевић, који је био православни свештеник. Он је, такође, и прадједа Николе Тесле, по Теслиној мајци Ђуки. Тако смо Тесла и ја рођаци.

Тома је био не само веома цијењен као прота, већ надалеко чувен и као мајор који је чувао границу. Он је до подне служио свету литургију у цркви, а по подне је са својим борцима чувао границу од упада Турака. Њега је за те заслуге Наполеон одликовао француским Орденом части. Лично му је Наполеон окачио на груди то одликовање. Десило се то 1811. године јер су тада Личани ратовали за Наполеона.

Иначе, тај мој предак, прота Тома Будисављевић је био веома значајан и по томе што се борио против покрштавања православаца и објашњавао им зашто не треба да се одричу своје вјере. По мени, то је његова највећа заслуга и највећи допринос свом српском роду.

О ОЦУ И ТЕСЛИ: Тесла је мој рођак по његовој баби по мајци. Баба Теслина звала се Софија Будисављевић и она је сродница мог оца. Рођена је у кући у којој сам се ја родила у селу Пећанима у Лици. Она се удала за проту Мандића. То је дјед Теслин. Софија је родила Теслину мајку која се звала Ђука. И по тој Теслиној мајци и баби, Тесла је мој сродник. Моја породица је одржавала стално те везе родбинске с Теслиним оцем, Милутином Теслом. Он је био свештеник у селу Смиљану у Лици код Госпића. Мој отац је још као младић отишао у Америку. Није га биједа отјерала, него су његови стричеви били тамо. Мој отац се у Америци често виђао са Теслом и о томе нам је причао.

О МАЈЦИ: Много сам од ње научила. Имала је развијени смисао за све оно што је лепо и ја сам доста од ње примила. Често нам је говорила да је богатство пролазно и да треба бити спреман на све што живот доноси. Као да је данас гледам: имала је правилне дугуљасте црте лица, дугу црну косу, зелене очи…

ПОСТОЈБИНА: Моји потичу из Метохије. Живели су у селу Пећани, код Призрена. Подигли су се са старог огњишта још пре Чарнојевића. Одмах после слома Немањићке државе. Преко Црне Горе и Херцеговине стигли су у Далмацију. Ту су се дуго задржали. После су прешли у Лику, и опет срели Турке. Заузели су један истурени крај код данашње Коренице. Ту су основали своје село и дали му име Пећани. Назвали су га тако да их жеља мине и да се не угаси сећање на стари крај. Нашу кућу су 1942. запалиле усташе.

РОДОСЛОВ: Е, то се у нашој породици морало знати као оченаш. Сећам се и данас песме коју су нас наши стари научили. Овако је почињала:

Ту стадоше, оружје повадише,
Свом огњишту темељ учинише,
Пећани му име наденуше…

Из Метохије пошла су три брата, тако је то упамћено у мом племену. Звали су се Јуриша, Филип и Будиша. Од првог су настали Јуришићи, од другог Филиповићи, а од Будише Будисављевићи. То је моја грана. Моји су се крваво борили да пошто пото задрже православну веру. И то их је скупо коштало. Кућу су имали – то се звало стан – високо у планини, у месту Падалиште. Ту је била нека дрвена колиба. Земља посна, кршевита, изложена ударима јаких ветрова који су знали да однесу и оно мало оранице.

„Ту ђе данас Арбанаси суде, ту је некад Србин царовао, и наш Будиша свијета угледао“.

Био је ту још један запис о коме се говорило да су се наши стари Будаци „међу собом знали сарађивати“. Ја мислим да су стари Будаци, та личка породица из које потиче и злогласни Миле Будак, прекрштени Срби. И сад да вам испричам како сам све то упамтила. Једног дана повео ме је деда у планину, на место где је некада била та брвнара наших предака. Ископао је из земље једну дрвену даску на којој су биле исписане те поруке. Деда ми је рекао: „Дијете, овдје је била та наша кућица, а ово су записи због којих се и глава губила. Било је то опасно до зла Бога“. Ето, тако су моји стари терали неки свој инат.

У биографији Јованке Броз, коју су, по њеном казивању, припремили Тихомир Станојевић и Блажа Мандић, каже се да је братство Будисављевића временом расло по разним крајевима Лике. Тако се као даљи Јованкини рођаци помињу Срђан Будисављевић, краљевски намесник и истакнути политичар, Славица Косановић, министар и амбасадор, Драгутин Прица, адмирал у аустроугарској војсци – а преко њих и Никола Тесла и потомци ускочке породице Стојана Јанковића.

Јованка: Из породице Будисављевић било је доста официра и попова. Моја фамилија се просто такмичила са хрватском породицом Рукавина, која је била у нашем крају врло угледна. Увек се гледало која ће од ових породица више сабља пасати, тј. имати више официра. Увек су Рукавине надмашивале Будисављевиће за једну сабљу.

О КУЋИ У ПЕЋАНИМА: Њу је годинама водио један слуга. Ту је, ваљда, и умро. Моји су путовали по свету, долазили и одлазили. Имали смо доста земље, али је од ње било мало вајде, јер је била посна. Сећам се, као дете, често сам се пењала на таван наше куће. Ту је било разних предмета, алата, оружја, које су се са разних страна доносили. Било је ту бисага, некаквих посуда за воду, па појасева које су мушкарци носили око струка. Могла сам сатима да разгледам те предмете на тавану. Права је штета што су нашу кућу усташе запалиле. Могла је да буде мали етнографски музеј који би чувао успомену на људе што су са толико љубави и пожртвовања бринули о својој прошлости. У тој брвнари, у планини, била је једна греда на којој је писало:

О ИМЕНУ: Моја баба по мајци звала се Јованка. И мени су наденули њено име. Мени је лепо. Ја га волим. Наш поп Слободан Милуновић ми је једном рекао: „Госпођо Јованка, ваше име значи од Бога благодет“.

ПОРОДИЦА: Од најрођенијих имам две сестре – Зору и Наду. Обе живе у Београду. Мати ми је рано умрла. Одрасла сам уз маћеху. Отац Милан страдао је за време рата. Имала сам два брата, старијег Максима и Млађег Петра. Ни они више нису живи.

БИОГРАФИЈА: Ја сам са 17 година отишла у партизане. Побегла сам од усташког ножа. Примили су ме да будем борац Прве женске партизанске чете, коју су у Лици звали „женска војска“. Изабрали су нас осамдесетак међу више од 600 пријављених. (…) Наш командант је био један јако способан и честит човјек, Ђуро Радованац, који је иначе прије тога краљевски официр. (…) На часовима гађања, од свих осамдест дјевојака била сам најбоља, заједно са другарицом из чете Милицом Бјелобабом.

Године 1943. током Другог светског рата рањена је у ногу и разболела се од тифуса, а те године јој је погинуо брат Максим и умро отац. У 21. години је добила два Ордена за храброст, а такође је и носилац Партизанске споменице 1941. Јосипа Броза Тита је упознала приликом немачког десанта на Дрвар 1944. године, да би се за њега удала 1952. године. Од његове смрти 1980. живи у изолацији. Има чин мајора ЈНА.



ИЗВОРИ: www.nspm.rs,Изводи из рукописа књиге Владана Динића – „Шта ми је причала Јованка Броз“; Блиц, Животна исповијест Јованке Броз, аутор Жарко Јокановић; Википедија; Порекло.
 
PORIJEKLO prezimena DRAKULIĆ

Ime DRAKUL, koje potiče od grčke riječi DRAKON i latinske DRAKO zmaj, bilo je često među stočarima,koji su se mješali sa srpskim stanovništvom još u srednjovjekovnim državama,a prezime DRAKULIĆ se, i u bližoj, i u daljoj prošlosti najčešće javlja u LICI.
Opisi putopisaca i drugi izvori potvrđuju da ih je u koreničkom kraju bilo još 1700. godine,a graničarski spiskovi iz 1712. godine ih registruje u 110 kuća u KORENICI.
“Karlovačko vladičanstvo”M.Radeke evidentira DRAKULIĆE u Lici, Baniji, Kordunu i okolnim oblastima kao pravoslavne Srbe sa Slavama Jovanjdan, Mitrovdan, Sv.Stevan Dečanski, tj.Mratindan, i Aranđelovdan, ali u DRAKULE sa Slavama Mratindan i Sv.Jovan.
M.Karanović, autor “Pounja”,za DRAKULIĆE i ostale”MRATINŠTAKE”, za čija imena (Šaša, Agbaba, Kalember, Kovačević, Grahovac, Kobić, Raca,Galogaža i Turudija) kaže da “čudno zvuče”-navodi da su svi u srodstvu i da potječu iz hercegovačkih KORJENIĆA.
I J.Dedijer, u monografiji “Hercegovina”, kaže da su DRAKULIĆI iz KORJENIĆA sa Slavom Sv.Stevan Dečanski, Sv.Mrata, odseljeni u LIKU i da je KORENICA i dobila ime po njihovom zavičaju-KORJENIĆIMA u Hercegovini.
U Žudojevcima, Bilećkim Rudinama, imali su rodbinu Ðaiće, sa istom Slavom kao DRAKULIĆI, ali je zanimljivo da ispitivači prezimena u Hercegovini i Crnoj Gori uopće nisu naišli na porodice sa ovim prezimenom. To može da znači samo, da su se
već bili iselili u prethodno navedene krajeve.
U Boki se sreće prezime DRAKUL, porodice u Grblju, koja se doselila između XV i XVIII stoljeća iz Crne Gore. Ima ga u Vranovači, porodice, također doseljene iz Crne Gore u XVIII stoljeću, ali sa Slavom Sv.Nikola.
Etnolog J.Erdeljanović za njih kaže da su od Jovanovića, od Bjeloša, odnosno Bajica, i da ih ima u Paštrovićima pod prezimenom Vukota. Od njih su i porodice u Petrovom Selu, na Miroču, u Srbiji, u Srijemu i u Lici, odseljene sredinom XIX
stoljeća. Neki od njih slave Arhangela Mihaila.
Nema pisanih tragova o DRAKULIĆIMA sa teritorija Crne Gore i Kosova i Metohije (SRBIJA).

Etnolozi mr.Radomir D. Rakić
Vera Stanisavljević-Rakić
 
FRANCUSKO RATOVANJE U LICI 1809.GOD.

( Izvodi iz Memoara Maršala Marmont-a)

Pocetkom 1809.g. Napoleon je pokrenuo svoju veliku tada u Evropi najelitniju vojsku ,

da sruši Austrijsko Carstvo, pri tome ga napadajuci na više frontova. To je bila strategija otkidanja djelova, sve dok se ne postigne mir i uslovi mira koje ce on diktirati.

To je i uspio poslije velikih bitaka na kraju ovog pohoda kod Eslinga 21.i 22.05.1809.g., na racun velikih sopstvenih gubitaka, te konacnog sloma Austrijske vojske i završne bitke kod Znojma u Moravskoj, jula 1809.g. Uporedo sa ovim vodile su se i velike bitke pri osvajanju Ilirskih provincija (kako su se tada zvale) i Furlanije.

Posto je Napoleon zauzimanjem Italije a time i Jadranske obale sa gradovima, koji su tada pripadali Veneciji, imao osigurano uporište za zauzimanje Ilirskih provincija, koje su tada bile dio Austrijskog Carstva. Ovaj poduhvat je povjerio svom iskusnom generalu i licnom prijatelju, koji je vec tada imao titulu Vojvode od Raguze(Dubrovnika), gen. Marmont-u.

Austrijske snage sastavljene od Otocke pukovnije u kojoj je bila i Korenicka Šesta Kumpanija (vojna jedinica- ceta,satnija) i granicari panduri Seržani ( u narodu Serežani ), te Slunjske pukovnije i jedne pukovnije iz Banata (u bitci kod Gospica). Glavnokomandujuci ovim snagama je bio Austrijski krajiški general Andrija Stojcevic. Ove snage generala Stojcevica su zauzele strateški važne odbrambene pozicije na liniji toka rijeke Zrmanje . Front se kretao od Obrovca uzvodno do brda Kita, Ervenika i koritom Zrmanje do izvora, te Otrica i Popine kod Gracaca.

Marmont je 13.maja 1809.g. pokrenuo svoj vojni korpus od nekoliko divizija koje su napredovale od Knina ,Šibenika i Zadra. Kao iskusan strateg i vješt takticar, usmjerio je najelitnije snage na strate ški najvažniju tacku krajiškog odbrambenog fronta brdo Kita iznad Zrmanje (izmedju Obrovca i Ervenika) i zahvaljujuci velikoj efikasnosti i hrabrosti svojih vojnika, zauzeo ga.

General Stojcevic, cije je komandno mjesto bilo izmedju Obrovca i ovog brda, iako vec covjek u godinama, uspio je da ispred svojih 400 odabranih vojnika (momaka) na juriš povrati ovu za njega kljucnu kotu, ali su mu novopristigle francuske snage presjekle vezu sa komandnim mjestom i glavninom snaga te ga zarobile sa njegovim momcima.

Krajiške vojne snage-glavnina su se, poslije toga, pod borbom povlacile na nove položaje,da bi se poslije teškog okršaja kod Popine (14.05.1809.g) povukle prema Gracacu radi prestrojavanja. Komandu je tada preuzeo najstariji Otocki pukovnik Matija Rebrovic.

Kod Gracaca se 16.i 17.maja 1809.g. odigrala najteža bitka na ovom Marmontovom pohodu. Krajiške snage su pružile tako jak i žestok otpor da je i sam Marmont u strahu od poraza stao u prve redove svoje vojske, kao prije koji dan general Stojcevic. U toku bitke Marmont je bio pogodjen hitcem u prsi i pao. Svi su mislili da je mrtav i izvukli ga bez svesti sa bojišta, ali je zahvaljujuci ratnoj sreci izbjegao smrt jer ga je metak samo lakše ranio raznevši mu metalno generalsko obilježje na prsima u predjelu srca.

Pošto su bili obostrano veliki gubitci, a pritom teško ranjena dva francuska generala komandanta divizija , vojske su poslije teških borbi vec u smiraj dana uzele predah.

Austrijska krajiška vojska se povukla u Gracac, a Francuzi na svoje položaje.

18.maja 1809.g. ujutro, Austrijske krajiške snage,vidno iscrpljene, su napustile Gracac i povukle se prema Gospicu. Francuzi su ih pratili u stopu i poslije sukoba na prelazima preko rijeka Like 21.maja i ušli u Gospic 23.maja 1809.g. Sledeci veliki sukob i konacno povlacenje Austrijske krajiške vojske prema Karlovcu, odigrao se 24.i 25.maja 1809.g. kod Otocca kad su ga Francuzi zauzeli i spojili se sa svojim vojnim snagama u Rijeci preko Senja.

U toku maja i juna 1809.g, general Petar Kneževic je sa Krajiškim snagama izvršio kontraudar , pobunio narod i zauzeo prostor izmedju Zrmanje i Cetine i na ovom prostoru blokirao gradove Klis, Šibenik, Zadar, Knin i tvrdjavu Sv.Nikola. Ova akcija iako uspješna ostala je bez efekta, jer je Austrija poslije bitke kod Znojma, izgubila rat sa Napoleonom i potpisala primirje 11.jula 1809.godine..

Ovaj Marmontov pohod protiv Austrije je pokrenuo Bihacke Turke (tada francuske saveznike) da zauzmu Izacic i Cetingrad koji su u vreme Francuske kampanje na ovim prostorima ostali bez adekvatne odbrane(starci i djeca). Turci su ih napustili poslije poraza kod Izacica od krajiških snaga i naroda (podržanih od Francuza iz politickih razloga ), kad su ove snage krenule u kolonama od Lickog Petrova Sela i Drežnika ka Izacicu, razbile odbranu i stigle do Bihaca gdje su dogovoreni uslovi mira ...1810. godina

iz Memoara Maršala Marmonta, koji je u svojim zapisima možda u odredjenoj mjeri pristrasan kad su u pitanju njegovi vojnici, može se zakljuciti da on ima veliko poštovanje prema vojnicima Krajiških snaga za hrabrost i žilav otpor koji su pružili kao i za njihovog komandanta generala Stojcevica.
 
Udbina je u srednjem vijeku bila utvrđeno središte (castrum) Krbavske županije. U starije vrijeme nazivana je civitas Corbaviae, Krbavski grad, u kojem je stolovao i krbavski biskup (od 1185-1460., kada se zbog turske opasnosti preselio u Modruš). Pod imenom Udbina prvi se put spominje 1493. Kraj ruševina crkve Sv. Marka (svetište s trostranim završetkom) otkriveni su antički nadgrobni spomenici. Ostaci stolne crkve otkriveni su (1829.) na brdu Kalvariji. Biskupski je dvor dao podignuti biskup Bonifacije (XIV. st.). - Srednjovjekovni utvrđeni grad, od kojega su očuvani tek ostaci, držali su 1509. krbavski knez Ivan Karlović, a 1527-1689. Turci. - U okolici, kraj Mutilića, stoje ruševine stare crkvice Sv. Augustina (četverokutno svetište, zvonik na preslicu).

Udbina je uništen od Partizana 1942. godine, a hrvatsko stanovništvo raseljeno (etničko čišćenje od strane jugokomunista). Prema popisu stanovništva iz 1910. godine Udbina je imala 1.475 stanovnika od čega 1.237 Hrvata i 231 Srbina. Nakon Drugog svjetskog rata podignuto je novo naselje s pretežno srpskim stanovništvom, iako je ostalo i nekoliko hrvatskih obitelji. Brojnim, prije rata većinskim Hrvatima, nije bio dopušten povratak nakon Drugog svjetskog rata.Zanimljivost je da,iako nakon 2.svj rata vecinski Srpsko stanovnistvo nikada nije izgradilo svoju crkvu.

Udbina,tj polje ispod udbine poznato je po bitci sa Turcima 1493. kada je tesko nastradalo hrvatsko plemstvo.

U Zapisu Popa Martinca o Krbavskoj bitki iz 1493. u II. novljanskom brevijaru stoji izraz da Turci „nalegoše na jazik hrvatski“ u značenju „navališe na hrvatski narod“ – što ilustrira neodvojivost hrvatskog naroda od hrvatskog jezika.

Zapis popa Martinca
o bitki na Krbavskom polju
godine 1493

Novljanski II. brevijar, 1495.

Ja mnogorješni pop Martinac, plemenom Lapčanin, pošto mi je Bog dao, ovako ponizno dovrših ove knjige, sjedeći u svojoj kući u Grobniku, budući u punom crkvenom beneficiju kod časnog muža gospodina Davida, župnika grobničkoga, u vrijeme svetoga oca u Bogu pape Aleksandra Šestoga, i u vrijeme Maksimijana kralja rimskoga, i u vrijeme kralja Laclava češkoga i ugarskoga, i u vrijeme našega gospodina kneza Bernardina Frankapana i njegovih sinova kneza Matije i kneza Kristofora i kneza Fernata, i u duhovnom (smislu) našega gospodina i oca, gospodina biskupa Kristofora Dubrovčanina, biskupa modruškoga i krbavskoga i ostalo.

I ja pop Martinac višeimenovani pisah ovo crkvi Blažene Djevice Marije i njezinu samostanu pod Novim Vinodolskim gdje stanovahu fratri reda Svetoga Pavla prvoga pustinjaka. Njihov vikar bijaše izabrani otac Valentin, a starješina u ovom samostanu blagi muž, fratar Franko imenom Budišić, plemenom Mogorović, sa svojom braćom i ocima koji su živjeli u primorskim samostanima, bogobojaznim muževima, časnim Kristovim slugama, obdržavateljima regule, koji su iskrenom pobožnošću obdržavali regulu Svetoga Augustina i trsili se da obave sve potrebno Crkvi Božjoj. Njihova nagrada neka bude Isukrst i Djevica Marija. Amen.

.

I bijahu mi u Novom poštovani muž, gospodin Petar, župnik novogradski i gospodin Andrija, vikar vinodolski, sa svojim dragim redovnicima i sa stavnovnicima ovoga grada odlični pomoćnici u ovom poslu. Neka njihova imena budu zapisana u knjigama života. Amen. Stoga molim svu gospodu redovnike, od Boga dane oce, također i đakone, kao braću; isto tako i čitatelje razumnije od mene zbog mnogih pogrešaka koje su mi se dogodile u ovom djelu: ne prokunite me, nego popravite svojom poštovanom mudrošću i čitajući blagoslovite Boga. I učite se svoja blaga davati Bogu za potrebne - da time ostvarite spasenje. Jer nije ovo pisao Duh Sveti, nego uboga grešnikova ruka.

I k tomu bio sam u brizi i stalno ožalošćen mišlju zbog velikih ratova i nemira koji su se zbili u naše vrijeme, koje digoše Turci koji potječu od Izmaila, sina Abrahamova sluškinje Agare, protiv svih zemalja svijeta. I zauzevši Grčku i Bugarsku, Bosnu i Albaniju, navališe na narod hrvatski šaljući velike čete. Silni vojvode zametahu česte bojeve s kršćaniskim pukom tukući se na poljima i na gorskim prijelazima i na prijelazima voda. Tada robijahu sve zemlje hrvatske i slovinske do Save i Drave, čak do Gore Zaprte (= Moslavine), sva mjesta kranjska čak do mora; robeći, harajući, kuće Božje paleći i oltare Gospodnje rušeći. Starce su tukli oružjem, mlade djevojke i udovice, čak i kmečeću djecu (kvekajući čeda); ne samo da su odvodili puk Božji u tuzi nasilja, vezan lancem, nego su i prodavali ljude na sajmovima kao što je običaj činiti sa stokom. I još iziđe baša Romanije i Vrhbosne i porobivši Posavlje stigne pod Modruš. I poče napadati Modruš. Popali ognjem okolne utvrde i samostane te crkve Gospodnje. Tada pak gospoda hrvatske i bani hrvatski digoše vojsku protiv njega i poče boj između četa na polju velikom krbavskom. I tu se boriše u velikoj bitci. Tada bijaše pobijeđena čast kršćanska, tada uhvatiše bana hrvatskoga još živa. Tada ubiše kneza Ivana Frakapana. Tada odvedoše kneza Mikulu Frankapana. Tada ubiše bana jajačkoga. Tada padoše krepki vitezovi i slavni borci, u svome porazu, radi Kristove vjere. Još i pješaci, odabrani borci, umriješe opkoljeni četama u širini polja. Tu primiše smrt radi vjere kao družba Svetoga Mauricija. Samo se knez Bernardin Frankapan izvuče s malo ljudi. I tada počeše cviliti rodilje i udovice mnoge te mnogi drugi. I bi zabrinutost (skrb) velika kakve nije bila od vremena nečistih Tatara i Gota i Atile. Godine Gospodnje 1493
 
Poslednja izmena:
Pop Martinac o bitci na Krbavi 1493 ... (jos jedan Ustasa,ovaj iz 1493,ne citajte ako ne morate!)

Turci ... nalegoše na jazik (narod) hrvacki ...

... zemlje hrvacke

...gospoda hrvacka i bani hrvacki

...uhitiše bana hrvackoga



... nalegoše na jazik hrvatski

... roblahu vse zemle hrvatske i slovinske do Save i Drave ...

... gospoda hrvatska i bani hrvatski dvigoše voisku protivu im; boi zastupni v poli veliem.

... uhitiše bana hrvatskoga (j)ošće živuća...
Najljepše zahvaljujem vlč. g. Ivanu Peraniću.
 
Da je Tesla osjecao Hrvatsku kao svoju domovinu (iako se danasnjih dana silno trude dokazati da je Beograd njegova domovina,iako je tamo samo jednom boravio ito jedva 24 h) najbolje svjedoci telegram-odgovor koji je poslao Maceku sefu HSS-a u Hrvatskoj 26,maya 1936 :

HVALA NA MNOGO CIENJENOJ CESTITCI I POCASTI
JEDANKO SE PONOSIM MOGA SRPSKOGA RODA I MOJE HRVATSKE DOMOVINE
ZIVILI SVI JUGOSLAVENI

NIKOLA TESLA

http://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Telegram_Tesla_Macek_0108.JPG
 
Лекизан:
Молим модератора да избрише постове дотичног tomislao rex chroatorum , јер су провокаторски.Хвала.
Kliknite za proširenje...


u potpunosti se slazem. cinjenice i dokumenti sa apsolutno nedopustivi,dopusteno je samo laprdati o genocidnosti Hrvata,pokatolicenju Srba . Gdje je tom Tesli pamet bila kada je vadio putovnicu,zar nije mogao pretpostaviti da ce jednom biti krstarica forum i dezurni ptarijote koji se slomise dokazujuci srpstvo i otadzbinsku vernost Tesle Srbiji?
 
Лекизан:
Молим модератора да избрише постове дотичног tomislao rex chroatorum , јер су провокаторски.Хвала.
Kliknite za proširenje...

Ne vidim sta tu ima provokatorsko? Tesla je bio Hrvat, znaci dobar, a njegova rodbina, zli Srbi i zato su ih gotovo sve morali pobit i poklat. Izgleda da ti smetaju cinjenice i dokumenti?
I Svetozar Borojevic je bio Hrvat, pa su i njemu morali potamaniti zlu rodbinu - Srbe.
 
bubica74:
I šta si dokazao? Šta je to Tesla govorio? Govorio je afirmativno o svom narodu i zemlji odakle je došao. Šta je to strašno? Rekao je i da žive svi Jugosloveni. A tu podrazumjeva i tebe.
Kliknite za proširenje...

dokazao sam koliko je ljudska glupost golema! za razliku od onih (a njih je dobar dio na forumu) koji smatraju da Hrvatska nije postojala,ni njena drzavnost dokazao sam da ju je Tesla smatrao svojom domovinom,i da Hrvati imaju puno pravo da ga svojataju i smatraju svojim,sto ovdje mnogi bahato odbacuju.
 
tomislao rex chroatorum:
Da je Tesla osjecao Hrvatsku kao svoju domovinu (iako se danasnjih dana silno trude dokazati da je Beograd njegova domovina,iako je tamo samo jednom boravio ito jedva 24 h) najbolje svjedoci telegram-odgovor koji je poslao Maceku sefu HSS-a u Hrvatskoj 26,maya 1936 :

HVALA NA MNOGO CIENJENOJ CESTITCI I POCASTI
JEDANKO SE PONOSIM MOGA SRPSKOGA RODA I MOJE HRVATSKE DOMOVINE
ZIVILI SVI JUGOSLAVENI

NIKOLA TESLA

http://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Telegram_Tesla_Macek_0108.JPG
Kliknite za proširenje...

Baš me zanima kako je glasila čestitka koju je Maček poslao Tesli.
 
tomislao rex chroatorum:
tema su licani,tj Tesla a ne Macek koji je zagrepcanin
Kliknite za proširenje...

Vlatko Maček je tvoj import na ovu temu. Mogao bih i ja da pošaljem takav telegram "Dragi Robi, svaka čast kako si odgovorio Tomici. Ponosim se što smo iste nacije i iz istog kraja. Nikola Tesla."
P:S- Vlatko Maček je slovenačko-češki doprinos hrvatskoj naciji. I rođen je u Kupinovu kraj Jastrebarskog, u Zagreb je došao tek kad se probio u politici.
 
robert v.:
Vlatko Maček je tvoj import na ovu temu. Mogao bih i ja da pošaljem takav telegram "Dragi Robi, svaka čast kako si odgovorio Tomici. Ponosim se što smo iste nacije i iz istog kraja. Nikola Tesla."
P:S- Vlatko Maček je slovenačko-češki doprinos hrvatskoj naciji. I rođen je u Kupinovu kraj Jastrebarskog, u Zagreb je došao tek kad se probio u politici.
Kliknite za proširenje...

kme,kme. pricamo o Tesli,a ovaj telegram je ON poslao,a ne Macek. svaki covjek ima samo jednu domovinu,i dom. tesla je bio ponosan na svoj licki dom i domovinu Hrvatsku,i tu nikakvo kmecanje ni omalozavanje Hrvatske nece proci.
 
Лички гусар:
Ne vidim sta tu ima provokatorsko? Tesla je bio Hrvat, znaci dobar, a njegova rodbina, zli Srbi i zato su ih gotovo sve morali pobit i poklat. Izgleda da ti smetaju cinjenice i dokumenti?
I Svetozar Borojevic je bio Hrvat, pa su i njemu morali potamaniti zlu rodbinu - Srbe.
Kliknite za proširenje...
Да додамо и Петра Прерадовића писца, чији су потомци завршили у логору Јасеновац( у логору постоји преко сто имена баш његових Бјеловарских Прерадовића, али изгледа да кнез Томица није обилазио та места).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

H
Srpski i hrvatski nacionalizam
13 14 15
Odgovora
360
Pregleda
3.690
Ovi jedan
Ovi jedan
H
Proizvoljnost naroda i nacija
Odgovora
3
Pregleda
279
Casual Observer
Casual Observer
Š
Torlački dijalekt i bugarski
Odgovora
8
Pregleda
353
Casual Observer
Casual Observer

Back
Top